U Junu je Fantagraphics objavio dvadesetčetvrti tom svog serijala Disney Masters i ovo je bio početak leta kakav se samo poželeti može. Walt Disney’s Uncle Scrooge: World Wide Witch: Disney Masters Vol. 24 je, kako smo već navikli, PROVKLASNA kolekcija radova jednog od najvećih crtača koji su radili sa klasičnim likovima i univerzumom kompanije Walt Disney ali i predstavlja finu promenu klime. Naime, posle dva toma u kojima smo čitali radove italijanskih velikana čiji su stripovi epittomizovali italijansku školu Dizni-stripova i bili objavljivani u kultnom magazinu Topolino, sa ovim najnovijim Fantagraphics predstavlja skandinavski granu proizvodnje Dizni-stripova iz druge polovine dvadesetog veka, ali i umetnika koji dolazi sa one strane Atlantika, crtača (i slikara) po imenu Daniel Branca.
Kako nas i pogovor Nielsa Houlberga Hansena, za ovu – u skladu sa Fantagraphicsovim standardima izvrsnu – kolekciju podseća, kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina je bio tranzicioni, pa i krizni period u pogledu dalje proizvodnje stripova u kompaniji Gold Key koja je radila licencirane stripove za Walt Disney. Disney je ionako već duže vreme jako investirao u film, zabavne parkove, merčandajs itd, i za ovu korporaciju stripovi svakako nisu bili primarni vektor zarade, pa je trenutak u kome se dobar deo stare garde crtača jedan za drugim povukao iz posla tražeći zasluženu penziju (naravno na čelu sa najvećim od njih, Carlom Barksom), ostavio Gold Key pomalo nasukanim. Otud je publikovanje Dizni-stripova u SAD bilo značajno redukovano sa početkom osme decenije prošlog veka.
No, Disney je i tada bio neopisivo ogromna firma, sa jajima u gomili različitih korpi i već tada se godinama i decenijama jedan značajan deo licenciranih Diznijevih stripova pravio u Italiji, a opadanje američke produkcije je podstaklo i rad na drugim teritorijama. Danski izdavač Egmont je imao stabilno tržište i zainteresovanu publiku za Dizni-stripove koje je objavljivao a kada su američki izvornici krenuli da presušuju, uposlio je poveliku vojsku autora da proizvode originalne nove priče u prepoznatljivom stilu. Tako je od polovine sedamdesetih većina stripova koje je Egmont objavljivao za skandinavsko tržište bila pisana od strane skandinavskih scenarista a crtana velikim delom od strane južnoameričkih crtača.
Jedan od njih je bio i Daniel Branca, momak rođen u Buenos Airesu 1951. godine, sa već krajem sedamdesetih bogatim iskustvom u proizvodnji stripova i animiranog sadržaja. Branca je, veoma talentovan za crtanje i zainteresovan da se praktično samo time bavi, već sa četrnaest godina bio ilustrator za lokalni časopis za decu a čim je završio školu, sa šesnaest, počeo da radi u reklamnoj kompaniji kao asistent na animaciji. Već 1969. godine je prešao u studio koji je držao animator Carlos Constantini i sa reklama avanzovao na rad na humorističkom animiranom serijalu Doña Tele. Constantini je od 1971. godine imao ugovor za proizvodnju stripova za dečiji magazin Biliken pa su Branca i drugi animatori bili upošljeni da ih crtaju i Branci će ovo biti primarni posao sve do 1976. godine kada su on i Oscar Fernandez, posle neke četiri godine uspešnog rada na stripu El Mono Relojero (o majmunčetu na navijanje iz popularnih priča za decu) i njegovog gašenja, rešili da se presele u Barselonu, sledeći trajektoriju mnogih drugih latinoameričkih ilustratora u potrazi za bezbednijim okruženjem i sigurnijim poslom.
Branca i Fernandez su prvo radili strip Caramelot za firmu Bruguera ali kako je Branca od kompanije prevashodno dobijao poslove vezane za ilustrovanje dečijih knjiga a ne za stripove iskoristio je prvu priliku da 1977. godine pređe u Bardon Art, agenciju koja je sarađivala sa dosta evropskih izdavača i već imala istoriju snabdevanja Egmonta crtačkim kadrom. Fatalni susret izvanrednog ilustratora i materijala stoprocentno usklađenog sa njegovim interesovanjima desiće se posredstvom Curta Smeda, Egmontovog art-direktora koji je obilazio Barselonu u potrazi za novim ilustratorima i dao mu posao.
Brancini prvi radovi za firmu koja je već bila ozbiljan proizvođač Dizni-stripova bili su, prirodno, geg-stripovi od po jedne table, ali je već 1978. godine uradio dužu priču Reindeer Rampage koja je demonstrirala njegov talenat da crta veoma kinetičku akciju sa vižljastim likovima kadrim za impresvnu akrobatiku. Brzo su usledili novi poslovi i Branca je bio jedan od crtača koji su krajem sedamdesetih bili zaduženi da stare američke stripove koje nije crtao Carl Barks nacrtaju ponovo po istim scenarijima ali u stilu Carla Barksa. Egmont je inače smatrao da u Skandinaviji nema dovoljno dobrih scenarista pa je firma uložila veliki napor da se poveže sa britanskim televizijskim scenaristima i dramaturzima i da od njih dobije ideje i scenarije, pa je Branca bio jedan od crtača koji su radili sa ovim scenarijima i do polovine osamdesetih postao veoma cenjen u Skandinaviji a posle toga i u Americi gde je Gladstone krenuo da prevodi i objavljuje evropske Dizni-stripove. 1987. godine je Branca od strane Gladstoneovog urednika predstavljen američkoj publici kao zvezda koja ima potencijala da bude „the good duck artist“ za osamdesete godine, koristeći, dakle, titulu koju je narod nekoliko decenija ranije spontano nadenuo samom Carlu Barksu.
Brancini radovi su u dobroj meri bili okosnica Gladstoneovog publikovanja ali on je već 1982. godine na neko vreme napustio Egmont, išao u Pariz da studira slikarstvo pa se 1984. godine naselio na Majorci gde je i ostao do kraja života, kombinujući slikarski rad i stripove. Manja količina stripova koje je radio od te tačke na dalje – približno pedeset tabli godišnje – dopustila mu je, po sopstvenim rečima, da unapredi kvalitet, ali i da eksperimentiše sa različitim pristupima i menja svoj stil onako kako su priče to zahtevale. Sve je to bilo dobro primljeno i Branca je, paralelno sa nekim od najvećih savremenika iz Italije, imao priliku i da bude ko-kreator novih likova što su pridruženi uobičajenom Dizni-ansamblu, od kojih se jedan, galeb Garvey Gull, pojavljuje i u ovoj kolekciji. Nažalost, Branca je preminuo 2005. godine, sa jedva pedesettri navršene (koliko ću, evo, i ja imati u trenutku kada ovaj tekst bude objavljen) i svet je ostao uskraćen za još njegovog genija.
I, da se razumemo, ovde reč „genij“ ne koristim olako. Jeste, sve su ovo šašavi stripovi za dečiju razbibrigu ali Brancin kvalitet ne može se svesti samo na to da se radi o jednom od najuspelijih Barksovih naslednika i nastavljača. Naravno, on apsolutno savršeno shvata Barksove likove i daje im nove, uverljive živote, a pripovedanje, akcija i vizuelni gegovi su mu prirodna ektrapolacija starog majstora i čine stripove o patkama još urnebesnijim – kako su drugi primetili, nekako kao da ste spojili Barksa i animacije Texa Averyja iz četrdesetih – ali na sve to, Branca je bio autor koji iznad svega ceni spontanost i nikada nije radio sa probnim crtežima, nikada nije unapred pravio skicu table i sve svoje stripove je crtao „odmah“, dakle, direktno radeći finalnu ruku, puštajući da ga nosi inspiracija. Ovo zvuči doslovno neverovatno kada pogledate kako izgledaju stripovi u ovoj kolekciji, sa tom barksovskom čistotom izraza i strahovitom disciplinom, ali i kada se prepozna da je Branca bio jedan od retkih Dizni-crtača koji su stručni za „sve“. Dakle, i za akcionu avanturu sa egzotičnim lokacijama, i za urbani geg-strip, za slepstik komediju u restoranu, i za magijski sukob između dve verzije Mage Vračević. Najkasniji stripovi u ovoj kolekciji, rađeni početkom ovog stoleća prikazuju Brancu kako postepeno napušta Barksov stil i prilazi nečem bližem italijanskim autorima kao što je, na primer, bio Romano Scarpa.
Priča koja kolekciju otvara, The Green Attack je druga po redu duža priča koju je Branca uradio za Egmont. Napisana od strane Wernea Wejp-Olsena (zaplet) i Edele Kenner (scenario), ona je izašla na skandinavskom tržištu 1979. godne a u Americi je ona prvi objavljen Brancin rad, publikovan u 221. broju magazina Uncle Scrooge koji je Gladstone objavio 1987. godine. I ovo je jedna zaista impresivna, čak razmetljiva akciona storija o Magi Vračević koja se zatiče u Patkovgradu na ime nasledstva koje prvo smatra bezvrednim a onda slučajnošću dolazi do novog plana kako da ukrade Bajin prvi zarađeni novčić. Priča je zapravo značajno kompleksnija nego što biste očekivali sa velikim brojem lokacija i skakanjem između likova a „animiranje biljaka“ magijom daje Branci priliku da pokaže šta ume.
Druga, Quest for Curious Constable iz 1981. godine (ponovo Wejp-Olsen sa zapletom a ovog puta Tom Anderson na scenariju) je toliko barksovski narativ, i idejno i vizuelno da biste ovo gotovo mogli da mi podmetnete kao strip Carla Barksa koji sam nekako, tokom ovih pola veka pismenosti uspeo da propustim i ne pročitam. Ovo je jedan od ranih vrhunaca kolekcije, savršeno osmišljen zaplet koji tipično barksovski kreće od Bajine sujete, onda kulminira putovanjem kroz vreme i avanturama u periodu pre Bajinog rođenja, da bi na kraju stigao savršen preokret u minut do dvanaest i podsetio na to koliku slučaj igra ulogu u svim našim životima. Branca ovde dominira ne samo besprekornim prikazom dve vremenske ere, savršenom akcijom i geg humorom već i karakterizacijama likova koji imaju u narativu samo skromne uloge i nominalno ih niko neće pamtiti nakon zaklapanja stripa. Osim što je nemoguće da vam neće ostati urezani u sećanje.
Sledi par kraćih, humorističkih radova; An Honest Mistake je poučna priča o Braći Buldozima koji, suočeni sa činjenicom da sve više ljudi drži novac u banci pa da njihove uspešne provale u kuće i stanove u komšiluku ne donose profit, pokušavaju da pivotiraju u novu profesiju. Kao iskusni provalnici, oni se sada rebrendiraju kao stručnjaci za bezbednost i zapravo postaju vrlo uspešni trgovci naprednim sistemom za detektovanje provala, samo da bi ih njihove stare, staromodne navike odvukle u propast. Branca i Buldoge crta vitkije i „akcionije“ nego što je standard, a ovaj strip je odlična pouka o inerciji razmišljanja koja JESTE zaslužna za povratak osuđenika u zatvore…
Tip-Top Topiary je još jedan narativ o uspešnom profesionalcu koji propada u svom biznisu, ali ovog puta u formi upozoravajuće pouke o riziku profesionalne gordosti. Naime, Paja Patak je u ovoj priči toliko dobar sa makazama za šimšir u rukama, da od svakog žbuna i drveta u Patkovgradu pravi malo umetničko delo. Svi ga slave kao modernog genija plastičnih umetnosti dok on sam, verujući da je nedodirljiv, ne napravi fatalni prestup rezonujući da je umetnost važnija od, jelte, prirode. Branca ovde ne samo da radi sa PERFEKTNIM karakterizacijama direktno nasleđenim od Barksa već se i očigledno dobro zabavlja sa figurama napravljenim od vegetacije.
Nećemo da taksativno navodimu sve priče obuhvaćene ovom kolekcijom ali sadržaj je generalno kombinacija kraćih, humorističkih radova i dužih, akcionih priča. U ove prve spada i Feline Fellini, u kojoj Paja Patak ima filmski studio specijalizovan za snimanje reklama i prolazi kroz grdne muke da uradi spot za mačiju hranu na ime šašavog ponašanja mačijih „modela“. Pa je tu onda That’s… Entertainment?! gde Paja pošto-poto želi da postane frilens muzičar ili bilo kakav drugi zabavljač koji će svojim veštinama ulepšavati obroke gostima patkovgradskih restorana ali problem nastaje kada postane jasno da on ne samo da nema ni jedan zabavljački talenat već i da je sklon akcidentima koji osetno umanjuju kvalitet restoranskog iskustva. Obe ove priče su urnebesne vizuelne komedije, a jednako atraktivan vizuelni vatromet dobijamo i sa Ill Met by Moonlight, akcionom avanturom koja kreće iz patkovgradskog kluba bogataša u kome se među članovima šuška da je Baja Patak već omatorio i da je zreo za starački dom, a onda se kroz masu preokreta dobija još jedno putovanje kroz vreme, susret sa diznifikovanom verzijom Hauarda Hjuza, i Brancino majstorstvo u crtanju southern gothic raskoši.
Svojevrsni „selebriti-kasting“ se dešava i u priči pri kraju kolekcije, The Croc Stopper, objavljenoj prvi put 2003. u Rumuniji gde Paja Patak insistira da televizijska zvezda poznata po odvažnim dokumentarcima gde se često dolazi u bliski kontakt sa opasnim zverima nije ništa posebno, i pravi neverovatno sulude napore da i sam dobije sličan šou na televiziji. Alligator Al je jedna neodoljivo simpatična interpretacija Stevea Irwina – koji je u stvarnom životu poginuo tri godine kasnije, nadživevši Brancu za jedva osamnaest meseci – a ovaj pozni Brancin rad je pun kintetičke energije ali i stilizacija sada zaista bližih Scarpi nego Barksu.
What About 65 je geg-priča o skrivenoj kameri rađena 1997. godine i ovo je još jedna urnebesna komedija zabune ali „tehnološki“ humor je u prvom planu već u The High-Tech Low-Down Blues koja u 1993. godini govori o automatizaciji i autosorsovanju ljudskog rada mašinama i toliko je primerena DANAŠNJEM trenutku u kome gledamo kompanije kako se lome da nekako uključe veštačku inteligenciju u svoj rad, pa i u donošenje odluka, da se priča o Baji Patku koji ulazi u sukob sa robotom što dizajnira robote mora čitati kao neka vrsta predskazanja.
Informaciona tehnologija je u centru i najduže, naslovne priče ove kolekcije i ima izvesne kognitivne disonance u čitaocu mojih godina, kada čita priču postavljenu u vrlo klasičan setap, sa Magom Vračević koja ima novi komplikovani plan da Baji ukrade prvi novčić, i koja grafički izgleda kao da je urađena pedesetih godina prošlog veka, a da se veliki deo zapleta u njoj bavi ranim formama interneta dostupnog običnom svetu, servisima elektronske pošte, daunloudovanjem empetrojki sa interneta… Štaviše, kažnjavanje ilegalnog daunloudovanja muzike sa interneta, u odjeku tada aktuelnih Napster-incidenata, sedi u raspletu ovog narativa. Objavljena 2001. godine, World Wide Witch prikazuje Brancu u tranzicionom periodu, sa jasnim tragovima Barksa u njegovom stilu ali i sa naglašeno oštrijim, energičnijim radom.
The Flying Mallard iz 2002. godine je još jedan akcioni narativ, sa ekscentričnim mafijašima, pomenutim galebom koji je kodiran kao šarmantni maloletni delinkvent i jednim veličanstvenim predstavljanjem old school tehnologije. U centru zapleta je stara parna lokomotiva koja je mladom Paji Patku bila neka vrsta detinje opsesije i Branca je crta kao masivni melvilovski objekat žudnje a onda pruža URNEBESNU akciju.
Daniel Branca je, rekosmo, otišao prerano sa ovog sveta ali ovakve kolekcije su tu ne samo da podsete na ono što smo izgubili, već i na ono što zauvek imamo, pa i ono što će, nadamo se, još doći. Završne reči u pogovoru ove kolekcije podsećaju da za Egmont i dalje radi Wanda Gattino, takođe Argentinac i Brancin proteže, aktivan u proizvodnji novih, aktuelnih Dizni-stripova. Nadam se da ćemo u neko dogledno vreme, ne dalje od jedne decenije od danas, imati prilike da u izdanju Fantagraphicsa pročitamo makar jednu kolekciju njegovih radova. Onda će linija od Barksa, preko Brance do Gattina biti prirodno produžena. U međuvremenu OVU kolekciju izvolite na Amazonu kupiti ovde ili je uzmite direktno od Fantagraphicsa i vidite šta još sve kod njih lepo ima da se kupi.
