Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Šta ovu neljudsku vrućinu može bolje da rashladi od daha sjevera? A imamo li severnijeg brata sa boljim dahom od Arvea Henriksena? Kao da je znao da će Srbiji trebati prijateljska ruka pomoći na vrhuncu drugog ovogodišnjeg tropskog talasa (onog što će u narednim godinama biti poznato kao umereno toplo leto), pomenuti trubač i osvedočeni ljubimac ovdašnje publike izdao je album Arve Henriksen: Kvääni, donoseći neke od najlepših zvukova koje možete da zamislite po ovom vremenu. Kvääni je ploča elegantnih minijatura, hladnih, odmerenih izvedbi i tople, prijateljske dispozicije. Sve dakle, kako treba.
Clik here to view.
O Henriksenu bi trebalo da se već dovoljno zna, na kraju krajeva već sam i ja pisao o njemu pa zato onda samo najsvedenije podsećanje da se radi o norveškom avangardnom/ free trubaču koji je studirao na Trondhajmskom konzervatorijumu i aktivan je kao profesionalni muzičar od kraja osamdesetih. Supersilent je verovatno najpoznatiji projekat sa kojim je Henriksen sarađivao – i danas i dalje sarađuje – ali lista njegovih muzičkih kolaboracija je toliko dugačka da kada bi svaka njegova saradnja sa nekim drugim muzičarem ili bendom bila tumačena kao atentat na predsednika Vučića, naše novine doslovno ne bi morale da pišu ni o čemu drugom.* Henriksen je, naravno, svirao sa ogromnim brojem skandinavskih muzičara iz domena avangardnog jazza i avangarde uopšte ali i sa rok sastavima poput Motorpsycho, radio je sa didžejevima i elektroničarima, snimao ploče na kojima se čita poezija, sparingovao sa muzičarima tako udaljenim od muzike glavnog toka da je njihova muzika skoro potpuno drugi medijum (Maja Ratkje, Toshimaru Nakamura)…
*NEOČEKIVANI PREOKRET: ONE I OVAKO NI O ČEMU DRUGOM NE PIŠU
Takođe je, naravno, napisao brda kompozicija za filmove, dokumentarne produkcije, za festivale, izdao skoro dve stotine albuma u svojoj dosadašnjoj karijeri (a koji se broj uvećava svakih par meseci, Kvääni mu je treći album ove godine), nadobijao se raznih nagrada.
No, mislim da se može braniti teza da je Henriksenovo najveće dostignuće to da je izgradio zvuk koji je toliko osoben i prepoznatljiv da ga slušalac identifikuje bukvalno posle dva takta. Često i posle jednog.
Već smo pominjali da Henriksenovo sviranje trube ima jednu eteričnost, mekoću, ugodnu zaobljenost lišenu oštrih ivica i reskih tekstura. Prašnjava, na neki neobičan način tiha truba koju on svira, a koja onda jako podseća na japanski šakuhači, postala je temelj njegovog zvuka ali i uzor za brojne imitatore tokom poslednjih tridesetak godina. A Henriksen i dalje zvuči jedinstveno i uvek kada ga čujete znate da čujete baš njega. To nije mala stvar.
Još više to nije mala stvar kada se radi o albumu kao što je Kvääni a koji pokazuje da nije stvar samo u instrumentu. Prva kompozicija na ovoj ploči, Kvenland, uopšte nema trubu. Ova uvodna obredna pesma za album sklopljena je samo od udaraljki i elektronskih efekata koji nespecifikovane izvore zvuka pretvaraju u duge, tople, ambijentalne dronove. Možda su sve to udaraljke, ne bi bilo prvi put u istoriji da čujemo kako neko zvuk gonga pretvara u kompletan horizont muzike, ali Henriksen ne daje nikakve podatke o ovom albumu, ukazujući samo na to da je sve instrumente svirao sam i da je sve kompozicije napisao lično.
Kvääni je na prvi pogled toliko apstraktan album da nisam siguran ni da li ova reč uopšte nešto znači. Gugl svakako misli da ne znači ali da je gugl odavno propo to nismo morali da dokazujemo ovom pretragom. No, naredne kompozicije imaju naslove poput Ancestors from the North i Secret Language i jasno je da Kvääni ima sasvim konkretne evokativne ambicije i nije ploča tek formalnog eksperimentisanja sa zvukom.
No, Kvenland kao otvarač svakako nudi Henriksena u prvorazrednom izdanju, ekstremno minimalnog po konceptu, ekstremno snažnog po efektima sa tim pomenutim širokim horizontom muzike koji se otvara sa samo dva izvora zvuka i malo disciplinovanog rada sa filterima. Ovde nema klasične harmonije niti ritma, svakako nema teme, ali ovo nije puki zvučni tapet i naprotiv, ova prva kompozicija služi da veoma izoštri slušaočev fokus, natera ga da dublje i intenzivnije sluša.
Ancestors from the north je onda klasičan Henriksen, u smislu da je ovo meditativna, a emotivna minijatura na trubi provučenoj kroz harmonajzer, pesma ponosne severnjačke teme i istočnjačke harmonije, meka, topla, melanholična a opet borbena i intrigantna.
Sa Secret language Henriksen konačno sebi daje i pratnju i solo-ulogu, nudeći diskretne elektronske akorde u pozadini i svečan, strastven rad na trubi. Ovo je još jedna tema koja priziva skandinavski folk na trubi ali harmonije koje se nalaze ispod nje su grublje, primitivnije, mašinskije i apstraktnije, dajući svemu jedan post-everything ugođaj. Možda je Kvääni muzika koja se svira na kraju sveta, pomisliće na trenutak slušalac, a onda će se lupiti po čelu: a možda je ovo muzika kojom se obeležava početak novog?
Rainsinjoki je kao da ste Richardu D. Jamesu preko noći iz kuće izneli sve kompjutere, midi banke i semplere i ostavili mu samo stari analogni sintisajzer i ritam mašinu da se podseti svojih početaka, jedan briljantan narodnjački lament sa ponovo neobičnim spojem severnjačkog i istočnjačkog u zvuku i harmoniji. Kako su sve kompozicije na ovom albumu srazmerno kratke tako je i Rainsinjoki kraća od četiri minuta ali u ta četiri minuta nudi takvu evoluciju zvuka i ideja da deluje kao sasvim nova vrsta muzike. I, hej, ono za šta mislimo da je analogni sintisajzer – mislim da će se ispostaviti da je to opet truba ali proterana kroz MNOGO filtera. Neopisivo.
Nećemo svaku kompoziciju prepričavati ponaosob, na kraju krajeva ima ih dvadeset i bili bismo ovde do jutra a i, da se podsetmo, ovakvu muziku je bolje slušati nego o njoj čitati, no moram da još malo penim od sreće kako je Henriksen ČIST u onome što radi, dakle, čist i jasan konceptualno, sa jasno izgrađenim temama, raspoloženjima, bojama i harmonijama, pa onda ovaj album dolazi kao ishodište četrdeset godina eksperimentisanja i improvizacije, ispitivanja zvuka sa svih njegovih strana i pod svim uslovima, dok na kraju shvatite da se u slučajevima kao što je Henriksenov, čovek skoro ne može razlikovati od zvuka.
Sappen je tako još jedna meditacija na trubi preko osnovnih tonova koji zvuče kao da su odsvirani na kontrabasu ali nemamo pojma ŠTA je zapravo njihov izvor. Voices from the highlands je doslovno kao da slušate pastira koji na fruli ispliće nemušti ali ekspresivni narativ o svojoj samoći, svojoj žrtvi ali i ponosu što obavlja posao koji je važan i ne može ga raditi niko drugi (pogotovo ne, jelte, veštačka inteligencija jer je ovo posao baziran na empatiji a ne na pameti), ali tako da se onda probudite i shvatite da nema ni pastira ni planine ni ovaca a vi i dalje čujete muziku jasno kao da je tu negde, uz vas.
Ima još tih naglašeno „pastirskih“ momenata na ovom albumu. A new story being told je duet u kome će vam se pričinjavati i gajde i zurle, svi ti neki instrumenti sa piskom koje Henriksen decidno NE svira ali razume njihovu prijemčivost i to kako da imitira njihovu boju na instrumentima koje svira, kako da mu muzika zvuči kao da je nastala terenskim snimanjem grupe ljudi kojima je i televizija luksuz a opet su nekako srećniji od svih nas na gomili.
Creating new traditions je naslov koji sasvim jasno prikazuje sržne teme ovog albuma, odbijajući da odbaci tradiciju u ime modernog ali i da tradiciju cementira u prošlosti i predstavi je kao monolit koji se nikada ne moiže dovesti u pitanje, kamoli menjati. Ovo je perkusionistički komad koji asocira na centralnoafričke narodne (i nenarodne) tradicije, ali i naglašeno „elektronska“ kompzocija sa bojama instrumenata koje nose distinktni retofuturistički, optimistički miris.
Mislim da je optimizam zaista ključna reč za Henriksena ne samo u ovoj ali posebno u ovoj fazi njegovog rada. Njegova muzika je uvek bila utopljena duboko u severnjačku melanholiju, kontemplativna i uzdržana, ali je poslednjih godina u kontemplaciji počela da nalazi razloge za veru u to da su bolje stvari moguće a u melanholiji lepotu i dostojanstvenost radije nego ponore depresivnosti. Kvääni je album koji savršeno posreduje ovaj njegov svetonazor, dajući slušaocu muziku koja je svečana a razigrana, jednostavna a duboka, izuzetno lepa a, da ponovimo, JEDNOSTAVNA. Henriksen ovim albumom inspiriše, muzičare i nemuzičare, pruža i primer kako može da se radi i kad ste potpuno sami a da kreirate desetine poziva na učestvovanje i zajedništvo radije nego samotne lamente o tome kako je sve teško. Savršeno i savršeno za ovu nedelju: