Francusko-belgijski original stripa The Race of the Century (tj. La Course du siècle) izašao je ranije prošle godine da bi Europe Comics objavio digitalno izdanje sa engleskim prevodom negde pred kraj Novembra. No, ja sam ovaj album pročitao tek ove godine, jer je nekako bilo prikladno da se čitanje desi skoro tačno na stodvadesetogodišnjicu događaja koji se u njemu prikazuju. The Race of the Century je duhovit, dinamičan, na momente i urnebesan strip koji istorijsku verodostojnost uspeva da zapakuje u jedan zabavan paket gde zapravo dobar deo vremena verujete da su autori dali sebi mnogo umetničke slobode, samo da biste se na kraju uverili da su stvari zaista bile TOLIKO nenormalne na trećim modernim Olimpijskim igrama. Vi ćete ovaj tekst čitati nakon što tridesettreća moderna Olimpijada počne, a možda i nakon što se završi, pa će kontrast sa onim što mislimo da o ovoj sportskoj manifestaciji znamo danas i onim kako su je Amerikanci izvrnuli da se prilagodi njihovim potrebama 1904. godine biti dobrodošli naboj energije promišljanju poruka koje nam ova priča šalje.
The Race of the Century je drugi strip scenariste po imenu Kid Toussaint koji sam do sada pročitao (o prvom sam pisao ovde) ali prvi koji je uzrokovao da njegove druge do sada objavljene albume prioritizujem u bliskoj budućnosti. Toussaint je Belgijanac, pisac i prevodilac opšte namene, čija biografija kaže da je radio i u „audiovizuelnom sektoru“. Stripove ipak smatra svojom pravom strukom a to može i da podupre sada već ozbiljnim opusom albuma koje je nanizao za razne izdavače, prvi među njima Dupuis. Ovde možemo da nabrojimo stvari kao što su Magic 7, Télémaque, Kid Noize, Animal Jack (svi izašli i na Engleskom za Europe Comics), ali su meni prvo u oči upali radovi za Le Lombard, kao što su Elle(s), Masques, Les Héricornes (tj. The Unicorn Legacy) i naravno The Many Lives of Charlie. Ovim stripovima ćemo se pozabaviti u dogledno vreme jer Toussaint deluje kao autor sa mnogo ideja i jednim razrađenim zanatskim arsenalom da piše u različitim žanrovima i bavi se veoma različitim temama. The Race of the Century je na kraju krajeva „sportski“ strip, ali tako da se kroz prikaz maratonske trke na Olimpijadi 1904. godine prelomi mnogo socijalnih, rasnih, političkih i mentalitetskih tema vezanih za period od pre svega 120 godina, dakle onaj koji možemo smatrati razumno modernim. Moj deda je, na kraju krajeva bio rođen pre ove Olimpijade a njegova supruga, moja baba svega dve godine posle nje.
Crtač ovog stripa, José Luis Munuera je nama već poznati Španac koji je, kako to ume da bude, studirao lepe umetnosti na Univerzitetu Granada a onda odlučio da se u životu bavi crtanjem stripova. Znamo, nažalost, da je španski strip u devedesetima, taman kada je Munuera (rođen 1972. godine) stasao za profesionalca, prolazio kroz svoju najgoru fazu, sa gašenjem dugovečnih magazina i generalnim sužavanjem strip-tržišta pa se talentovani ilustrator preselio u Francusku i tamo prvi posao našao kod Delcourta gde je radio Les Potamkos sa scenaristom Joannom Sfarom koji će izrasti u jednog plodnog radnika na stripovima a potom i scenaristu i filmskog režisera u dvadesetprvom veku. Sfar i Munuera su sa ovim stripom imali samo, kažu, „ograničen“ uspeh pa je njihov naredni strip, fantazijski Merlin išao za Dargaud i bio znatno popularniji. Sfara je kasnije zamenio Jean-David Morvan, u to vreme već veoma iskusni scenarista (koji je rano u karijeri shvatio da mu pisanje ide bolje nego crtanje) pa su on i Munuera nakon uspeha sa Merlinom dobili ponudu da rade moderni Spirou et Fantasio. Nakon toga je Munuera lako dolazio do novih poslova pa je Le Signe de la Lune, gde je pored crtanja bio i jedan od scenarista (drugi je bio Enrique Bonet) bio ozbiljan hit, posle čega su došli Sortilèges, Fraternity, Les Campbell i naravno Hearts of Steel o kome sam i pisao pre oko godinu dana. Munuera je, dakle, jedan od najboljih crtača, ili makar crtača najviše ugođenih sa mojim ličnim ukusom, koji danas rade u franko-belgijskom stripu pa sam već na ime njegovog crteža, ovom prilikom „realističnije“ intoniranog nego u Hearts of Steel, bio više nego zainteresovan da vidim na šta taj The Race of the Century liči. Kad ono, tamo – SPEKTAKL.
Treća moderna Olimpijada održana je, rekosmo, 1904. godine, u Americi. Znamo da je rebutovanje Olimpijskih igara bilo pre svega delo francuskog entuzijasta po imenu Pierre de Coubertin, inače istoričara, koji je bio suosnivač Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) i njegov drugi predsednik. On je bio možda samo najpreduzimljiviji od svih drugih intelektualaca i ljubitelja sporta koji su tokom sedamanestog, osamnaestog i devetnaestog stoleća koristili pridev „olimpijski“ da se njime zakite sportski događaji koji su organizovani u, smatralo se, duhu antičkih Olimpijada, događaja koje su stari Grci organizovali između osmog i četvrtog veka pre nove ere i koji su bili izuzetno popularni, sa desetinama hiljada posetilaca koji bi dolazili da ih gledaju.
Moderne Olimpijske igre su, pre svog „zvaničnog“ restartovanja u 1896. godini više puta održavane u Grčkoj 19. veka, kao nacionalni sportski događaji, sa ponovo više desetina hiljada gledalaca, ali se onda Coubertinova međunarodna inicijativa dobro uklopila sa grčkim entuzijazmom. Grci su se u trećoj deceniji stoleća uspešno oslobodili otomanske okupacije i bili u procesu izgradnje modernog nacionalnog identiteta pa je organizovanje međunarodnog sportskog događaja razmera koje su do tada bile prilično nedostižne došlo kao za njih logičan naredni korak. MOK je postavio grčkog pisca i biznismena, Demetriusa Vikelasa za svog prvog predsednika i prva je moderna Olimpijada održana u Atini 1896. godine.
Zamišljen kao ponavljajući događaj na svake četiri godine, a u drugoj državi, Olimpijski napor je trebalo da deluje i ujediniteljski na tadašnji svet, pa je druga Olimpijada, 1900. godine održana u Parizu, u okviru Svetske izložbe, a treća, takođe vezana za Svetsku izložbu je organizovana u Sent Luisu, u Misuriju, SAD, 1904. godine. I u okviru ovog događaja se dešava i maraton o kome ovaj strip govori.
Neke stvari na koje i sam strip ukazuje treba da ovde budu jasne. Olimpijada u Sent Luisu bila je vrlo „amerikanizovana“. Američki organizatori – poslovni i uticajni ljudi – smatrali su da je slab uspeh američkih sportista na igrama u Parizu bio posledica toga da njihovi takmičari nisu dobili dobra objašnjenja pravila i da je korišćenje drugih jezika i metričkog sistema, njima nepoznatog bio prljav trik od strane podlih Evropljana, poglavito Francuza, da tradicionalno neugodne Amerikance zbuni, izbaci iz ravnoteže i kao rezultat, eliminiše iz trke za većinu medalja.
Da se razumemo, ovde je više bio problem što su Amerikanci osvojili manje medalja od Francuza nego što je u apsolutnom smislu broj medalja koje su doneli preko Atlantika – solidnih pedeset – bio mali. Svetska izložba i Olimpijada organizovana po „američkim“ pravilima je bila prilika da se ne samo ispravi ova nepravda već i da se neke suprematističke teorije koje su, jelte, neki od ovih ljudi gajili, dokažu u praksi. Posebno ovde pričamo o Jamesu E. Sullivanu, osnivaču američke Amaterske atletske unije, koji je bio prominentno ime među organizatorima. Sullivan je, nimalo iznenađujuće bio i bitno ime u okviru nekih programa svetske izložbe pod imenima kao što su „Dani antropologije“, „Dani varvara“ i, uh, „Dani Filipinaca“, koji su imali prilično eksplicitan cilj da prikažu divljaštvo „drugih“ i genetsku, rasnu, PRIRODNU superiornost Amerikanaca.
Sama Olimpijada nije bila preterano uspešna, velikim delom jer je svet trenutno bio u problemu zbog rusko-japanskog rata pa je većina takmičara bila sa severnoameričkog kontinenta – procena je da je tek malo više od deset procenata bilo iz drugih delova sveta, mada se tačne cifre ne znaju jer je, kao što strip pokazuje, tu bilo raznih strategija da se strani sportisti upišu kao Amerikanci ne bi li, ako osvoje medalju, ona pripala SAD. Takođe se govori da je bilo između dvanaest i petnaest nacija na takmičenju mada je i ovo nemoguće sasvim precizno utvrditi jer su neka od takmičenja vođena istovremeno i kao nacionalno prvenstvo i kao međunarodni događaj.
Igre su imale šesnaest sportova, osamnaest disciplina i 95 odvojenih takmičenja, ali ovaj strip se fokusira na maratonsku trku, jedan tradicionalni, tradicionalno cenjeni atletski događaj koji se ne bez razloga smatra jednim od najvećh testova ljudske snage i konstitucije. Štaviše, čak i (istorijski) likovi u ovom stripu citirani su kako posle trke kažu da je trka od skoro 25 milja, odnosno malo vipe od 42 kilometra naprosto previše za ljudski organizam.
Da bude jasno, maraton je u 1904. godini već bio poznata, uobičajena sportska disciplina i to da je maraton u okviru ove Olimpijade bio ispunjen skandalima, ali i de fakto neizdrživ za ogroman broj takmičara (svega četrnaest od njih tridesetdvojice je uspelo da stigne do linije cilja) nije nužno na ime nekakve intrinzične prirode ovakve trke, već najvećim delom na ime sasvim namernih i neljudskih odluka organizatora.
Naime Sullivan i njegovi saradnici su smatrali da je maraton idealno mesto na kome će se prikazati superiornost Amerikanaca u odnosu na druge nacije, ali i generalno belaca u odnosu na druge rase. U cilju tog, jelte, dokazivanja, trka je organizovana usred najvrelijeg dela dana – u tri popodne umesto ujutro, po relativnoj svežini, kako su sportski stručnjaci i zahtevali – sa samo jednom jedinom stanicom, nešto pre polovine, da se na njoj popije malo vode. Sullivan je sebe video i kao „naučnika“ koji je želeo da vidi „efekte dehidracije“ na takmičare, ali je bio i pionir dopingovanja tamičara. Thomas Hicks, trkač koji je trebalo da pobedi u ime SAD je tokom trke praćen od strane medicinskog tima koji mu je davao da pije brendi i u dva navrata ubrizgao injekcije strihnina kako bi ovaj duže i brže trčao. Ako ste upravo krenuli da guglate strihnin jer vam se nešto čini da sam možda pogrešno otkucao i da se radi o smrtonosnom otrovu koji se, recimo, koristi za ubijanje pacova, nažalost, ništa nisam pogrešio. Strihnin je u tom momentu smatran za stimulans, ali je Hicksu ne samo izazvao strahovite halucinacije već i takve grčeve u mišićima da je na kraju donesen do cilja. Tehnički, čak ni kao prvi u trci.
Danas maratonce smatramo nekim od fizički najsuperiornijih ljudi na planeti, ali ovu trku su trčali mnogi ljudi koji nikada u životu pre toga nisu u cugu pretrčali 42 kilometra, pa i neki ljudi koji, tehnički gledano, nisu ni bili sportisti. Jedan je imao i drvenu nogu. Strip se izuzetno zabavlja pokazujući nam kako je Kubu, recimo, predstavljao brzonogi poštar koji je u Sent Lusi stigao par dana pre trke, onda sve pare koje je dobio propio i prokockao pa na kraju jedva bio prihvaćen da trči. Čovek nije imao ni opremu pa mu je jedan od drugih trkača nožem skratio pantalone da makar ima malo više slobode u pokretima.
Rasne teorije onog vremena trebalo je da budu dokazane po svaku cenu pa je u trci učestvovao i jedan nativni Amerikanac – Frank Pierce, koji je odustao vrlo rano na početku zbog strahovite vrućine – ali i dva crna Afrikanca, Len Taunyane i Jan Mashiani, koji, nagađate, nisu ni bili sportisti. Mashiani i Taunyane su bili bivši učesnici burskog rata u Južnoj Africi – nekom ludom srećom obojica kuriri navikli da trče preko velikih distanci – dovedeni na Svetsku izložbu da u uniformama učestvuju u rekonstrukcijama nekih od bitaka u kojima su njihove jedinice bile angažovane. Regrutovani su na licu mesta da trče maraton kako bi beli takmičari pored njih izgledali uspešnije. Naravno, kako to već sudbina ume da se poigra, obojica su bili među četrnaest takmičara koji su zapravo uspeli da završe trku. Nisu pobedili, ali kao dvojica ljudi koji se nikada radnije nisu bavili sportom i dugoprugaškim trčanjem, više su nego časno demonstrirali ispraznost rasnih teorija. Jedan od njih je čak trčao bos.
Ko je onda uopšte pobedio? Čak je i ovo bilo predmet skandala i razotkrivanja prevara u jednoj trilersko-komedijaškoj tradiciji. Kako smo rekli, trka je bila ekstremno naporna zbog vrućine, trčanja preko brdovitog terena (staza je vodila preko čak sedam brda) i tolike količine prašine na stazi da su neki takmičari pali i ostali da leže kašljući krv daleko pre kraja. Pobednik je na kraju prešao liniju cilja posle skoro tri i po sata nakon pucnja iz startnog pištolja što je bilo DALEKO sporije od maratonske trke na prethodnoj Olimpijadi koja je trajala skoro pola sata kraće.
Zvanični pobednik je, ipak, Thomas Hicks, dakle, američki takmičar (zapravo rođen u Velikoj Britaniji) koga su pomoćnici doslovno doneli do linije cilja dok se on borio sa halucinacijama i mišićnim grčevima izazvanim dehidracijom, šotovima brendija koje su mu davali usput, naporom i injekcijama strihnina. Strip Hicksa pokazuje kao serijskog gubitnika, atletu koji je imao dovoljno kvaliteta da uvek bude pri vrhu ali nikada u vrhu. Ovo će na kraju biti prvi od dva maratona na kojima je pobedio u životu.
No, nekoliko minuta je pobednikom smatran Frederick Lorz, u stripu prikazan kao pomalo lakomisleni šaljivdžija i bonvivan koji je liniju cilja prešao daleko pre Hicksa i bio pozdravljen kao pobednik samo da bi posle vrlo kratkog vremena bilo otkriveno da je u pitanju prevara. Lorz je, naime, pao već oko polovine trke, oboren na zemlju grčevima u nogama, ali mu je onda jedan od gledalaca ponudio da ga poveze svojim kolima. Tako je prešao deset milja pa je, odmoran, i daleko ispred ostalih takmičara, Lorz poslednjih šest milja pretrčao legitimno i trijumfalno ušao u cilj. Čim su ga suočili sa prevarom, on je rekao da se samo šalio („Jus a prank, bro“, rekli bi danas mangupi) ali mu je na licu mesta titula oduzeta a potom je popio i doživotnu zabranu učešća na sportskim takmičenjima.
No, život ponekad piše najzabavnije preokrete. Lorz je naredne godine lepo zamolio Američku atletsku uniju da mu se dopusti takmičenje, obećavajući da nikada više neće napraviti sličnu svinjariju, pa mu je ovo odobreno i on je onda, legitimno, pobedio na bostonskom maratonu 1905. godine. Šta mislite, koje bio drugi? Pa, baš nesrećni Thomas Hicks.
The Race of the Century romantizuje ove događaje, dajući nam i kratke, efektne „origin story“ minijature za likove, ali zapravo ne mora da ide previše u smeru fikcije i spekulacije. Toussaint vešto prepoznaje preovlađujuće teme i zanimljive incidente vezane za ovu trku i pakuje ih u narativ koji nije toliko drama koliko jedna vedra komedija situacije, uspešno pritom ismevajući ljudsku pokvarenost ali i prihvatajući da ima pokvarenih pa onda i STVARNO pokvarenih ljudi i da među njima treba videti razliku. The Race of the Century je na ime toga izuzetno zabavna priča koja uspeva da se oformi kao jedan jasan, dosledan narativ, zapravo sklopljen od gomile anegdota što se sve događaju paralelno.
Naravno da ovde Munuerino majstorstvo sa olovkom u ruci odrađuje lavovski deo posla, dajući likovima moćne karaktere – posebno je konstantna svađa između dvojice južnoafričkih takmičara oslikana dinamično – prikazujući muku kroz koju prolaze plastično ali bez neke prenaglašene dramatizacije, dajući nam jedan stilizovan ali uverljiv polaroid Misurija sa početka prošlog veka i svetskog događaja koji nadmeni Amerikanci pokušavaju po svaku cenu da prevrnu na svoju stranu i dokažu svoju nadmoć u svakom pogledu. Kolore je radio španski kolorista Sedyas i prosto nam dao da okusimo prašinu i vrelinu leta u okolini Sent Luisa i trke kakva se više nikada nije ponovila. The Race of the Century je nekako beznaporno fantastičan strip i preporučujem ga kao obavezno štivo svakome. Amazon digitalnu verziju na engleskom prodaje ovde a francuski original imate ovde.
