Ne možete biti pravi ljubitelj Kensukea Sonomure a da niste gledali (i navijali uz!) Baby Assassins. Pošto se treći deo filma upravo priprema za premijeru i ulazak u japanske bioskope – i upućeni, koji su ga gledali na festivalima vele da je najbolji film u serijalu – onda je pravi trenutak da se upoznamo sa prva dva filma i dovedemo se na ivicu klimaksa. Ali idemo redom pa danas, pričamo o prvom filmu, nazvanom samo Baby Assassins, iz 2021. godine.
Kensuke Sonomura, naravno, nije režirao ovaj film. O oba Sonomurina režijska trijumfa, filmovima Hydra iz 2019. i Bad City iz 2022. godine smo već pisali, ukazujući kako je čovek najpoznatiji po kreiranju borilačke koreografije za desetine japanskih akcionih filmova napravio uspešnu tranziciju u režisersku stolicu, prvo sa niskobudžetnim, skoro stripovskim Hydra, a onda sa srazmerno glamuroznijim omažiranjem japanskog akcionog filma kasnih osamdesetih i ranih devedesetih u Bad City. Za Baby Assassins Sonomura je, naravno, radio akcionu koreografiju i spakovao nekoliko urnebesnih borilačko-pucačkih scena u produkciju koja bi se možda najpre mogla opisati kao slacker-komedija ali o tokijskim Gen-Z tinejdžerkama koje se suočavaju sa krajem srednje škole i nuždom, ili makar socijalnim pritiskom da se uključe u svet odraslih uz podrazumevano servilno savijanje kičme pod teretom zaposlenja i građenja karijere.
Naravno, nije ovde niko toliko pospan da nije primetio „Assassins“ u naslovu filma i komedija koju je napisao i režirao Yugo Sakamoto se temelji upravo na toj prirodnoj apsurdnosti kontrasta između realistične, maltene dokumentarističke polaroid-rekonstrukcije života starijih tinejdžerki u Tokiju na početku treće decenije dvadesetprvog stoleća i zavodljive mitologije vezane za profesionalne ubice koja čini, reklo bi se, ogroman deo savremene japanske kulture.
Sakamoto je relativno mlad autor, sa nekih trinaest filmova iza sebe u ulozi režisera, a koje je napravio u poslednjih sedam godina, krećući se između horora, akcije i komedije. Profesionalne ubice su mu očigledno trajna pasija jer je već napravio nekoliko filmova sa ovakvom tematikom, uključujući Green Bullet u kome šest devojaka idu u letnji kamp za profesionalne ubice i tamo postaju dobre prijateljice, ali i mocumentary Saikyou koroshiya densetsu Kunioka kanzenban, u kome Sakamoto, pišući svoj scenario za Baby Assassins upoznaje „pravog“ profesionallnog ubicu – „najboljeg frilensera u Tokju“ – i onda ga prati kada ovaj, nakon greške u komunikaciji sa klijentom ubija pogrešnu osobu i biva na meti osvete ali i besa samog klijenta.
Baby Assassins je neka vrsta kondenzacije i izoštravanja raznih motiva kojih se Sakamoto već poduhvatao u ovim filmovima i prvi njegov film sa statusom nekakvog hita na zapadu, uključujući, doduše dosta zakasneli izlazak BluRay edicija sa engleskim prevodima (2022. za prvi i tek 2024. godina za drugi film). Može se argumentovati da je sam Sakamoto posle desetak produkcija istesao svoje veštine i pronašao jasniji, propulzivniji izraz, ali takođe i treba primetiti da je za ovaj serijal uzeo da radi sa veoma dobrim ansamblom i da su neke stvari kliknule prosto jer su glumci u likovima pronašli nešto svoje i onda ga amplifikovali na potreban volumen.
Glavne junakinje Baby Assassins su dve, pa, asasinke iz Tokija, introvertna, socijalno neuklopljena (i po sopstvenom priznanju, sociopatska) Mahiro Fukagawai ekstrovertna, vesela, socijalno propulzivna Chisato Sugimoto. Ovu prvu igra Akari Takaishi, koja je iste godine već debitovala u Sakamotovom A Janitor – još jednom filmu o srednjoškolkama koje su profesionalne ubice – a gde je takođe igrala i njena partnerka. Saori Izawa je već pre ovoga imala jedan film iz 2016. godine a najveći deo njenog iskustva pred kamerom je u ulozi dublerke/ kaskaderke, radeći i na prilično visokoprofilnim projektima kao što su televizijske serije Kingdom (gde je koreografiju radio Kensuke Sonomura) i Alice in Borderland (Sonomura je ovde bio jedan od kaskadera), ali uspevajući da dobaci i do zapadnjačkih produkcija poput Snake Eyes: G.I. Joe Origins i John Wick 4.
Chisato i Mahiro su onaj standardni komični par nekompatibilnih likova koji rade isti posao i nekako do kraja vidimo da jedan drugom veruju više nego ikome na planeti, ali koji se stalno prepiru, stalno imaju momente preispitivanja svog odnosa, minijaturna „suđenja“ u kojima onaj socijalno uklopljeniji onog drugog stavlja na stub srama i tera da se promeni itd, a poseban ugao iz koga Baby Assassins gleda na ove trope je to da su u pitanju dve maturantkinje koje su prinuđene da žive zajedno i da pronađu zaposlenja kako bi imale kredibilnu fasadu za svoj stvarni posao – ubijanje po narudžbini.
Sakamoto ovde reciklira sebe iz Janitora i Green Bulleta, ali po svemu sudeći sa više spretnosti,* prepoznajući da dve glumice imaju odličnu međusobnu hemiju pa i da već na vizuelnom planu nude sjajan komični – ali ne samo komični – kontrast koji dinamizuje mnoge scene. Chisato je smorena, muškobanjasta, sa dečačkom frizurom ofarbanom u plavo i jedinom ambicijom da nikada ne izlazi iz stana, sem kada posao – ubijanje po narudžbini – to od nje zahteva, a i tada samo na onoliko dugo koliko je potrebno da se meta eliminiše i pozove ekipa za uklanjanje leša. Mahiro je, pak, ženstvena, druželjubiva, raspričana i energična – u jednoj izvrsno kadriranoj sceni ona više puta ustaje sa kauča da otrči do kuhinje i uzme začine za oden koji jede, svaki put imitirajući zvuk psa koji trči po parketu – i njoj društvo drugih devojaka ne smeta, naprotiv.
*u drugom filmu ćemo, kad dođe na red, videti i kako reciklira sebe iz Saikyou koroshiya densetsu Kunioka kanzenban sa celom tom idejom komedije zabune u kojoj profesionalne ubice eliminišu pogrešnu metu
Imperativ da ove dve devojke nađu „normalne“ poslove sa nepunim radnim vremenom, kako bi delovale manje sumnjivo, je onda pokretač najvećeg dela radnje u filmu, koji se fokusira, dosta naglašeno, upravo na očajanje što ga protagonistkinje osećaju kad moraju da se bakću sa tržištem rada. Japan i dalje ima izraženu hijerarshijsku dimenziju u pogledu zapošljavanja i napredovanja i to da dve mlade žene talentovane za druge stvari moraju da gube mladost po prodavnicama, restoranima i kafeima-sa-sluškinjama je spretno udenuta satirična komponenta priče.
Ne ide Baby Assassins, da se razumemo, sad nešto preduboko u smeru analize patrijarhalnog i gerontokratskog aspekta japanskog društva, koje mladost fetišizuje ali joj onda i ne da da nadraste dimenziju fetiša, ali je spretan u prikazivanju prepoznatljivih situacija i frustracija koje mladi susreću u svojim neretko traumatičnim inicijacijama u radnu snagu. Introvertna Mahiro je „prirodno“ nekompatibilna sa poslodavcima koji misle da ih to što upravljaju mini-marketom stavlja u prirodnu poziciju da budu dispanzeri mudrosti i filozofski autoriteti i jedna od uvodnih scena demonstrira njenu sociopatsku crtu na duhovit – vrlo krvoločan pritom – način, a da opet gledalac ne mora da brine za sopstveni moralni skor. Baby Assassins je japanski film o profesionalnim ubicama i u skladu sa tropima žanra, njegove protagonistkinje po pravilu ubijaju samo ljude za koje je, makar na filmu, legitimno reći da su to zaslužili.
Ali Baby Assassins je i komedija i ovde su oni koji su to „zaslužili“ ponekad pripadnici japanskog podzemlja, ali ponekad i samo matori biznismeni koji plaćaju za seks srednjoškolkama. Nije zgoreg na ovo ukazati jer Baby Assassins ne samo da nema „fan service“ kadrove gaćica svojih protagonistkinja već vrlo manifestno pokazuje eliminaciju (uz implicitnu osudu) iskorišćavanja – makar i, jelte, nominalno voljnih – tinejdžerki od strane sugar daddy likova sa hebi-fetišom. Utoliko, ovaj film po svojoj progresivističkoj agendi vidno odskače od japanskog proseka, a da je opet ona u priču ušnirana organski i bez popovanja.
U ovo svakako spada i prikaz agencije za koju rade Chisato i Mahiro, a koja je birokratizovani, administracijom, budžetima i performansom, reklo bi se, opsednuti entitet čije će ćate objašnjavati protagonistkinjama koliko im se para skida sa plate svaki put kad ubiju nekog bez prethodnog ugovora i time zahtevaju angažovanje ekipe za uklanjanje tela koje ne pokriva njihovo osiguranje. Naravno, Chisato i Mahiro ne žele da se bave takvim trivijalnostima, one čak nisu ni pročitale ugovor za stan koji im je našla agencija u kome se navodi koliko mesečno ima da plate za režije i svaka od njih je pretpostavljala da će se time baviti ona druga. Ulazak u svet odraslih je za njih, iako to ni jedna neće priznati naglas, traumatičan, i one se sa traumom suočavaju kroz nemo, nikada izgovoreno ali vidljivo nalaženje utočište jedna u drugoj. Scene u kojima devojke zajedno jedu i ćaskaju – Chisato sva rascvrkutana, Mahiro jedva na pragu čujnosti – su sjajne, kao i one gde obe leže na kauču, isprepletane, pod istim prekrivačem, gde Mahiro gleda nešto na telefonu a Chisato igra neku onlajn igru i kuka da je server prepun čitera.
Sve je ovo urađeno sa maksimumom profesionalnizma i komičnog tajminga, uključujućio kada Mahiro vežba borbu na lutki koju drži u hodniku ili kada Chisato kreće da obavi ubistvo za koje je angažovana ali zaboravlja da ponese pištolj, ali ima li ovaj film svoju akcionu-dramsku komponentu, pitate se vi sad već sumnjičavo i pomalo zabrinuto.
Ima! U centru „pravog“ zapleta filma je lokalni Jakuza, Ippei Hamaoka koga igra izvrsni, vizuelno upečatljivi i iskusni Yasukaze Motomiya (igrao u Bad City, Samurai Cat, Tokyo Dragon Chef, sa Sakamotom već sarađivao u seriji Unfinished, a prošle godine je igrao u dva propertija rađena u okviru dugovečnog Kamen Rider serijala). Njegov lik je perfektan „glavni“ negativac za ovaj film jer prikazuje ne samo čoveka koji je istovremeno šarmantan, rafiniran, ali i divljački, neosetljivi psihopata, već i kontrast između stare garde i novih generacija. Hamaoka, za razliku od „časnih“ jakuza koje često vidimo po ovakvim produkcijama, koji se dobro biju i uglavnom se bave investiranjem u građevinu, uživa u prodaji droge i trgovini ljudima, a svoje dvoje dece je već uveo u posao i od njih napravio još dvoje malih psihopata. Njegova ćerka je ambiciozna, a istovremeno naglašeno psihopatska alapača koja uživa ne samo da drugi povređuju ljude u njeno ime već i da ponižava svog brata (igra je, vrlo ubedljivo, Mone Akitani kojoj je ovo bila prva uloga) dok je sin, jedan terminalno nesrećni lik sa URNEBESNIM brkovima, frizurom i oblačenjem, dobio sjajnu intepretaciju od strane Satoshija Uekiye.
Ova porodica dolazi na fatalno ukrštanje sa životnom putanjom naše dve junakinje ne jednom već dva puta u filmu i ovo je jedna od objektivnih slabosti Sakamotovog scenarija, sa nedovoljno razrešenim prvim podzapletom između Chisato i Himari Hamaoke a koji onda i ne daje sasvim jasnu isplatu u urnebesnom finalu. Ali to je i jedna od retkih stvari za koje mogu da kažem da u ovom filmu ne rade kako treba.
Jer, ostalo je jako dobro, uključujući kada Ippei Hamaoka objašnjava svom sinu da jakuze moraju da prepoznaju da se društvo menja i da se na tu promenu adaptiraju. „Vidiš, sine, danas je ’moe’ kultura popularna i nameravam da razvijem biznis usmeren na devojke“, kaže Ippei pre nego što njih dvojica uđu u Maid-Cafe gde inače zalaze samo terminalni gikovi sa fetišom na francuske sobarice i, ne sumnjajte, manga kolekcijama od po par kubika kod kuće. Ovo se dešava nedugo nakon što je Chisato dobila posao da bude hostesa u ovom kafeu, obukla se u kostim i nabubala bizarne slugeranjske fraze i afektirane vokalne intonacije kojim „sluškinje“ dočekuju svoje „gospodare“ kad ovi uđu u kafić da u njemu preskupo plate omlet i ajskafu, na ime toga što ih se oslovljava sa uvažavanjem kakvo inače u životu ne mogu da dobiju.
Sakamoto ovde režira PERFEKTNU scenu u kojoj opet nema nekakvog pamfletksog feminizma, ali se u tri poteza prikazuje ta refleksna superiornost koju muškarci osećaju da moraju da pokažu pred ženama, pretnja ženskoj slobodi koja dolazi na ime kontrolisanja tržišta rada, te ženska osveta koja svu energiju što ju je Kill Bill bio razvukao na dva filma, pakuje u jedan besprekorno izveden čin kazne.
Film, rekosmo, u velikoj meri počiva na odnosu dve nekompatibilne glavne junakinje, ali i Takaishijeva i Izawa imaju uspešne solo-scene koje ih prikazuju kao karaktere sa više od jedne dimenzije. Takaishijeva je dobija pred kraj, kada se u urnebesnom akcionom finalu susreće sa telohraniteljem jakuza-princeze. No, i drugi glumci imaju sjajne minijature i Sakamoto režira nekoliko odličnih crnohumornih momenata, na primer onaj u kome Ippei uči svoj u ćerku da gađa iz pištolja, koristeći živog čoveka kao metu, ili onaj u kome se momak zadužen za uklanjanje leševa posle asasinacija ljubazno, ali vidno iritirano žali kako Chisato uvek puca u žrtvama u glavu umesto u srce i time njega izlaže nepotrebnoj traumi.
Sakamoto zna da se film mora završiti ubacivanjem u najvišu brzinu pa je spretan prelazak iz komedije (naše junakinje na poprište poslednjeg obračuna stižu vozeći se na jednom biciklu) u visceralnu akciju praktično pokazni primer kako se to radi. Teško mi je da se setim ijednog filma napravljenog izvan Azije – uključujući Johna Wicka – u kome se prikaz dve osobe sa izrazito giki karakteristikama (stan u kome naše junakinje žive je, naravno, prepun mangi) u završnom obračunu transformišu u ovako COOL, hiperfeikasne akcione heroine. Taj prelazak iz „kawaii“ u „kakkoii“ koji Sakamoto ovde naizgled bez napora izvodi je ključan za višedimenzionu prirodu filma ali i za te neizgovorene ali prisutne feminističke teze koje se unutar njega granaju. To da Saori Izawa u najkompleksnije koreografisanoj sceni u filmu naspram sebe ima glavom i bradom Masanorija Mimotoa, majstora borilačkih iz Hydre, Yakuza Apocalypse, Kingdom, First Love i mase drugih filmova i da je ovo fantastična borba u kojoj Sonomura ima priliku za svoju trejdmark mešavinu borilačkih stilova, korišćenja nestandardnih tehnika i predmeta iz okoline, je prava poslastica za svakog ljubitelja japanske akcije.
Ali i inače je završnica urađena savršeno, sa Sonomurom koji ponavlja trikove sa borbom u hodniku i klizanjem po podu što ih je onomad radio u Oshiijevom Nowhere Girl, samo što to sada rade dve devojke i sve je još brže i luđe nego 2015. godine. I onda, posle svega, film uspeva da se prizemlji meko, prikazujući dve cimerke i koleginice kao malo kompatibilniji, malo funkcionalniji par. Ovo su mlade žene koje svoj posao rade sa strašću, jer imaju sreće da rade ono u čemu su najbolje, ali koje, a ovo je bitno za celokupnu argumentaciju koju film pravi, najradije „bleje“ i ne vole da rade više nego što moraju. Koliko je ovo u kontrastu sa japanskim mentalitetom, ali i sa generalnim današnjim fetišom „optimizacije“ rada kako bi se povećala njegova „produktivnost“, čije plodove na kraju pokupe samo on na vrhu, toliko je i Baby Assassins subverzivan film. Ali čak i da vas subverzija ne zanima, on je duhovit, zabavan, sa izvrsnom akcijom i dve glavne glumice rođene da igraju ova dva lika. Vidimo se naredne nedelje za nastavak!
