Lepo je ponovo videti Gartha Ennisa i Jacena Burrowsa na zajedničkom poslu, pa makar i taj posao ne bio BAŠ TOLIKO dobro obavljen kao neki njihovi klasični radovi. Ovde, da ne bude zabune, najviše krivim Ennisa jer je Burrows u principu bolji nego ikada. Njegov crtež, u tušu koji je radio Guillermo Ortego, i koloru koji je radio Dan Brown (letering rutinski uradio Rob Steen), ovom stripu daje taman idealni odnos realistične, ubedljive moderne drame i zastrašujućeg, natprirodnog horora. The Ribbon Queen nije baš takva orgija krvopljusa i nasilja kakav je bio Crossed, stari Avatarov horor serijal kojim su Ennis i Burrows modernom zombi-kanonu dodali još jedan ekstremno nestašan element i udarili temelj za nešto što će na kraju biti najplodniji Avatarov serijal, ali nije ni predaleko. „Froncle“ koje se pominju u naslovu serijala će, evo da vam odmah spojlujem, kada se prvi put pojave u stripu biti baš froncle ljudskog tkiva i možete da zamislite kako Burrows crta ljudska (kasnije i neljudska) bića iseckana na froncle, sa kožom i mesom pretvorenim u sitne, fine trake, kosturom ostavljenim u kupki krvi – u jednoj sceni i doslovno, jer su skelet, krv i neki unutrašnji organi u kupatilskoj kadi dok su koža i većina muskulature negde drugde – i sličnim stvarima koje ne bi trebalo da se dešavaju u policijskom proceduralu, a posebno ne policijskom proceduralu koji se bavi vrlo realističnim i aktuelnim temama.
Zapravo moglo bi se reći da je The Ribbon Queen strip koji samog sebe fatalno ranjava u stopalo već u prvoj svojoj epizodi od napravljenih osam, time što ničim (sem ako ste videli neke od alternativnih naslovnih stranica za naredne epizode) ne ukazuje da će ovaj strip imati natprirodnu horor dimenziju i time čitaoca koji se pripremao na čitanje gritty krimića što se događa here-and-now i bavi nekim teškim istinama u vezi ravnoteže moći u društvu, možda izbaciti iz šina. Možda ga i naterati da, kako se to nekada govorilo, baci peglu.
Sa Crossed ste nekako od početka imali dosta jasnu sliku da se radi o vrlo nestašnom zombi-stripu u kome je prelaženje do tada postojećih granica programski deo stvaralačkog procesa. Dekada u kojoj je taj strip nastao videla je svojevrsnu renesansu zombi fikcije, od bioskopskih povrataka Romerovih zombija (što kroz Snyderov rimejk Dawn of the Dead, što kroz Romerov Land of the Dead itd.), preko uspešnog lansiranja serijala koji je krenuo sa 28 Days Later, pa do raznih stripova, uključujući The Walking Dead koji je u stripu pretekao Crossed za pet godina a onda potkraj te decenijepokorio i televiziju. Ennis je, naravno, čovek koji šta god da dohvati, želi da učini svojim, a što se često postiže tako da ide dublje, jače, krvavije od svih drugih do momenta kada zaista želite da ga uhvatite za nadlakticu, protresete i pitate ga da li je dobro. Burrows je sarađujući sa Warrenom Ellisom i Alanom Mooreom imao prilike da vidi neke zajebane mračne dubine ljudskog uma – a obojica su Englezi! – ali sa ovim Ircem je verovatno video ono što se nalazi ISPOD tih mračnih dubina.
Crossed je, dakle, hoću dakažem, bio strip za ljude sa jakim stomakom, vrlo mali korak udaljen od eksploatacijske pornografije, ali ste to makar nekako mogli da vidite skoro od prve strane. Ali The Ribbon Queen ide drugim putem i ovo je i značajno kompleksniji, pa i strukturno ambiciozniji narativ koji čitaoca žestoko protrese prvo time što ga suoči sa nečim prepisanim direktno iz stvarnog života, a čija je socijalna patologija naprosto strašna, a onda nogom provali kulisu i pusti sav sakriveni body horror da se izlije na pozornicu.
The Ribbon Queen se dešava u Njujorku, manje-više SADA, odosno u vreme kada je serijal izlazio, naravno za AWA, negde od Jula prošle godine pa do proleća ove. Glavna junakinja, detektivka Amy Sun (Azijatkinja, naravno) je inspektorka njujorške policije koja ima pred sobom nezgodan slučaj: mlada žena je mrtva a glavni osumnjičeni je pripadnik specijalne jedinice NYPD koja ju je, ta jedinica, pre par godina, usred pandemije i protesta protiv policije izazvanih ubistvom Georgea Floyda, spasla od kidnapera što se već bi spremio da se ubije (i pre toga je ubio već dve žene). Jedan dobar PR momenat koji je NYPD imao usred opšteg sranja će, čini se, biti potpuno razbucan istragom koja će pokazati da je pomenuti specijalac prema ovoj mladoj ženi razvio veoma nezdrav zaštitnički odnos i da ju je proteklih meseci, pa i godina, progonio, stalno se pojavljujući na mestima gde je ona, ne bi li „proverio je li ona dobro“ i konfrontirajući se sa svakim ko bi se usprotivio, insistirajući da joj je on spasao život dok niko drugi nije mrdnuo kurcem.
Ne pominjemo kurac tek tako u prethodnoj rečenici jer se ovaj čitav strip vrti upravo oko odnosa muškaraca prema ženama koji, nažalost previše lako, umeju da skliznu u patološkom smeru, gde se kontrolisanje života žene od strane muškarca nekako nameće kao „prirodna“, logična rabota, neretko pod izgovorom da je to za njeno dobro. Odmah da kažem, u stripu postoji i scena u kojoj jedan od ženskih likova ima refleksiju na pokušaj silovanja na žurci što joj se desio u tinejdž danima i ne morate biti mrzitelj horora da vam od ovog stripa bude neprijatno. Da damo kredit tamo gde je on zarađen: Ennis ovu scenu piše sa solidnom količinom ne samo empatije već promišljanja o tome kako se ovakve stvari UOPŠTE događaju u jednom prosvećenom, savremenom društvu, daje protagonistima te scene realistične replike da ih izgovore i na kraju čak i žena koja učestvuje u toj sceni iz nje izlazi sa više dostojanstva nego što je u stripovima u proseku standard. Burrows i ostala grafička ekipa ovog stripa takođe uspeva da sceni da jedan naturalistički senzibilitet, uspešno izmičući eksploataciji.
Pomalo je i iznenađujuće da se Ennis uopšte uhvatio ovakve teme i ne želim da sad tu mnogo psihologiziram ali pitam se da li je na njega uticala nekakva kritika da su njegovi recentni radovi bili prilično krindži karamboli u slou moušnu u kojim se sad već stariji, džangrizavi muškarac hvatao kritikovanja tih „woke“ novotarija i insistirao kako su one kretenske. U moje vreme su babe rađale decu na polju pa čim se porode popiju malo vode i odma opet uvate motiku i taj fazon…
No, The Ribbon Queen je, dakle, veoma detaljno koncipirana rasprava o rodnom nasilju kao istorijskoj pojavi ali i neodvojivom delu savremenih socio-ekonomskih odnosa i Ennis se ovde trudi da je osvetli sa više aspekata. Kako se radi o čoveku za koga sam u više navrata umeo da ispalim kompliment da je to „možda najbolji scenarista u savremenom američkom stripu“ tako su i ovde teške i komplikovane teme postavljene kroz uverljive, organske dijaloge, likove obdarene karakternim dubinama i scene koje se ubedljivo transformišu iz pomenutog policijskog procedurala u zastrašujući telesni horor. Ennis se ovde bavi i podsvešću i simbolizmom sa jedne strane, i biologijom sa druge, a ne ispušta iz vida ni političku ekonomiju, prikazujući različite nivoe u društvu na kojima postoji prećutna ali neporeciva dominacija muškaraca što završava u kontrolisanju žena i, na kraju doslovno, u lišavanju tih žena slobode.
Naravno, blagi paradoks ovde bude to što, iako imamo najmanje dve žene u ovom stripu koje su bitni likovi, sa puno dodeljenih replika, diskusija, monologa, Ennis ne može da ZAISTA izađe iz svoje kože i predstavi nam autentičnu žensku perspektivu na ovo istorijsko nasilje. Da bude jasno, ne kažem da je to NEMOGUĆE i da muškarac ne može da napiše scenario (roman, esej) o ženskom iskustvu nasilja a koji će utkati žensku perspektivu u svoje tkivo, već samo da Ennis i dalje razmišlja u skoro identičnim terminima kao kada je pre nepune dve decenije pisao Punisher MAX, stavljajući jedno naspram drugog koncept žrtve i predatora i dajući žrtvi u ruke alatku da izvrši osvetu. Ne da se zaštiti, niti da zaštiti druge žene, već samo i isključivo da se osveti na najkrvaviji zamisliv način.
Ovo je jedna, ne ni nužno pogrešna perspektiva, ali svakako jedna od mogućih i ne možda ona koju bih ja prvo asocirao sa pokušajem da nekako sažmem žensko iskustvo življenja u društvu koje im nažalost i danas fundamentalno poriče ravnopravnost. Ako Ennisa čitate onoliko koliko ga ja čitam (a što je skoro trideset godina), onda unapred znate da će neki elementi narativa biti u njegovim slepim mrljama pa iako on i više od trideset godina ima snažne, delatne, no-shit-taken ženske likove u svojim stripovima, isto tako on ima, recimo, čitav podzaplet sa ženama koje su eksploatisane u procesu trgovine ljudskim bićima i ove su žene jedan tipičan kliše, bezlične, bez svoje volje ili agende, ŽRTVE sa punim radnim vremenom, čije martirstvo treba da nam bude motivacija da jače mrzimo muškarce koji ih eksploatišu.
Da ne bude da sad DRUGI stripovi to rade bolje, većina ne radi, ali većina njihovih autora i nema Ennisovu ambiciju da priča o ovako složenoj temi niti njegovu spisateljsku izvrsnost da na jako malom prostoru provuče mnogo filozofske rasprave a sve kroz ubedljiv dijalog. Kod Ennisa se ovde na mahove vidi i ta old school katolička crta od koje se toliko otimao ali se pod stare dane uvlači u njegov tekst, pa je mera muka kroz koje neko prolazi ono čime merimo njegovu istorijsku relevantnost i duhovnu superiornost.
U čisto tehničkim terminima, The Ribbon Queen nije idealno vođen narativ, ali je, srećan sam što mogu da barem to objavim, značajno uspešnije vođen i zaokružen od velike većine Ennisovih ne-ratnih stripova iz poslednjih nekoliko godina. Ovde nema ni krindži-svađanja sa woke ljudima-od-slame ni nezgrapnih metafora, ni gubljenja u krvopljusu i eksploataciji i ako stripu zameram nešto na polju pripovedanja i argumentacije, to je da u poslednjih par epizoda postaje vrlo komplikovano pratiti šta je zapravo argumentacija koja nam se izlaže. Ennis apsolutno nastoji da bude sa prave strane istorije i osudi sistemsko nasilje nad ženama, ali možda samog sebe sabotira uvođenjem naprsto previše simboličkog šuma, pozivanjem na legende, mitove, izmešane sa istorijama i insistiranjem na nečem što je nerazrađeno a treba da bude temelj čitavog simbolizma koji strip koristi i u vizuelnom i u konceptualnom smislu.
I inače ovde ima previše teza kojima strip barata, pa se pored diskusije o rodnom nasilju uzgred priča i o sistemskom rasizmu (opet ona intersekcionalnost koju smo nekidan pominjali), o korupciji u institucijama, pogotovo u policiji i mada Ennis ispravno postulira da su sve ovo elementi nepravde kojoj su žene (i drugi) istorijski izložene i da svi oni mortaju biti rešavani paralelno, sama naracija pati zbog ovoga.
Ono što je svakako upečatljivo su te scene natprirodnog horora u kojima Burrows i kolege uglavnom u jedan svakodnevni, „obični“ mizanscen uspevaju da ubace momente nečeg neverovatnog. Toliko apsurdno, preterano neverovatnog da kada likovi reflektuju na ove momente i kažu da ne žele da o njima pričaju jer im niko neće verovati, tačno znate šta misle. Kontrast „normalnog“ i toliko nenormalnog je ovde snažan, ubedljiv i snažno sugeriše tu podvojenost između „prirodnog“ poretka stvari u kome su žene, eto, zalomilo im se, sistemski potlačene, i eksplozija „neprirodnog“, tih trenutaka odmazde koji nemaju nekakvu strategiju – izlaznu ili uopšte – i samo su izraz istorijske, milenijumske frustracije nepravdom.
Utoliko, The Ribbon Queen je ne sasvim dobar strip ali dosta dobar strip koji neke svoje poente dobro napravi u tekstu, neke ne tako dobro, ali čiji imaginarijum i grafički karakter idu nekoliko koraka dalje od bilo čega što tekst uopšte može da vam sugeriše. Ovo je toliko brutalno da je fer da se po ko zna koji put zapitete je li Ennisu dobro. Verovatno ne, ali valjda bol nedobrosti leči milijunima koje je zaradio od serije The Boys. The Ribbon Queen možete kupiti putem AWA sajta, ali i besplatno ga čitati tamo, pa izvolite.
