U svemiru niko ne može da vas čuje kako vrištite, podučio nas je originalni Osmi putnik, film Alien iz 1979. godine, kreirajući atmosferu strahovite pretnje, klaustrofobije, bezizlaznosti upravo na ime odsustva atmosfere i ironije skučenosti zatvorenog prostora okruženog skoro beskrajnim vakuumom. Snažna simbolika seksualnog nasilja i prislilne trudnoće, osećaj da nemate gde da pobegnete, a sve dodatno amplifikovano činjenicom da se užas dešava NA VAŠEM RADNOM MESTU, koje je istovremeno i vaš životni prostor, u utrobi konstrukta korporacije toliko džinovske da premošćava taj skoro beskonačni vakuum i decenije ljudskih života, iskombinovano je u toliko savršen filmski iskaz da je, evo skoro četiri i po decenije kasnije maltene uvredljivo to da producenti i dalje pokušavaju da ponove perfekciju.
Zapravo, najveći deo atmosfere pretnje, bezizlaznosti i osećaja da nemamo gde da pobegnemo vezanih za film Alien: Romulus (odnosno Osmi putnik: Romul) dolazi prevashodno od činjenice da su prošle skoro četiri i po decenije i da Holivud nema pametniju ideju do da ponovo čačka po nečemu što je mogao biti makar lep leš, a da iza svega stoji korporacija koja će, sasvim verovatno, dok stignu na red kalendarske godine u kojima se Alien fimovi odvijaju, zaista imati tehnologiju za međuzvezdano putovanje, rudarske kolonije u drugim sunčevim sistemima, brutalne ugovore sa prekarnom radom snagom koji će se menjati onako kako kompaniji u tom trenutku bude bilo potrebno. Šta ćete, uostalom da uradite ako vam se novi ugovor ne dopada? Da pronađete rashodovanu orbitalnu stanicu iste te koroporacije i u njoj nekoliko kriogenskih modula koji vas, usnule mogu odvesti u drugi planetarni sistem devet svetlosnih godina dalje, u kome, navodno, ova korporacija, nema jurisdikciju? Znate, svašta se može desiti za devet godina, čak i da Dizni kupi sebi tu jurisdikciju koju danas nema i vi se probudite iz kriogenskog sna sa „dobrim“ vestima da vaš ugovor i dalje važi i da ste i dalje rob-nadničar u rudniku koji može biti metaforičan… ili manje metaforičan.
Čekajte, jesam li napisao „Dizni“? Oh, oprostite, mislio sam na korporaciju Weyland-Yutani, razumljiva greška za koji se nadam da mi je Dizni, kada dođe na vlast i u Srbiji, neće uzeti za zlo. Ali, evo, nekada je 20th Century Fox bio filmski gigant, vlasnik brojnih uspešnih filmskih franšiza, konkurencija kompaniji Walt Disney u raznim medijskim sferama, a danas je ovo samo 20th Century Studios, ljuštura u kojoj žive IP-jevi što ih je Disney progutao zajedno sa skoro četrnaest milijardi dolara duga koji je osamdesetpetogodišnja kompanija nazidala pokušavajući da se snađe u novom filmskom krajoliku sa svim tim striming servisima, pretplatama i činjenicom da su uspešne filmske produkcije danas finansirane ne od prodaje drugih filmova već iz fondova koji nemaju mnogo interesovanja za filmsku ili ikakvu umetnost.
Dizni danas poseduje ne-baš-ali-skoro-sve filmske franšize uz koje sam ja odrastao. Star Wars i Indiana Jones, Alien i Predator, najveći deo Marvelovih superheroja i da je Mehmet iz 1982. ili 1983. godine, kad je prvi put gledao originalnog Aliena, znao da će i posle svoje pedesete godine gledati nove nastavke u ovim serijalima, moguće je da bi bio i uplašen. Distopijska budućnost u kojoj se Holivud za četiri decenije ne odmakne supstancijalno od onog što je u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama dvadesetog veka bilo popularno možda nije na istoj ravni sa postapokalištičnim svetovima iz Mad Maxa ili Terminatora (dve franšize koje Dizni JOŠ ne poseduje ali se svakako kreće u tom smeru), ali da smo je bili svesni 1982. ili 1983. godine bila bi to potvrda grozničavih vizija iz proze Williama Gibsona i Brucea Sterlinga o kompanijama koje su preuzele kontrolu nad planetom Zemljom i za koje su ljudi samo resurs. Ljudski, jelte, resurs. Ali samo resurs.
Jer, da probamo da napravimo malo poređenje, to da 2024. godine gledamo sedmi nastavak serijala Alien (i ovde ignorišemo sve satelitske spinofove u drugim medijima) je analogno tome da smo 1979. godine, kada je prvi Alien ušeo u bioskope i kolektivno nesvesno ljudske rase, bili na šestom ili sedmom nastavku Hustonovog Malteškog sokola (sa sve fondacijom Dashiella Hammetta koja mora da potpiše svaki naredni scenario u franšizi) ili treći po redu ribut filma Prohujalo sa vihorom, sa novim, mladim glumcima, plaćenim pet ili deset puta manje nego što je bio plaćen Clark Gable te 1939. godine.
Alien: Romulus (kako ćemo filmu daljem tekstu zvati) je, u trenutku dok ovo pišem, a tri dana posle svoje premijere, već povratio svoj produkcijski budžet ali i dobio popriličnu salvu pohvala od kritike, sa vrlo smelim izjavama da se radi o trećem najboljem filmu u čitavom serijalu. Ovde naravno vredi pomisliti kako je David Fincher ni kriv ni dužan žrtvovan privlačnosti nečeg novog iako to novo nema u sebi mnogo INOVATIVNOG, ali i kako je posle ne jednog već dva pokušaja samoga Riddleyja Scotta da serijal Alien proširi i produbi, izvuče iz već iskorišćenih metafora o slasheru-u-kući i seksualnom nasilju, Disney bez mnogo sentimentalnosti ošinuo po dugmetu za reset, doveo Federica Álvareza da odradi ono svoje, i servirao nam jedan korektan, ne naročito maštovit, ali kompetentno napravljen horor-u-svemiru kakvi se prave svake godine na desetine komada, samo ne sa produkcijskim budžetom od 80 miliona dolara, četiri decenije nostalgije za izvornim užasom impregnacije-u-svemiru i marketinškim tepih-bombardovanjem od koga bi se države srednje veličine predale posle ne više od sedam dana kampanje.
Hoću reći, Alien: Romulus je film na koji u Petak uveče naletite surfujući po daljinskom upravljaču i tražeči nešto da zapušite prazninu u sebi, 119 minuta vriske, distorziranog metala i stroboskopskih svetala koje ćete sa apetitom smazati iako znate da ništa hranljivo u sebe niste uneli, vizuelno prijemčiva ali ni po čemu originalna ili nadahnuta varijacija na Alien predložak. Ovom filmu, s obzirom na to da je srazmerno brz, lišen smarajućih lore-dumpova i baziran pre svega na interakcijama energičnog ansambla mladih glumaca, skoro da može da se prašta to da se kači na nostalgičnu žicu za sve pare i svako malo podgurkuje gledaoca laktom u rebra i uz jedno mangupsko nudge-nudge, wink-wink poluglasno mrmlja „si vido brate šta smo ovde uradili, a?“, ubacujući direktne citate iz prva dva filma. A onda tu ima i stvari koje se ne mogu praštati, i zbog koje bi valjalo bombardovati Disney iz orbite, jer je to jedini način da budemo sigurni.
Alien: Romulus je u startu bio zamišljen kao jeftiniji, direct-to-Hulu projekat, samo još jedan zalogaj u fast food nizu u koji je Fox transformisao Alien franšizu kada je počela masovna eksploatacija devedesetih godina prošlog veka. Disney je film pred početak produkcije apgrejdovao u „pravi“ bioskopski događaj i, na osnovu dosadašnjih box-office rezultata, bili su sasvim u pravu. Ima neke depresivne ironije u tome da ovog leta Disney ima dva R-rated razbijača u bioskopima, od kojih je jedan (Deadpool & Wolverine, dakako) trenutno najuspešniji „R“ film svih vremena, a drugi, rekosmo, po mišljenju mnogih, najbolji Alien film urađen nakon Cameronovih Aliensa, i da su oba Foxovi propertiji koje je Disney otresao od prašine i pretvorio u letnje blokbastere na nivou o kome pod Foxom nisu mogli ni da sanjaju. Disney je jedan, neizbežan, neumoljiv i večan, reklo bi se.
Ima i više sličnosti nego što bi se na prvi pogled reklo između Alien: Romulus i Deadpool & Wolverine, već i na nivou tog direktnog citiranja prethodnih filmova (kroz replike, muzičke motive ušnirane u bombastični saundtrak Benjamina Wallfischa), na nivou skoro beznačajnog zapleta koji je samo šasija na koju je zavarena skoro letalna količina set-pisova, a onda i na nivou kameo-gostovanja koje je, u slučaju Alien: Romulus praktično zločin protiv čovečnosti. Alien: Romulus je film koji svojeručno i nedvosmisleno pokazuje šta korporacije misle kada kažu „ljudski resurs“, a to je da vas poseduju zauvek, do smrti, kako reče Deadpool Hughu Jackmanu, ali i posle smrti, kako možemo da vidimo u ovom filmu. Distopijski košmari o skeniranju živih glumaca u 3D modele visoke rezolucije koje će kasnije AI alati oživeti u budućim filmovima tako da ti živi glumci nikada više ne budu potrebni produkciji, a koji su bili predmet recentnog štrajka holivudskih glumaca u ovom filmu nisu puki košmar već realnost. Ian Holm ovako nešto nije zaslužio ali i pomenuti mladi glumci koji, sada je to već skoro izvesno, nikada neće dobiti priliku da postanu ugledne glumačke veličine kao što je bio pokojni Holm, takođe nisu zaslužili da budu samo predlošci za 3D modele i buduće animacije perpetualno reciklirane na ivici „doline neverovanja.“
Alien: Romulus je, uprkos svom tom doomu ’n’ gloomu koji ga okružuje, sasvim kompetentno napravljen film. Álvarez je čovek koji horor poznaje, razume i voli* i to da je meni njegov rimejk Evil Dead bio, da još jednom ponovim, besmislena stilska vežba ne znači da ga ljudi nisu voleli i da mu nije isposlovao puno dobre volje u Holivudu. Sa Alien: Romulus (i produciranjem rimejka Teksaškog masakra motornom testerom) ovaj se urugvajski režiser demonstrativno nameće kao „zovi čovika“ profesionalac koji ume da kultne horor-produkte iz dvadesetog stoleća, opervažene gustom izmaglicom urbane mitologije, dovuče za kragnu u dvadesetprvi vek, rastereti od balasta konceptualizacije i pretvori u visceralne, vizuelno prijemčive orgije nasilja i krvopljusa. Dajte mu malo para i R-rejting i Fede će isporučiti.
*mada je u urnebesnom primeru života u post-istinitom društvu u kome smo svi zajedno zatočeni, pre par dana benovan sa reddita, jer se „lažno predstavljao kao Fede Álvarez“
Sa Alien: Romulus, dakle, Álvarez uprkos najavama da film treba da bude spona koja povezuje Scottove prikvele sa hronološki kasnijim Alien filmovima, zapravo hirurški uklanja naslage metafizike koji su Scottu toliko značili u Prometheusu i Covenantu i vraća stvari na praktično fabrička podešavanja. Ovaj film je o grupi ljudi u omeđenom prostoru koji shvataju da su inkubatori za mladunčad tuđinske vrste i sav konceptualni mambo-džambo kojim se nadgrađuje ova osnovna ideja je suštinski nebitan. Umešajte u to glumce koji pričaju, čuj mene psuju, sa sočnim britanskim naglaskom i skloni su iracionalnim reakcijama na okolnosti za koje nisu u startu svesni koliko su preteće i dobijate jednu propulzivnu slasher/ monster movie salatu u kojoj nema ničeg originalnog ali je makar jako promućkana i profitirala je od budžeta kakav klonovi Aliena i Aliensa kojih su pune kablovske televizije mogu samo da sanjaju. Uključujući veliku količinu praktičnih efekata umesto pustog CGI orgijanja.
Cena te propulzivnosti je da se film ne bavi preterano mnogo svojom glavnom temom i zainteresovaniji je za atraktivne set pisove nego za poruku. A slanje poruke, zapravo, predstavlja i veći izazov nego što bi se reklo na prvi pogled. Alien je naprosto JAKO izraubovana franšiza i pored sedam filmova u glavnom serijalu, dva krosovera sa Predatorom i doslovno stotina stripova, romana i video igara maltene da ne postoji ideja koja nije već prorađena, reciklirana, izlizana i odbačena u vezi titularnih tuđina i svemira u kojem su oni na vrhu lanca ishrane. Imali smo militaristički SF i religijske metafore, analize seksualnog nasilja i kritiku klasnih podela, transhumanističke eksperimente i propitivanje ljudskosti kao takve u budućnosti u kojoj su kloniranje i genetski inženjering deo korporacijskog portfolija koliko i proizvodnja oružja ili rudarenje na svetovima što orbitiraju oko udaljenih zvezda.
Alien: Romulus bira da sve ovo pomene uzgredno, računajući na efekat sačmare, ali da se ničim od toga ne pozabavi detaljnije, da ne bi baš morao da se odredi prema bar jednom od ovih pitanja. Tako, recimo ovaj nastavak jače od svih filmova u serijalu naglašava hiperkapitalističku, obezljuđenu prirodu društva budućnosti u kojem obespravljeni radnici savijaju grbaču za korporaciju na planeti na kojoj nikada ne vidite sunce zahvaljujući gustom sloju oblaka u atmosferi, i samo bivaju obavešteni da su im uslovi pod kojima su potpisali ugovor retroaktivno promenjeni i hvala na vašoj saradnji, GLUPERDE, ali u daljem toku priče nema ni prisenka koncepta klasne borbe. Protagonisti filma, grupa mladih osoba koje ne izgledaju kao da rade ni u rudniku ni na farmi, odlučuje se za očajnički beg sa ove kolonije korišćenjem stare, rashodovane opreme zatečene u orbiti planete, ali ovde, dalje, nema ni trunke istraživanja „liminalnih prostora“ i kolonizacije napuštene korporacijske infrastrukture koje smo viđali u radovima Williama Gibsona osamdesetih godina prošlog veka.
Drugim rečima, sva ova radnici-vs.-korporacija predigra je samo formalna i služi isključivo da se gledalac dovede na mesto na kome će prepoznati stvari što su nam već urezane u kolektivno nesvesno incestuoznim popkulturnim osmozama: kosmički brod Nostromo iz prvog filma, leš samog tuđina iz prvog filma, pa onda i, ako pominjanje Iana Holma nije bi dovoljana sugestija, androida koji se, verovatno iz nekih komplikovanih pravnih razloga ne zove Ash, ali je u svakom praktičnom smislu Ash iz prvog filma. Posle tu vidimo i pulsnu pušku iz Aliensa a finalni obračun sa, jelte, „novom“ vrstom genetski splajsovanog tuđina je i neka vrsta reciklaže finala iz Jeunetovog Alien: Resurrection. Gejmeri dobijaju svojih pet minuta gik-slave na ime nekih komada svakodnevne tehnologije koje smo prvi put videli u Alien: Isolation.
Da ni najmanje koncentrisani među nama ne ostanu zaboravljeni, scenario Alien: Romulus na nekoliko mesta direktno citira replike iz Aliensa, oba puta kroz usta Davida Jonssona, koji kao da je imao problem da izgovori decenijama memefikovane komade dijaloga a da ne prsne u smeh. No, Jonsson igra anroida* pa je tu određena krutost i neprirodnost performansa feature, not a bug.
*koji se, da i najsporijima među nama bude jasnije, zove Andy
Jonsson svakako i predvodi ansambl solidnih a malo poznatih glumaca jednim prilično ubedljivim izvođenjem kompleksne uloge „veštačke osobe“ koja osciluje između različitih ličnosti onako kako joj se menja firmver. U 2024. godini, sa poplavom urbanih mitova o veštačkoj inteligenciji kojoj nas izlažu lovci na divlji investitorski kapital, Jonssonov Andy dosta uspešno šalje poruku da je „ljudskost“ u presudnoj meri stvar empatije, manje nego inteligencije, ne posežući u konceptualnom smislu dublje od najpovršnijeg čitanja nekih kultnih manga, anime i cyberpunk radova od pre tri i četiri decenije, ali nudeći dobar glumački rad.
I ostatak ansambla je solidan onoliko koliko ih scenario koristi za išta više od topovskog mesa, i iznenađujuće mi je najmanje upečatljiva bila Cailee Spaeny, glavna glumica koja je posao odradila sasvim korektno ali bez mnogo karaktera, nudeći post-milenijalsku, empatičnu heroinu Rain koja uspeva da preživi najgori dan svog kratkog života, ali ne nudi memorabilne rečenice, gestove, izraze lica, makar vriske koje bismo pamtili. Ne sad da hoću da deifikujem Sigourney Weaver, ali njena Ripley je u Alienu bila ŽENA a Rain je u Alien: Romulus ipak samo devojčica, bez nekog vidnog stava ili ličnosti. Njena životna muka, sa preminulim roditeljima i samo crnim nebom rudarske kolonije koje pamti nekako se ne prevode u traumu čiju bi energiju film dalje eksploatisao iako je jasno da su napisani baš u te svrhe.
No, to je dalje boljka i ostatka scenarija koji je laboratorijski precizno odmeren da privuče mlađu publiku kroz svoje fokusiranje na mlade osobe bez mnogo prošlosti (ali je ona čitava bila teška), ali sa onda odsustvom mašte da se išta interesantno uradi sa tim osobama. Ovi ljudi se razlikuju po stilu govora, temperamentu, energiji, inteligenciji, snalažljivosti itd, ali ništa, apsolutno ništa od toga ne figuriše u načinu na koji se radnja filma odvija. Njihove smrti su samo u funkciji daljeg teranja narativa, bez ikakvih simboličkih težina ili dramskih akcenata.
A što je opet refleksija činjenice da Alien: Romulus prilično dobro pazi da ne kaže ništa posebno bitno što bi moglo da fatalno odredi dalji tok franšize ili, nedobog, proizvede negativnu reakciju na interetu svrstavanjem uz ove ili one „radikalne“ ideje. Za film koji se EKSPLICITNO zasniva na back-to-basics pristupu prvog Aliena koji je snažno pretresao politiku telesne autonomije i u svoj centar stavljao čin seksualnog nasilja kao samo uspostavljajući gest dalje dominacije nad žrtvom, Alien: Romulus je izluđujuće nespreman da se ikako pozabavi ovim temama čak i dok nam pruža jednu od najodvratnijih scena ljudskog porođaja još od Srpskog filma. Alien: Resurrection je makar probao (i nije zaista uspeo) da korak ili dva dalje pomeri diskusiju o (prisilnom) majčinstvu koju je Fincherov Alien 3 stavio u prvi plan, ali Alien: Romulus se lupeški povlači pred ovim diskursom i zadovoljava se time da ima kul-izgledajućeg „novog“ hibridnog tuđina u svom finalu koji doslovno ne radi apsolutno NIŠTA drugačije od bilo kog drugog tuđina u dosadašnjoj istoriji ovog serijala.
I sve ostalo je u filmu isto takvo, bazirano na nadi da ćete prepoznati reference na stare filmove i osetiti ugodni dopaminski piš na ime fan servicea kada Rain dobije kratak kurs u korišćenju pulsne puške, a jedini korak napred koji film pravi u pogledu mitologije/ osnovne konceptualizacije Aliena je u tome da nam saopštava kako Weyland-Yutani zapravo NE pokušava da od tuđina napravi biološko oružje koje može da kontroliše i u stvari ispituje fiziologiju tuđinske vrste kako bi ljudskoj rasi mogla da pruži napredni metabolizam što će joj omogućiti osvajanje zvezda a bez neudobnog kriogenskog sna i nepouzdanih asistivnih tehnologija.
I sad, film u svojoj konceptualnoj osnovi kontrastira dve suprostavljene ideje o vrednosti ljudskog života: jedna ga shvata kao vrednost po sebi i imamo korporaciju koja troši nezamislivo mnogo novca (i „ljudskih resursa“, tj. izgubljenih ljudskih života) da obezbedi ljudima kapacitet da ne umiru bez obzira na promene okolnosti, a druga slavi život kao tranzicionu pojavu, nešto što kao najlepši poklon koji današnja generacija predaje budućoj, pa ova onoj posle nje, uz svest da će se sukcesivni životi prilagođavati novim okolnostima i da će ŽIVOT sam živeti iako pojedinalni ljudi umiru. Ova druga ideja je stavljena u amanet pripadnicima radničke klase koje vidimo u ovom filmu i koji za razliku od korporacije sa decenijskim strateškim planovima i investicijama, na svojoj strani imaju samo empatiju i ljubav prema životu. Naravno, nad svim ovim arbitriraju dva androida, dakle, sintetičke osobe (film i ne koriste termin „android“ već isključivo „synth“) napravljene od strane pomenute korporacije, i ovo jeste bogat koncepcijski obrok da se u njega zariju zubi ali film to na kraju NE čini, odlučujući se za jednostavnija rešenja koja recikliraju završnice prethodnih filmova i, eventualno, ostavljanje niti narativa da vise za naredne nastavke.
Ako sve ovo zvuči jako negativno, hitam da dodam kako Alien: Romulus, kada se otresete ideje da će film nešto REĆI, bude dovoljno zabavno iskustvo. Ponovo naglašavam, ne ORIGINALNO ili maštovito, ali zabavno. Pored dobrih glumaca, ovde je u prvom planu vrlo solidan set dizajn sa katodnim ekranima, starinskim mehaničkim tastaturama, klasičnim kliznim vratima, mnogo metalnih hodnika i raketnih motora koje vredi videti. Umesto bacača plamena, ovde imamo prskalice „kriogenskog goriva“ koje u par sekundi zamrzavaju živi svet. Film ima par set pisova u nultoj gravitaciji koji su spretno koreografisani. Dizajn zvuka je odličan, sa puno škripe metala, grmljavine motora i alarmnih-signala između kojih čujemo gnjecave zvuke što ih proizvode tuđini. Muzika je takođe perfektno umiksovana u zvučni krajolik filma sa posebno efektnim korišćenjem kontrabasa i gudala u jednom momentu. Kamera je dobra, pogotovo jer se dobar deo filma odvija u mraku, i direktor fotografije, Meksikanac Galo Olivares ovde pokazuje svoju strast ka klasičnoj fotografiji i igranju sa svetlom, a što dodatno biva amplifikovano dobrom montažom Britanaca Jakea Robertsa (već radio sa Spaenyjevom na Garlandovom Civil War, ali je montirao i zabavni Hitman’s Bodyguard). Ovde zapravo najveća zamerka može da se da na korišćenje samih tuđina koji su tretirani kao readymade vizuelni properti što ga svi znaju iz popularne kulture i Álvarez ne samo da u kompoziciji kadrova i ponašanju tuđina nikada ne ide dalje od reciklaže ikoničkih scena iz serijala već i u startu slabi trilerski potencijal ovog filma inflacijom „alienošvtine“ u zapletu.
Naime, iako smeštanje radnje u omeđeni prostor sugeriše povratak na old school monster movie setinge po šnitu Thing from Another World, originalnog Aliena, Aliena 3 i Carpenterovog The Thing, gde je tuđin tako snažno „drugi“ jer je jedinstven i, iako sam, postepeno konvertuje celo okruženje u sebi odgovarajući ambijent gde su ljudi samo resurs, Alien: Romulus od scene u kojoj vidimo svog prvog face-huggera* akcentuje mnoštvo, kreirajući poplavu face huggera, chest burstera i odraslih tuđinskih jedinki, vrlo liberalno baratajući njihovim ciklusom reprodukcije uz uzgrednu opasku da je ovo vrsta koja može voljno da „ubrzava ili usporava svoj metabolizam“.
*koji ovde imaju nominalno „tehničkiji“ naziv, „parazitoid“
Ovaj scenaristički hak je valjda neophodan jer se gotovo čitava radnja filma odvija u manje od dva sata realnog vremena pa onda propagacija aliena koja podrazumeva period prividne bezbednosti – dok vam u utrobi raste larva narednog čudovišta – ovde biva speedrunovana kako bi se gledalac što pre proveo kroz već poznate stadijume razvoja tuđinskog organizma, ne bi li se ostavilo dovoljno prostora za set pisove sa desetinama face huggera i odraslih tuđina što jurišaju na naše naoružane samo jednom puškom sa četiri stotine hitaca u magacinu.
Nije to najsrećnije rešenje ali se valjda drugo ne može očekivati od filma koji porsnulu franšizu treba da skine sa metafizičke pozornice na kojoj je pokušala da igra sa dva recentna Scottova filma, da ukloni komplikovani „lore“ vezan za „inženjere“ i demijurške sile izvan našeg poimanja, pogotovo da se mane aluzija na Isusa hrista i njegovu ulogu u istoriji filmova o Osmom putniku. Alien: Romulus se i imenom decidno smešta u predhrišćansko vreme, ne zaziva ni prometejski plamen (kasnije možda ne bez razloga pripisivan Luciferu) ni sveti zavet Scottova dva filma i time beži od spona sa svetim pismom koje je ovaj napravio. Ovo je film pre svega zainteresovan za pristojno snimljen visceralni horor i zastrašujući prizor predimenzionirane „bebe“ u svom finalu, koja, kako rekosmo, sem tog svog izgleda po kome se od njih razlikuje, nema nikakvu drugačiju kodifikaciju od „normalnih“ tuđina iz ostalih filmova. Nekome je i to dosta.
Stoji, dakle, da je Alien: Romulus nemaštovit film, a ako ste tako baždareni može se nazvati i blago kukavičkim. On se drži utabane staze na koju šalje pristojan ansambl glumaca a koji na njoj izginu bez previše ceremonije ili ičega po čemu bismo ih pamtili. Bučan je i vizuelno strašan ali u najvećoj meri na ime toga da ima već unapred pripremljen Gigerov ikonički dizajn koji uspeva da ne izneveri do kraja i ispraća ga uglavnom dobro odmerenom retrofuturističkom scenografijom. Politika ga ne zanima, i umesto nje u srcu svoje priče ima samo dobronamernu poruku o empatiji i tome da je porodica ona koju sami izaberete a ne ona koja vam je suđena. I mada je to dobra i lepa poruka, nemojte da se pravimo da nam već nije malo muka od toga da je gledamo u skoro svakom filmu skupljem od pedeset miliona dolara koji se snima u Holivudu, od Guardians of the Galaxy do Fast and Furious.
Da li Alien: Romulus vredi da se gleda više nego jednom? Zapravo, da. Ako se na stranu stavi pripadnost franšizi koja već duže od trideset godina ne govori ništa relevantno ali je pre toga bila IZRAZITO govorljiva i relevantna, Alien: Romulus je brzi, nezamarajući creature feature sa dobrim dizajnom, malo ukusne viscere, malo JAKO neukusnog ali valjda po tome upečatljivog imaginarijuma vezanog za ženski reproduktivni rad (i organe) i puno energije. Gledljivo, zaboravljivo, ali ne neprijatno, a kako je, po svemu sudeći i bioskopski potentno, verujem da ćemo u skorije vreme čuti i najavu nastavka. Pa se onda vidimo na premijeri filma Alien: Rem za četiri ili pet godina.
