Iako se to zbog vrućine ne oseća, bliži se kraj leta i broj notabilnih izdanja počinje da raste. Od sada pa do Decembra ćemo morati da radimo posebno naporno da postignemo da čujemo sve što nas zanima. E, da hoće svako da ima te probleme… U svakom slučaju, ove nedelje nekoliko veoma dobrih izdanja velikih i poznatih bendova iz… Italije, Japana i SAD a onda još gomila „manjih“ bendova sa dobrom muzikom, sa raznih strana sveta ali prevashodno iz Južne Amerike. Izvolte:
Odmah idemo na blek metal, do smo još vrući. Norvežani Koldbrann imaju, evo, četvrti album za više od dvadeset godina rada i ono što nemaju u kvantitetu, imaju u kvalitetu. Ingen skånsel je zrela i mračna ploča norveškog blek metala koji se lepo uklapa u moderne trendove naglašenije atmosfere i kinematskog ugođaja, a da istovremeno ima očuvanu i izvornu norvešku blek metal opakost. Bend je aktivan još od 2001. godine, sa mnogo kraćih izdanja između albuma i članovima koji sviraju u raznim drugim projektima, no Koldbrann je poseban, veoma zreo, veoma patiniran entitet čiji se svaki novi opus sluša sa dužnom pažnjom:
https://koldbrann.bandcamp.com/album/ingen-sk-nsel
Like A Sharp Blade je drugi album italijanskog sastava Black Raptus, jedba kvalitetno producirana ploča energične, melodične muzike koja spaja mnogo toga dobrog u savremenom blek metalu. Black Raptus su osnovani 2018. godine i muzika im zvuči vrlo moderno sa dosta „post“ elemenata u njihovim kompozicijama, prevashodno u harmonskoj sferi gde se čuje puno koketerije sa shoegaze atmosferom. No, svirka je mišićava, žestoka, a produkcija, kako rekoh, prilično zdrava sa hrskavim gitarama, jakom bas-gitarom i koliko-toliko dinamičnim bubnjem. Dakle, ceo bend zvuči nekako zrelo, moćno, a pesme su raznovrsne, i muzički i tematski. Veoma dobro:
https://blackraptus.bandcamp.com/album/like-a-sharp-blade
Francuski Larve je na Bandcamp stavio svoju polovinu split EP-ja sa takođe francuskim, takođe jednočlanim Nuit Macabre. Za Nuit Macabre ne znamo kakav je materijal, ali Larve ima tri ODLIČNE pesme vrlo francuskog blek metala, mračnog, okultnog, a maštovitog, dekadentnog i inventivnog. Ovo je i dobro producirano ali je pre svega odlično napisano, sa mnogo kinematske, evokativne atmosfere i dobrih, krljačkih deonica brze svirke. Cena za daunloud od 20 Evra je suluda, slažemo se, ali je materijal odličan:
https://larvefrenchblackmetal.bandcamp.com/album/split-nuit-macabre-larve
A ako vam nije dosta te francuske blek metal arome, evo ga i debi sastava Gravenoire. Devant La Porte Des Etoiles je više minialbum, sa šest pesama koje kombinuju divljačku, brzu svirku i promišljenu, pa i dekadentnu kompoziciju. Produkcija je suva i dosta prirodna, vokal je BAŠ BAŠ „francuski“, ali pesme su napisane sjajno a ta urnebesna izvođenja su pogotovo prijemčiva. Ovo je kvintet iskusnih muzičara koji sviraju u gomili bendova i jako se dobro čuju iskustvo i znanje:
https://gravenoireofficial.bandcamp.com/album/devant-la-porte-des-etoiles
Treći EP ukrajinskog svrm za ovu godinu, Мовчання і смерть, ne menja ni metu ni odstojanje. Ovo je i dalje hermetični, melanholični blek metal umotan u depresivne misli i prekriven slojevima distorzirane sete. Сергій Ткаченко nije zainteresovan da bilo koncepcijski bilo tehnički išta drastično menja u svojoj ekspresiji, ali za sada sve to i dalje zvuči ubedljivo i autentično pa nema ni potrebe. Plaća se koliko date:
https://svrm.bandcamp.com/album/–14
Austrijanci Jesajah imaju iza sebe jedan album a za ovu su godinu spremili EP sa četiri pesme (i introm) vrlo solidnog, iznenađujuće sporog i teškog zvuka pod nazivom The Impaler Part II (Satanic Stronghold). U odnosu na album Legion iz 2022. godine ovde se više forsira težina, spor, valjajući death metal gruv i tamnija atmosfera. Blek metal melodičnost nije sasvim nestala ali nizak štim i veće prisustvo death metal rifova u pesmama daju ovom izdanju poseban karakter. A koji se meni prilično dopada. Krljački, heavy, solidno producirano i generalno cool:
https://jesajah.bandcamp.com/album/the-impaler-part-ii-satanic-stronghold
Deco, jel’ volite brzu vožnju? Mislim, pošto je novi Spectral Wound stigao i pošteno ga zakiva. Kanadski blek metalci su mi i na prošlim albumima bilo vrlo dobri i takođe sam i na prošlim albumima lamentirao što prave zvuk skoro bez trunke dinamike. Tako je i sa Songs of Blood and Mire, njihovim četvrtim albumom koji ima neke od njihovih najlepših pesama i neki od njihovog najgoreg zvuka. Ozbiljno, ovo je brz, agresivan a melodičan, epski i emotivan moderni blek metal, ali ne znam je li mi gora boja gitare, miks u kome se jedva čuje da gitara postoji pored OGROMNIH (a muljavih) bubnjeva ili mastering koji sve to onda iskomprimuje i učini daleko preglasnim za ičije uši. I sad, da i pored toga ovaj album puca od kvaliteta i zove čoveka da ga sluša potvrda je koliko su Spectral Wound ne dobri nego još bolji u pisanju pesama. Slušajte ih, makar i na silu:
https://spectralwound.bandcamp.com/album/songs-of-blood-and-mire
Ako vam baš TREBA jedna ploča atmosferičnog, melodičnog (post) blek metala koji pravi jedna osoba, predlažem švedski Tårfödd i njegov novi EP, Ett liv tar slut.....Ett nytt tar vid. Ovo dolazi za petama albumu od pre par nedelja, ima samo dve pesme i BESTIDNO je emotivno i šugejzerski, ali istovremeno i krlja. A ja sam ipak samo čovek:
https://trfdd.bandcamp.com/album/ett-liv-tar-slut-ett-nytt-tar-vid
Finski Deimhal imaju ne jednu nego dve kozje lobanje u logotipu a to se mora poštovati. A ni muzika im nije rđava! Bend još nema album i za ove tri godine izbacili su nekoliko kraćih izdanja od kojih je najnovije ovaj EP, The Diabolical Liberation, komad modernog i moderno (i za mene prebudženo) produciranog blek metala sa ultraepskom i ultracheesy simfo/ operskm dimenzijom. Mislim, naravno da je preslatko kada ženski sopran kontrira blek metal lavežu a iza svega toga ide klavir preko razjarene gitare i duplog bas-bubnja, pa svi smo ovde naši:
https://deimhal.bandcamp.com/album/the-diabolical-liberation
Nijemci Darkmoon Warrior osnovani su još 1996. godine ali su za ove skoro tri decenije svoj zvuk izbrusili do interesantne kombinacije blek metala, panka i rokenrola koja mi na njihovom petom albumu, Graveyard Planet, iznenađujuće prija. Produkcija na stranu, a koja je malo natrpana i muljava, ovo su pesme lepe energije, poletnog tempa, sa dosta kul melodije ali bez napuštanja blekmetalske prljave, štrokave, sirove i neposredne estetike. Bend zapravo svira odlično, dopadljive melodije će vas iznenaditi više puta u toku albuma a njegova žestina i brzina znače da mu je mesto u istoriji tr00 andergraunda već rezervisano:
https://darkmoonwarrior.bandcamp.com/album/graveyard-planet-2
Dobro, idemo sada na bluzerskiji i dumerskiji deo današnjeg pregleda, na stoner rok, psihodeliju, doom metal, sludge metal i hard rok. Golden Pig Electric Blues Band iz Sijetla su napravili popriličnu pauzu nakon svog drugog albuma, a koji je izašao još 2006. godine. Povratnička ploča, Three Divided By Zero ipak odiše jednom sponatnošću i neposrednošću, bez nekakve velike drame i teatra, kao da su ljudi juče ostavili instrumente a danas ih ponovo uzeli u ruke. Snimana solidnih pet godina (zbog pandemije, dakako), ovo je kolekcija faziranih hard-blues komada sa popriličnom količinom Black Sabbatha u svojim temeljima, ali i odličnim razumevanjem za to kako da muzika koja je monotona po prirodi, sastavljena od mnogo ponavljanja istog ritma, gruva, rifa, ne bude dosadna nego samo hipnotička. Solaže su odlične, pevanje je melodično i prijemčivo a zvuk pristojno dinamičan. Jedna mala poslastica za sve stoner rokere:
https://goldenpigelectricbluesband.bandcamp.com/album/three-divided-by-zero
Ima par godina otkada smo poslednji put slušali madridske Jhufus pa je lepo da se bend vratio kolekcijom ugodnih psihodeličnih džemova pod naslovom Arrival. Pet je to pesama neužurbanog tempa i prijatne snolike atmosfere, sa bluz frazama u osnovi i svemirskim efektima u razradi. Kao i obično, ovo je instrumentalni rok, snimljen lepo i izdžemovan stručno, sa osećajem za gruv ali i za detalj u svakom od slojeva muzike. Veoma prijatno:
https://jhufus.bandcamp.com/album/arrival
Demon & Eleven Children je kineski stoner/ psych sastav nazvan po albumu koga je sedamdesetih godina prošlog veka snimio japanski psych/ heavy rock sastav Blues Creation. Dakle, pričamo o dubokim zasecima u malo poznatu istoriju ove muzike, ali i o debi albumu koji zvuči kao da se napajao samo okultnim, satanističkim i drogiranim još od sedamdesetih. Pa mislim, vidite samo taj omot i objašnjenje u zagradi da je ovo „pravljeno u paklu“! Album se, prikladno, zove Demonic Fascination i ovo je vrlo jednostavna ploča po koncepciji ali zabavna po egzekuciji. Naravno, muzika je hermetični, u izmaglicu fuzza i lo-fi produkcije potopljeni psihodelični rok teže provinijencije sa hipnotičkim ženskim vokalom i brutalnim gruvom. Još i gola žena na omotu spremna za žrtvovanje Nečastivom, dakle jedan all inclusive paket:
https://demonelevenchildren.bandcamp.com/album/demonic-fascination
Njemački sastav Doomspatze zapravo ne svira doom već više psihodelični, doomirani stoner rock. EP Magnus ima tri pesme, mnogo faza na gitarama, nizak štim i težak zvuk, ali i dosta psihodeličnog trikeraja i propisne hardrokerske energije. Prijatno je a plaćate koliko hoćete:
https://doomspatze.bandcamp.com/album/magnus
Emu su, naravno, iz Australije, a i album im se zove Emu, čisto da se brending utvrdi do kraja. Mada na omotu nema emua i psihodelični prikaz koji vidimo je negde iz doba, jelte, Jure, daleko pre emua i bilo koje druge ptice koju danas poznajemo. E, sad, Emu zvuče kao Corrosion of Conformity iz njihove stonerske faze i to je, da se razumemo, dosta dobro. Album ima šest energičnih, visokooktanskih stoner rok komada u četrdesetak minuta i ovo je dinamična, zabavna ploča sa zdravom bluz osnovom i jednom razigranom, skoro pa prog-metal nadgradnjom. Powe-trio u vrlo ubedljivom izdanju:
https://emurocknroll.bandcamp.com/album/emu
Doomed & Stoned Stoned: The Instrumentalists (Vol. V) je baš ono što piše na pakovanju, nova kompilacija uglednog andergraund brenda, Doomed & Stoned Stoned, sa 25 pesama stoner rock/ heavy psych bendova za koje nikada niste čuli a koji će vas oduševiti. Kompilacije koje radi Doomed & Stoned Stoned su već godinama referentni materijal za svakoga ko traži dijamante u blatištu moderne rok muzike i ne treba ih propuštati. Čak i kada ne bi bili praktično besplatne, a jesu:
https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-stoned-the-instrumentalists-vol-v
Švajcarski Ghoast su BEZOČNO fazirani na EP-ju Ghoasthammer, sa četiri pesme jeftino snimljenog ali pažljivo produciranog doom-sludge gaženja. Ovo je manje agresivna muzika od klasičnog sludge metala, sa toplijim, prijatnijim zvukom gitara ali i sa malo melaholije primerene doom metalu, a opet gruverska, neposredna i sasvim prirodno psihodelična. Mali, jednostavan EP, ali vrlo prijatan za slušanje pa poslušajte, a ako biste kupovali, plaća se koliko želite. Plus, mora se izrispektovati da je bend u imenu spojio reči za duha i kozu. A da duhovna koza onda na omotu drži čekić!
https://ghoast696.bandcamp.com/album/ghoasthammer
Tu su onda i Violescent iz Virdžinije koji za svoju muziku kažu da je „Post-doom desert sludge“. EP Violescent je sasvim solidan, sa mrvicu agresivnijom muzikom alii dalje u prijatnom gruvu i sa još uvek koliko-toiko slojevitim zvukom. Naravno, sludge je ovde prominentniji u filozofiji benda pa su gitare jednostavnije, a vokali brutalniji, no ima tu lepih iznenađenja, posebno u pogledu vokalne tehnike, i tako, dajte mu šansu. Cena je ista, dakle, bilo koja:
https://violescent.bandcamp.com/album/violescent
Dead Karma iz Kičenera u Ontariju voze himnični heavy rock, sa niskim štimom, agresivnim gruvom i refrenima napravljenim da vas podignu na noge i nateraju da učestvujete. Nije EP The Space Camaro neka suptilna muzika ali radi posao, sa solidnom produkcijom i puno rokerske energije:
https://deadkarmaband.bandcamp.com/album/the-space-camaro
Sidewinder su sa Novog Zelanda i njihov, recimo, doom metal ima u sebi puno bluza. Produkcijski, album Talons nije idealno ugođen sa mojim ukusom, dosta je to bučno i razmazano, ali muzika je, oh, pa baš dobra. Ovo je kao da je Janis Joplin odrasla slušajući Black Sabbath i ta kiša moćnih gitara i izuzetnih ženskih vokala, sa sve razobadanim, razigranim ritmom, ne prestaje da impresionira do kraja ove kratke, efektne ploče:
https://sidewindernz.bandcamp.com/album/talons-album
Za malo propisnog dooma, tu su Grci Föhn koji donose svu sporost, težinu i mučninu koji su vam potrebni da se osetite živim danas. Album Condescending ima četiri pesme od kojih najkraća traje skoro trinaest minuta i ovo je svirano, znate već, brzinom otapanja lednika. Funeral doom, naravno, često stoji u riziku da se pretvori u karikaturu doom metala sa tim svojim presporim razvojem kompozicija i dubokim, grlenim vokalima, ali Föhn u jednačinu dodaju taman toliko avangarde (i saksofona) da stvari budu zanimljive, neklišeizirane, sveže, a i dalje neophodno PRESPORE i PRETEŠKE. Valjano je:
https://foehnofficial.bandcamp.com/album/condescending
Nebülith iz Severne Karoline (i jedini bend o kome danas pričamo da je iz Severne Karoline) ima u svojoj muzici dosta sabatovštine, u najpozitivnijem smislu sa faziranim bluzom i masnim gruvom koji čine solidan deo njihove muzike. A onda tu ima i malo progresivnih stremljenja i rezultat je da je album Feel Good Music For The End Of The World Vol1 neobično zabavna i interesantna ploča. I mislim, sasvim je u skladu sa naslovom: kombinacija slatke psihodelije i fazirane apokaliptičnosti je pogođena odlično:
https://nebulith.bandcamp.com/album/feel-good-music-for-the-end-of-the-world-vol1
A onda kozji spektakl! Dakle PRELEPO zvuče njemački Goat Generator sa albumom Goat Generator a koji je negde između hard roka, krautroka i alternativnog roka. Ali to „negde“ je baš dobro mesto, sa pametno napisanim pesmama, briljantnim ženskim vokalom i emotivnom muzikom što iznenađujuće efektno spaja i nežnost i gruv. Još ta lepa produkcija, sav sam se raspilavio:
https://goatgenerator.bandcamp.com/album/goat-generator
A Teksašani Fostermother imaju za, evo, četiri godine, već treći album i ovo je, naravno, još jedno izdanje prestižnih Ripple Music koji su ovom bendu i isposlovali mnogo prepoznatljivosti u heavy psych i stoner rock zajednici. Echo Manor je kolekcija odličnih heavy psych pesama sa mnogo melodije i suptilnosti u postizanju psihodeličnih efekata a sa opet propisnom količinom metal težine i povremeno i propisne doom metal sporosti. Fostermother nisu preterano zainteresovani da naglašavaju žanr na ovom albumu i mada je distorzirana, heavy gitara uglavnom u prvom planu, pesme su pisane sa jasnom psihodeličnom ambicijom i smeštaju se između čvrstog, hevi roka i labavijeg, eteričnijeg, „svemirskijeg“ zvuka. A, mislim, jako dobro:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/echo-manor
Idemo na thrash metal i speed metal, hardcore, grindcore i death metal, pa nek ide život. Čileanci Fusilated imaju iza sebe već jedan album iz 2020. godine, pa uprkos mladosti ovo nije početnički bend. Otud je novi EP, Escrito en Piedra jedna vrlo ubedljiva demonstracija latinoameričke supremacije kada je u pitanju thrash metal. Fusilated trpaju „blackened“ varijantu thrash metala, ali to se odnosi uglavnom na vokale sa karakterističnim vrištavim kvalitetom dok su rifovi, ritam i gruv stoprocentni, belo usijani, pitstarterski THRASH. Produkcija ne naročito skupa, ali zapravo vrlo adekvatna, sa dinamičnim, lepršavim bubnjevima, odličnom separacijom gitara i dominantnim basom u sredini. Bukvalno domaći zadatak za 90% thrash scene na globalnom nivou:
https://fusilated.bandcamp.com/album/escrito-en-piedra
Imamo još Čileanaca u ponudi ove nedelje. Sigma postoje od 1997. godine i stavili su tri albuma iza sebe a na EP-ju Abzurdismo voze pet pesama i intro mišićavog, energičnog crossover thrasha. Kako to već biva sa bendovima sa ovog kontinenta, muzika je neodoljivo zabavna i ložačka iako priča o ozbiljnim temama, vokal i pevanje na Španskom su odlični, produkcija mako prepucana za moj ukus ali u celini izvrsno izdanje:
https://sigmamosh.bandcamp.com/album/abzurdismo
Nismo gotovi sa Čileom. Amnessia Eterna iz Santjaga imaju treći album, Penumbra i ovo je slatka kombinacija brzog, nervoznog thrash metala i melodičnijih tema koje su na pola puta između blek metala, melodeatha i himničnog panka. Sve se to nekako lepo uklapa jer kada sviraju brzo, Amnessia Eterna su kao najžešći krosover bend koji poznajete, kad su melodični, ruke se same dižu i posežu za upaljačem i muljavija produkcija uopšte ne smeta. Latinica je to:
Brazilski trio Madkill na svom drugom albumu, Protesto, svira brz, nervozan thrash/ crossover sa puno bravuroznog sprintanja kroz pesme dosta razrađenih aranžmana i ne preskupog ali kvaitetnog zvuka. Najveći problem ovde je pevanje koje je… pa, praktično jedva tonirano recitovanje gitariste Natanaela Alvesa, a koje zaista zvuči kao da je bend snimio matricu pa samo označio gde treba da budu vokali i kako bi išao tekst, da se pevač snađe kada bude trebalo da nauči pesme. AONDA SE TAJ PEVAČ NIKADA NIJE POJAVIO. Nažalost, ovo dosta unazađuje inače mišićavu, zabavnu, mošersku svirku ali ne toliko da ovo ne treba da čujete. Pa poslušajte, ima ovde štofa a plaća se koliko date:
https://madkill.bandcamp.com/album/protesto
Sa vijetnamskim kvartetom Cút Lộn nema ovakvih problema i njihov drugi album, Bắc Thảo, nudi klasičan trešerski lavež između oštrih rifova i brze, nervozne svirke. Cút Lộn su i inače dobri jer je za njih crossover thrash u principu polazna tačka i, pored klasične rokačine u tom klasičnom stilu, ima ovde i dosta modernih elemenata metalcorea, haotičnog hardcorea itd. Dakle, dosta promena ritma, atmosferičnih disonanci, meditativnog i emotivnog rada… No, album je vrlo dobro napisan, odsviran majstorski i produciran odlično pa pričamo o apsolutnoj poslastici:
https://cutlon.bandcamp.com/album/b-c-th-o
Evo još malo Brazila. Maldição do Bode su kvartet muzičara sa već nekoliko aktivnih bendova, ali za speed metal uvek može da se nađe malo vremena. Debi izdanje, (mini)album Viciados em Speed Metal je produciran jeftino i neće vas oboriti s nogu kvalitetom ZVUKA ali je ovo odlično odsvirana ploča brzog, napaljenog a maštovitog speed-thrash metala. Kvalitetno, fino ukorenjeno u tradiciji a opet originalno:
https://grupogalerarockheavymetal.bandcamp.com/album/viciados-em-speed-metal
Šveđani Savage Captor imaju toliko old school logo da im muziku čujete u glavi i pre prvog takta na demo snimku Shackled Existence. Ovo je old school thrash metal, dakako, napisan i odsviran kao da je 1984. godina a bend je materijal uvežbavao posle časova u garaži i nadao se prvom koncertu na školskoj priredbi gde će da šokiraju i iznenade sve koji su im se do malopre smejali. Enivej, sve to mislim u NAJBOLJEM mogućem smislu i ovo su tri pesme kvaliteta i karaktera:
https://savagecaptor.bandcamp.com/album/shackled-existence-demo
Chained Saint su sa Floride, veoma su svež bend a njihov debi album, Blindside je veoma patinirana thrash metal ploča. A opet, nije puka imitacija. Ovde se čuje dosta stare Metallice, pa onda Testamenta i Death Angela, tako te Bay Area klasike, ali sve sa dosta dodatnog pank i hardkor gruva. Vokali su odlični, produkcija živahna, a bend svira sa ubeđenjem i energijom kakve mnoge kolege samo sanjaju:
Za blackened speed metal sa ukusom panka danas imamo živi minialbum njemalkih Knife. Ova ekipa koja svira tek nekih pet godina već je uspela da u razmaku od prva dva albuma skoči sa kultnog Dying Victims Productions do srazmerno „glavnotokovskijeg“ Napalm Recordsa, ali ovaj miniLP, Live Leather Hounds i dalje zvuči sirovi, podzemno, jednom rečju tr00. Knife ne pokušavaju da format u kom sviraju sad nešto „komercijalizuju“ ni produkcijski ni tematski, ali da su dobri, JESU. Ovo je pošten, rokerski blekend spid metal snimljen uživo, bez peglanja i fejsliftinga i ako volite, dopašće vam se:
https://knifemetal.bandcamp.com/album/live-leather-hounds
Demiser nisu poslednji bend iz Južne Karoline o kome ćemo danas pričati (hint, hint) ali jesu snimili najbolju black-thrash ploču koju ćete čuti ove nedelje. Njihov drugi album, Slave to the Scythe je album metala premijum kvaliteta, sa mnogo ložačkih rifova, visokim tempom, perfektnom svirkom i produkcijom. Ovde nema beživotne kompresije niti nekakvih izlizanih aranžmana, i mada bend svira vrlo čvrsto unutar granica žanra, album ne zvuči kao obilazak opštih mesta već kao nadahnuta, sveža i istovremeno sazrela obrada poznatog materijala. Sjajno:
https://demiser.bandcamp.com/album/slave-to-the-scythe
Metal Punk Epitome je split američkih bendova Razorblade i Thlurm i, mislim, ako volite i metal i pank, posebno, jelte, thrash i hardcore inačice, ovde nemate šta da se mislite. Pesama je sedam, muzika je jednostavna i zarazna, svirka energična i pomalo manična, produkcija jeftina ali funkcionalna. Razaranje:
https://razorbladepgh.bandcamp.com/album/metal-punk-epitome
https://thlurm.bandcamp.com/album/metal-punk-epitome
Njujorčani Cult Dialect i dalje imaju u svom hardkoru dosta metala i njihov debi EP, Cult Dialect, zapravo zvuči i metalnije i trešerskije a svakako je bolje produciran od recentnog demo snimka. I odličan je, ovo je taj neki metalizirani hardkor koji oslanja na tradiciju britanskog metaliziranog hardkora iz osamdesetih i devedesetih, od Amebix, preko Deviated Instinct, pa do, šta ja znam, Debauchery i Hellkrusher. No, Cult Dialect ne imitiraju ni jedan konkretan bend, imau svoj stil i u ove četiri pesme zvuče ubedljivo, kvalitetno mešajući snažan, energičan gruv, tekstutiran zvuk i besnu svirku. Odlično je:
https://cultdialect.bandcamp.com/album/cult-dialect
Lone Creep je jedan čovek iz Albukerkija ali čovek koji svira vrlo kul hardkorpank (zato mu je i izdavač firma kul imena: Hey Fuck You! Records). Drugi album ovog projekta, Drama Queen, ima trinaest pesama šuterskog, uličnog, prostačkog ali nenormalno šarmantnog panka, koji, iako je napravljen u kućnim uslovima, zvuči AUTENTIČNO. Mislim, ako ste slušali Misfitse, Kennedyse, DOA, RKL i tako te bendove u osamdesetima, ovo je TO. I karakterno je, duhovito je, kul je. Plaća se koliko date:
https://hfyrecords.bandcamp.com/album/drama-queen-hfy-015
Glock Sight, naravno, sviraju gangsterski, ulični hardcore a dolaze uz Bandunga u Indoneziji i dodaju malo azijskog šmeka uobičajenoj smeši hardkora, metala i hip-hopa. EP First Shot ima četiri pesme i mnogo više ponavljanja reči „fuck“ i „motherfucker“ i ako volite moškor/ biitdaun itd, solidno je ovo:
https://glocksightkilla.bandcamp.com/album/first-shot
Bleach Black iz Pitsburga opaljuju glasan, vrišteći posthardkor na novom EP-ju, This Wan’t Meant to Happen. Ima tu screamo ekscesa i mathcore komplikacija, ali je sve spakovano dosta spretno pa su pesme tenzične i opresivne a bez da su se slepile u nerazaznatljivu celinu vrisaka i disonanci. Dobra muzika, okej produkcija, cenu sami određujete:
https://bleachblacknoise.bandcamp.com/album/this-wasnt-meant-to-happen
Brazilci Austera voze nekakav blackened hardcore koji u sebi ima i malo posthardcore meditativnosti i emocija, ali i D-beat neposrednosti. EP Nada Perdura nije nešto SKUPO produciran ali se lepo sluša, pitak je i plaća se koliko hoćete, a bend zvuči iskreno i naloženo:
https://austeraculto.bandcamp.com/album/nada-perdura
Volite li Japan? Tetsuo iz Hjustona ga vole pa su i debi EP nazvali No Longer Human. No, muzika im je vrlo američka, utemeljena u MySpace zvuku iz druge polovine prve decenije ovog veka, pa ako vam prija malo screamoviolence čukanja u relativno lo-fi ali vrlo ubedljivom formatu, ovo je DOBRO. Plus, plaćate koliko želite:
https://tetsu0.bandcamp.com/album/no-longer-human
Tongue Bath iz Sijetla su dva lika koja sviraju skoro pa klasičan powerviolence. Dakle, drugi album, Vol. 2: Reprogramming ima dvadeset pesama od kojih samo jedna traje duže od minut, svirka je brza, poruke su kratke, jasne, bez muljanja, a bend impresionira i kvalitetom pisanja kompozicija i izvedbom koja je organska, prirodna a savršena. Ovde nema studijskog peglanja i kompjuterskog popravljanja svirke i Tongue Bath su naprosto dva čoveka koji ODLIČNO rade svoj posao. Jake preporuke a NARAVNO da se daunloud naplaćuje u skladu sa vašim izborom cene:
https://tonguebath.bandcamp.com/album/vol-2-reprogramming
https://ambushrecords.bandcamp.com/album/vol-2-reprogramming
Bred For Slaughter iz Kalifornije imaju novi EP, Kill for Satan i u skladu sa imenom benda i izdanja, ovo je ekstremna, prljava muzika namenjena samo devijantnom andergraundu. No, ovo izdaje HPGD pa znate da će biti bliže thrash metalu nego, ne znam, black metalu ili slamu. I tako i jeste, Kill for Satan je štrokav, raspadački grindthrash sa vrlo old school zvukom i muljavom, ali prirodnom produkcijom. I nekako to lepo sedi jedno uz drugo, sav taj haos zvuči pozitivno i osnažujuće iako su pesme o ubijanju i silovanju. Eh, to je valjda taj paradoks metala ovde predstavljen u svoj svojoj veličanstvenosti:
https://hpgd.bandcamp.com/album/kill-for-satan
Hjustonski grajnderi Shotcaller su poslednjih par godina na sebe skrenuli pažnju agresivnom a karakternom, svedenom a komunikativnom muzikom. Licensed To Trill je EP napravljen kao posveta Beastie Boysima, sa obradama dve pesme koje se vezuju za ranu fazu ovog benda koja se, znamo, ticala hardcore punka. Doduše nijedna nije sa njihovog prvog izdanja, pank rok EP-ja Polly Wog Stew. I Want Some je originalno snimljena 1995, za EP Aglio e Olio kojim se bend vratio svojim pank korenima, dok je Time For Livin’ zapravo pesma Slyja Stonea koju su Boysi obradili na Check Yo Head 1992. godine. I, mislim, Shotcaller obe sviraju pošteno, znojavo, sa puno pozitivne energije. Plaćate po želji, a kad ste već tu proverite i njihov tribjut Bad Brainsima sa početka Avgusta:
https://shotcallergrind.bandcamp.com/album/licensed-to-trill
https://shotcallergrind.bandcamp.com/album/banned-in-htx
Death metal ponuda je ove nedelje jaka. A otvaraju je izraelski Har svojim debi albumom, Cursed Creation. Ovo je baš onakav šut u jaja kakav vam je ptoreban da se malko razbudite ako ste od vrućine krenuli da kunjate jer Har cepaju sirovo, jako, brutalno, mešajući blek metal oštrinu sa death metal brutalnošću i praveći pesme DIJABOLIČNE žestine. U prvom trenutku sam se malo iznenadio da ovako nešto izdaje Dark Descent Records jer black-death nije njihova specijalizacija ali album je toliko divljački moćan da odlično sedi u njihovom katalogu. Pokolj:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/cursed-creation
Za još apsolutnog divljanja tu su Šveđani Vomitrot i njihov drugi album, Emetic Imprecations. Ovo je, pa, ako postoji death metal podvrsta war metala, ovo je to, neumoljivo, razarački, bez mnogo razaznatljivih rifova, razmrljano, i JAKO JAKO loše raspooženo. Vomitrot ne interesuje da li ćete raditi circle pit, wall of death ili kakve druge „moderne“ death metal rituale na koncertu, njihova muzika je pravljena za pećinske ljude i takva publika im treba. Prejako:
https://personal-records.bandcamp.com/album/emetic-imprecations
Finci Buryfication mogu da se ponose svojim debi albumom, Gallows Rise. Ovo je mračan, agresivan, dovoljno sirov a opet dovoljno zreo i sofisticiran black-death metal da se svi ukusi zadovolje. Muzika je brutalna, brza, energična, zvuk ne sad nešto ŠKOLSKI namešten ali zdrav da prenese taj cunami energije koji je bend pripremao poslednje tri godine, a pesme su napisane bez previše mrsomuđenja, da budu propulzivne, napaljujuće, krljačke. Užitak:
https://buryfication.bandcamp.com/album/gallows-rise
Japanski Termination su sveža pojava na sceni ali njihov death-thrash je vrlo patiniran, sa old school sigurnošću u izrazu i nemalom količinom crustpunka u srži. Živi album, Live Devastation II (iako, da ja znam ne postoji Live Devastation I) je snimljen proletos u Tokiju i kida. Ovo je dvanaest pesama plus intro ozbiljnog, elegantnog čukanja u stilu kasnih osamdesetih sa promišljenim aranžmanima, dobrim rifovima, jednom jednostavnošću koja govori o dubokom razumevanju stila u kome se stvara i gde nema lutanja. OK, naravno, ovo nije inovativno ali kad je ovako dobro i ne mora da bude, Termination će vas pokrenuti kvalitetom rifova i neumoljivim ritmom, i drugo im i ne treba. Plus, fantastično sviraju obradu S.O.B.-jeve Raging in Hell. LJUDI NA SVOM MESTU!
https://termination.bandcamp.com/album/live-devastation-ii
Morgue Terror su na omot svog drugog ovogodišnjeg (a i drugog generalno) EP-ja, Violent And Murderous Thoughts, stavili tako odvratnu sliku, tematski i tehnički, da sam bio spreman da ovo izdanje preksočim samo zbog toga. Ali muzika je ipak bolja nego omot. Morgue Terror NARAVNO imaju u svom DNK dosta Cannibal Corpse zvuka jer i sami dolaze iz Bafala u Njujorku, ali ovo je i nešto raznovrsnija ali i primitivnija muzika od onog što očekujete. I mislim, šarmantna je, maštovita, svirana izvan nekih strožih pravila i to joj daje vitalnost. Nije i ODLIČNA za sada ali ima šmeka:
https://morgueterror716.bandcamp.com/album/violent-and-murderous-thoughts
Fleshgod Apocalypse vrlo malo toga menjaju u svojoj muzici sa protokom godina i decenija, a i zašto bi? Njihova EKSTREMNO kilčasta ali tehnički impresivna kombinacija death metala i opere u koju je uloženo mnogo znanja i krvavog rada daje dobre rezultate evo već sedamnaestu godinu za redom i njihov šesti album, Opera, garantuje da vam donese osmeh na lice isto kao i kada ste prvi put čuli ovaj italijanski bend i zapitali se „čekaj, JE LI OVO UOPŠTE LEGALNO?“ Opera je očekivano kvalitetna demonstracija sviračkih, produkcijskih i arananžerskih kvaliteta Francesca Paolija, inspirisana njegovim recentnim iskustvom bliske smrti, a osvežena postava u kojoj su i bubnjarski Jutjub mag Євген Рябченко, ali i sopran Veronica Bordacchini, te novi gitarista Fabio Bartoletti (svirao u Hideous Divinity, naravno) isporučuje Paolijeve kompozicije sa ubedljivošću koja, ako je ikako moguće, nadilazi i prethodna izdanja benda. Ovo je verovatno istovremeno i najzreliji i naj“popičniji“ album benda, sa isnpiracijom iz smera „lirske opere“, radije nego „grand opere“ i srazmerno kratkim pesmama, ali i briljantnom strukturom celog albuma, sekvenciranjem, naracijom. Ko ih do sada nije voleo treba da im da još jednu šansu jer Fleshgod Apocalypse ne spavaju na lovorikama i iako zaista ne menjaju MNOGO toga u svom izrazu, u njemu se svejedno jako dobro čuju evolucija i sazrevanje. Ko ih je voleo, njega ni ne treba ubeđivati, ovo je obavezna lektira:
https://fleshgodapocalypse.bandcamp.com/album/opera
Poprilično mi zadovoljstvo čini da kažem kako je deseti album grupe Nile, kojim se praktično i obeležava tridesetogodišnjica otkada je njihov prvi demo izašao u javnost, jedan od njihovih najboljih radova. Karl Sanders i drugovi nisu, da bude jasno, odstupili ni mrvu od svog prepoznatljivog zvuka, gazeći sve pred sobom brutalnim, teničkim death metalom sa severnoafričkim/ bliskoistočnim mirisom i staroegipatskom tematikom ali je onaj možda istorijski najtanji element njihove muzike, kvalitet samih kompozicija, sada na mnogo višem nivou nego čak i na nekim od legendarnih albuma grupe. Sanders je svakako napredovao kao autor, ne dopuštajući lovorikama da ga uspavaju, ali svakao vredi ukazati i da osvežena postava benda sa novim basistom i trećim gitaristom (pedigriranim ljudima koji, između ostalog, sviraju i sa Morbid Angel i Hideous Divinity) naprosto nosi zvuk benda na naredni nivo. U svakom slučaju, The Underworld Awaits Us All je KLASIČNI Nile u smislu koncepta i prerpoznatljivih motiva i ideja, harmonija, ali i aranžmanskih trikova koje su potpis benda već decenijama, ali je sve to onda spakovano u beskompromisno komplikovane ali TEČNE, organski napisane pesme koje prosto lepo cure i svim svojim smenama ritma i harmonskim diverzijama pričaju smislen narativ. Mnogo Nileovih albuma su mi, da budem jasan, bili impresivni u detaljima ali su pesme zvučale kao da su mogle da se od istih delova naprave i sasvim drugim redosledom i da zvuče suštinski isto, ali sa The Underworld Awaits Us All se čuje jedna dublja logika, jedna smislena ideja koja prolazi kroz svaku pesmu. I to je jako dobro, ovde svaki ludački kompleksni prelaz Georgea Kolliasa na bubnjevima ima svoje mesto, svako sletanje iz rafalnog blastbita u prespori death doom je odmereno veoma dobro, a đavolji tritonusi između hromatskih rifova nisu ubacivani samo da se odmori ruka nego imaju razorno dejstvo. Još kad se na sve doda izobilje (ekstremnih) vokalnih tehnika i miks i master veterana ekstremnog metala, Marka Lewisa (koji, iako radi MNOGO deathcorea i brutalnog death metala zapravo razume koncept dinamike zvuka), ovo je paket PREMIJUM kvaliteta za svakog ko voli brutalni, tehnički a maštoviti death metal iz Južne Karoline ili iz bilo kog drugog mesta. Ne znam da li je ovo NAJBOLJI album Nilea, jer to malo zavisi i od ukusa i od nostalgije ali meni je trenutno u prva tri i ne mogu biti srećniji:
https://nile.bandcamp.com/album/the-underworld-awaits-us-all
Evo nas na kraju sa krosžanrovskim izdanjima i malčice heavy metala. Muzika rodno mešovitog sastava Of the Adversary iz Kalifornije se opisuje kao „Blackened Death Metal with Crust Punk influences“, pa ako vasm sve to zvuči privlačno, demo sa dve pesme, nazvan samo Demo, ima svega u potrebnim količinama. Sirovo je, mračno a nekako veselo i komunikativno. Plaća se po želji:
https://oftheadversary.bandcamp.com/album/demo
Time Runs Out Make It Count, ili samo TROMIC je projekat portlandskog muzičara Aarona Edgea koga uglavnom znamo po sludge metal projektu The Lumbar Endeavor. TROMIC deli dosta elemenata sa tim projektom, agresivan, težak zvuk i promišljene aranžmane ali je stilski ovo nekakva kombinacija d-beat hardcorea, sludge metala, možda malo postpanka. U svakom slučaju, TROMIC ima dva EP-ja do, sada a aktuelni, Six In Six Vol.2 ima šest pesama koje su agresivne ali suptilne i vrede da se čuju. Doduše, sve su malčice duže od minut, pa je ovo pre Six in Seven, ali AJDE DOBRO:
https://tromic.bandcamp.com/album/six-in-six-vol-2
Generation Of Vipers iz Noksvila su negde između posthardkora i sludge metala i to je fino mesto da se na njemu svira teška, gruverska, glasna ali i cerebralna muzika. Album Guilt Shrine ima dosta maštovitih razrada jedne generalno poznate osnove i mada ne luta predaleko u nekim žanrovskim istraživanjima, zvuči sveže, poletno, inspirativno:
https://generationofviperstl.bandcamp.com/album/guilt-shrine
From the Ashes to the Archives – The Hot Pursuit Continues je kompilacijski album američkog heavy metal benda Warlord, napravljen da prikaže najbolje momente njihove četvorodecenijske karijere, ali tako da su sve pesme snimljene ponovo. U teoriji ovo je rizično jer tradicionalni heavy metal ne mora da profitira od moderne produkcije, ali Warlord zvuče dobro u novom ruhu, sa energičnim, melodičnim izvedbama nekih od pesama koje su prvi put snimljene još 1981. godine. Ipak, značajan deo materijala je iz ovog veka i, bez obzira na godište originala, ovo je prijatan, epski heavy metal koji se bavi mitologijama i samo ne momente posrne u produkcijskom smislu (mislim, slušajte udaraljke na Achillies Revenge). Slatko je, naročito sa finim vokalima Gilesa Laveryja koji je pevao i u Alcatrazz, White Wizard itd:
Album nedelje je, oh, novi Melt-Banana? Čime smo TO zaslužili? Ugledni japanski avangardni/ noise/ core bend nije snimio kršten album duže od deset godina a isto toliko nema ni bubnjara u postavi ali to je valjda i razlog što album nazvan 3+5 zvuči ovako napaljeno, zabavno i maštovito. Melt-Banana su bili omiljeni japanski bend svih naprednijih grindera u devedesetima iako nisu svirali grindcore, a u narednoj deceniji im je prisustvo Davea Wittea (Discordance Axis, Municipal Waste) za bubnjevima donelo i dosta prepoznatljivosti u nekoj široj metal zajednici, no, dugo odsustvo sa scene poslednjih deceniju i kusur znači i da će danas mnogi ljudi po prvi put čuti ovu divotu i pitati se gde je bila celog njihovog života. 3+5 nije ni metal, ni pank, ni noise rock, ni industrial, pa ni pop, nego sve to zajedno spojeno pod presom, nafilovano psihodelicima i progutano trenutak pre nego što padnete u san. Vokali Yasuko Oni su kao igračka na navijanje koja je ostvarila samosvest i saopštava vam nešto JAKO BITNO ali vi ne razumete Japanski a pesme koje piše Ichiro Agata su savršeni komadi avangarde umotani u pop oblandu, distorzirani kao da smo došli da se bijemo i svirani neumoljivo visokim tempom. Izvrstan povratak u orbitu iz koje za prave poznavaoce nikada nisu ni ispali, ali, kako rekosmo, ovaj album će da prespoji mnoge nove mozgove i izuzetno se radujem zbog toga:
https://alunalaya.bandcamp.com/album/3-5
