Bilo mi je potrebno skoro godinu dana da se naviknem na novi Marvelov tekući serijal Incredible Hulk i počnem da ga cenim zbog onoga što on jeste radije nego da gubim nerve zbog onoga što on nije. Nekako je, nakon nekoliko godina naglašeno inovativnih i eksperimentalnih pristupa starom zelenom gigantu, pomalo iznenađujuće kada sledeći serijal zauzme jedan prilično konzervativan back-to-basics stav a onda i sa njim uradi uglavnom najosnovniji minimum. Utoliko, aktuelni Incredible Hulk, koji izlazi od Juna 2023. godine i u trenutku dok ovo kucam izbacio je jedanaest brojeva, čitaocu svakako može da isporuči horor, akciju i zabavu, ali treba znati postaviti svoja očekivanja na adekvatnu razinu kako ne bi usledilo razočaranje.
Nije da nisam bio zaintrigiran kada sam video da će novi serijal raditi Phillip Kennedy Johnson kao scenarista i Nic Klein kao crtač. Kennedy je već radio za Marvel, pišući pristojnog ako već ne naročito revolucionarnog Aliena, dok je u DC-ju imao priliku da se dohvati i Supermena u Action Comicsu, pa ovaj trubač u armijskom orkestru svom rastućem strip-portfoliju s pravom prodružuje jednu od najpoznatijih superherojskih faca. Klein, sa svoje strane, kao Nemac-gastarbajter u američkom stripu već ima iza sebe izuzetan rad na Thoru kojeg je radio sa Donnyjem Catesom i skok sa jednog klasičnog silver-age lika do drugog mu je svakako potpalio kreativnu vatru i obezbedio serijalu jasan vizuelni identitet na samom početku. Klein ovde, za razliku od grandioznog, kosmičkog Thora, radi sa uznemirenim, košmarima i (bukvalno) čudovištima progonjenim protagonistom, a radnja stripa koja je sva u američkoj provinciji i njenim mračnim puteljcima, podrumima i drugim neosvetljenim mestima na koja ne treba da idete dobro je uklopljena sa njegovim dizajnom Hulka koji ovde ima dužu kosu i deluje divljačno, besno, nepoćudno.
Ovaj Incredible Hulk, pak, dolazi posle dva serijala koja su, svaki na svoj način, Hulka tretirali u vrlo visokom ključu, baveći se jungianskim personama i religijskom simbolikom, dekonstruišući, svaki na svoj način, Hulka kao emanaciju ranjene psihe Brucea Bannera i kao ličnost za sebe koja je, dosledno, samo jedna od mogućih ličnosti što su nastale u odgovor na ponovljene, duge traume koje je Banner preživljavao. Immortal Hulk Ala Ewinga se danas, mislim, smatra jednim od apsolutno najboljih stripova o Hulku, ali i Catesov Hulk, koji ga je ispratio, uprkos tome što je bio znatno kraći i što je Cates pred kraj digao ruke od serijala i pustio crtača Ryana Stegmana da dovrši priču sam, i sam je imao interesantne psihološke i filozofske ambicije koje je uspeo da istraži u nekoj meri pre završetka.
Incredible Hulk, pak, već od prve epizode ima sasvim drugačiji ton i aromu. Kako se prva priča u ovom serijalu zove The Age of Monsters, tako i prvi broj odmah nastupa sa jednom prepoznatljivo old school premisom gde u uvodnim tablama grupa lovaca na blago (koji se pretvaraju da su arheolozi) otvara staru grobnicu u Iraku, nadajući se da će u njoj naći dragulje, zlato i druga blaga, samo da bi ih tamo dočekalo starostavno zlo. Ovo je zlo, naravno, poreklom iz neke prastare religije i sada, kada je slobodno, namerava da pokori čitavu planetu i čovečanstvu pokaže da je ono samo nekom neobičnom greškom istorije jedno vreme mislilo da je dominantna vrsta na Zemlji. Johnson ovde pravi referencu na „zelena vrata“ koja pamtimo iz Immortal Hulka, ali veze koje ovaj strip kreira između Hulka i „Majke užasa“ su za sada, jedanaest brojeva kasnije, u najboljem slučaju labave i služe da se kreira okvirni zaplet u kome sva „čudovišta“ koja žive na planeti sinhronizovano kreću u lov na Hulka.
Kao premisa za nekakvu mangu, zaplet u kome svi Kaiđui na planeti kreću na eksplozivni randevu sa bićem rođenim iz nemoći, besa, razjarene frustracije, koje je sve jače što je bešnje, koje svoje protivnike rutinski rastrže na komadiće uz proklamaciju da je „Hulk najjači na svetu“, bio bi sasvim pristojan. Kao zaplet stripa za koji Johnson u pogovoru prve epizode insistira da će se baviti traumama, psihologijom, unutrašnjim strahovima, pa, recimo da nije sasvim u skladu sa tom njegovom premisom. Johnson možda u svojoj glavi i na kompjuteru ima priče koje će doći i do ovakih motiva, ali do sada, posle nepunih godinu dana, Incredible Hulk koji on piše je mnogo jednostavnija i time i pomalo frustrirajuća ponuda.
Za početak, ako ste se ikako nadali preuzimanju nekih od linija zapleta ili ansambla iz prethodnih serijala, ovde toga nema. Johnson se skoro preko volje privoleo da se u stripu par puta pojavi Betty Ross, Bannerova bivša supruga, ali ona je ovde samo začin i ni na koji način nema protagonizam što ga pamtite iz Immortal Hulka. Umesto toga, Hulk ovde dobija novog sajdkika, odnosno devojku koja je pobegla od kuće i oca koji ju je tukao i zlostavljao, a koja na ime velikog ožiljka na licu smatra da je i ona sama „monstrum“ i time oseća bliskost sa Hulkom. Njena je logika da monstruoznost osobi garantuje izopštenje iz društva ali i kompenzaciju u vidu (duhovne i fizičke) snage, i insistira da bude u Hulkovoj blizini da bi naučila kako da bude jaka.
Ovo je pristojna premisa, svakako, i mada Charlene nije naročito simpatičan lik, ona jeste nosilac tog nekog žiga potlačenih, protagonistkinjaa provincijskih, udaljenih porodičnih drama i tragedija koje ne dospevaju u novine i o njima se ne snimaju filmovi, a koja i dalje želi samovlasnost, slobodu i svoj identitet i ne možemo je kriviti da ga traži tako što pokušava da se nakači na identitet nekog tako intenzivnog kao što je Hulk. Naravno da je Hulk ultimativna parodija očinske figure, biće, rekosmo, rođeno iz besa i prezira za ljudsku zajednicu, kao i da po prirodi stvari on ulazi iz jedne nevolje u drugu koje će devojku ugroziti, ali jasno je i zašto ona, traumirana, nevoljena i nikada u životu podržana, u njemu pronalazi uzor. Takođe, Johnson postavlja interesantnu dinamiku između nje i Bannera, koji stalno pokušava da je se reši jer je svestan da je ona u opasnosti dok god mu je u blizini, a onda mu se podsmeva jer smatra da je Hulk simpatiše.
Ovo je, rekosmo, pristojna premisa, ali strukturalno, strip prilično brzo počne da šlajfuje u mestu. Naprosto, Johnsonova generička „Majka užasa“ koja ima neke nedefinisane veze sa i planove za Hulka nije zanimljiv negativac i, uostalom, do sada je korišćena pre svega kao narativna alatka, bez interesantne karakterizacije, nekakve originalne motivacije itd. Strip je onda rađen po „monster of the month“ mustri gde Banner/ Hulk i Charlene lutaju provincijom i u svakoj sledećoj epizodi naleću na neko novo čudovište koje će Hulk uz puno nervoznih urlika da ga se jednom već ostavi na miru, zdrobiti u komadiće.
I, sad, tu ima malo zahvatanja u Marvelove arhive (Man Thing, Lucifer), ima malo varijacija na prepoznatlive motive (interesantni „novi“ Ghost Rider za koga je nejasno kako su uklapa u postojeće ali je baziran na originalnoj premisi) a ima i malo originalnih kreacija i mada su pojedinačne priče i susreti sa monstrumima pomozi bože i zabavni, strip kao da se sve vreme kreće u jednom istom krugu. Posle nekoliko brojeva, dakle, utisak je da sve vreme čitamo istu priču sa istim motivima i tokom, gde Hulk dođe u novo okruženje, pomisli da je ovde na neko vreme bezbedan, onda se pojavi nova pretnja, onda on mora da joj se najebe keve, i onda, kad se se jebanje završi, odluči da ipak ode na drugo mesto.
Johnson se trudi da ovde bude raznih varijacija na prepoznatljive horor-motive, pa imamo i epizodu u Nju Orleansu koja igra na kartu lokalnog folklornog horora, ali ovaj strip posle jedanaest brojeva narativno uglavnom stoji u mestu ne baveći se previše centranlim motivima, a unutar individualnih priča dajući prihvatljive ali nipošto spektakularne rezultate. Veoma je vidno da Johnson ove priče piše sa dosta dobijanja u vremenu, atmosferičnih tabli na kojima se ne događa mnogo toga i koja služe samo da budu „lepe“.
Barem radi uglavnom sa dobrim crtačima. Iako je Klein ovde glavni, on je crtao samo oko polovine epizoda, a na ostalima smo imali izvrsnog Travela Foremana i solidnog Dannyja Earlsa. Iako su sva tri crtača veoma dobri autori sa jakim individualnim izrazima, i svu trojicu koloriše Matt Wilson, sa takođe snažnim naporom da se prilagodi svakom od njihovih osobenih stilova, rezultat je strip koji nema ujednačen vizuelni identitet i posle nekoliko brojeva imate utisak da čitate antologiju priča o Hulku radije nego tekući serijal koji ima prepoznatljivu temu i kompleksan narativ. Antologiju sa sigurnim pripovedanjem i, povremeno, posebno kod Kleina, izrazito spektalularnim kompozicijama. Ali i dalje antologiju priča koje ne smeraju nužno da budu deo većeg narativa.
No, da budem iskren, kada sam tako počeo da tretiram Incredible Hulk, sa svešću da su odvojene priče uvek iste, ponavljajuće strukture ali da ću u njima na kraju uvek, umesto nekakvog velikog filozofskog rada, dobiti makar atraktivne akcione scene i da ne moram mnogo da razmišljam o metazapletu, „Majci užasa“ i Hulkovoj vezi sa nekakvim religijsko-simboličkim sistemom koji se Johnson još nije udostojio da nam predstavi, čitanje ovog stripa je postalo relaksiranije. Incredible Hulk, u ovoj svojoj inkarnaciji, definitivno ne nudi nekakav veliki „food for thought“ niti osobene poglede na klasični motiv podeljene ličnosti i načine na koji ljudi prevazilaze traume. On je jedan manje ambiciozan, manje interesantan ali čitljiv strip o velikom besnom, u ovoj verzji dugokosom čudovištu koje ide unaokolo i mlati druga čudovišta. I ne mnogo više od toga. Ako vam je to primamljivo A NE VIDIM ZAŠTO NE BI BILO, serijal na Amazonu možete pratiti ovde.
