Slave Zero X je onaj tip igre gde nakon što ste poslednjeg bossa SATRLI od batina zadihano spuštate kontroler (u mom slučaju Steam Deck) i dok vam se puls vraća na fabričke setinge a znoj se hladi na junačkom čelu, slušate poslednje, emotivne dijaloge likova u igri koji govore o pobedi u bitki koja dopušta da se pobeda u ratu makar nasluti, a zatim, nakon što se odjavna špica izrola do kraja, igru odmah krećete ispočetka sa planom da fašistima ovog puta STVARNO jebete mater. „Najduži kombo mi je imao 38 udaraca“, kažete vi sebi malo iritirano gledajući statistike posle prvog prelaska. „Bruka. Ali to je zato što tada još nisam znao šta da radim. Pričuvajte se dobro, futuristički američki esenesovci i produkti neetičkog genetskog inženjeringa, jer sada ćete tek da vidite kako boli kad bijem s razumevanjem.“
Slave Zero X je najbolja vrsta igre, ona sklopljena oko jedne jasno definisane ideje, smeštena u jasno definisano fiktivno okruženje, mehanički i estetski podređena realizaciji svoje jasno definisane ideje i pripovedanju priče koja je već 80% ispričana tim jasno definisanim okruženjem. Drugačije rečeno ovde ste gej muškarac nepovratno slepljen sa inteligentnim (i razjareno krvožednim) biomehaničkim egzoskeletom, na misiji da jednim mačem i uz OPSCENU količinu amputacija i tranžiranja protivnika na filete srušite fašistički, autoritarni sistem futurističkih Sjedinjenih američkih država ili, ako već ne možete da srušite čitav sistem, da makar dođete glave čoveku koji sedi na vrhu piramide straha, diktatoru po imenu SovKhan*. Kako je Slave Zero X prikvel za četvrt stoleća stari Slave Zero, relativno osrednju pucačinu napravljenu za Segin Dreamcast** i Windows, tako je i jasno da rušenja sistema u ovoj igri nije moglo biti. No, razvojni studio Poppy Works koji je radio na Slave Zero X je dobio priliku za nešto možda važnije: da ispriča priču (i napravi njoj odnosnu igru) mnogo bližu viziji koju su originalni developeri imali za Slave Zero ali su morali da se rvu sa zahtevima tadašnjeg izdavača koji je smatrao da je naglašavanje anime uzora i uopšte „japanštine“ u igri namenjenoj pre svega severnoameričkom i evropskom tržištu (Slave Zero nikada nije ni izašla u Japanu) loše za marketing i da se ton mora više, s oproštenjem, „pozapaditi“.
* Iako mu je pravo ime Lu Chen, molimlepo
** a ne Playstation kako sam ja to pogrešno upamtio i po ko zna koji put se obrukao kad sam odlučio da više verujem nesavršenom sećanju nego nesavršenoj dokumentaciji na internetu
Kako smo već rekli pišući o demou za Slave Zero X, sam Slave Zero nije bio naročito komercijalno uspešna niti od strane kritike hvaljena igra, pa je već i to da je posle 25 godina napravljen prikvel – pritom u drugom žanru – pomalo nadrealistički incident. No, desila se tu nekakva savršena oluja između izdavača Ziggurat Interactive, specijalizovanog za kupovinu i eksploataciju relativno malih, u najboljem slučaju kultnih old school franšiza (pričamo o igrama tipa BloodRayne, KKnD, Advent Rising, Darklands itd.) i developera Poppy Works, pa ne samo da je napravljena nova igra u nečemu što je po svim parametria azaboravljeni, opskurni wannabe serijal iz devedesetih, nego je i ta nova igra napravljena bez kompromisa, da bude jedan od najboljih akcionih naslova koje uopšte možete da odigrate ove godine i da gurne ne prst, ne šaku nego katanu u oko svim smaračima na internetu sa anime likovima u svojim avatarima koji kao po komandi kmeče da ne žele da vide politiku u igrama čim se politika koje uvek ima u igrama razlikuje od politike koju oni, jelte podržavaju. Ziggurat, da budemo sasvim jasni, nisu tek bezdušna ekipa strvinara koja kupuje stare igre i onda ih bez mnogo šminkanja leševa prodaje na modernim platformama. Na primer, remaster Slave Zero koji trenutno prodaju radio je ugledni studio Night Dive a firma u svom katalogu ima i kolekciju zaista kultnih igara iz serijala A Boy and his Blob koju je radio veoma cenjeni Limited Run Games. To treba poštovati.
Poppy Works su sa svoje strane, iako su Amerikanci, radili na još par igara sa izraženom japanskom dimenzijom, a koje su izdavali za-Japan-specijalizovani izdavači (Xseed, Aksys) pa je sasvim jasno na kojoj strani im stoji srce. No, ni jedna od te dve igre ne može da vas pravilno pripremi za urnebes i intenzitet koji je studio isporučio sa Slave Zero X. Ovo ne samo da je igra koja revolucionarni žar što je morao biti zatomljen u Slave Zero pušta da se razbukti u požar, već je i u pitanju ljubavno pismo istovremeno poslato na adresu futurističkih cyberpunk anime serija vaše i naše mladosti ali i japanskim beat ’em upovima i borilačkim igrama stare škole, te character action igrama poput Devil May Cry ili Metal Gear Rising: Revengeance. Ako ste ljubitelj Capcomovih i PlatinumGamesovih akcionih igara sa šaketanjem, mačevanjem i akrobacijama, Slave Zero X je kao neka kondenzacija njihovih mehanika, spakovana u dvoipodimenzionalni svet i nabijena do nozdrva revolucionarnom retorikom. Zaplet, likovi, dijalozi, seting, sve je to vrlo „anime“ intonirano, sa, rekosmo jednim čovekom i njegovim inteligentnim, krvožednim (ail i suštinski traumiranim) kostimom koji prosecaju putanju kroz stotine policijskih tela u oklopima i sa opremom za razbijanje demonstracija (a kasnije i kroz specijalne jedinice naoružane električnim kopljima i čekićima), ali taj je čovek gej, hakerka sa kojom sarađuje je crna (i ima, gulp, muslimansko ime) a država u kojoj se borba protiv fašističke diktature (njihove reči!) odvija su Sjedinjene američke države, sa sve bossovima umotanim u američke zastave kojima su puna usta čistote nacije.
Ovo je odlično iskombinovano i Slave Zero X je kao da ste zapravo uzeli klasični Ninja Warriors iz osamdesetih i u njega utočili borilačke sisteme iz Street Fighter 3 i Guilty Gear a onda sve posolili stylish action urnebesom iz Devil May Cry ili Revengeance, sa sve više nego dobrodošlim narativnim osveženjem gde anime motive stavljate u prijemčivi amaerički mizanscen. No, naravno igra je dobila i (nažalost predvidive) zamerke igrača za svoju „woke“ politiku.
I da se nešto razumemo, to kad igrač sa onlajn imenom tipa „Free Trump“ napada igru zbog njene „nezgrapne i besne“ politike je, jelte, već samo po sebi apsurdno, ali želim da podvučem da je u ovom današnjem trenutku, kada se mnogi izdavači plaše ikakvog jasnog političkog iskaza koji bi mogao da „otera“ deo publike, pravo osveženje da naletite na igru koja se ne izvinjava što vam je stavila katanu u ruke, usmerila vas prema ugnjetavačima obučenim u oklope sa naslikanim amerikim zastavama i instruirala vas da ubijate. Ako je ikome zbog toga lakše, istaći ćemo i da finalni boss sebe smatra bogom i ima žanrovski uobičajene ambicije o vladanju čitavim univerzumom robova.
Hoću reći, Slave Zero X je VRLO anime igra po tonu, tekstu, podtekstu, svakako vizuelnom imaginarijumu. Njeni likovi imaju duboke, dugo godina nošene traume i često se izražavaju u poetskim iskazima svesni da možda upravo izgovaraju svoj sopstveni epitaf*, a što je sve nešto na šta se weeboi, uključujući one koji su danas na alt rajt strani političkog spektra, neizmerno lože. Da je Ayesha iz ove igre prikazana kao petnaestogodišnjakinja stidljivog izraza lica i sa ogromnim dojkama umesto što je u pitanju raščupana crna hakerka u napumpanoj jakni i sa slušalicama, isti ovi ljudi koji govore da je Slave zero X „cringe“ bi pisali fan fiction o tome kako ista ta Ayesha hakuje NJIHOV server a oni je onda očinski (i erotski) kažnjavaju za sagrešenja njena, nakon čega će im ona biti neizmerno zahvalna.
* na primer: „Perfekcija nije krajnji cilj, već prelepi i večiti rival“
No, Slave Zero X uprkos reči „slave“ u imenu odbija da bude ropska rekonstrukcija fan-service tropa i prkosno je, odvažno pa i veličanstveno transformisana u američki košmar (ne tako) bliske budućnosti u kojoj je amerika autoritarna antiutopija, gde oklopljeni policajci ubijaju ljude na ulici kako im se ćefne, a andergraund ćelija pokreta otpora se godinama vežba u korišćenju mača kako bi, kada kucne čas, zadala fatalni udarac diktatoru.
Jedna od najboljih karakteristika Slave Zero X je to da je ovo igra vrlo sigurno smeštena u „AA“ kategoriju. Ona ima priču, ali priči nije dopušteno da kidnapuje igru od igrača i osim kratkih uvodnih i izvodnih neinteraktivnih momenata kod nekih misija, ostatak se odvija kroz dijaloge na terenu simultano sa strahovitom, eksplozivnom akcijom. Ovo naravno i znači da nećete baš u SVAKOM trenutku moći da se usredsredite na razgovor između likova koji se odvija preko radio-veze, pošto ste zauzeti borbom sa pedeset oklopljenih protivnika i svojim zavetom da ceo nivo pređete u jednom nepekinutom kombo napadu, ali za to i služe naredni prelasci igre u kojima ćete pronići u nijanse zapleta i, još važnije, odnosa među likovima a koji će neke od finalnih borbi učiniti i emotivno veoma zahtevnim. Uvodne scene u kojima dva prelepa, mišićava, dugokosa i samo blago feminizirana muškarca pričaju o časti, ponosu i požrtvovanju su samo prirodna ekstrapolacija vrlo često prisutnog homoerotskog podteksta u anime radovima ovog tipa, pa je Slave Zero X tek „izgovorio prećutni deo rečenice naglas“. Miles Luna, koji je bio na čelu tima što je radio narativni dizajn za igru je čovek sa iskustvom i afinitetima vezanim za BAŠ ovakve stvari i možete biti sigurni da ste tu u dobrim rukama.
I u samom dizajnu igranja se ta „AA“ filozofija koristi na najbolji moguć način, a glavni dizajner, Tristan ‘Sinoc’ Chapman je pre ove igre uradio vrlo cenjeni shmup Devil Engine i za njega ovo defiitivno nije bio „just a job“. Ključno, ovo nije igra koja bi se izgubila u širini ideje, potonula u dubini ambicije, koja je eksperimentisala sa deset različitih, možda i nekompatibilnih sistema u nadi da će se nekako možda oni srećno uklopiti, već naslov kome je bilo VRLO jasno šta želi da bude, sa svim kreativnim naporima usmerenim da bude najbolja verzija sebe.
Ovde dakle, nema ni praznog hoda ni mehanika kreiranih da vam oduzimaju vreme. Slave Zero X je igra belo usijane akcije od početka do kraja i predasi između borbi su upravo to, predasi, doslovno pauze da pustite nadbubrežnu žlezdu da se malko ohladi kako ne biste overili od adrenalina, te da vam se prsti desetak sekundi odmore od mahnitog pritiskanja tastera. Slave Zero X je igra doslovno postavljena u jedan dugačak hodnik, tako da u njoj praktično nema istraživanja (osim što svaki nivo ima po jednog vojnika u zlatnom oklopu spretno sakrivenog na mestu gde se normalni ljudi ne bi setili da pogledaju a pronalaženje i poražavanje kojeg garantuje neke sitne bonuse ali pre svega ugodno saznanje da ste bili zdravo radoznali i da je ta radoznalost nagrađena), niti ikakvog ozbiljnijeg hvatanja u koštac sa tlocrtom mapa. Na jednom mestu u poznom delu kampanje glavni junak Shou kaže Ayeshi da nije siguran na koju stranu treba da skrene dok se probija kroz predsedničku palatu, ali ovo je samo dramski momenat koji se dešava isključivo u narativu. U stvarnosti, on nema gde da skrene jer se u Slave Zero X ide samo i isključivo napred. Sem u, rekosmo, već pomenutim momentima kada shvatite da postoje ušuškani džepovi na svakoj mapi gde se kriju vojnici u zlatnom oklopu.
Jer, Slave Zero X je pre svega ekstrapolacija klasičnih ’80s brawlera, i to one njihove verzije smeštene na dvodimenzionalnu ravan, kao što je pomenuti Ninja Warriors, gde se jedino krećete udesno i jedino o čemu treba da razmišljate je kako da porazite desetine protivnika koji bi to vaše kretanje da zaustave. To da su mape u Slave Zero X dizajnirane u tri dimenzije je, na kraju dana, samo estetska doskočica, vizuelno osveženje koje sugeriše da ovo nije igra sa hardvera od pre 25 ili 30 godina, ali ona nema stvarnih efekata na samo igranje. Sprajtovi su i dalje dvodimenzionalni, čak i kada je pozadina postavljena pod uglom, da deluje kao da se nalazite na ćošku, i to da igra koristi skaliranje sprajtova da simulira perspektivu je vrlo slatko, ali ni trunku ne menja fundamentalno dvodimenzionalnu prirodu likova u igri i njihovih interakcija.
Još jedna dobra, SJAJNA stvar u Slave Zero X je da igra, iako ima ekonomiju, ne pokušava da iz akcionog žanra napravi nasilnički prelazak u RPG. Skupljanje novca putem prelaženja nivoa omogućava unapređivanje Shouovih kapaciteta, ali ovo je samo unapređenje sposobnosti koje on sve već na početku ima. Dakle, ovde programski NEMA otključavanja novih tehnika, pronalaženja novih oružja, nema character sheeta i atributa. Shou će sa skupljenim novcem moći da sebi podari više zdravlja ili posebne energije koju koristi za napredne tehnike, da ponese više korisnih predmeta u borbu ili da brže popunjava „burst“ merač i na igraču je da odredi koje će od ovih unapređenja prioritizovati kako igra odmiče, no, čak i vrlo ispodprosečan igrač kao što sam ja će do kraja prvog prelaska kampanje gotovo sve ili sve ove merače doterati do vrha i imati pod rukom vrhunski nabildovan bio-mehanički simbiotski sklop koji čine Shou i njegov egzoskelet, besna i traumirana ženska veštačka inteligencija X.
Jer, Slave Zero X nije igra u kojoj možete (niti treba) da pobeđujete na ime pukog investiranog vremena. Ovo nije RPG u kome grajndujete iskustvo i onda, bez stvarno stečenih novih znanja na strani igrača, lik u igri postaje matematički superioran u odnosu na protivnike. Ovo je igra u kojoj pobeđujete na ime vremena koje ste investirali u učenje, dakle, gde se ne boduje puko vreme već intelektualni napor, igra u kojoj ćete ili naučiti da radite komboe, otkazujete animacije i prelazite iz napada u napad pre nego što se vaši protivnici oporave od stunlocka u koji ste ih ubacili, u kojoj ćete žonglirati čivate grupe neprijatelja na vrhu mača ili vas, majčin sine, neće biti. Slave Zero X počinje kao najobičniji „power fantasy“ simulator u kome bez mnogo elegancije i spretnosti upadate na prljave ulice grada Megacity S1-9 i RAZARATE oklopljenu policiju grubim zamasima hladnim oružjem, ali vrlo brzo postaje ozbiljan test spretnosti i sposobnosti da prepoznate sve kompleksnije obrasce napada sve većih grupa protivnika i na njih odgovorite, ili ih predupredite, gotovo nadljudskom brzinom.
Slave Zero X veoma srećno kombinuje visceralni, apsolutno preterani auduovizuelni spektakl na ekranu sa kompleksnošću sistema koje sede ispod haube igre. Iako je Ninja Warriors jasna polazna tačka iz koje je ova igra krenula da se razvija, njene fundamentalne tehnike dolaze iz smera mnogo tehničkijih naslova iz devedesetih godina prošlog i ranih godina ovog veka. Street Fighter i Guilty Gear su ovde očigledne reference, ova potonja i na ime animacija koje nisu tečne već, naprotiv, imaju jasno signalizirane, diskretne faze a koje omogućuju lakše čitanje protivničkih napada i lakše prepoznavanje trenutka u kome igrač možće da otkaže poslednji deo jedne animacije kako bi prešao u narednu i nastavio kombo.
U ofanzivnom smislu, Slave Zero X je, rekosmo, SAV u komboima, sa forsiranjem „EX“ napada koji se postižu brzim prelaskom iz normalnog u jaki napad i žongliranjem nemoćnim protinvicima koje ste lansirali u vazduh moćnim udarcima. Igra ima čak tri distinktne „launcher“ tehnike, čime će već i najmanje iskusnim igračima sugerisati da bi dobar deo vremena u napadu trebalo da provedu u vazduhu*, a onda i svu silu tehnika kojim možete da ispratite napad što je protivnike lansirao u vis. Igra ima dva tipa trka, jedan koji je samo trčanje, drugi koji je kratki „dash“ unapred ili unazad, i oba možete koristiti da pojurite za protivnicima u vazduhu i produžite kombo. Tu je i skok, pa dvostruki skok, skok sa odbijanjem od zida (doduše retko korišćen u samoj borbi), nekoliko vrsta napada iz vazduha, pa onda i poseban rvački zahvat kojim, poput Zangiefa u Street Fighteru, dohvatite protivnika koga ste bacili u vis pa ga oborite na zemlju. „A sve na glavu“, što reče onomad Džoni Racković.
* a da je sa druge strane biti u vazduhu kada dobijate po njonji NAJGORA stvar koja može da vam se desi jer će vas protivnici nemoćnog dobacivati jedni drugima kao neku perverzno oblikovanu loptu za plažu. Dakle, fina ravnoteža između rizika i profita.
I sad je to odmah jedan veličanstveni haos na ekranu, sa malo iskusnijim igračem koji će spretno kreirati komboe od po 20-30 konsekutivnih udaraca, precizno određujući vreme između napada i ubacujući po koji korak ili skok, kako se kombo ne bi resetovao, a ovo su samo OSNOVNE tehnike u igri. Jer, do sada smo uglavnom pričali o arsenalu koji je sa razumevanjem prepisan iz Street Fightera, ali gore smo više puta pomenuli i Guilty Gear pa onda treba reći i da su pomenuti merači energije i „burst“ kapaciteta apsolutno esencijalni za prelazak igre i da je skoro nezamislivo da iko igru završi bez učenja kako da upravlja ovim resursima.
Energija koju igrač sakuplja uspešnim napadima (a koja se brže akumulira što su vam napadi efektniji, sa velikim bonusima ako protivnike „dovršavate“ tako da se raspadnu na komade) je slična meraču iz Guilty Gear igara utoliko da njeno korišćenje, a za šta postoji odvojen taster na kontroleru, omogućava svojevrsno „varanje“ sistema kakve biste imali u ranim Street Fighter igrama. Naime ova energija služi za izvođenje pomenutih „EX“ napada koji su brži i razorniji, ali pritisak na poseban taster (desni bamper) usred komboa na momenat usporava vreme, daje igraču prednost u frejmovima ali i mogućnost da nastavi kombo na bilo koji način koji mu padne na pamet, ignorišući pravila koja u igri inače važe o tome kada sistem resetuje kombo i vraća vas u neutralno stanje ili koji se potez može upotrebiti nakon što ste otkazali prethodni. Drugim rečima, ovo je Slave Zero X verzija „Roman Cancel“ tehnike iz Guilty Gear, najmoćnijeg dela arsenala te igre a koja je ovde način da borbe sa deset ili petnaest protivnika pretvorite u razuzdane demonstracije sile i tehnike u kojima demolirate čitav odred teško oklopljene policije a da niko od njih ne uspe da na vas stavi ni ruku. I, da se razumemo: prelazak čitavog nivoa u igri a da ni jednom ne pretrpite štetu je neophodan uslov da biste kao ocenu za taj nivo dobili najviši, željeni „S“ rang. Pa vi sad vidite.
Drugi način korišćenja ovog merača je da sačekate da ga napunite do vrha i aktivirate „fatal sync“, stanje koje konstantno troši merač ali vam garantuje veću brzinu, „besplatne“ EX napade i povraćaj zdravlja srazmeran šteti koju ste naneli protivnicima ili protivniku nakon što merač istekne do kraja ili vi ručno isključite fatal sync.
Iz ovoga je vidljivo da je Slave Zero X programski dizajnirana za ofanzivno igranje. Ovde nema ni blokiranja ni sakupljanja paketa sa zdravljem na terenu i samo je dobar napad dovoljno dobra odbrana od svega što će igra na vas baciti, pogotovo u kasnijim deonicama. A onda je tu i „burst“ merač kao bezbednosna mreža. Ovaj obnovljivi merač (predstavljen krugom sa desne strane HUD-a u gornjem levom uglu ekrana) funkcioniše na sličan način kao burst tehnika u Guilty Gear, odnosno ovo je combo-breaker mehanika koju ćete isprva koristiti kao potez očajnika u momentima kada vas desetak protivnika bude divljački mlatilo u isto vreme. Niko ne voli da njime žonglira grupa fašističkih pandurskih specijalaca pa je burst odličan način da pritiskom na jedno dugme prekinete kombo u koji su vas uhvatili i odbacite od sebe gomilu tela.
Naravno, oni će za par sekundi da se osove na noge i ponovo zalete na vas pa je dobro da imate ideju šta ćete SLEDEĆE da uradite. Burst sam, kao i svaki početnik, često koristio u situacijama kada sam se pored velikog minibossa borio još sa 5-6 manjih protivnika, da razgrnem masu, skoncentrišem se na pariranje njegovih napada i razbijanje njegovog oklopa, prioritizujući veću i opasnu metu radije nego gomilu sitnije boranije. No, korišćenje bursta kada ste u neutralnom stanju (dakle, kada NISTE usred komboa) ima i VEOMA pozitivan efekat instant-obnavljanja kompletnog merača sa energijom koji ste možda iscrpli koristeći ga za gomilu konsekutivnih EX napada ili na klečenje sopstvenog zdravlja, tako da će malo iskusniji igrač gledati kako da iskombinuje energetski i burst merač kako bi stalno mogao da izvodi urnebesno dugačke kombo napade i sebi obnavlja zdravlje.
Neki igrači tvrde da ovo igru čini prelakom ali ovo podrazumeva da ste pre toga savršeno savladali izvođenje dugačkih komboa i EX napada kao i da u svakoj situaciji – a koje su u igri progresivno sve haotičnije, sa čestim kombinovanjem minibosova i običnih protivnika – znate tačno šta biste da radite narednih 15 ili 20 sekundi a to već zahteva dosta učenja i vežbanja.
Igra ima dve odbrambene tehnike, od kojih je jedna pomenuti „dash“ koji garantuje nekoliko frejmova nepovredivosti i možete izvoditi koliko god hoćete ovakvih kratkih trkova jedan za drugim. Na prvi pogled to zvuči kao isuviše darežljiv dizajn, ali kasnije borbe u igri podrazumevaju, rekosmo, ogroman broj protivnika na erkanu, a poslednji boss i gomilu area of effect napada pa je malo verovatno da će se iko osećati stvarno nepovredivim u ovim trenucima. Igra je i dizajnirana oko svesti da će manje iskusan igrač po inerciji koristiti defanzivne tehnike pa su mnoge borbe podešene tako da preteranim „dashovajem“ uletite pravo u napad drugog neprijatelja, a da ne pominjem koliko sam puta usred padanja na zemlju nakon neprijateljskog napada po inerciji pritisnuo taster za skok kako bih resetovao Shoua u vazduhu, samo da bih odmah naleteo na sledeći njegov napad koji bi me promašio da sam samo pao. Poslednja dva bossa su pogotovo dizajnirana da iskorene ove automatske „odbrambene“ poteze iz vaših navika.
Druga defanzivna tehnika je pomenuto pariranje a koje je apsolutno esencijalna mehanika, direktno prepisana iz Street Fighter 3 gde pravovremenim pokretom u smeru protivnika Shou parira njegov započeti napad, neutrališe svu štetu, dobija prednost u frejmovima i može da uzvrati brzom kontrom. U Street Fighter 3 se ovo smatralo naprednijim nivoom igranja ali u Slave Zero X nećete preći ni četvrtinu igre ako ne savladate pariranje. Srećom i lakše ga je izvesti nego u Stret Fighteru a ono vam onda omogućava ulaske u velike grupe protivnika i opstajanje onoliko neophodnih delića sekunde dok ne pripremite svoj kombo kojim ćete razgrnuti masu, pobacati vojnike i policajce u vazduh i krenuti sa egzibicijama.
Iz svega izloženog, vidi se da je Slave Zero X vrlo „tehnička“ akciona igra, suštinski bliža character action nego beat ’em up žanru, ali sa jednim dobro osmišljenim i prilično dobro odmerenim balansom između međuzavisnih sistema. Igra ima jasnu centralnu filozofiju sa idejom da igrač mora da bude ofanzivan, da se skoro uvek kreće u smeru protivnika i da je jedini način da se prežive susreti sa ogromnim grupama protivnika koje će vas, ako im date šansu, dugačkim komboima satri za nekoliko sekundi, to da vi njih prethodno napadnete dugačkim, kompleksnim, neprekinutim napadima, držači ih u gotovo konstantnom stanju paralisanosti.
U praksi je to jedan zaista ozbiljan spektakl, izuzetno brze akcije i visceralnog fidbeka, sa metadizajnom kampanje koji podrazumeva da će igrač morati da organski savladava i usvaja sve složenije tehnike ako misli da vidi kraj. Ovde vredi ukazati da su ne samo bossovi već često i mobovi na koje nailazite na krajevima nivoa zamišljeni kao provere znanja i veštine i da ako ne uspevate da ih pređete, to znači da naprosto ne koristite punu paletu poteza, mehanika i tehnika koje Shou ima na raspolaganju. Trudim se da ne koristim termine kao što je „hardcore“ ali Slave Zero X definitivno NIJE pravljena da kroz nju možete da prošetate kako biste videli priču i lepe eksplozije a da u borbi koristite samo 25% dostupnih tehnika. Ovde nema ni različitih nivoa težine koje možete birati na početku i definitivno se očekuje da proniknete u tehničke detalje borilačkog sistema ako biste da dođete do SovKhana i pokažete mu koliko vam je katana oštra. Crimson Citadel je ne-narativni, na talasima protivnika zasnovani mod koji otključavate posle prvog prelaska kampanje i u njemu nema ni obnavljanja zdravlja pa je ovo i deo u kome se ZAISTA testira koliko ste naučili da se borite, kontrolišete situaciju i izbegavate/ predupređujete neprijateljske napade.
No, ne pričamo o nekakvom mazohističkom iskustvu namenjenom samo ljudima koji Dark Souls završavaju igrajući samo jednom rukom dok drugom žongliraju kolekcijom ručnih granata, sve vreme sedeći na biciklu čiji su točkovi u plamenu, na uzanoj dasci iznad bazena sa gladnim piranama. U prvom redu, učenje i eksperimentisanje sa borilačkim mehanikama je u ovoj igri ZABAVNO, i ona je razdeljena na uglavnom razumno male celine tako da teška borba sa grupom protivnika ili težak bosfajt obično predstavljaju kraj nivoa pa nećete morati da ih ponavljate kada ih jednom pređete. Sem, naravno, kada igra PROGRAMSKI posle teške borbe ubaci JOŠ JEDNU tešku borbu čisto da vas drži na ivici i podseti da ste sličnu tešku borbu VEĆ imali i da u stvari znate kako da i ovo pređete, samo treba da se setite. Veoma cenim igre koje razumeju kada mogu, smeju i TREBA da igrača gurnu malo jače, porinu u malo dublju vodu, koje u njega imaju poverenja da će onog što je već naučio moći da se seti i da na kraju trijumfuje. Poppy Works to, mislim, ovde rade veoma dobro. Takođe, nisam do sada pominjao korišćenje dodatnih oružja pored katane, ali i to postoji i Shou može sa sobom u borbu da nosi eksploziv i šurikene kojih ima malo ali mogu da MNOGO znače u odsudnim momentima. Finalni bosfajt sam dobio upravo čuvanjem municije za sam kraj i sebi uveliko skratio muke. I, da, rekao sam „muke“ jer je poslednja forma finalnog bossa ne baš idealno dizajnirana da igraču uvek bude jasno kada mu nanosi štetu, pa je svakako zgodno ako možete da mu u momentu kada vidite da se to dešava nanesete OGROMNU količinu štete. I kad smo već kod toga, ima tu još par bossova koji mogu malo da frustriraju, na primer snajperistkinja Enyo, koja je sjajan dodatak prelasku nivoa gde pored napada policajaca morate da izbegavate i snajperske hice, ali je sama borba sa njom vezana za prenaglašavanje potrebe napadanja iz vazduha a koje vas izlaže ogromnom riziku…
Ali, za igrače kojima je BAŠ teško, tu su praktično čitovi u vidu tajnih tehnika koje možete izvesti na teškim protivnicima i sebi obezbediti veliku prednost. Ovi potezi su toliko moćni (igra ih označava kao „forbidden, secret, god-killing arts“) da nigde u igri nisu dokumentovani (sem što tekst na ekranu tokom učitavanja nivoa u nekom momentu pomene da postoje) i izvode se relativno kompleksnim unosima. Zamišljeni kao nešto što će igrači organski deliti jedni sa drugima po internetu, ovo su zaista apsurdno moćne tehnike koje lome protivnički oklop jednim udarcem, nanose ogromnu štetu, daju privremenu nepovredivost i zahvataju ogroman deo ekrana. Mislim da je bila sasvim razumna odluka to da se ovi potezi sakriju od „običnih“ igrača jer oni suštinski razaraju balans i dizajn igre i treba ih koristiti isključivo kada ste na rubu toga da se samopovredite zbog frustracije. A ako je potrebno malo podrške, evo da kažem da sam ja kampanju uspešno završio bez i jednog jedinog korišćenja bilo koje od ovih tehnika. A ako mogu ja, onda može doslovno svako.
Jer, verujem da je Slave Zero X suštinski zabavna igra. Ona od igrača zahteva mnogo, pogotovo u svom finalu, ali mu daje i mnogo prilike da uči, a spektakl koji proizvodi je skoro neuporediv sa bilo čim što je izašlo ove godine. Posebna „biopunk“ estetika koju igra baštini (kao, jelte cyberpunk, samo sa više TKIVA u kombinaciji) se jako dobro slaže sa dvodimenzionalnim, telesno ekspresivnim sprajtovima, oklopima, mačevima, kopljima ali i full organskim čudovištima nastalim genetskim inženjeringom. Animacija je, rekosmo, iseckana, ali i ovo je deo estetike i doprinosi dinamičnosti i izražajnosti akcije na ekranu koja, kada je uspešno terate na 60 herca, deluje naprosto urnebesno. Ima tu i delova kada neprijatelje rastavite na komade katanom a iz njiih izlete džinovski, gladni člankoviti crvi, pa momenata kada se borite u mraku osvetljenom samo stroboskopskim bljeskovima… Ima i momenat kada možete da parirate voz! Opasno ova igra ume da izgleda, zavodljivo i opasno.
Dodajte izvrstan dizajn zvuka – slušajte recimo kako se visina tona koji označava susret čelika vašeg mača sa neprijateljskim oklopom povećava kada konsekutivno izvodite mnogo udaraca u istom kombou, dižući vam paralelno pritisak u slepoočnicama u stratosferu – ali i odličnu glasovnu glumu i generalnu art direkciju i Slave Zero X je igra koja će u punoj meri zadovoljiti sve vaše potrebe za interaktivnim „anime“ sadržajem koji čini da se na kraju, kada Shou katanu otrese od krvi osećate kao da ste zaista bili deo jedne ozbiljne, pravedne borbe za bolje sutra. Koje možda, da se razumemo, i neće doći ali ste barem dali sve od sebe.
Slave Zero X ne mogu, naravno, da preporučim baš svima, delom i jer je ovo igra za vrlo partikularnog igrača na ime estetike i tog tehničkog akcionog fokusa, a delom i jer ovo nije komad softvera bez nedostataka. Primetili ste da ovde nisam iskoristio onu frazu o potencijalnoj igri godine koju zloupotrebljavam bez milosti u poslednje vreme, a to je svakako i zato što morate zaista biti neko ko obožava stare, šesnaestobitne borilačke i beat ’em up igre da bi uopšte zaigrali Slave Zero X, a zatim morate voleti i primitivni konzolni 3D look and feel kasnih devedesetih, morate imati afiniteta ka specifičnom anime mirisu ove igre sa svim tim dramatičnim proklamacijama njenih likova ali i tom kombinacijom tehnološkog, organskog, božanskog i demonskog u njenoj estetici. Morate biti voljni da učite relativno kompleksne borilačke tehnike i spremni na apsolutno bombardovanje kontrolera inputima, sa gomilom tastera čije funkcije morate internalizovati kako biste akcije u igri izvodili bez razmišljanja. Meni, koji se baš i ne mogu podičiti brzim refleksima i veštim prstima, ništa od ovog nije bilo naročito teško i zapravo sam uživao u fizičkoj, vrlo taktilnoj dimenziji igranja Slave Zero X ali naravno da će nekome to biti malo isuviše „rada“.
No, najveći problemi su svakako u domenu dokumentacije koju igra igraču stavlja na raspolaganje i u stabilnosti koda.
Što se ovog prvog tiče, igra ima tutorijal i trening mod, ali ni jedan ni drugi neće vas ZAISTA naučiti svemu što vam je potrebno da biste igru prešli. Ne postoji lista poteza koje Shou može izvesti u igri pa je eksperimentisanje i učenje na terenu jedini način da zaista uđete u borilački sistem. On je dubok i njegovo spretno korišćenje daje igraču osećaj zaista velike moći tako da verujem da se isplati posvetiti malo vremena procesu učenja i samoobuke, ali moguće je da će nekim mlađim igračima, naviklim na opsežne tutorijale koji omogućuju učenje i testiranje naprednih tehnika Slave Zero X biti isuviše opskuran.
Što se tiče performansa igre i stabilnosti koda, tu su stvari možda najgore. Verzija za Nintendov Switch je, kako kažu svedoci, opterećena vrlo problematičnim frejmrejtom koji je pečom iz Maja meseca malčice unapređen ali ne do mere da bi tu igru vredelo kupiti na ovoj konzoli. A što je šteta jer bih ja inače bez razmišljanja dabl dipovao na Sviču. Izdavač najavljuje novi peč za ovu verziju igre ali bez ikakvog datuma kada bi to moglo da se pojavi. Što se tiče verzije igre za druge platforme, na svima sam video da se prijavljuju problemi sa učitavanjem nivoa i krešovanje. Moja verzija igre, igrana na Steam Decku, pečovana je najnovijim pečom iz Aprila, i imam da prijavim da mi je igra jednom kompletno krešovala na desktop, a da je više puta odbila da učita naredni nivo, tipično kada bih igrao nakon buđenja konzole iz sleep moda. Ovde se, da se razumemo, ne gubi nikakav progres jer igra snima poziciju odmah po završavanju prethodnog poglavlja i samo se radi o neudobnosti koja se rešava restartovanjem igre iz operativnog sistema.
Želeo bih da istaknem da se zaista radi samo o neudobnostima a koje normalan igrač možda neće ni iskusiti ako ne bude stavljao igru u sleep mod, i koje ne bi trebalo da ikoga kome se sve drugo u vezi sa igrom što sam napisao učinilo primamljivim, odbije od igranja. Slave Zero X na Steam Decku apsolutno briljira tamo gde se to broji, dakle, frejmrejt je konzistentan i gladak i u najvećim gužvama na ekranu, kontrole su ULTRA precizne i igrač nikada nema utisak da se bori protiv koda igre umesto protiv protivnika.
Tako da, ako ste čovek koji voli dobar anime, loži ga da se bori protiv američkog fašizma i ne smeta mu malo romantičnih homerotskih crteža, te salivira na pomen dubokog borilačkog sistema sa kompleksnim kolopletom mehanika, ovo će biti igra po vašoj meri. A ako ste ista takva žena – još više. Igrajte Slave Zero X i nadajmo se svi zajedno nastavku. Ovaj IP i sama estetika igre imaju toliko potencijala da bi bila greota da se posle četvrt veka sve završi na ovome.