Debitantski roman beogradske spisateljice Nine Savčić zove se Vlasnik svega našeg i ako ovaj naslov – izvrsno odabran – u čoveku odmah probudi radoznalost tom pomalo pretećom sugestijom da sve što je naše nama zapravo ne pripada, i taj se čovek zapita ko je zapravo vlasnik što ga pominju i na korice zloslutno stavljaju, vredi istaći da je odgovor na ovo pitanje već na prvoj strani romana. Ali da ćete toga postati svesni tek mnogo stranica kasnije.
I onda je čitav roman takav, zagonetka omotana oko poetske istine koja ne mora da se poklapa sa faktičkom istinom, spuštena u lavirint da po njemu luta i da se sa čitaocem susreće samo na ponekom uglu, kada je ovaj možda najmanje očekuje. Vlasnik svega našeg nije, strogo uzev, fantastički roman, ali možda je to prevashodno zato što se danas fantastička proza dosta udobno i dosta, dodajmo, lenjo smestila u šačicu razgaženih žanrovskih ležajeva i zadovoljava se time da žonglira oprobanim tropima, stilskim rešenjima, readymade zapletima i recikliranim dramama. No, ako se vratimo par koraka, ili, evo, pedeset, šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina unazad, pronaći ćemo mnogo primera fantastičke proze koju nisu interesovali žanrovski klišei i koja je bezmerno uživala u suočavanju čitaoca sa neobjašnjivim, pa i sa nemogućim a onda dosledno – onako kako teorija kaže da fantastika mora da radi u okviru pravila koja je postavila ili makar ubedljivo implicirala – radila sa tim neobjašnjivim i nemogućim da u tom istom čitaocu izazove prelome i potencijal za nova srastanja. Koja mogu biti kriva, ali ponekad je rast ukrivo i jedini način da se DALJE raste i da se umakne pomenutom kalupu. U literaturi, ali, ne manje važno, i u životu.
(Napomena: roman sam dobio od autorke koju lično poznajem)
Ako su Borhes ili Kortasar ipak artiljerija prevelikog kalibra da ih dovlačimo u ovaj sukob ograničenog opsega, Vlasnik svega našeg svejedno može da se legitimiše i kao slipstrim proza ponovo na ime toga da uzima jedan realistički prosede i praktično banalnu stvarnost „večnog vraćanja“ (ili makar naizgled depresivno istih dana u životu sredovečne osobe) i onda ih transformiše u borbu za život. Ne život kao puku biološku funciju, naravno, već život kao vreme ispunjeno senzacijama i interakcijama od kojih naše emocije, intelekt i duh treba da naprave istorije vredne da ih barem mi pamtimo.
Autorki verovatno termin slipstrim nije ni bio na umu kada je ovo sela da piše i sasvim je očito da je u nastanku ove proze više literarnog nadahnuća došlo iz smera Tomasa Berhnarda i Petera Handkea (pa i Čehova) nego, recimo, Pola Ostera ili Čajne Mjevila, ali nije da je čitaocu presudno bitno iz čega je njen književni postupak izrastao – mnogo je bitnije kakve efekte postiže. Vlasnik svega našeg je hronika nekoliko dana u životu Beograđanke koja je dobila posao na određeno vreme, da bude zamena bibliotekaru instituta koji je – bibliotekar a ne institut – morao da ode na bolovanje, ali kada sa poslom krene, počinje legitimno da se pita je li on uopšte postojao – bibliotekar a ne institut – ali i šta on uopšte radi – institut a ne bibliotekar.
Borhesovska Vavilonska biblioteka je samo u podsvesti ovog teksta jer biblioteka u kojoj se neimenovana protagonistkinja zatiče je neka vrsta njene suprotnosti, postmoderna, postmilenijumska, merama štednje (a štedi se, bojimo se, i na duhu) pogođena biblioteka koja svrhu bibliotekarstva kao profesije i igranja esencijalne uloge u očuvanje baštine čovečanstva i njegovog sećanja, dovodi ne u pitanje već u jedan ponižavajući položaj.
Ali Vlasnik svega našeg nije opora satira vezana za dvadesetprvi vek u kome imamo najviše pismenih osoba na planeti ali one agregatno samo proizvode najveću količinu polupismenog sadržaja u komentarima na društvenim mrežama. Sem ako ne želite da u romanu nađete i taj sloj. On ga sadrži, ali samo zato što je PREPUN slojeva i predstavlja gotovo totalitet iskustva koja protagonistkinja ima u toku pomenutih nekoliko dana. Čitalac će čuti ono što ona čuje, sa njom misliti iste misli dok joj pogled skače od lica do lica koja svakog dana viđa u istom tramvaju, osećaće hladnoće i vrućine koje ona oseća i sam počinjati da se snalazi u pomalo lavirintskom enterijeru Instituta a onda lakše i slobodnije disati na prohladnim ulicama Beograda.
Vlasnik svega našeg je izašao pre recentne pandemije, 2019. godine ali anksioznost i utisak stalnog pritiska pod kojim se protagonistkinja nalazi biće, čini se, mnogo bliskiji mnogo širem krugu čitatelja DANAS, kada svi imamo iskustvo izolacije i pritiska što ih pamtimo iz pogotovo ranih pandemijskih meseci. Slušanje otkucaja satova dok pokušava da zaspi, ponavljanje stalno istih rituala u stanu koji se iz toplog pribežišta transformiše u ciničnu tamnicu, prolazni momenti utehe (i intrige) koje proizvode avetnijske figure iza prozora, zavesa i najlona na susednim zgradama, onovljeni obredi svakog jutra koji donose sigurnost i jedino su, da budemo jasni, što daje snagu da se izađe u još jedan dan što se odvija u neprijateljskoj spoljašnjosti, sve ovo nam autorka predstavlja kroz jedan superiorno ritmičan, time izvanredno ubedljiv format teksta. Posle par desetina strana čitalac oseća da diše u istom ritmu sa protagonistkinjom, da im srca kucaju istom frekvencijom, da hodaju istim dugim, brzim koracima po zimskom Beogradu, da je spušten u jedno OVDE I SADA koje je OBIČNO samo utoliko što u jednom tako jednostavnom medijumu kao što je tekst uspeva da uhvati strahovitu lavinu senzacija i reakcija našeg organizma na njih tokom svakog našeg budnog – i nebudnog – trenutka.
Nije ovo, naravno, nikome od nas prvi rodeo u romanu toka svesti i svi smo čitali i mnogo LOŠE proze pisane sa idejom opsesivnog usredsređivanja na svaki detalj dana protagonista, svaku osobu koja mu upadne u vidno polje, svaku misao o tome da ga je nešto zasvrbelo ili da mu je obuća tesna, ali Vlasnik svega našeg je roman superiorne strukture, čija ritmičnost i kretanje u jasno omeđenim krugovima – pošto, makar u literaturi ima mnogo primera nejasno omeđenih pa i neomeđenih krugova – trijumfuju nad prostim pornografskim uvećanjem svakog detalja i opsesivnim pa onda na kraju manirističkim deskripcijama svega što se dešava i svega što povodom toga narator oseća, a koje viđate u drugim sličnim delima.
Autorka, Nina Savčić je, naravno, diplomirala Srpski jezik i književnost i ovaj roman je INTENZIVNO ispisan kao prirodna reakcija na decenije provedene u prašumama proze i pustarama poezije, on se na kraju krajeva možda PRE SVEGA bavi jednim emotivnim, gotovo erotskim odnosom koji protagonistkinja ima sa knjigama, postavljajući knjige u ravan metafizičkog, kao portale u stvarnije svetove i učenije univerzume koji uostalom jedino i dopuštaju ovom našem svetu i univerzumu da ima smisla – inače bi sve bio samo nerazaznatljivi HAOS – ali ovo nije samo roman-ljubavno pismo medijumu knjige.
Vlasnik svega našeg je mnogo više roman o logosu samom, o tom deridijanskom prepoznavanju zastrašujuće činjenice da bez jezika da mu podari oblik, smisao, format, dimenzije, boju, prošlost i sadašnjost, svet nije samo potpuni haos već i da je bezgraničan ali nesaznatljiv do mere da se u njemu ne može živeti, zapravo ni postojati. Biblioteka je u romanu Nine Savčić „safe space“ u više nego jednom smislu, svetilište logosa, živi manastir ljudskog generacijskog napora da iz bezobličnosti haosa otrže komad po komad smisla, stavlja ga u neki red i taj red predaje potomstvu da u njemu prosperira ali i da na njemu gradi još reda.
No, autorka nije bila zainteresovana samo za larpurlartizam ovog tipa, ma koliko on delovao opravdano u vremenu u kome svi koriste sve više reči ali njima sve manje govore. Nina Savčić je i svojevrsna moderna renesansna ličnost – vlasnica višestrukih akademskih titula, likovna umetnica, novinarka, teoretičarka kulture i medija – i Vlasnik svega našeg profitira od njenog intersekcijalnog ZNANJA, ali je ovo pre svega roman o proživljenom, dakle o iskustvu življenja i onome što to iskustvo nama čini. I ostavlja i po koji ožiljak.
I on je onda hronika života koji je OBIČAN, ali ispisana takvim intenzitetom da izbije iz glave čitatelja i poslednji trag pomisli da postoji egzistencija koja je banalna, nevredna, koju ne treba slaviti. Ulaskom u glavu (i pluća, krvotok i endokrine žlezde…) naratorke, čitalac dobija skoro letalnu dozu ŽIVOTA, bujicu emocija i misli, opservacija i reakcija, divljih hipotetičkih tangenti, uplašenih drhtaja i strastvenih ugriza a koji, kako se narativ dalje odmotava, postaju ona „stvarna“ stvarnost u mnogo većoj meri od faktima ispunjene reportaže o tome kuda je protagonistkinja išla i šta je tamo radila.
Štaviše, ritmičnost romana se posle određenog vremena pokazuje kao svojevrsna zamka u koji autorka čitaoca hvata, stavljajući između glavnih udaraca u svakom taktu – kojima se obeležavaju dani – one sinkopirane, tiše dodire kože na dobošu koje anglofoni bubnjari zovu „ghost strokes“. Naratorka tako između stalno istih radnji svakog dana ima sve više otrzanja onom što se „stvarno“ dešava i odlazaka u delirične vizije iznikle na kompostu pomanjkanja sna, pomanjkanja informacija o poslu, viška informacija kojima smo svi okruženi sve vreme i nosimo dispanzere – uglavnom neželjenih – informacija u džepu kud god da krenemo. Do kraja romana je ne samo nemoguće nego i nepotrebno razaznavati kada naratorka nešto „zaista“ doživljava a kada je usred dana zaspala sedeći na tramvaju ili u biblioteci – to njoj postaje sve manje važno, a i čitalac je sve više poštuje što više shvata da su njena odbijanjae da čita SMS poruke i da se javlja na mobilni telefon čin higijene osobe koja sebe ceni a ne puko zaklanjanje glave od sveta pre nego što svet učini da glava eksplodira.
Nisu sve anksioznosti u Vlasniku svega našeg posledica samo hiperosetljive, hiperreflektivne prirode glavne junakinje koja pronalazi razloge za brigu, ali i radoznalost, ali i zadovoljstvo i u detaljima što bi ih većina drugih osoba ignorisala ili smatrala beznačajnim. Vlasnik svega našeg nije eksplicitno roman o autizmu, ali nema sumnje da će se mnoge mnoge autistične osobe prepoznati u mnogim njegovim aspektima. Ovo je roman o svetu koji nadire, često i grubo, neumoljivo, preko granica koje pokušavamo da mu postavimo i da se od njega odbranimo kako znamo i umemo. I u tome je strašno ubedljiv. A onda, ako su zloslutni tonovi vezani za Institut i njegovo osoblje oslikani lako, mekano, da nikada ne bude do kraja jasno šta je u njima zloslutno – a što je deljeno iskustvo mnogo veće grupe ljudi u mnogo više društvenih konteksta nego što volimo da priznamo – roman ravnopravno sa tim prikazuje zloslutnost koja je sasvim određena, sasvim jasna i stvarna i koju će ogroman broj ljudskih bića prepoznati kao svoju ne samo stvarnost već i svakodnevnicu.
Epizode rodno zasnovanog nasilja, partnerskog zlostavljanja i seksualne zloupotrebe se uklapaju u halucinantnu matricu naracije tako što daju potreban jaki kontrast neodređenijim, „simboličkijim“ pretnjama koje naratorka susreće u snovima ili prikazanjima i utemeljuju Vlasnika svega našeg u nečem opipljivom, jednoznačnom, pokazujući realnost u kojoj mnoge žene žive. Roman se ni slučajno ne svodi na feministčku kritiku balkanskog društva – mada ni to ne bi bio zaludan posao – ali je provlači kroz pripovest u savršenim malim epizodama, koje prikazuju svu složenost bivanja ženom u Srbiji gde intelektualci i dalje smatraju da poseduju svoje partnerke, ulični dobacivači svoje dobacivanje smatraju društveno korisnim radom, a sintagma „volim te“ se smatra magičnom frazom koja abolira govornika od svega što je do malopre bilo problem. Scena u kojoj naratorka u sebi nalazi i bes i snagu i dostojanstvo da zlostavljača izbaci iz ravnoteže i simbolički – a malo i fizički – stavi na njegovo zasluženo mesto je zato tako važan momenat trijumfa, preuzimanja kontrole i uspostavljanja sopstva koje nije samo refleksija u zenici muškog oka.
No, Vlasnik svega našeg na kraju nije roman samo o zarobljenosti i anskioznosti. On je roman i u užitku, u lepom ili samo neobičnom. I u erotskom ali i u prosto – estetskom, čak i kada ono, ili NAROČITO kada ono osim estetske nema apsolutno ni jednu drugu funkciju i kantovski je „bezinteresno“ moguće uživati u njemu. Autorka tako roman dovodi do erupcije u poslednjoj sceni gde se čitalac zajedno sa naratorkom predaje nesaznatljivom, verovatno nekorisnom a sasvim moguće i destruktivnom, zato što im ono omogućuje jedan trenutak čiste strasti, čistog predavanja fantaziji koja je vrednija, mnogo vrednija od realnosti. Pa ako i traje samo sekund, taj je sekund, reklo bi se, značajniji od ostatka večnosti.
Vlasnika svega našeg ne možete više naći kod izdavača – u pitanju je beogradski Arhipelag – ali ćete ga videti u obližnjoj knjižari (na primer), na sajtu za sekondhend prodaju, ili, ako govorite Ruski, potražiti ga u izdanju kuće Aleteja iz Sankt Peterburga i Fiks fokusa, a u prevodu Sofije Alempijević. Nagrađen nagradom Isidora Sekulić, ovo je debitantski roman u koji je utočeno toliko života da je legitimno uplašiti se je li autorka ostavila dovoljno za sebe i za buduće romane. Ali o tome ćemo kada budem pisali o njenim narednim knjigama. Do tada, ovo je intenzivno, snažno štivo koje se teško ispušta iz ruke čak i kada vas plaši.
