Houses of the Unholy je, naravno, aluzija na naslov petog albuma Led Zeppelina, Houses of the Holy koji je izašao 1973. godine i već po tome znamo da smo zagazili duboko u Boomer teritoriju. OK, tehnički gledano Ed Brubaker za dve godine promašuje Baby Boomer generaciju i deo je Generacije Iks ali pošto je u pitanju ipak i bivši robijaš i generalno čovek sa dosta, er, trnovitim putem koji je prešao od narkodilera i sitnog kriminalca do jednog od najcenjenijih strip-scenarista u američkom mejnstrimu onda mu možemo dodati još malo na iskustvo i dobiti propisnog bumera.
Houses of the Unholy je i naslov najnovijeg, prošle nedelje izašlog grafičkog romana koji je Brubaker uradio za Image Comics sa Seanom Phillipsom i Jacobom Phillipsom, svojim dobitnim timom za moderni tvrdo kuvani krimić koji, poslednjih nekoliko godina pogotovo, služi i kao istorijsko-sociološka meditacija o kalifornijskim i šire američkim kulturnim fenomenima iz poslednje 3-4 decenije. Houses of the Unholy, tako, nije deo ni jednog etabliranog serijala koje Phillipsi i Brubaker rade, ne spada u Criminal niti Reckless „univerzume“ ali je opipljivo na istim kulturnim koordinatama, ima istu estetsku frekvenciju i baštini teme koje su se već provlačile kroz Brubakerov rad. Štaviše, ovo verovatno nije još jedna od priča iz Reckless ciklusa prevashodno jer bi bilo skoro nemoguće da se u biografiju glavnog junaka tog serijala nekako uglave i događaji potrebni da se Houses of the Unholy smesti u svoju epohu.
Umesto toga, imamo glavnu junakinju koja je sve ono što unapred znate da mora biti protagonistkinja još jednog od stripova koje pravi ovaj tim. Natalie Burns je i žena sa prošlošću i žena koja ne dopušta da joj drugi govore šta da radi u životu, žena koja ne voli preterano moderni svet i sama na jednom mestu kaže da se trudila da ne bude na internetu, žena koja, na početku stripa, kada je upoznajemo, putuje nekom američkom zabiti sa lažnom vozačkom dozvolom, mobilnim telefonom spremnim za bacanje posle upotrebe i butkom keša kojom plaća sve svoje troškove jer se „trudi da ne koristi kreditne kartice“.
Brubaker u svojim novijim stripovima koristi svoj status sada već starijeg građanina da protagoniste prikaže kao razdvojene od modernog sveta, malo njime zgađene a svakako odbijene njegovim intelektualnim promiskuitetom i odsustvom prostora za refleksiju, promišljanje, kontemplaciju o pitanjima na koja se od ljudi danas traži instant-odgovor i akcija a ne nijansirana analiza. Drugačije rečeno, Brubaker je u punoj meri prigrlio čiču u sebi i na džangrizavoj osnovi, onoj da želi da ga svet ostavi na miru sve dok on ne poželi da s njim stupo u odnos, gradi interesantne priče svojih likova koji su upadljivo reflektivni, skloni promišljanjima, analizama, kontemplacijama, i u akciju uglavnom stupaju tek kada su sasvim sigurni da je to neophodno. Ovo je, razume se, izuzetno rizična rabota u stripovima, pogotovo kada se po prirodi stvari u njima očekuje više akcije – još pogotovije kada imate posle sa ovako žanrovski isprofilisanim radovima kakve Brubaker piše – ali za sada to dosta dobro prolazi. Delom jer Brubaker zaista ima izgrađen glas i njegov neo-noir ne opterećuje čitaoca preteškim metaforama i previše raspisanim monolozima, a delom naravno jer sa sobom on ima jedan od najboljih ilustratorskih timova u celoj industriji.
Sean Phillips nema problema sa tim da svoj stil dodatno redukuje kada to priča od njega zahteva. Houses of the Unholy nije, kao neki stripovi iz serijala Reckless, urbana meditacija u kojoj protagonist svedoči o promeni gradskog krajolika tokom decenija. Ovo je strip koji se skoro isključivo događa u provincijskim gradićima, motelima na drumu, bungalovima zabitih šumskih mesta za odmor u koja više skoro niko ne dolazi, na autoputevima koji su uglavnom pusti. I Englez onda sa linijama radi još manje nego što je radio poslednjih godina, prebacujući sve više posla na svog sina koji kolorima i leteringom gradi atmosferu i dinamiku naracije. Ovo je možda najsvedeniji Sean Phillips koga sam ikada do sada video, sa upadljivim odsustvom pozadina u mnogim scenama i sigurnošću da će Jacobov kolor stripu obezbediti tačno onaj „mood“ i energiju koji su mu potrebni. Naravno da to funkcioniđe besprekorno, Sean i Jacob već dugo rade zajedno i sada su već psihodelični trikovi sa svetlošću što ih njih dvojica izvode zaštitni znak stripova koje prave sa Brubakerom.
Naravno, ovde postoji i jedna jaka distinkcija u grafičkom pogledu a to su scene koje se odvijaju u prošlosti glavne junakinje, epizode iz njenog detinjstva izmešane sa grotesknim lažnim sećanjima koja ona i dalje ima i ne može da ih se oslobodi ni u snovima, sasvim svesna, dok je budna, da se seća stvari koje se nikada nisu desile i koje su postale deo njenih uspomena jer je bila pod jakim uticajem sebi bliskih osoba.
Brubaker se, naime, za ovu priliku ponovo uhvatio satanizma, ali, za razliku od Friend of the Devil koji se bavio sektaškim radom sa korenom u sedamdesetima, Houses of the Unholy je analiza „satanske panike“ koja je Sjedinjene američke države držala u grču kroz dobar deo osamdesetih i rane devedesete. Specifična kombinacija puritanskog nasleđa i neokonzervativne vlasti sa jedne strane, i nadiranje novih popkulturnih formata sa druge a koji su, i nehotično imali subverzivan karakter (heavy metal, fantazijske igre na tabli poput Dungeons & Dragons, videoigre) kreirala je moralnu paniku visokog nivoa u kojoj se išlo od sumanutog vrištanja televizijskih propovednika na kablovskim kanalima, preko procvata novovekovnih „terapijskih stručnjaka“ koji su bili nešto između psihologa i teologa, pa do ozbiljnih stvari kao što su bile sednice kongresa ali i visokoprofilni sudski postupci protiv tinejdžera osumničenih (kasnije i osuđenih, mada, posle se pokazalo, bez dokaza) za ubistva počinjena u ime Nečastivog.
Naše je krajeve ova opsesija satanizmom okrznula samo kroz tabloide i krš-magazine devedesetih, ali nije preterano reći da se u ovom trenutku, sa sve izraženijim društvenim konzervativizmom, fetišizacijom „porodičnih vrednosti“ i sve većim socio-političkim angažmanom crkve, te više nimalo stidljivim pominjanjem „satanizma“ i „satanista“ i od strane javnih i, nominalno uglednih ličnosti na našim prostorima, nalazimo dve, najviše tri godine udaljeni od domaće verzije satanske panike u kojoj ima da bude svačega. Jer ipak, dvadesetprvi vek je, živimo u postistinitom društvu, a internet je sve manje sredstvo komunikacije između ljudi a sve više generator masovnih halucinacija…
Brubaker se zapravo u ovom scenariju i bavi jukstapozicioniranjem „originalne“ satanske panike i današnjih internet-kružoka koje ne nazivamo kultovima iako imaju slične strukture. Protagonistkinja Natalie je jedno od šestoro dece koja su početkom devedesetih godina prošlog veka došla u žižu interesovanja javnosti jer su zajednički svedočila o tome da su ih vaspitači i nastavnici u letnjem kampu ne samo zlostavljali već da su ih uvukli u satanističke rituale. Brubaker vrlo detaljno secira psihološki ožiljak koji ovako nešto ostavlja na osobama koje odrastaju svesne da su zapravo u jednom momentu, kada su bile mlade i ranjive, postale, protiv svoje volje, deo masovne psihoze zasnovane na površnom baratanju simbolizmom i karijerističkim ambicijama nekoliko spretnih političkih mešetara, a onda nasuprot tome stavlja današnjicu u kojoj se slabo socijalno uklopljeni, inteligentni ali emotivno nesazreli ljudi (ne samo muškarci, naravno, ali velikim delom oni) radikalizuju putem interneta, upadajući u konspiratološki ambis iz koga nema izlaza jer su osobe koje im „pomažu“ da „otvore oči“ praktično potomci istih onih političkih mešetara i karijerista koji grade moć kroz konstrukte zasnovane na površnom simbolizmu.
Drugim rečima, Natalie u ovom stripu spoznaje da ni trideset godina kasnije još nije umakla svojoj prošlosti. Svesna da se satanski užasi o kojima je svedočila pred odraslima što su tu bili zabrinuti i voljni da pomognu, bili izmišljeni, ona provodi decenije živeći sa teretom velike krivice, ali i znajući da je i život njenog rođenog brata, koji sam nije bio deo „satanske šestorke“, fatalno obeležen njenim. Otud, ona brata ne krivi što je sebe „pronašao“ na internetu i već je godinama izgubljen u QAnon i sličnim konspiracijama. Kada neko počne da ubija originalne članove „satanske šestorke“, dakle, šestoro nekadašnje dece koja su svedočila o satanskim ritualima početkom devedesetih, Natalie i agent FBI West moraju da zaštite i sebe i sebi bližnje i pronađu ko iza svega stoji…
Seah i Jacob Phillips u flešbekovima koriste poznati satanistički imaginarijum i mnogo krvavo crvene boje, uparujući ih sa stvarnim društvenim pretnjama koje je Natalie susretala kao dete (starije osobe voljne da eksploatišu decu, naravno), ali i sa bolesno religioznom majkom kakve smo sretali po horor filmovima osamdesetih ali i sedamdesetih. Otud je ovaj strip od strane nezanemarljivog dela čitalaca percipiran kao horor. No, on to nije u presudnoj meri i žanrovski se zapravo klati negde između horora, drame i noir krimića, sa harizmatičnim (satanskim, neki bi rekli) negativcem u svom centru i polomljenim, slabim ljudima oko njega. Rasplet je manje „akcionog“ tipa nego što bi bio u nekom „čistom“ krimiću ali je i dalje čvrsto ukorenjen u tlo i ovde nema metafizičkih uzleta kakve smo viđali u prethodnim Brubaker/ Phillips radovima koji su se češali o horor (mislim prevashodno na Fatale).
I fer je reći i da je ovo i manje efektan narativ od poslednjih nekoliko Reckless radova, sa interesantnim postavkama, interesantnim glavnim likom, ali sa onda nedovoljno prostora da se taj glavni lik razigra, pogotovo jer je u dobrom delu raspleta Natalie neko kome se stvari dešavaju umesto neko ko stvari RADI. To je naprosto takva vrsta priče, rekli bi neki, ali ako se fokus onda stavlja na harizmatičnog, satanskog negativca, onda NJEMU treba dati prostora da se razigra i da nas NEČIM iznenadi. Ovo se ne dešava i Houses of the Unholy zapravo dolazi do korektnog ali predvidivog kraja kome u tehničkom smislu nema apsolutno ništa da se zameri – štaviše, grafički je upečatljiv, sa Jacobom Phillipsom koji odrađuje najveći deo posla snažnim grimiznim osvetljenjem i purpurnim senkama – ali koji i ne daje čitaocu, pogotov žanrovski upućenom, ništa više od onog što je već mnogo puta video. Houses of the Unholy se, prosto, završava kao i bar pola tuceta horor filmova iz sedamdesetih i osamdesetih koji mogu da vam padnu na pamet dok ga čitate i mada je to sasvim na svom mestu, nije i u skladu sa onim odlaženjem preko linije dužnosti a koje smo navikli da očekujemo od Brubakera i družine.
No, čak i ona Brubaker/ Phillipsi kolaboracija koja je nešto ispod njihovog (jako visokog) proseka i dalje je jedan od najboljih stripova koje možete pročitati ovog Avgusta pa u tom smislu i Houses of the Unholy označavam kao obaveznu lektiru. Treba se, uostalom, spremiti na sada se to čini neizbežnu satansku paniku sa balkanskim ukusom koja nam je upisana u horoskop. Image ovaj tvrdo koričeni đavo prodaje ovde.
