U rok i pop muzici se često govori o fenomenu drugog albuma kao prepreci koju mnogi bendovi ne uspevaju da preskoče. Teorija je da su za prvi album imali 18 ili 20 godina da ga pripreme, crpući inspiraciju iz čitavog svog života i stavljajući na njega pesme koje su sa njima na ovaj ili onaj način živele decenijama, dok drugi album treba napraviti već iduće godine, sa iskustvom uspeha, slave i promenjenih životnih okolnosti u kojima se odjednom sve vrti oko tog uspeha i slave, i onda su drugi albumi često muzički samo pokušaj imitiranja spontanosti koja je krasila prvi album, a tematski umesto da budu duboko proživljene priče iz života, nude narcisoidno rvanje sa novostečenom popularnošću.
Po verovatno ne baš SAVRŠENOJ analogiji, Baby Assassins: 2 Babies je drugi film u serijalu Baby Assassins – rekosmo prošle nedelje da treći upravo treba da počne da se prikazuje u Japanu i da je do sada dobio najbolje kritike od svih delova serijala – i on se rve možda ne sa SLAVOM i POPULARNOŠĆU koje su ga zadesile, ali svakako sa problemom kako da ponovi iste stvari koje je prikazivao prvi film a da to nekako bude novo, sveže, zabavno, interesantno, pa možda mrvicu i originalno. Baby Assassins: 2 Babies, da odmah kažemo, ne pomera diskusiju o post-milenijumskoj omladini uhvaćenoj u kovitlacu ubrzanog odrastanja i gotovo neprekidne recesije ni milimetar napred i ono gde je uspešan je da nudi još dobre akcije te da su njegove dve protagonistkinje još više razradile međusobnu hemiju pa je gledanje njihovih interakcija na ekranu zabavno. No, da je Baby Assassins: 2 Babies snimljen kao kratki JuTjub film od pola sata sa dva-tri slacker skeča gde bi najbolje drugarice blejale u stanu i vodile trivijalne razgovore, a ostalo bila urnebesna tuča, puškaranje i mlaćenje muškaraca sa sačmaricama i u bizarnim kostimima slušalicom kancelarijskog telefona, ovo bi možda bilo efektnije premošćavanje perioda između prvog i trećeg filma. Ovako kako jeste, Baby Assassins: 2 Babies je možda i malo bolna demonstracija razvlačenja jedva postojećeg zapleta na stotinak minuta radnje, koja je slikana veoma lepo, sa lepim, upečatljivim glumcima, ali sa izrazito mnogo šlajfovanja i praznog hoda. Toliko čak da, ako ste za prvi film morali biti priličan weebo da biste uopšte seli da ga gledate,* ovaj drugi bi mogao da vam ozbiljno testira strpljenje.
*“Da, evo, gledao sam neki film o dve japanske maturantkinje koje ubijaju za pare a između ubistava se razvlače po trosedu, igraju onlajn igre i kukaju što pored svega još moraju da traže i dodatni posao“ – je rečenica koju naprosto ne izgovarate u pristojnom društvu, dakle, na slavi, u kancelariji, tokom primanja hemoterapije ili ispred kapele dok pop peva a vi čekate da završi da uletite sa cvećem koje niste stigli da šutem sa linije tri poena na vreme dobacite do kovčega
Da odmah bude jasno, Baby Assassins: 2 Babies je šarmantan film kao i prvi, i zapravo on VIŠE od prvog ide na šarm a manje nego na akciju ili taj kontrast između devojačkog slacker razvlačenja i sociopatske dimenzije protagonistkinja koje od njih čine hiperefikasne profesionalne ubice. Štaviše, film u samom svom finalu praktično mora da podseti, na prilično brutalan način da imamo posle sa dve moralno i mentalno oštećene osobe koje ubijaju jer to rade dobro i osećaju izvesni profesionalni ponos u tome, pošto je prethodnih sat i po proveo prikazujući naše dve junakinje u raznim stadijuma vrlo naglašene bleje i u samo par akcionih scena koje se ne završavaju ubistvima i nisu deo njihovog životnog poziva.
Naravno da je uvek morao biti problem kako napisati scenario za nastavak filma koji je i sam bio jedan malo duži vic, pa je Yugo Sakamoto ovde posegao za jednim vrlo standardnim tropom, manevrišući kroz uvodne scene tako da naše dve omiljene asasinke dovede u situaciju da praktično popiju suspenziju od strane svog poslodavca. Film ovde pojačava tu korporativnu satiru, prikazujući organizaciju za koju Chisato i Mahiro rade kao još birokratizovaniju i sputaniju formalnom disciplinom i nebrojenim, zamornim pravilima nego što je bio slučaj u prvom filmu. Kontrapunkt između činjenice da je ovo firma koja upošljava profesionalne ubice* i toga da ta ista firma ima Zoom sastanke sa svojim zaposlenima gde stalno mora da ih podseća na propise, da citira paragrafe iz pravila službe i da ih kori što ne čitaju službenu poštu koju dobijaju, taj je kontrapunkt ovde intenziviran, sa podugačkim scenama u kojima naše dve protagonistkinje imaju ekstenzivne dijaloge sa šefovima i prevrću očima dok im se objašnjava kako su se sve ogrešile o pravila firme i kako će to biti sanckionisano.
*koje, u tradiciji široko shvaćenog „asasinskog“ žanra u Japanu, a čiji je verovatno najpoznatiji predstavnik Golgo 13, likvidiraju uglavnom zlostavljače dece, nasilnike, reketaše itd.
Elem, rezultat cele te frtutme je da Chisato i Mahiro, zbog suspenzije ne samo da ne mogu da očekuju platu na kraju meseca, već im se i vrlo jako naglašava da ni slučajno nikoga ne smeju da ubiju dok ova mera traje, jer će se to računati kao nelicencirano tezgarenje sa strane, a za šta su kazne još veće. Da bude JOŠ gore, dve devojke saznaju da imaju popriličan dug – preko dvadeset hiljada dolara – na ime neplaćenih članarina za teretanu u koju su se učlanile kada su počele da rade za organizaciju a onda prestale da tamo idu posle prvog treninga JER KO IMA SNAGE ZA TO. Kad se tu nakarikaju penali, zatezne kamete i ostali bankarski marifetluci, ostajete sa dugom koji bi osobu sa lošije plaćenim poslom doveo do ruba bankrota. Chisato i Mahiro, pak, imaju dovoljno ušteđevine da ovo ne bude problem, AKO se dug vrati do određenog termina određenog datuma, a onda, kako to biva u komedijama, neočekivan upad pljačkaša u banku par sekundi pre isteka roka ruši sve njihove pažljivo izgrađene (dobro, zapravo od muke improvizovane) planove i šalje ih nizbrdnom putanjom neophodnosti da nađu privremene i povremene poslove koji će im pomoći da imaju da jedu i da vraćaju dug dok im suspenzije na istekne.
Ovo je, dakle, u velikoj meri ponavljanje istih narativnih motiva kao u prvom filmu i Sakamoto se trudi da istera koliko može kilometraže iz te ideje da dve devojke koje BAŠ NE VOLE da rade i mnogo će radije blejati na kauču kod kuće, sad moraju da nalaze tezge kao i veliki deo njihovih vršnjakinja. I mada je to sve zabavno, teško je ne primetiti koliko pomenutog praznog hoda ulazi u minutažu filma, sa devojkama koje imaju simpatične skečeve jedna sa drugom, ali gde se priča ne pomera ni za milimetar napred, sa sporim, dugim scenama iz jednog kadra gde je to što ovde dve drugarice rade slatko i kul, ali je u suštini trivijalno i zaista je na nivou nekog JuTjub skeča snimljenog telefonom.
Jedan od „set pisova“ filma koji proističe iz ovog zapleta je i scena u kojoj se Chisato i Mahiro međusobno potuku, ali dok nose na sebi velike kostime životinjskih maskota kojima treba da animiraju decu na ulici i to je vizuelno jedan od najmemorabilnijih momenata ali je istovemeno kratak i ne služi ničemu sem da bude vizuelno memorabilan. Dalje imamo kratko koketiranje sa kockanjem tokom kog Chisato pokušava da na snagu volje pobedi u meču protiv profesionalnog uličnog igrača šogija (tj. japanske verzije šaha) iako jedva da zna pravila igre a koje je opet prilika da Akari Takaishi ima neke simpatične momente preglumljavanja, ali bez bitnih razvoja koji bi se ticali priče ili karaktera.
Da se film ne svede samo na seriju umereno zabavnih skečeva služi zapravo „glavni“ zaplet a koji je kao teleportovan iz nekog drugog filma. On se tiče dvojice nadobudnih mladih poluprofesionalnih ubica, mladića po imenima Yuri i Makoto koji ubijaju sitne kriminalce za sitne pare, kao ludi se raduju kada im njihov hendler, jedan sitni ćata, za dobro obavljen posao plati da jedu roštilj i sanjaju da postanu pravi profesionalci koji će raditi za „organizaciju“ i gde će primati redovnu platu za ubijanje. Pomenuti hendler im kaže da je razlika u prihodima zaista ogromna između te dve klase ubica ali i da je njihov jedini način da dobace do elitne prve lige i stalnog zaposlenja taj da pronađu Chisato i Mahiro i da ih eliminišu, čime će se uprazniti dva mesta u organizaciji a za koja će oni onda moći da konkurišu. Ovaj plan ima više rupa od ekipe koju vidimo da su je Yuri i Makoto u uvodnoj sceni entuzijastično ali sa malo veštine eliminisali kombinacijom pesnica i vatrenog oružja, ne najmanje i zbog toga što je njihov hendler relativno nespretan u svom poslu i, u odjeku zapleta iz jednog starijeg Sakamotovg filma, poslao ih je na pogrešnu adresu pa su momci počinili masovno ubistvo za koje nisu na kraju bili plaćeni. No, ova dvojica su mladi, napaljeni, gladni uspeha i njima je to dovoljno dobar plan.
Baby Assassins: 2 Babies do svog kraja onda ima dva problema koji se ne rešavaju u zadovoljavajućoj meri. Prvi je da su Yuri i Makoto zapravo interesantniji likovi od dve protagonistkinje već na ime toga da imaju strast za onim čime se bave, da su autentično gladni i napaljeni, dok su njih dve smorene, bezvoljne, nemotivisane i najradije se nikada ne bi mrdnule sa kauča. To je razumljivo postavljen kontrast ali ne čini mnogo za to da gledalac zapravo navija za dve antiheroine. Drugi problem je što su Yuri i Makoto na početku ali i tokom najvećeg dela filma prikazani kao zaista ne više od autentičnih amatera, kao dvojica blentavih spadala kojima je bitnije kako će da se obuku pred asasinaciju, da bi izgledali kul, nego da vežbaju gađanje ili borbu na bliskom odstojanju, momci zavedeni IDEJOM o tome da je asasinacija glamurozan i dobro plaćen posao ali koji prosto nemaju sociopatski mentalitet potreban da budete zaista hladnokrvni profesionalac. A onda, nekako, u finalu filma, oni predstavljaju kredibilnu pretnju za Chisato i Mahiro.
I to sad prosto ne biva, bez obzira na kvalitet glumaca i veliki trud na obe strane, drama koju Sakamoto pokušava da sagradi za završni čin narativa se nikako ne drži na nogama. Film koji pravi velike napore da skoro sve u domenu profesionalnog ubijanja prikaže na farsičan, satiričan način – uključujući i APSOLUTNO predugačke interludije vezane za službu koja čisti teren posle asasinacija, uklanja tela, tragove itd. i gde opet imamo nekoliko gotivnih „JuTjub“ skečeva ali koji ne služe da poteraju radnju u bilo koju stranu – u svom završnom obračunu praktično menja žanr i Saori Izawa ovde treba da ima do nervnog sloma napet meč jedan-na-jedan sa Joeyjem Iwanagom a koji je praktično kaver verzija njene tuče sa Masanorijem Mimotom iz finala prvog filma. I sad, Iwanaga – inače rođen u SAD – nije Mimoto, ali je odličan borac, sa već vrlo solidnim filmskim CV-jem koji se u popriličnoj meri tiče akcionog žanra, pa je ovo dobra tuča u kojoj Kensuke Sonomura isprobava neke nove trikove koje nismo videli u prethodnom filmu ili Hydra/ Fat City i to lepo izgleda. Jedino što, naravno, Iwanagin lik ničim u prethodnom toku filma nije pokazao da bi mogao biti borac koji bi Mahiro mogao da uopšte natera da se oznoji, kamoli da joj parira.
Dakle, dramaturški, Baby Assassins: 2 Babies ne funkcioniše kako treba – i to na fataliniji način od prvog filma čiji su dramaturški nedostaci bili sasvim vidljivi – i mora da se oslanja na sjajne mlade glumce i dobru akciju. To definitivno može da bude dovoljno ako ste spremni da filmu priđete sa prave strane, svesni da on, tehnički gledano, nije DOBAR. Saori Izawa i Akari Takaishi su naravno obe odlične mada ovaj film zapravo u određenoj meri traći potencijal koji je sa njima izgradio njegov prethodnik. Naime, kontrast između raspričane, žovijalne, ženstvene Chisato i ćutljive, asocijalne, muškobanjaste Mahiro je ovde značajno deakcentovan pa se oba lika sada ponašaju slično, sa uzajamno zamenjivim socijalnim neuralgijama u njihovom poašanju a koje su sad već „gen-Z“ stereotipi, i razmenama koje su zabavne i lepršave ali gde drugarice praktično samo jedna drugoj dovršavaju rečenice. Kada Chisato, rekosmo, na treutak posrne u smeru pakla kockanja, deluje kao da će ovo biti tačka u kojoj se pravi razdelnica između likova a koju će, tu razdelnicu, one morati da prevaziđu sazrevanjem i samožrtvovanjem, ali to se u stvarnosti ne dešava.
S druge strane su Joey Iwanaga i Tatsuomi Hamada, obojica zabavni, fotogenični, sa likovima koji su zgodno plasirana satirična rekonstrukcija gikovskog „otaku“ stereotipa samo što se ova dva lika umesto na mange, anime, rvanje i videoigre lože na profesionalno ubijanje. Kako je u srži ovog serijala upravo prikazivanje specifičnih socijalnih barijera i nesigurnosti sa kojima se generacija rođena kasnih devedesetih i u ovom stoleću susreće tako i ova dva lika sa sobom nose lepu kombinaciju razoružavajućeg gikovskog šarma i relatabilnih gubitničkih strahova i, ma koliko da su mi Chisato i Mahiro simpatične, Baby Assassins: 2 Babies je mogao da bude samo film o ova dva muška lika koji pokušavaju da uđu u biznis o kom imaju vrlo romantičnu, nerealističnu predstavu, dok istovremeno nespretno pokušavaju da se dopadnu konobaricama i zarade za život i te gotivne majice i znojnice koje nose.
Je li akcija onda makar kako treba? Oh, pa naravno da jeste. Kensuke Sonomura, u svojoj ulozi koreografa, film otvara neurednom, bučnom tučom u kojoj nema ni trunke elegancije i surove efikasnosti borilačkih veština što su njegov zaštitni znak, upravo da bi sugerisao kako su Yuri i Makoto tek dobronamerni amateri sa viškom entuzijazma i manjkom ekspertize. Ova tuča je zabavna a onda i postavlja jasnu referentnu tačku na osnovu koje „merimo“ kvalitet scena u kojima se bore Chisato i Mahiro. I ovo su, naravno, odlične scene. Sonomura do pred kraj intenzivnije meša komediju i akciju, sa borbom u banci koja ima fantastične momente kakvih se doslovno ne bi stideo ni jedan Jackie Chan (pomenuto udaranje kriminalca u lice telefonskom slušalicom na kraju dugačkog kabla, a koje se dešava dvaput u jednom neprekinutom kadru) i koje Sakamoto režira i montira sa dužnom vizuelnom disciplinom a kaskaderi i borci rade odlične stvari. I ostale tuče do kraja su maštovite i duhovite, sve do finalnog sukoba u kome se Iwanaga i Izawa baš SVOJSKI poduhvate i ovde više nema humora i lepršavog igranja-za-publiku, pa je sve prepuno Sonomurinih trejdmark razmena superbrzih napada, blokada, pariranja, finti… Ako se Baby Assassins: 2 Babies razlikuje od prethodnog filma u domenu dizajna i koreografije akcije, ali i od Sonomurinih najpoznatijih radova, to je po deakcentovanju borbe u parteru, koje ovde gotovo da i nema iako su te njegove koreografije istorijski zapravo izrazito uspele sa strane čitljivosti i energije. No, ovo je i dalje izuzetno efektna borilačka scena sa brzim tranzicijama između stavova i ekstremno ubedljivim radom ruku i nogu, koju svaki ljubitelj „karate filmova“ treba da vidi. Makar na Jutjubu.
Problem Baby Assassins: 2 Babies je onda to da je ovo zaista film koji ćete pre gledati u komadićima na JuTjubu nego da odvojite stotinu minuta da ga vidite na Netfliksu. Zabavan u delovima, sa nekim,da ne zaboravimo, ODLIČNIM momentima, on je kao celina ipak manje od sume svojih komadića. Ako volite lepe mlade osobe koje rade zabavne stvari pred kamerom i ne smeta vam odsustvo jasnijeg dramaturškog usmerenja koje bi te stvari smislenije upakovalo, Baby Assassins: 2 Babies je film za vas. Ako ne, pa… onda ne.
