Još jedna lepa muzička nedelja je za nama, sa finim rasponom izdanja koja idu od hermetipnog ruskog black death metala preko veteranskog lepljivog stoner i desert rocka i hard i glam roka koji sviraju JOŠ VEĆI veterani (njihove karijere traju ceo moj život) pa do, naravno, podzemnog, pećinskog death metala. I, da, mnogo, MNOGO indonežanskog hardkora. Za nekoga sve a za svakog po nešto, kako glasi stara marketinška krilatica, pa evo, podmažite krila jer krećemo:
Poljaci Suchotnik sviraju dosta nestandardan blek metal na EP-ju Suchotnik. Ovo debi izdanje za ekipu iz Poznańja ima četiri pesme koje svakako nude propisnu blek metal oštrinu i agresiju, ali su tematski izvan onog što karakteriše (pogotovo moderni) blek metal, a i muzički su na neki način „progresivni“ jer koriste značajno kompleksnije rifove i harmonije od danas vladajućeg proseka. Ako volite blek metal ali i thrash i death metal, Suchotnik su dobro podsećanje da ovi žanrovi mogu da se plodno ukrštaju bez gubitka osnovne blek metal estetike:
Heliolatry su dva čoveka (iz Austrije i Švedske) sa debi albumom Worshippers of a Dying Star prijatnog old school blek metala. Produciran , srećom, kvalitetnije nego što je bio standard „u ono vreme“ ovo je materijal uglavnom srednjetempaških, borbenih pesama sa odličnim rifovima, a koji me najviše podseća na norveške uzore poput Satyricon, 1349 pa i Darkthrone. Zanimljivo i prijatno:
Ako volite blek metal, ali da ima i frulu, vama su Italijani Vltor došli kao poručeni. Debi album, Non Auro Sed Ferro nije naročito sofisticiran, pogotovo ne u kombinovanju krljačkog old school blek metal zvuka i pastirske frule, ali nekako je ta transgresija simpatična, a sama svirka je krvoločna, znojava i prija čoveku. Skoro sat vremena ove muzike je možda i previše, ali ambiciju i dobru volju ne možemo zameriti:
Poljski Temple of Decay je jednočlani projekat sa evo, već drugim albumom. Anti Deus je ploča agresivnog black-death metala, sa dosta jetinom produkcijom, ali sa dosta lepih ideja i generalno pozitivne, energične agresije. Za satanistički metal mnogo više ni ne treba:
Nizozemskom Deathless Void je The Voluptuous Fire of Sin debi album i ovo je jedna mračna, moderna blek metal ploča opake krljačine i dosta solidne produkcije. Mislim, dosta solidne za blek metal što znači da je ovde uglavnom sve razmrljano, ali razmrljano SA SMISLOM. Deathless Void ne rade u ključu danas popularnih melodičnijih i atmosferičnijih blek metal formi i njihov debi je pun solidnih rifova pored dosta često korišćene disonance i egzotičnih harmonija. Zvuk UME da bude jednoličan, ali ovo je znojavo odsvirana AGRESIVNA muzika od koje se čovek zaista malo prepadne i sve to za mene ima mnogo šarma:
Norvežani Darghl za sebe kažu da su „TRVE NORWEGIAN BLACK METAL KVLT“, sve tako velikim slovima, a to i dokazuju tako što su ove godine izdali čak tri albuma. No, slušajući najnoviji album, Kiss ov the Serpent’s Fangs, shvatamo da je ovo u stvari više black-death metal, brutalan, vrlo tvrd, sa tamnijim, nabasovanijim zvukom od black metal standarda i svakako jednom svirepošću koja će prjati određenoj klasi slušalaca. Na primer meni. Pa tako, iako Darghl možda nemaju IMAGINATIVNOST jednih 1349, njihova muzika ima dosta šmeka i praktično čistom agresivnošću za sebe osvaja pažnju:
Dreamless Veil je blek metal projekat dvojice članova progresivnog death metal benda Artificial Brain koji ja obožavam, pa je i debi album ove postave, Every Limb of the Flood blago progresivan i vrlo prijemčiv. Ovo je i malo melanholičniji blek metal, ali sa jakim, čvrstim zvukom i više svežih ideja u aranžiranju i harmonijama nego što je standard, pogotovo među Amerikancima. Tematski takođe, Dreamless Veil idu malko preko linije puke dužnosti i ovaj album je na kraju jedna vrlo ukusna, zanimljiva kombinacija žestine i filozofije. Odlično:
Kliše je da Poljaci imaju jednu od najboljih blek metal scena na planeti ali klišei postoje jer su statistički prilično tačni, jelte. I onda, eto, Untervoid, bend iz Krakova čiji prvi album, Parasite, me je istresao iz gaća. Ovo je pametan, maštovit, tehnički kvalitetan a produkcijski punokrvan album blek metala koji uopšte ne zanima da se krevelji i izigrava nekakav horor, ali ni da se uklapa u poljski identitet. OK, ima ovde dinamički velikih raspona, ali bend je zaista više progresivan (sa sve saksofonom) nego što zvuči kao bilo koji drugi poljski ili generalno slovenski bend koji vam u ovom trenutku pada na pamet. Fantastično izdanje i debi album kakav 99% bendova može samo da sanja:
Jako su solidni i Grci Septuagint sa svojim debi albumom, Acosmic Conflagration. Ovo jeste moderni blek metal, sa dosta atmosfere, ali to je atmosfera mraka, propasti, pretnje, kosmičke, jelte, kataklizme i mada je produkcija muljava, zvuk je ipak dosta zdrav a kompozicije imaju i mišiće i teatar. Slatko je:
Rusi Anotherside su posle pola decenije hvatanja zaleta sa kraćim izdanjima izbacili prvi album, Irreversible i ovo je odlično, ali nije lako za slušanje. Naime, black-death metal koji sviraju Anotherside je agresivan, pa i brutalan, sa vrlo izraženom hermetičnom dimenzijom koja podrazumeva aktivan trud oko slušanja. MENI je ovo, da se razumemo, vrlo dobro, svi ti krljačlki blastbitovi, surovi rifovi i zverski vokali su moja droga, ali produkcija je takva da sve zvuči kao da ga slušate u dugačkom, neosvetljenom tunelu i imate hipnagogičke halucinacije. Mislim, odlično je, samo treba da se spremite na košmare:
A onda album-događaj, dugo očekivan i veličanstven. Kanonenfieber je pre tri godine eksplodirao na evropskoj metal sceni svojom kombinacijom kvalitetnog i epskog melodičnog/ melanholičnog blek metala i ratne tematike gde su teška pitanja tretirana sa dignitetom, bez detinjarija. Nakon MASE kraćih izdanja i živih albuma, dobijamo drugi album ovog projekta iza koga stoji enigmatični muzičar, Noise, aktivan u još par solo-projekata i, Die Urkatastrophe je, naravno, trijumf. A nije moralo tako da bude: Noise je u intervjuima opisao da je imao velikih kreativnih dilema u pripremanju ovog albuma, da ga je napisao „četiri puta“ i ni jednom nije bio zadovoljan, no, na kraju je Die Urkatastrophe naprosto još jedna hronika Prvog svetskog rata bazirana na stvarnim dokumentima njegovih učesnika, epska ali dostojanstvena, sa jednim trezvenim, melanholičnim ali ne sentimentalnim pogledom na događaje od pre više od jednog veka što su ostavili strahovit ožiljak na tkivu Evrope. Ko je voleo Kanonenfieber na prethodnim izdanjima ovde može da se nada proširenoj paleti pristupa sa black-thrash i black-death elementima koji su u ovom slučaju i nešto izraženiji, ali sa pre svega zaista epskim, pamtljivim temama koje će vam se urezati u mozak i, nada je, terati vas da razmišljate o užasima rata onoliko koliko je potrebno da se ratovi više ne ponavljaju. Mezmerično:
Idemo sad na stoner rok, doom metal, sludge metal, psihodeliju i hard rok. I, ako nemate problem sa butlezima King Gizzard and the Lizard Wizard, a oni ga nemaju i eksplicitno ohrabruju ljude da ih butleguju, možete da poslušate Float Along the Evil River, delić njihovog nastupa u Koloradu od pre nekoliko dana. Ovo su dve dugačke kompozicije koje razvijaju tipični KG&LW rok u svemirske džemove što gode i ušima i dušama. Zvuk je vrlo solidan, butleger naplaćuje samo koliko date a Asutralijanci su u BESMISLENO dobroj formi pa ovo ne treba da propustite:
Poljski sastav Gallileous svira hard rok koji je na momente previše cheesy i za mene sa retro sintisajzerima, vokoderima i pevačicom koja ima simpatičan soul preliv u glasu (ali gde onda čujete i malo nesavršen naglasak). No, album Dancing Ash je generalno simpatičan, sa puno atmosfere i optimistične energije pa nekako vredi da se čuje:
Ako volite argentinski fazirani, stonerski rok – a ko ga ne voli? Only fucking assholes, that’s who! – poradovaće vas novi album The Black Furs naslovljen, upečatljivo, Songs About Lust And Self Destruction. Ovo je vrlo old school rokačina spakovana između protopanka The Stooges i psihodeličnih ritam i bluz radova iz kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Bend ima jeftin ali užasno dobro promišljen zvuk, a psihodelija, bluz i fazirano rokanje su u idealnom balansu i zaista nemate šta da razmišljate u vezi ovog izdanja, već samo da trn onujete, tjun inujete i drop autujete:
A, mislim, Argentinci obično isporuče pa tako ove nedelje imamo još muzike iz ove zemlje. La Oscuridad Del Destino je split EP bendova Modoom i Halfaya i to je sad 27 minuta prljavog, faziranog bluza i gruva. Ko voli da mu je stoner rok i doom metal baš štrokav, uživaće u oba benda, gde su Modoom u teoriji ambiciozniji jer imaju samo jednu kompoziciju od 13 minuta i maštovitije vokale, ali ima se šta reći i za udri-među-rogove-brajko pristup druge grupe:
Nosurfatu iz Atine (grčke, ne one naše, srpske) imaju odličan blend psihodeličnog i garažnog roka na EP-ju Alice. Ovo su četiri pesme napisane i snimljene sa za Grke standardnim, visokim nivoom kvaliteta ali i imaginativnosti. Alice ima solidnu retro-dimenziju, ali zvuči i sveže, poletno, zabavno. Nema greške sa Grcima:
Ako mislite da je malo preterano to da Torso iz Ujedinjenog kraljevstva svoju muziku opisuju sa „Riff-fuelled-face-ripping-celluloid-burning-grindhouse-rock!“, imajte na umu da album Brain Cells BAŠ tako zvuči. Ovo je na zapaljivoj granici između stoner roka, garaže, panka, psihodelije pa i industrijskog roka, sa prijatnim prelivom horora i nelagode, ali snimljeno dobro, napisano ekonomično i u celini taman koliko treba i sirovo i zrelo.
Moonfarmer iz Kolorada imaju pet energičnih pesama na EP-ju Moonfarmer koji je, slutim, njihovo debi izdanje. Ovo je čvrst, glasan stoner/ doom metal koji odlikuju brži tempo, žešća svirka i odličan ženski vokal. Moonfarmer tresu mišićavije i nadrkanije od prosečnog stoner/ doom sastava a Nyssa Nothing ima vrlo karakteran, veštičiji glas. Prijatno je a plaća se koliko sami date:
Unversum je treći album za finski sastav Dö, a koji se opisuje kao doom metal bend čiji članovi obožavaju kosmos. U smislu božanstva, jelte. Enivej, Unversum je ploča teških stoner/ doom rifova, nsikog štima i debelog zvuka, promuklih vokala i neskrivene agresije koju malo temperiraju povremene bluz teme. Sa konstantno teškim i abrazivnim zvukom, ovo je album od 46 minuta koji treba malo i da se izdrži ali je solidan. I, da, nema „i“ u Unversum:
Cheap Pipe iz Dalasa su donekle slični po pristupu ali imaju prozračniji zvuk, sa monstruozno velikom bas gitarom ali onda sa gitarama koje sviraju više „ambijentalno“ i izrazitije psihodelično. Minialbum Beyond The Galactic Eye sa pola sata trajanja i šest pesama ima prilično hipnotičku energiju, sa puno ponavljanja i svemirskih fora na gitarama pa se preporučuje ljudima koji pate od nesanice a ne smetaju im decibeli:
Za veoma teški, veoma distorzirani ali onda i minimalno melodični sludge-doom odgovorni su nam Švajcarci Charlene Beretah. Album Kind Of Savagery me je prvo malo uplašio omotom, ali muzika je topla, prijemčiva, možda blago monotona ali i to joj pristaje jer ambicija joj je očigledno da slušaoca ubaci u fugu i pošalje na neko drugo mesto. Ben objavljuje za irski Cursed Monk Records i ima neke fine lejbl mejtove tu (na primer Burn Ritual, Gourd…) i odlično se uklapa u katalog:
Isto iz Švajcarske su Excruciation koji sviraju od 1984. godine i na svom petom albumu, [P]Ain tresu tužan, težak i izmučen doom metal. Ima ovde i death elemenata, ali muzika je spora, atmosfera žalobnička, vokali su klin, i mada mi ni ti vokali ni produkcija nisu baš po volji, album ima sasvim solidan karakter.
Nešto nežnije i prjatnije stiže nam iz Barselone. The Mothercrow su četvorka utemeljena u klasičnom roku, hard roku i južnjačkom gruvu, pa je album Foráneo jedna ugodna, topla procesija melodičnih pesama sa bluzerskim temama i prijatnim ženskim vokalom Karen Asensio kome ni malo nazalna soul tehnika ne smeta. Ploča koju možete slušati i sa svojim roditeljima!
Australijanci Bentham’s Head kažu da je njihova muzika teška za klasifikaciju ali ako baš MORA, da bi se možda opisali kao progressive sludge metal. GOOD ENOUGH za mene, jer album Blood, Salt and Ash ima pesme od po sedam i osam minuta, ima sludge težinu i abrazivnost, ali ima i death metal krljanje, blastbitove, pa onda gitarska arpeđa, prelaske u „eksperimentalni“ mod sa puno efekata… Dakle, ima svega, ali nije svaštarski dosadno i oseća se tu jedna vizija i ambicija da se kreiraju veliki, interesantni narativi. Vredi, a album košta samo jedan australijski dolar. To je skoro besplatno!
Mislim da sam već prigovarao na broken English u imenu nemačkog benda Giants Dwarfs And Black Holes, ali ni tada nisam imao prigovora na muziku. Novi (mini?) album, Echo On Death Of Narcissus donosi još ugodnog, toplog bluziranog teškog roka, koji se sigurno vozi na ubedljivom soul vokalu pevačice Christiane Thomaßen ali ni ostatak benda ne bude lenj pa su matrice progresivne i zapravo vrtoglavo kompleksne kad napravite napor da ih slušate. Odlično:
Teethcutter je drugi album za Dust Lord iz Tulse i ovo je baš prašnjavi, moćni stoner rok kakav samo Oklahoma moiže da proizvede. Pet je to pesama – u četrdeset minuta – superteških rifova, vrištavog pevanja ali suštinski tople i prijemčive muzike čija nominalna agresivnost zapravo krije ugodan gruv i melodične teme. Ali taj ZVUK. Moćno je:
Ko BAŠ voli da mu ne bude prijatno, ima album američkog sastava Eagle Twin & The Otolith iz Solt Lejk Sitija a koji je 40 minuta bluziranog doom/ sludge metala sa svega četiri pesme i jako teškim zvukom. Bend se ne ubija od neke maštovitosti i dosta svira na osećaj, ali nekako je sve iskreno i to ima šarma. Legends of the Desert: Volume 4 featuring Eagle Twin & The Otolith nije album od koga ću mnogo toga upamtiti ali je okej dok traje i ostavlja lep osećaj. Mada NEPRIJATAN:
Malo sam iznenađen da Brant Bjork svoj novi album ne objavljuje za Heavy Psych Sounds Records, već za Duna Records ali dobro, čovek možda ne želi da sva jaja stavlja u istu korpu. U svakom slučaju, Once Upon A Time in the Desert je odlična trio-ploča desert rocka koji ima odličan gruv i pametno napisane pesme. Pored Bjorka u postavi je i Mario Lalli na basu i njih dvojica su radili produkciju koja je takođe odlična. Mislim, nije da smo išta drugo očekivali:
No, Heavy Psych Sounds Records su se snašli i bez Bjorka, objavljujući ove nedelje treći album britanskih Alunah. Birmingemska ekipa zvuči uigrano na albumu Fever Dream, sa lepim stonerskim rifovima, odličnim ženskim vokalom i prijatnim miksom. Ovo nije stoner rok koji se trudi da iz vas iscedi svu mast težinom i više polaže na dobar rif, kvalitetan soul gruv, pametan vokalni aranžman, pamtljiv refren. Odlično je, naravno:
Neće im dužne ostati kolege iz kalifornijskog Ripple Music pa za njih ove nedelje izlazi novi Luna Sol. Ovaj projekat veterana Davida Angstroma (Hermano, Supafuzz) je već izdavao za Cargo records ali na Ripple Music nekako nalazi prirodnu platformu za svoj gruverski, bluzirani hard rok end hevi metal. Album Vita Mors je veoma dugačak – poslednja pesma traje preko dvadeset minuta (ali videćete već kako) – ali to je uglavnom odličan provod, sa teškim ali prijemčivim miskom i stručno umešanim folk i bluz nasleđem Kentakija i Kolorada sa hard rokom. Sjajno:
Idemo dalje i na redu su thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Rumuni Hollow Flag se ponose time da su jedini thrash metal bend iz Constanțe, i eto, to je valjda i dovoljno jer njihov EP, Beware of Moshing nije sad neko čudo imaginacije i originalnosti. No, ovo je pristojan, jeftin, old school, mladalački i mošerski thrash i ima tu duše:
Ne znam kako neko može da nazove bend Earth i pravi se da se niko pre njih nije toga setio, ali dobro, Meksički melodični death/ thrash metalci Earth su valjda dovoljno mladi da ne moraju da brinu o takvim stvarima. [Un]Human je debi album ekipe koja radi od 2016. godine i mada ja i nisam neka ciljna grupa za melodeath, ovo ima dovoljno thrash eksplozivnosti i generalno napaljene energije da mi ne bude neprijatno. Melodične teme su upletene u jednu solidno brzu muziku i solidno teksturiranu produkciju da [Un]Human od mene dobije generalnu preporuku, mada, naravno, album ima 15 pesama i to treba IZDRŽATI.
Sećate se kalifornijskih Dungeon Crawl? Ovaj bend je imao debi album 2021. godine, tematizujući stono RPG igranje, pa i drugi album, Maze Controller ide u istom smeru. Ovo je i dalje raskošan, melodičan thrash metal, ovom prilikom sa još više progresivnih elemenata koji uključuju sintisajzere , horove i orkestracije, no bend ipak sve bazira na propisnim, sprženim rifovima, jakom tempu, mišićavim bubnjevima i urlanju. Teško mi je da ne klimnem glavom u odobravanju:
Under a Lycan Cross je treći EP za virdžinijski black-thrash sastav Wolf Legion i sladak je. Ovaj se bend dosta inspiriše Kreatorom u svojoj muzici, kombinujući neumoljivi juriš sa izraženom tehnikom dimenzijom. Produkcija je dobra, rifovi se šetaju između thrash i death metala, vokali su vrlo „miletovski“ i pesme su prilično memorabilne. Fino izdanje:
Švajcarci Xonor su se prvo zvali Honor, ali valjda je ovako upadljivije. Elem, debi album, All Honor Lost je vrlo solidan prtimerak disciplinovanog, kvalitetnog thrash metala koji je preteruje sa originalnošću ali krlja kako bog zapoveda. Album je sklopljen od gomile singlova koje je bend do sada izdao, ali kako je sve to izlazilo u poslednje dve godine – a i bend postoji samo od 2020 – neke velike razlike u filozofiji ili zvuku nema. Ovo je za sve koji vole Exodus, Anthrax, Overkill, ili, naravno, novije bendove poput Iron Reagan itd. Vrlo kvalitetna produkcija, generalno solidna ploča a posebno valja istaći da bubnjeve svira očigledno naša žena po imenu Nataša Savić. I UBIJA:
Frost Koffin su iz Teksasa, pa im i thrash metal tako zvuči, nadrkano, besno, ćudljivo. EP Life’s Game je prvo duže izdanje za momčad iz Dalasa posle debi albuma iz 2021. godine i to su tri pesme ozbiljnog srednjetempaškog naboda. Izvolte se nabosti:
Minatory sa Balija svoju muziku opisuju kao „metal/ heavy metal“ ali ih Metal Archives klasifijuje kao metalcore. ZAJEBANA SITUACIJA, ali novi EP, City Of Chaos je zaista pre negde između heavy metala, thrash metala i nekakvog hardcorea pa je meni prijao. Kao i većina indonežanskih bendova čiji studijski radovi dobace do nas, Minatory su tehnički kvalitetni i imaju zanat u rukama, pesme i miks su solidni a vokali su jedini element na koji se treba malo navići. No, umešno variranje dinamike i tempa, korišćenje ženskog vokala kao oplemenjujućeg efekta i ta žanrovska agnostika su dobri aduti za Minatory:
Iz Indonezije su i Strength Down, a čiji EP We Stand AS One ima u sebi dosta dobrog metaliziranog, uličarskog hardcore zvuka, ali naravno da je sve to minirano vrlo geeky referencom u naslovu prve pesme koja treba da zvuči TOUGH ali je zapravo u pitanju raspodred tastera na tastaturi koji gejmeri najčešće koriste za kretanje u FPS igrama. Mislim, hardkor gejmeri, isto koliko i hardkor pankeri, jelte. Elem, dobar je ovo materijal sa dosta metal rifova, produkcijom koja je OKEJ ako već ne idealna i tekstovima koji nisu samo gangstersko kurčenje. Jedna pesma je o genocidu nad palestinskim stanovništvom (izašla kao singl još u Julu) i bend definitivno nije just another wannabe beatdwon projekat.
Opet Indonezija: MAWT imaju samo dve pesme na snimku Demo 2024, ali ovo je old school hardcore thrash sirovina kakvu je milina čuti u ovoj groznj godini. Chaos UK i Disorder su očigledan uzor i ovaj kvartet je velike britanske prethodnike EMINENTNO ispoštovao:
Indonezija izdominirala ove nedelje sa hardkorom pa su tu i Red Stain sa EP-jem od dve pesme, Zerotwosevenfour Riots. I to su pesme posvećene protestima u njihovom rodnom gradu, sa metaliziranom osnovom, malo i melodije ali dovoljno brutalnosti da svi budu zadovoljni. Za Indoneziju je solidna produkcija uobičajena i ovo se lepo proguta u jednom cugu:
Još Indonezije? Ima! Visuc iz Bogora i sami imaju EP sa dve pesme, Try Your Luck, Greedy Coward! I ovo je hardkorpank sa malo blek metal šmeka i mnogo je lep. Mislim, pesme su istovremeno i jednostavne, neposredne, duševne, a da opet imaju i sofisticiranost u aranžiranju, produkcija je, kao, sirova ali dobra i tako, odlično je:
Правда iz Sant Peterburga cepa ubedljiv mathcore u kome je „core“ komponenta možda i izraženija nego što se očekuje. EP Наука koji slavi nauku i podsmeva se konspiratološkim teorijama je naravno izlomljen i disonantan ali i brz, energičan, prilično rabijački. Odlični Rusi a i daju ovo po ceni koju sami odredite:
Da se na trenutak bacimo do Majamija, tu su Sidearm, koji svoj gangsterski moshcore sviraju gotovo kao da je death metal. EP Buried in lead ima pet pesama za isto toliko dolara i EKSTREMNO težak zvuk, sa puno slatkog gruva i siledžijske epike:
Donekle slični, mada možda malo brži su Natural Human Instinct iz San Hozea. Ova kalifornijska četvorka na EP-ju Second Stage isto ima pet pesama siledžijskog prebijanja i metaliziranog hardkora za gangstere i njihove simpatizere. Razlika je što je ovo možda za nijansu ekspanzivnije po idejama i harmonijama, i što se daje po ceni koju sami odredite:
Pa onda tu dođu i Detach iz Oksnarda u Kaliforniji sa demo snimkom Another Victim Promo. Vrlo mošerski, vrlo hevi, vrlo gangsterski, vrlo siledžijski. Al dobro je ako sve to volite. Dve pesme, puno psovanja i prozivke, gangsterskog poziranja al iskrenog, dobra produkcija, plaća se koliko date:
Indonežanski Knellmort sviraju grindcore sa dosta blek metal arome u svom zvuku. EP Grim Reality tako ima samo dve pesme duže od minut, i prepun je blastbitova i vrištanja, ali uz atmosferičnije, melodičnije rifove nego što je standard. Dobar zvuk, odlična svirka, vredi!
Kadavered ne kažu odakle su (negde sa istočne obale SAD) niti kako se zovu. Valjda ih je malo sramota što prave ovako prljav, muljav, ali ipak nekako simpatičan goregrind. Demo Collapse of a Species ima samo četiri pesme brutalnog riljanja pa ako ste raspoloženi, plaća se samo koliko date:
Wet Rot iz Kanade su dva momka što death metal sviraju pankerski prosto i prosto nedodoljivo. EP Fetid Pus ima četiri pesme old school oranja i slem gruva, produciran je simpatično i odsviran sa puno ubeđenja i to prija. Bend svakako još ima da radi na songrajtingu, ali ovo je već vrlo prijatno:
Morticide su Amerikanci koji death metal sviraju nekako pošteno, onako baš radnički i seljački. Album Death Cannot Hold Those With Purpose... je energičan, jednostavan a zabavan, sa jeftinim zvukom, ali srčanom svirkom, bez poziranja i kopipejstovanja tuđih trikova. Meni je prijao:
Nisam siguran da bih se ideološki složio sa bendom Deliberalize iz Njuarka u Ohaju, ali muzika na novom EP-ju, isto Deliberalize, im je vrlo dobra. Ovo je, a što se vidi i iz obrade grupe Death koju na njemu sviraju, old school death metal VEOMA nalik na Death sa kraja osamdesetih i početka devedesetih i to je, iako relativno jeftino snimljeno, VRLO DOBRO, i zvučno i muzičarski. Bend ima iza sebe jedan album, izašao zimus, i ovo je, kao najava za drugi, ODLIČNO.
I Undertomb iz Meksika su vrlo old school, samo njihov death metal malo više vuče na skandinavsku stranu, sa vrlo niskim štimom, tamnim zvukom, jednom autentičnom sirovošću i obradom Grave na kraju EP-ja Rituale Noctis. Ovo meni zvuči ODLIČNO i ako čeznete za vremenom od pre tridesetpet godina kada ste sa svakom novom kasetom nailazili na nov i fantastičan bend koji kao da je iskočio iz sveže iskopanog groba OVO JE TO:
Isti izdavač ima i treći album takođe meksičkih Dew of Nothing i ovo je odlično. Black Vortex of Chaos je kolekcija sedam razaračkih black-death pesama koje idu brzo, razbijaju sve pred sobom i impresioniraju kvalitetnom svirkom. Bend nema skupu produkciju ali siroviji zvuk savršeno ide uz svirku koja je ovako agresivna i te apokaliptične, zavodljive rifove. Moćno:
Earthling iz Virdžinije imaju samo dve pesme na EP-ju Humanity Dissolved, prvom izdanju nakon sedam godina pauze od drugog albuma, ali su one vrlo solidne. Bend svoj progresivni deaththrash metal svira sa puno apetita, pišući pesme koje imaju MNOGO pokretnih delova ali ne deluju natrpano i zapravo voze slušaoca odličnim gruvom, dok on usput registruje sve te zanimljive i sveže ideje kojima se muzičari igraju. I propdukcija je nekako jeftina, suva a odlična. Jako lepo:
I japanski Invictus se vraćaju u formu četiri godine posle debi albuma, tako što su ove izdali dva demo snimka. Drugi od njih, Togakushi Ritual Demo je upravo izašao i ima tri pesme PRAVOVERNOG death metal trpanja. Ovo je toliko neposredno i jednostavno u konceptu a toliko prijatno kad se čuje da ne mogu da se ne osmehujem sve vreme: rifovi su zarazni, zvuk topao, svirka vrhunska, vokali taman kako treba, ovo je death metal kakav bi AI pravio kada bi ZNAO šta valja:
Deathfiend iz Birmingema, NARAVNO, imaju dosta Bolt Thrower težine i gruva u svom zvuku. No, ovo je projekat Johna Pickeringa koga pre svega znamo kao krast pankera i člana tako bitnih postava poput Doom, Sore Throat, Police Bastard itd, pa Deathfiend ima i crustcore i blagu sludge oštricu uz sav taj prelepi, teški death metal. Drugi album projekta, Dark Rising je moćan, sa organskim spojem svih tih žanrova i uticaja u jednoj prijemčivoj, HEAVY muzici koja se napred valja nezaustavljivo i zarazno. Nema greške:
Invoke Thy Wrath iz Olbenija baš gadno ubijaju na EP-ju . W O R M S . koji se smešta negde između slamming death metala i deathcorea. Pesme nisu mnogo maštovite i ima tu svih onih elemenata koji mene smaraju, ali zvuk je masivan, svirka brutalna a po koji rif valja i onda eto:
Nizozemski Deadspeak imaju debi album, Plagues of Sulfur Bound i to je vrlo standardna old school death metal ponuda, sa mračnim, muljavim zvukom, pećinskim rifovima, maničnim solažama i dosta primitivnog gruva. Bend ne donosi ništa specijalno na scenu osim visoke kompetencije ali i to je dovoljno i album ispunjava većinu mojih potreba!
Outer Graves iz Milvokija pak zvuče vrlo dobro na isto debi albumu, Terminal Limit. Bend se bavi kosmičkim temama, ali muzika je vrlo HEAVY, abrazivna, sa teškim zvukom i old school gruvom i rifčinama. Bonus ide za vokal koji podseća na pokojnog Chucka! Izdao Transylvanian Recordings pa znate da dobijate kvalitet:
Dosta debi albuma ove nedelje pa tako i Blighted Eye iz Sijetla dolaze da se zapljunu. No, ovo je bend već iskusnih muzičara koji sviraju u nekoliko već objavljivanih projekata pa je onda i Agony’s Bespoke jedna dosta ambiciozna ploča progresivnog death metal zvuka i dugačkih pesama. Ima tu šarma, ima mišića, ima solidne svirke i meni prevashodno smeta nabudžen, bombastičan zvuk koji malo i smeta da se muzika pravilno iskonzumira. No, ako ste manje osetljivi od mene, zagrizite, sočno je:
Denverski Glacial Tomb sa progresivnim death metalom ukrštaju malo sludge elemenata, dodaju samo malo blek metal melodičnosti da zamiriše i to na kraju bude ozbiljan provod. I ozbiljan album. Drugi po redu za bend, konkretno, a naslovljen Lightless Expanse, sa puno znojave death metal krljačine i finog dodatnog garniruga:
Čim čujete par taktova novog albuma danskih Thorium potražićete pogledom postavu i sebi potvrditi da, da, ovde jednu od gitara svira Rogga Johansson, jedan od najzaposlenijih švedskih death metal muzičara. Ne da Thoriumu treba Johansson radi reputacije, bend postoji od kasnih dvedesetih, The Bastard im je šesti album i ovo je vrlo patiniran skandinavski old school zvuk sa svim modernim produkcijskim odlikama. Produciran glasno i bučno, napisan da bude povratak korenima, The Bastard ima jedan epski zvuk ali i dovoljno jednostavne, himnične pesme da svima bude drag:
Njemački Typhonian su možda i malo premelodični za moj ukus na svom drugom albumu, The Gate of the Veiled Beyond ali ima ovde i fine old school krljačine za nas matorce (na primer Primal Deceptive Light je solidna OSDM pesma). Produkcija prečista, prenezanimljiva za mene, ali nije ovo uopšte loša ploča!
Mađari Vér ODVALJUJU na demo snimku nazvanom samo Demo. Ovo je old school death metal odlične produkcije i vrhunske svirke, zreo za propisna izdanja, koncerte u natrpanim klubovima, haos u mošpitovima širom planete. Četiri pesme (plus intro) opakog ritma, žestokih rifova, samo malo atmosferične melodičnosti i zverskih vokala – ko god da voli Grave i sve što je iz njega izašlo, voleće i ovo, a cena za demo je koliko date!
Trajektorija evolucije projekta Disfiguring The Goddess je imala neke divljačke zaokrete poslednjih godina ali sa novim albumom (drugim za ovu godinu), Cameron Argon kao da se malčice vraća u smeru brutalnog death metala koji je karakterisao rane radove ovog njegovog artefakta. Softly With You, da se razumemo, i dalje ima dosta elemenata elektronske plesne muzike, ali se tu čuje i prilično „čist“, tehnički death metal između djentaških pasaža, semplova, autotjunovanih vokala,sintisajzera… Mislim da Cameron zapravo i dalje traži svoj „pravi“ izraz za ovu životnu fazu i Softly With You je momenat u procesu pre nego realizacija jasne ideje, ali kao i uvek sa ovim čovekom, količina maštovitih i eksperimentalnih momenata na ovoj ploči je dovoljna da poslušate album sa velikom pažnjom.
I onda nekako prirodno stižemo u poslednji deo današnjeg pregleda, gde slušamo krosžanrovske stvari i klasičan heavy metal. Beastial Piglord, evo, ne menja ni metu ni odstojanje, ali ni cenu. Novi album prolifičnog eksperimentatora iz Severne Karoline se zove Victim Of The Present i naplaćuje se koliko sami ponudite a nudi još osam pesama lepe, tečne i organske kombinacije psihodelije, industrijskog roka i samo malo stoner mirisa. Opojno i ugodno:
Belgijanci Ubiquity na svom prvom albumu, The Ascendant Travels Among the Stars sviraju zanimljivu kombinaciju progresivnog metala i death metala, sa ambiciozno aranžiranim, dugačkim pesmama, korišćenjem klavira i za death metal (i metal generalno) nestandardnih harmonija u svom programu. Dobro je to formatirano i projekat definitivno ima identitet i meni je zanimljiviji od mnogo modernih prog-metal postava koje su samo komplikovaniji djent. Naravno, treba imati kondicije za pesme od deset i četrnaest minuta, ali isplati se:
Iako jednočlani projekat Katsikiaima sebe vidi kao emanaciju blek metal muzike i, jelte, kulture, sa snažnim nekrofilskim prelivom, muzika je skoro čist power electronics. EP Dead Owl Rituals ima tri pesme blackened noise pakla, koje nisu predugačke, nisu ni dosadne i testiraće granice vaše izdržljivosti na pravi način:
Beogradski Suplexx na svom EP-ju Sweeet Chin Music imaju dve kratke posthardcore/ emo rokačine (obe oko minut) i jednu atonalnu improvizaciju od skoro sedam minuta. Hardkor. Dobro to zvuči, sa sve Ninom Filipovićem kao inženjerom zvuka. Lep početak:
Hope Wears Black je drugi album portugalskih In Chaos , objavljen osam godina nakon prvenca ali snimljen punu deceniju posle njega. Bend ističe koliko se ovde čuju rafinman i sazrevanje, ali osnova je ostala ista, sa ukusnom kombinacijom heavy i thrash elemenata, recimo na tragu neke Metalike. No, Hope Wears Black svakako demonstrira ambiciju u komponovanju i aranžiranju, ukusno je spravljen i vrlo dobro produciran i nasam se da će bend da uhvati malo brži tempo u pravljenju muzike jer je ovo VRLO SOLIDNO:
Machine Gunner iz Dablina izgleda dosta vole Iron Maiden i generalno NWOBHM jer im EP Heavy Metal Resistance, prvi za ovu ekipu, zvuči dosta inspirisan Mejdnima, Tajgersima i raznim UK bendovima osamdesetih, uključujući i Def Leppard. Šest je to pesama na rasponu od razigranije proggy heavy metal svirke do top-40 hair metal popa i ako volite, a SIGURNO volite, poslušajte:
Britanci Cutlass su se prvo zvali Pirates of Metal ali su promenili ime u nešto takođe piratski orijentisano ali manje cheesy a onda i objavili album nazvan Walk the Plank. I sasvim bi bilo prirodno da očekujemo da se na njemu sviraju piratske pesmice urađene uz distorzije i dupli bas-bubanj (pa vidite taj logo!!!), ali Cutlass su zapravo bliži „normalnom“ heavy metal i NWOBHM zvuku sa samo malo skretanja u melodičnom „ditty“ smeru. Što sve na gomili zvuči vrlo lepo. Za „čist“ piratski metal ionako imamo desetine drugih bendova, a Cutlass su za nijansu tvrđi i meni prijaju:
End Of Age iz Pensilvanije sviraju nekakav alternativni metal i iznenadio sam se da se to meni sviđa. EP Narcoleptic Hallucinations ima dve pristojne i jednu odličnu pesmu, sa psihodeličnim, melodičnim, a bolesnim zvukom koji u toj odličnoj pesmi dobija propisan krljački tretman a u ostale dve je to sasvim adekvatno, i, mislim, poslušajte:
Rodno mešoviti madridski GrimCurse imaju novi EP. Shores of Ithaca donosi četiri pesme klasičnog heavy zvuka, na tragu Mejdna i njihovih ispisnika, a onda i bendova koji su se na njima učili. Miks nije sjajan (bubanj je krš) i pevačica Noe je mogla lepše da se producira ali su pesme pune prave heavy metal vatre i ja ne mogu a da ne uživam:
Iako su Krilloan Šveđani, osnovani 2020. godine, drugi album, Return of the Heralds im zvuči kao nemački power metal iz 2002. I to mislim u najpozitivnijoj mogućoj konotaciji. Ovo je melodično, kvalitetno, ali ne preteruje ni sa produkcijom ni sa aranžiranjem, sećajući se da se „power“ u „power metal“ ne odnosi samo na struju za pojačala. Ovo je poletan, zabavan power metal album koji će prijati svakom old school Helloween fanu i to je tako:
Tu su onda i Italijani Vision Divine sa novim albumom i mada je NJIHOV power metal suviše kičast za mene, album je sasvim okej ako volite baš melodičan, baš nakićen, baš napucan power zvuk. Nazvan Blood and Angels’ Tears ovo je deveti album za četvrt veka za ekipu koja je dosta menjala postavu ali danas zvuči jako kvalitetno i ući će pod kožu svakom ko voli ovakav zvuk:
Amerikanci SteelCity ne pokušavaju da sakriju svoje oduševljenje što su na istoj etiketi (dakle, Frontiers Music) kao i velikani rado-friendly hard roka poput Winger, Stryper ili, jelte, Journey, ali muzika na njihovom novom albumu, Reverence ih apsolutno kvalifikuje da stoje rame uz rame sa ovim velikim prethodnicima. Ovo je veseo, optimističan „komercijalni“ hard rok end hevi metal, napisan stručno, produciran odlično i podešen tačno na frekvenciju svoje željene publike. Ovde, dakle imate i bombastične hard-rok rifove, i suptilne orguljaške arabeske, imate gazeći, marševski ritam, imate himnične refrene sa gomilom multitrekovanih vokala, sve miksovano da ne bude preglasno i pretrpano i SteelCity pokazuju visoku ekspertizu u proizvodnji ove muzike, sa sve dodatnih 15 ili 20% energije i nestašluka da ne zvuče kao bend iz osamdesetih koji traži način da se vrati u fokus javnosti. Odlično je ovo:
Skid Row imaju živi album, Live in London sa sedamdesettri minuta poštene, znojave heavy metal svirke. Kako sam već rekao povodom prošlog studijskog albuma, Rachel i ortaci su procvetali otkada u bendu nema Sebastiana i u ovom veku proizveli manje HITOVA, ali dosta dobre muzike. Najnoviji (sada već bivši) pevač, Šveđanin Erik Grönwall ovde zvuči napaljeno i gladno, bend svira ubitačno a zvuk je dovoljno prirodan i snažan da čovek veruje da ovo sviraju ljudi i to ljudi sa KILOMETRAŽOM. Šesnaest pesama koje počinju sa Slave to the Grind a završavaju sa Youth Gone Wild, pa i KAMEN BI ZAPLAKAO a za prvi živi album ove ekipe, ovo je vrlo dobro:
Za baš old school publiku, evo, Sweet imaju novi album. Bend osnovan još 1968. godine, sa debijem izbačenim svega par meseci posle mog rođenja novim, tek petnaestim albumom u karijeri, zatvara krug. Ili su barem album nazvali Full Circle. Muzika je, pak, više propisan hard rok nego glam rok i mada ovde ni slučajno nećete dobiti takvu BOMBU kao što je bio, recimo Ballroom Blitz, matorci ne da se nisu izbrukali nego album ima par sasvim dobrih pesama a ostalo je korektan teški rok sa melodičnim, radio-friendly refrenima i finom, ne preterano upeglanom produkcijom. Ko je mojih godina, ovo će mu biti prijatno nostalgično.
Imamo još old schoola, na primer, Michael Schenker je snimio My Years With UFO, album obrada UFO-a kojim se obeležava približno pola veka od kada je nemački tinejdžer sa britanskom ekipom proputovao sveta i nasvirao se rokenrola. Ovo je, dakle, kolekcija pesama koje je Schenker napisao u UFO, a poštoje on napisao najveće njihove hitove, čućete i Doctor Doctor i Rock Bottom i Shoot Shoot, a veoma kul element je da je Schenker ovde doveo MASU kolega i sjajnih pevača da odrade vokalne dužnosti pa imamo jednu A reprezentaciju metalaca za mikrofonom, u kojoj su i Dee Snyder i Joey Tempest i Kai Hansen i Joe Lynn Turner i Axl Rose, a onda na drugim instrumentima budu i Carmine Appice, Roger Glover, Slash, Adrian Vandenberg… Dobar provod zagarantovan:
Naravno, album nedelje je morala biti old school death metal poslastica iz Oregona, ravno iz Portlanda, grada sa SUMANUTO dobrom muzičkom scenom ma koji žanr da gledate. Coffin Rot sam obožavao i pre prvog albuma a sada imaju i drugi album, Dreams of the Disturbed i ako ste voleli njihov debi od pre pet godina, i vi ćete obožavati nastavak. Ovo nije ni za mrvu „komercijalnije“ ali jeste malo sofisticanije, produkcijski bogatije, ubedljivije u krljačini. Rifovi su pravoverni OSDM, ritam melje, vokali su čudovišni a pesme ugodno raznovrsne iako stoje u nominalno vrlo skučenom podžanrovskom prostoru. Fantastično:
https://coffinrot-maggotstomp.bandcamp.com/album/dreams-of-the-disturbed
