Here je interesantna, prilično artistička ali i prilično duhovita, pa onda i prilično mučna drama koja se dešava u posebnoj bolnici za tretman mentalnih oboljenja, a čiji se upravnik hvali u kameru kako ovde ne razdvajaju one što su na lečenje došli kao kriminalci kojima je sud umesto zatvora dosudio terapiju, od onih koji nisu počinili krivično delo. Sve to zvuči prilično demokratski, progresivno i humanistički, pogotovo kada se čuje da je ova bolnica još šezdesetih počela sa eksperimentalnim tipovima terapije i trenutno kao svoj glavni pristup lečenju pacijenata ima tzv. videolek. Moderna digitalna tehnologija omogućava njihovim pacijentima da traumatične ili samo prelomne momente u svom životu odglume pred kamerom i da zatim sede zajedno sa terapeutima za montažnim stolom i sebi dopuste da naprave drugu odluku, koja vodi drugom ishodu (na filmu). Film se zatim pušta svim ostalim pacijentima, tokom grupne projekcije i njihovi aplauzi i podrška „glavnom glumcu“ treba da posluže kao katarzični okidač koji će njegovom umu dopustiti da zameni „stvarni“ događaj i njegove ishode nečim boljim i izgradi aspirativne, motivišuće misli i emocije.
Here je urađen 2009. godine u singapursko-kanadskoj koprodukciji i u pitanju je mali, jeftin film koji ekstremno efektno koristi svoju scenografiju, kostime, setove, ali i činjenicu da je snimljen na filmskoj traci i da mu ona daje veoma topao kolorit, a direktor fotografije Jack Tan znalački koristi sočiva koja pozadine u nekim scenama prirodno (dakle, optički a ne pomoću digitalnih efekata u postprodukciji) stavljaju u mekan, razliven fokus, dajući gledaocu da oseti tu mirnoću ali i svojevrsnu „nestvarnost“ bolnice Island Hospital smeštene negde u severnoameričkoj provinciji.
Primarni autor filma, Ho Tzu Nyen, koji je ovo napisao i režirao, nije primarno ni režiser ni scenarista. Here mu je prvi – i za sada jedini „pravi“ – dugometražni film, a pre kojeg je već uradio nekoliko kratkih filmskih ostvarenja, mada su ona uglavnom bila vezana za posebne umetničke projekte. Ho je, naime, prevashodno obrazovan u klasičnom umetničkom domenu – studirao je u Australiji a kasnije išao na master studije u Singapuru gde je nastavio da radi. Njegove rane izložbe kombinovale su slikarstvo i video instalacije, da bi onda kombinovao video radove i performans. 2005. godine je za nacionalnu televiziju uradio dokumentarni serijal 4×4 o savremenoj umetnosti u Singapuru a onda nastavio sa video radovima, instalacijama i performansima. Jedan od njih je bio i „Projekat kralj Lir“, naizgled „obična“ pozorišna produkcija ali gde je pred publikom na pozornici umesto izvođenja samog Šekspirovog teksta režirana dramatizacija kritičarskih eseja o Kralju Liru. Veoma postmoderno.
Ovo je Hou na neki način bio i uvod u film pa je 2009. godine pored Here uradio i Earth. Earth je imao premijeru na Venecijanskom festivalu ali ovo je više prošireni video rad nego konvencionalan film (tri kadra u 42 minuta tokom kojih se pedeset glumaca/ performera bude iz nesvesti i u nju vraćaju dok preko projekcije svira živi orkestar koji sinhronizuje muziku sa onim što se vidi na ekranu u realnom vremenu), dok je Here imao interesantan festivalski život, uključujući premijeru na 62. Kanskom festivalu, gde je bio nominovan za nagrade u dve kategorije, i pregršt festivala u Aziji i Evropi.
Ho nastavlja da se bavi umetničkim radom, sa izložbama i instalacijama koje dobacuju i do vrlo poznatih svetskih institucija – na primer ove godine je imao dvoipomesečnu izložbu u Tokijskom muzeju savremene umetnosti – a u Singapuru ga intenzivno prepoznaju i cene na ime njegovog analitičkog i maštovitog rada sa istorijom, dokumentaristikom i mitovima.
No, ako se Here uzme kao pokazni primer – a ovo suštinski i jeste jedini „stvaran“ film koji je Ho režirao – on bi mogao, ako poželi, da ima sasvim solidnu karijeru sineaste. Veliki deo šarma u Here je svakako sama ideja ali ovo je vrlo spretno sklopljen mali film u kome je jedan od producenata, Španac na sada već dvadesetogodišnjem produženom radu u inostranstvu (Singapuru, naravno), Fran Borgia bio i montažer i gde zaista na delu imamo arthouse produkciju koja je u svakom trenutku na korak ili dva od klasičnog repertoarskog filma. Here je, da je autor to hteo, mogao da bude i komedija. Zapravo, ako se kao referenca uzme jedan od najpoznatijih filmova snimljenih o pacijentima mentalnih institucija, Formanov Let iznad kukavičijeg gnezda, a koji je i sam imao izražene komične slojeve, može se primetitit da su Ho i Jack Tan dobar deo imaginarijuma zasnovali baš na ovom predlošku, sa naglašavanjem razlike između uniformi koje nose pacijenti i zaposleni, prikazivanjem enterijera bolnice kao neke vrste produžetka mirnog, pustog krajolika koji služi kao prvi i najvažniji sloj izolacije između pacijenata i spoljnog sveta. No, Here je film snimljen mnogo kasnije, drugačijom tehnikom i njegov vizuelni jezik je značajno bliži dokumentarnom filmu.
Štaviše, najveći deo filma i jeste rađen kao mockumentary, sa ponovljenim scenama intervjuisanja pacijenata i osoblja, gotovo ritualističkim prikazom njihovog potpisivanja odobrenja da se snimci uvrste u film. Ho sa ovim scenarijom nije išao na neku otvorenu, direktnu kritiku „mentalnih institucija“ kao neksusa represije nad najranjivijim delom populacije ali jeste konstruisao vizuelni i simbolički „zatvor“ u kome se ne specijalno dvosmislenim sredstvima prikazuje da ova institucija, suštinski, svoje štićenike uče da „glume“ da su zdravi. Korišćenje inscenacija tih prelomnih događaja njihovih života da im se pruži prilika da donesu bolju odluku, zatim davanje pacijentima autorskog učešća u montiranju video materijala koji prikazuje te glumljene bolje ishode, sve to je zamišljeno kao osnažujuć pristup tretmanu pacijenata za koje se veruje da su samo u odsudnim trenucima napravili loš izbor. No film prikazuje i da je „test“ izlečenja takozvana čajanka, povremeni večernji događaj organizovan u bolnici sa zaposlenima ali i uglednim ličnostima iz lokalne zajednice, gde štićenici koji su zadovoljavjauće prošli terapiju imaju priliku da se praktično po prvi put od svog ulaska u instituciju kreću među „običnim“ svetom kome nije posao da se njima bave. Jedan od pacijenata onda doslovno kaže ekipi koja snima dokumentarac, da „ludak“ ovde pred normalnima treba da „odglumi“ da je „zdrav“ kako bi uprava bolnice donela odluku da ga pusti na slobodu.
Film, rekosmo, nema prenaglašen kritički niti politički iskaz. To da uprava bolnice tretira „mentalno oboljenje“ kao dobrim delom socijalan fenomen, dakle, fenomen uklopljenosti/ neuklopljenosti u zajednicu a koji se onda može lečiti „vežbanjem“ socijalnih rituala nije predstavljeno posprdno, ali postoji jasna sugestija kako je na kraju dana bolnica ta koja raspolaže slobodom svojih štićenika ali i da njeni „napredni“ tretmani ne moraju da daju nikakve rezultate i da niko nikada neće odgovarati za to. Štaviše, u dva se navrata pacijentima koji se spremaju za odlazak, jer su uspešno prošli „test“ čajanke, objašnjava da će biti dobrodošli ako ponovo moraju da se vrate na lečenje, kao i da u tome nema nikakve sramote i da je bolnica za njih uvek tu da im pomogne, ma koliko puta i ma koliko dugo to bude potrebno.
Ho ovo režira bez naglašavanja sociopolitičkog konteksta, ali ubacuje detalje u narativ koji gledaoca mogu da odvuku putem sopstvene kontemplacije o tome je li ovakav sistem zaista sistem podrške ili sistem kontrole ljudi koji su proglašeni nesamostalnima, i koji i nakon „izlečenja“ za koje bi bolnica trebalo da jamči, i sami znaju da će možda ponovo u njoj završiti. Naravno da je tretman mentalne bolesti u stvarnom životu izuzetno kompleksan fenomen, ali naravno da treba imati na umu i da je veliki deo tog fenomena vezan za socijalne i – znali ste da će ova reč pre ili kasnije da se pojavi u tekstu – klasne okolnosti, te da se može argumentovati da ljudi iz manjinskih/ marginalizovanih zajednica nesrazmerno često dobijaju dijagnoze i tretmane koji im ograničavaju slobodu.
U slučaju ovog filma klasu kosplejuje rasa i Ho instituciju smeštenu u Severnu Ameriku nesrazmerno mnogo popunjava azijskim glumcima. Naravno, film je većinski produciran od strane Singapura pa je ovo naprosto njegova „tehnička“ realnost ali fakat da su pripadnici osoblja kavkaskih fizionomija i da pričaju Engleski, dok više od 90% pacijenata imaju azijska lica i radije govore Mandarinski kreira naprosto prevelik kontrast da bi se mogao ignorisati. Naravno, onda su tu scene same terapije koje Ho režira istom dokumentarističkom disciplinom kao i intervjue, ali uspeva da ih prikaže kao istovremeno apsurdno besmislene pa i represivne, pogotovo kada imamo posla sa glavnim junakom po imenu He Zhiyuan* (igra ga fantastični John Low) koji je izgubio moć govora posle traumatičlnog događaja i komunciria ispisivanjem kratkih rečenica u blokčetu koje uvek nosi sa sobom. Kad ovaj lik treba da „odglumi“ scenu koju smo već videli na početku filma, zbog koje je i dospeo na lečenje, on to čini sa takvom izveštačenošću da je naprosto nemoguće u nju ne učitati samoodbranu zbog činjenice da pred drugim, pomalo nestrpljivim ljudima on sebe ogoljuje do srži.
*koje bi moglo biti drugi način da se transkribuje ime samog režisera i scenariste filma
No, Ho je pre svega išao na to da snimi arthaus film, a što se vidi i iz nekih naglašenije „eskperimentalnih“ momenata, uključujući impresivne zvučne montaže, ali i jednu pouku o večnom vraćanju koja do kraja filma sve pomera u smeru predivnog apsurda. To da se glavnom junaku do kraja filma dešava fizički nemoguća stvar u vezi sa njegovom bolešću, traumom, izlečenjem, a da je film tretira kao datost, neizbežnost, logičan ishod svih malih sugestija koje smo dobili tokom gledanja je popriličan uspeh za čoveka koji nikada pre ovoga nije ni napisao ni režirao dugometražni film sa dramskom strukturom.
Here, naravno, nije „obična“ drama, ali ima kvalitetnu i čitku naraciju, zapravo brz tempo i odlične glumce. Jack Tan kamerom radi sporo, elegantno, bez brzih švenkova, sa punom svešću da su prostor i scenografija važni koliko i ti odlični glumci što deluju kao da uopšte ne glume. Posvete Formanu su neizbežne u filmu koji se dešava na ovakvom mestu, ali Ho zapravo u stilu naracije, komponovanju scena i vizuelnoj tenziji mnogo više podseća na Kubrika i Antonionija, a to su imena koja se ne potežu olako.
Here je, na kraju, film o neizbežnosti. Jedan od likova naširoko objašnjava princip „amor fati“, ljubavi prema sudbini, odnosno da se „veličanstvenost“ u životu postiže onda kada prihvatate sve, i prošlost i budućnost kao neizbežne, zapisane i nepromenljive i ne biste, čak ni da vam daju priliku, promenili ništa u njima. Ovaj princip, često vezivan za Ničea i njegovo večno vraćanje je, naravno, u oštroj opoziciji sa terapijskim pristupom koji kroz digitalnu montažu menja prošlost kako bi oslobodio budućnost za pacijenta. Jedan od pacijenata će ovo odbiti, lomljenjem monitora na kome ide scena koja se montira, a glavni junak će večno vraćanje na kraju oteloviti u mnogo mračnijoj formi, ostavljajući gledaoca da se pita je li prisustvovao nečem veličanstvenom ili prosto nečem na šta smo svi zajedno osuđeni. Here je arthouse film sa dovoljno umireno komičnog, dovoljno kratak i dovoljno brz da bude prijemčiv svakom gledaocu a kvalitet produkcije na svim nivoima, uključujući taj lepi „filmski“ izgled slike je dodatni argument da ga za gledanje preporučim svima. Imate ga na Mubiju.
