Ne pišem baš često o dokumentarnim filmovima – jer ih srazmerno retko gledam – ali prošlogodišnji (i još uvek najnoviji) rad brazilske autorke Elize Capai, naslovljen Incompatível com a Vida (Incompatible with Life) je ne samo tematski interesantan do mere da bih rekao da svako treba da ga pogleda – iako mu neće biti lako ni tokom ni posle gledanja – nego ima i jednu naglašenu estetsku dimenziju sa umetanjem scena koje nisu puke inscenacije već, recimo, ilustracije, pre svega emotivne kompleksnosti teme kojom se film bavi. Utoliko, iako je ovo film o pravim ljudima koji objašnjavaju kako su im se dešavale neke od najtužnijih stvari koje mogu da se dese ljudskom biću, a posebno ŽENSKOM ljudskom biću u najosetljivijim trenucima njegovog života, on se jednako gleda i kao dostojanstveno, odmereno umetničko delo čija estetika dotiče i najmučnije i najplemenitije koordinate ljudskog postojanja.
Eliza Capai je autorka čiji dokumentarni filmovi generalno pokušavaju da osvetle različita socijalna pitanja, sa, nagađate, posebnim fokusom na davanje glasa ljudima iz zajednica koje se nalaze na margini društva. U desetak godina koliko se ovime bavi, Capaijeva je radila dokumentarne filmove koji su se bavili recimo izgradnjom ogromne hidroelektrane usred amazonske džungle (O Jabuti e a Anta), ali i time kako ovo postrojenje utiče na život lokalnog stanovništva, nepovratno menjajući ekološku ravnotežu i njihov tradicioalni način života, pa onda odgovorom studenata na smanjenje budžetskih sredstava za edukaciju u Brazilu (Espero tua (Re)volta) a koji je obuhvatio i barikade i opsadu škola. Capaijeva je režirala i prvu brazilsku „true crime“ televizijsku seriju, Elize Matsunaga: Once Upon a Crime iz 2021. godine, sa dokumentarističkom analizom zločina u kome je žena ubila i raskomdala svog bogatog muža, trudeći se da uđe u socijalne dimenzije ovog slučaja.
Incompatível com a Vida nastavlja ovo interesovanje za socijalna pitanja, bavi se nečim što je, nažalost, i dalje znak ženske neravnopravnosti u modernim društvima, ali je i veoma ličan film za autorku, pošto je nastao nakon što je ona sama prošle kroz iskustvo sa trudnoćom kakvog se svaka žena plaši najviše na svetu.
Dijagnoza da plod nije „kompatibilan sa životom“ dolazi na ime mnogih odstupanja od onog što se smatra normalnim razvojem embriona i fetusa i ovde govorimo o velikim fizičkim malformacijama i anomalijama vitalnih organa. Jedna žena u ovom filmu doslovno kaže da su joj pokazali snimak deteta u njenom stomaku gde je sve savršeno, osim što ima rupu u glavi kroz koju mu je iscureo mozak. Film nije sniman sa idejom da se parazitira na ljudskoj nesreći niti da se pornografski usredsređuje na zgražavajuće detalje u vezi sa bebama, rođenim, nerođenim ili mrtvorođenim, ali on se i takvim stvarima bavi. U jednoj sceni majka drži u rukama mrtav plod, izašao iz nje pre vremena, i posmatra ga sa mešavinom bola i ljubavi koja na neki način sažima kompleksnost ovog filmskog prikaza. Smrt i dostojanstvo, neopisiv i neopisivo bolan gubitak uparen sa osećajem nečeg još uvek čudesnog. Jedna od žena kaže da ona sebe vidi kao majku iako nema dete, objašnjavajući da je i svom ocu rekla da to što je NJEGOV otac umro ne znači da ga nikada nije imao.
Eliza Capai je sebe počela da snima odmah nakon što je utvrdila da je u drugom stanju, ne zato što je nužno planriala ovakav film – niko ne PLANIRA film o majkama kojima je saopšteno da njihovo dete nema šanske da preživi izvan njihovog tela – već zato što je prirodno, kao autor ali i kao samo žena koja živi u dvadesetprvom veku, bila zainteresovana i za beleženje svog života tokom njegove posebne faze. Trudnoća, nošenje deteta u svom telu, rađanje, ma koliko bile proste biološke činjenice i dobro uhodan prirodni proces koji nekada ne radi kako treba, ali uglavnom radi, su i dalje pojmovi koji u ljudskom simboličkom vokabularu imaju strahovitu snagu i već samo praćenje telesnih promena kroz koje je autorka prolazila tokom drugog stanja je bila dovoljna motivacija da sebe – i svog partnera koji je bio i otac deteta – stavlja ispred kamere. No, Elizina trudnoća nije urodila zdravim, živim detetom, a onda je i njena veza sa ovim muškarcem okončana, u velikoj meri i na ime velikog stresa kroz koji su oboje prolazili tokom mučnog procesa nošenja ploda za koji se znalo da neće živeti, i prekida trudnoće.
Tokom filma autorka razgovara sa nekoliko žena (i parova) koje su imale slično iskustvo, dakle, dijagnozu nekompatibilnosti ploda sa životom, nakon što su njihove trudnoće okončane na ovaj ili onaj način i ovo je prikaz nekih od najtežih situacija u životima ovih žena – i njihovih partnera, u slučajevima gde su partneri i dalje tu. Film je urađen posle dovoljno vremena da žene (i muškarci) o ovim stvarima pričaju sa izvesnom distancom i u stanju su da daju srazmerno objektivne analize onog kroz šta su prolazile, da se i našale u nekim trenucima. Naravno, onda postoje i momenti u kojima im se oči ispune suzama a glas zadrhti, ali, da još jednom napomenemo, Incompatível com a Vida NIJE film fokusiran na ljudsku patnju kao svoju glavnu atrakciju, on nije napravljen da bi gledalac u sebi osetio isključivo nalet empatije praćen, možda, i malim osećajem olakšanja što se njemu ovako nešto, srećom, nije desilo i posle toga nastavio da živi svoj život. Film, naprotiv, poziva na akciju a žene koje ovde pričaju ne traže od publike puko saosećanje, štaviše, većina njih emituje prevashodno snagu, stabilnost, jedno dostojanstvo koje ne samo da nije bilo ugroženo svojevrsnom tragedijom koje su proživele, već je njome možda i ojačano.
Neke od njih su već majke, i njihova deca se pojavljuju u kadrovima. Neke su u srećnim vezama i brakovima, neke su same. Jedna je svog partnera upoznala kada je turistima čitala svoju „za žene osnažujuću erotsku poeziju“ i pitala ih da doniraju neki dinar ako im se poezija dopala, a onda je sebi rekla da OVOG turistu mora da smota i već to veče su rešili da se uzmu a onda se desilo dete – koje se na kraju nije desilo. Ova žena, tetovirana i pirsovana, kaže da pre ovoga nije mogla sebe da zamisli kao stvarnu ličnost ako ne bi rodila dete u svom životu, ali da sada ne misli više tako.
Druga žena – poreklom iz starosedelačke populacije – je religiozna i kaže da nije ni pomišljala na abortus „jer život pripada bogu koji ga daje i uzima i da ona na to nema pravo“. Treća žena, i njen muž, pripadaju konzervativnom, takođe vrlo religioznom sloju ali ona kaže da je samo želela da vidi svoje dete, da ga pogleda u oči, svesna da će ono umreti i da je želela da sa njim ima makar nekoliko minuta. I kaže da joj je tih nekoliko minuta bilo dragoceno i da je osetila da je njena beba vidi, oseća i razume.
Ovo su neka veličanstvena ljudska svedočanstva, ali film se podjednako usredsređuje na socijalnu komponentu ovog problema i činjenicu da se u Brazilu, vrlo katolički orijentisanom društvu sa, pogotovo pod Bolsonarom (koji se pominje u uvodnim kadrovima), snažnim skretanjem ka konzervativnim političkim pozicijama, abortus ne može dobiti kao tretman uz dijagnozu nekompatibilnosti sa životom. Rađanje deteta koje ne može da preživi je onda obavezno i autorka problem osvetljava iz različitih perspektiva, pokazujući kako se lekari dovijaju da indukuju spontani pobačaj kod žena koje ne žele da iznesu trudnoću („sama procedura će biti legalna, ali pilule moraš da kupiš na ulici od tipa na motoru“), a gde i ženi preti zatvor do tri godine u slučaju da bude krivično optužena, i prikazujući različite pristupe različitih žena tom dodatnom problemu koji je, očigledno i socijalne i klasne prirode.
Neke od sagovornica će ovo i jasno reći u kameru, podsećajući gledaoca da mitologizovane „religiozne“ floskule o svetosti života u praksi nemaju isti socijalni efekat na pripadnike viših i nižih slojeva stanovništva i da je onima koji zagovaraju tvrdu „pro life“ liniju direktno sa vrha društvene piramide, dostupno mnogo više opcija u ovakvim situacijama nego sirotinji – i da ih oni koriste. Možda ključno, jedna od sagovornica govori o slučaju devojčice koju je silovao sopstveni stric i koja je ostala u drugom stanju i kojoj je zakonski bilo onemogućeno da dobije abortus. Čak i kada je pornađen način da se to obavi u odgovarajućoj klinici – druge sagovornice pominju i da većina klinika koje se bave reproduktivnim zdravljem kažu da nemaju infrastrukturu da rade abortuse – slušamo kako se „narod“ okupio ispred svih ulaza u bolnicu ne bi li sprečio dete da abortira.
Ovakve stvari su, naravno, zastrašujuće i stavljaju jednu „običnu“ ljudsku nesreću, koja je posledica lošeg rezultata na genetskoj lutriji i drugih stvari izvan naše kontrole, u kontekst klasnog, socijalnog i političkog. Film ne insistira samo na ovoj poenti, ali je smatra dovoljno važnom da ispred odjavne špice tekstom na ekranu da neke ilustrativne statistike. Koje podsećaju da zabrana abortusa nikada ni u jednom društvu nije unapredila reproduktivno zdravlje žena, naprotiv, da ga je ugrozila.
No, druge poente koje film želi da naglasi tiču se tog dugog procesa kroz koji prolaze ove žene, sa izmešanim emocijama na ime nečeg čudesnog što se u njima dešava i nečeg strašnog što to čudo poništava. Eliza Capai sama „glumi“ u svom filmu, pokazujući različite emotivne momente, ali i fokusirajući se na svoje telo, njegove promene, napore koje ono pravi da bude što je moguće bolja podrška novom životu koji u njemu raste. Ovo su često vrlo „kinematske“ scene vrlo prirodne ali i vrlo estetizovane ženstvenosti, a dodatak njima su različite ilustracije emocija, od kojih su najupečatljivije one sa ženom koja se nalazi ispod vode. Metafora o tome da se osećate kao da tonete i da se davite dok vam u telu bujaju hormoni kreirani da od vas stvore najbolju moguću majku a administracija vas sprečava da budete barem dostojanstveno tretirani u najvećoj tragediji vašeg dosadašnjeg života je dovoljno jasna i bez slika, ali neke od ovih slika su VELIČANSTVENE, posebno kada u jednom trenutku površina vode i trag mehurića vazduha koje ispušta ova žena tvore znak krsta koji lebdu iznad njene glave. Možda slučajno, možda namerno, ali nemoguće za ignorisanje.
Incompatível com a Vida je prošle godine prikazan na više festivala dokumentarnog filma, i dobio više nagrada i ako poželite da ove godine vidite makar jedan snažni ženski izraz koji se bavi temom što ne bi smela da zanima samo žene ali prikazuje je iz jedinstveno ženske perspektive, dostojanstveno, iskreno i otrežnjujuće, onda bi to možda mogao da bude baš ovaj film. Kod nas je dostupan na Mubiju.
