Ova nedelja je bila malo mirnija (bar za mene jer je većina „velikih“ albuma koji su je obeležili imali previše gotik ili pop elemenata za moj ukus) ali ne treba da se opustimo, Do kraja godine izaći će još jake muzike, uključujući nova izdanja tako cenjenih bendova kao što su Cortez, Assassin, Raptore, Sun and Sail Club, Paganizer, Massacre, Mammoth Grinder, Thy Catafalque, Golgothan Remains pa i hrvatskog projekta Petrale koji sam već poslušao i odličan je. Stej tjund, dakle, a da mi sada proverimo šta je valjalo tokom protekle nedelje.
Prvo blek metal, kako je red. Visions je debi EP za švedski sastav Vredhe i meni je ovo odmah natrčalo na volej i popravilo mi raspoloženje u sekundi. Volim blek metal koji se svira brzo, energično, a da ima i harmonski zanimljiv program, da je muzika dinamična i da su pesme raznovrsne. Tako ovde posle naslovne pesme koja je rafalna paljba blastbitova dolazi atmosferičnija Whores sa puno promena ritma i dobrih gitarskih tema, pa se onda EP nastavlja sa takođe raznovrsnim i maštovitim programom. Danas je blek metal često spakovan u već readymade harmonije i gitarske fraze pa su Vredhe svetao primer pravljenja koraka unazad i razmišljanja kako da im muzika zvuči osobeno a da se drži nekakve old school matrice. Sjajno je i podseća me zašto volim švedski blek metal već decenijama:
Nisu loši ni Kanađani Allocer na svom drugom EP-ju, Ad Nauseam, mada je ovo melodičniji, savremeniji blek metal po formi. Ali nije i generički spravljen i Ad Nauseam ima dosta dobrih rifova između melodičnijih tema, odsviran je žustro i, eto, to neko ZLO koje tražimo u blek metalu se čuje u više navrata. Bend je muzički vrlo ubedljiv a kompozicije imaju dosta mesa između svojih tema tako da mi je sve to na gomili prijalo:
Treba preživeti intro od pet minuta vrištanja i sintisajzera na prvom albumu kolumbijskih Saatane, ai kad to prođe, ono što sledi je poštena, znojava, melodična i epska blek metal krljačina koja će vam prijati čak i ako niste preživeli. Saatane su old school ali imaju zanat u rukama i ovo je estetski jednostavno ali svirački izvrsno, sa posredovanjem te filozofske i religijske (tj. satanističke) poruke kroz ubedljivo napisane i sjajno odsvirane pesme. Produkcija je takođe odlična pa je Manifestations of the Black Sun debi album kakav se samo može poželeti:
Mađari FeketeFagy postoje dvadeset godina a iza sebe imaju samo demo iz 2012. No, debi album, Kaosz ih odmah stavlja na mapu, pogotovo ako volite oštar, jednostavan, old school blek metal. Ovde nema ni primisli o nekakvoj „atmosferi“ i shoegaze melodičnosti i Kaosz je ploča na kojoj su rifovi pankerski prosti, melodije ZLE a bend OPAK u izvođenju. I zvuk je dobar i ovo je manje od pola sata čistog užitka:
Kapiram da je finski Imperium Evocandi jednočlani projekat jer debi EP, Emissaries of the Ethereal ima tu kućnu, poluamatersku ali ŽUSTRU dimenziju i u zvuku i u svirci. Pesme su okej, ovo je moderniji blek metal ali rađen tako sirovo da se nekako hvata izvorna divljačnost žanra. Samo dve pesme al to je puna kapa za prvi put:
Njjemački Nichtung na svom prvom albumu, Epiphanichtung, zvuče zanimljivo. Ovo je disciplinovan moderni blek metal sa malo death metal elemenata – pre svega baziranje muzike na rifovima, česte promene ritma, mošerski gruv – ali prepun tritonusa i „atmosferičnijih“ harmonskih pasaža. Prilično je to dobro, pogotovo uz duže pesme i tu šamansku tematsku orijentaciju koja kulminira u epskim, melodičnim momentima što ih slušalac pamti i pevuši kasnije u toku dana. Sve to, plus ovo plaćate koliko želite:
Naravno da jednočlani projekat iz Sjeverne Karoline, Darkest, pravi blek metal. Ali ovo je URBANI blek metal. Album Three Circles of the Urban Hell već i imenom to saopštava, a ova druga dugosvirajuća ploča za projekat je sasvim solidna kućna radinost kombinovanog krljanja i atmosfere u kojoj figurišu zvona i horovi. Dakle, ovo NIJE onaj moderni melanholični shoegazeom nadjeveni blek metal nego prljavija, masnija afera. U kojoj ima meditacija, naravno, vrlo je sve to insularno, ali meni prija. I plaća se po želji:
Hell Is Other People nisu za mene, njihova muzika je PREVIŠE shoegaze, ali opet, album Moirae je napisan beskompromisno i odsviran junački pa ko voli melanholiju isporučeni od strane čopora kanadskih demona, nek klikne:
Nemci Laudare kombinuju blek metal, progresivni rok, pa i art rok poetskog usmerenja za jednu interesantnu smešu na albumu Requiem. Naravno, sve je to vrlo staromodno ali u jednom modernom pakovanju, sa puno tragičnih meditacija gde nežni ženski vokal lamentira nad melanholičnim akordima gitare i romantičnim, setnim gudačima, ali, mislim, MENI je to prijalo. Album je i maštovit i raznovrstan i razvlači definiciju blek metala najdalje što može a da ne izda njegovu osnovnu poruku o konfrontaciji i otrzanju i time je još impresivniji. Slušajte:
Sa Oranssi Pazuzu u principu uvek znate šta dobijate. Finski projekat već nekih sedamnaest godina gradi svoj brend psihodeličnog, rokerskog blek metala pa je i novi, šesti album, Muuntautuja jedna halucinantna, zabavna i mošerska ploča koju mogu da zajedno slušaju i belom bojom izmazani blek metalci i stoner rokeri masnih kosa koje mirišu na kanabis. Bend ne odlazi predaleko od fabričkih podešavanja, ali je veoma rafinirao izraz unutar tih parametara i pesme su maštovite, raznovrsne, a zvuk je odličan. OK, neke pesme jesu podugačke ali bend svakako ide na dezorijentaciju i hipnozu i ne možete a da im se ne predate:
Ako vam ime Doedsmaghird zvuči poznato, to je jer je u pitanju sajd projekat Yusafa “Vicotnika” Parveza iz norveških avangardista Dødheimsgard, kao i gitariste Camillea Giradeaua koji svira u živim postavama istog tog benda ali koji ima masu svojih projekata poput Dreams of the Dead, Ysengrin itd. Debi album Doedsmaghird se zove Omniverse Consciousness i u principu zvuči kao raspojasaniji Dødheimsgard, dakle, u osnovi je blek metal sa MNOGO avangardnog interesovanja, ali onda izmešan sa bizarnim lupovima, programiranim udaraljkama, semplovima koji dolaze s onu stranu svesti i raznim studijskim efektima. Ako volite Dødheimsgard i volite kad baš krenu da lome kalup, uz Doedsmaghird ćete uživati. Ovo je u neku ruku neobaveznije, producirano sa manje potrebe da se umili surovim metalcima, a opet je po toj beskompromisnoj estetskoj misiji najbliže metalskoj duši. Poslušajte, makar opšte kulture radi:
Messe Noire su kvebečki blek metal kvartet sastavljen od ljudi već aktivnih u mnogo bendova (poput, recimo, Demonarchy ili Evil Wrath). No šta je još jedan projekat u itineraru? Messe Noire postoji od 2016. godine a Ceremonial Death im je prvi album i ovo je fantastično zao zvuk blek metala i treš/ spid-metala slepljenih u jednu kompaktnu celinu koja ujeda i generalno jebe keve. Oštri, zujeći rifovi, zvuk koji ima u sebi puno intenziteta a nije izblendovan u jednu skroz ravnu, nedinamičnu muljavinu, pa i trajanje albuma od svega 27 minuta su sve jaki aduti da ovo malo remek-delo modernog blek metala ne samo čujete već i preporučite drugima:
Pređimo sada dostojanstveno i bez guranja na stoner rock, doom metal, sludge metal, hard rock i psihodeliju. Outback iz Brajtona na svom EP-ju Wytch nude mučan ali prijemčiv sludge-doom metal, sa tri spore, teške pesme okultno-psihodelične tematike. Ovo su teksturirani komadi distorzije i mikrofonije, vokala koji vrište iz pozadine i bubnjeva koji padaju kao meteorska kiša, ali zvuk je topao i prijatan a bend ume da slušaoca hipnotiše i zadrži uz sebe:
Mučni su i Foretold iz Los Anđelesa na svom debi EP-ju, isto Foretold, ali je ovo u suštini dosta dobro. Pričamo o blackened doom metalu, sa okej rifovima, sporim, iznurujućim ali ipak gruverskim ritmom, jednom svešću da se težina i mrak ne postižu samo zvukom nego i svirkom. Pet pesama metodične sahrane:
Klinci danas SVE zovu blek metalom. Evo, prvi EP teksaškog projekta Interficite Malum čak ni nema doom metal među svojim tagovima na Bandcampu iako je ovo skoro čist doom. Dakle, zamislite da je Peter Steele živ, mlađi trideset godina od momenta u kome je umnro, i da je pored Sisters of Mercy i Sabbatha stigao da ko klinac sluša i Burzum. E, BAŠ TAKO zvuči EP Bitter. I dobar je:
Iako Low Fiction iz države Njujork sebi ne stavljaju ni doom ni stoner u opis posla, istina je da je EP Vestige prevashodno doom metal ploča. Ovo je sporo, hipnotično, epski i ukusno cheesy sa malo arome horor filmova, pa onda malo i melanholije, sve producirano prihvatljivo dobro i ulepšaće vam petnaest minuta vremena u turobnom danu:
Evo i novog albuma za Sonolith iz Las vegasa. Naslovljen III, on se i dalje drži instrumentalne, džemerske filozofije sa kojom je bend i počeo. No, ovo su ipak i napisane pesme, kojima džemerski gruv dobro stoji ali se bend potrudio oko harmonija i rifova i priča njima vrlo lepe priče. Sirova ali sasvim adekvatna produkcija i nešto više od pola sata teške, prijatne muzike:
Jupiter Fungus je „najbolje čuvana tajna grčkog prog roka“ ili tako nešto, jedan progresivni rok bend starog kova sa sve flautom u postavi, orguljama, glokenspilom itd. Debi album benda, Garden Electric zaista zvuči retro, kao da slušate nešto između Emerson, Lake & Palmer, King Crimson i Leb i Sol i to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Psihodelija je ovde prirodna, gruv dobar, paleta zvuka široka i ugodna, miks veoma prijatan. Album izlazi tek prvog ali ga možete slušati na JuTjubu i pre toga:
Bong Witch su kanadski stoner rok bend sa debi EP-jem Origin snimljenim, reklo bi se, u garaži Prljavština i toplina su primarni epiteti što se tiče zvuka a to se dobro uklapa uz muziku koja ima jedna ugodno old school prizvuk, kao da slušate, šta ja znam, više Cream nego Black Sabbath. Ovde zaista ima puno bluza, i „metal“ komponenta je u pozadini a u prvom planu su gitare rađene sa puno vibrata i tremolo rifova, psihodelične ali u vrlo lo-fi ključu. Fino je to sve:
Imaju dva indonežanska benda sa imenom Amerta a ovaj o kome danas govorimo je iz Džakarte i Nodus Tollens mu je prvi album. I odličan je, sa svojom kombinacijom post metala, dooma, malo alternativnog roka. Svakako pričamo o sporom, melanholičnom, atmosferičnom i teškom zvuku, ali u kome su rifovi dobri, dinamika postoji (a nije sve iste snage i glasnoće kao velika većina post metal izdanja), a kombinacija muških i ženskih vokala apsolutan pogodak. Moćan album:
The Quick & Easy Boys kažu za sebe ovo „The Quick & Easy Boys are a power-trio from Portland, OR. They play rock and roll…and they do it well.“ Izvinite ali NA NAMA je da procenimo koliko dobro vi svirate rokenrol, GOSPODO iz The Quick & Easy Boys!!! No, mislim, dobri su. EP Scary Things je kao programski pravljen za halloween, sa mnogo bizarnih, horor ukrasa nervoznoj, psihodeličnoj faziranoj rokenrol osnovi. Kao da se mešaju dve stanice na radiju i obe puštaju najdrogiraniju muziku koju je moguće pustiti pre nego što vam policija sekirom razvali vrata i pohapsi celu bandu. Tako da, poslušajte:
Ako ste slučajno zaboravili, Stöner je stoner i dezert rok supergrupa u kojoj sviraju Brant Bjork, Nick Oliveri i Ryan Güt i izdaje za Heavy Psych Sounds Records. Hittin’ The Bitchin’ Switch je živi album ove ekipe snimljen u Italiji i KIDANJE JE. Ozbiljno, ima petnaest pesama LJUTE svirke, sirov zvuk, raspoložen bend i obrade Kyuss i Motorheada. Mislim, valjda ste do sada već kliknuli link, nemojte da ustajem:
Živi album imaju i Teksašani The Sword. Naslovljen Live at LEVITATION on nudi sedam bluzersko-metaliziranih stoner rok komada za gospodu i dame, dobar zvuk, vrlo solidnu svirku. Izdavač bend naziva „doom metal legendama iz Ostina“ ali ovo je muzika sa MNOGO bluza u svom DNK pa će u njoj uživati i matorija publika kojoj je, šta ja znam, Candlemass suviše cheesy. Prelepo:
Francuzi oda voze neki psihodelični doom metal i to je prijatno. Album Bloodstained im je prvenac i to je kao da je Black Sabbath upao u kazan sa kiselinom. Ali, ONOM kiselinom. Malo hermetično ali dosta prijemčivo, melodično i slatko, lepo to curi:
Finski The Fërtility Cült su kao neki psihodelični stoner rok bend, ali je njihova diferencija specifika da imaju saksofon u stalnoj postavi. Malo tenor, malo bariton i bude to dobro. Peti album benda, A Song of Anger, stiže posle otmene pandemijske pauze i vrlo je ugodan čak i za nemetalnu publiku jer i pored težeg gruva koji dominira, ovo nije agresivna ploča. Pesme su melodične, čak snolike (prijatni ženski vokal i saksofon kao, jelte, umirujući elementi), album dovoljno raznovrstan, zvuk pristojan, ima i dosta gostiju (uključujući na sopran saksofonu) i sve je to jako pitko a bez da bude plitko:
Belgijanci Your Highness imaju STRAHOVITO težak zvuk na novom albumu, prikladno nazvanom Under The Weight. Ja ne znam kako bend zvuči ovoliko heavy a da se ipak razaznaju svi instrumenti, dobro, većina instrumenata, i da su pesme u krajnjem produktu srazmerno melodične. Bend, kome je ovo četvrti album, sebe opisuje koristeći sledeću deskripciju: „kolosalni rifovi/ dhrturavi bluz iz Atverpa“ i to je zapravo sve tačno. Ovo je kombinacija sludge metala i stoner roka koja ima i težinu i bluz ali i metalsku melodičnost pa i agresivnost. Za same uši ovo je teško, ali duša uživa:
Za još preterane težine evo ga novi Sloth Hammer. Bend već znamo, to je jedan freeform sludge-doom kombo iz Lidsa, zainteresovaniji za teksturu i pritisak nego za sad kao baš neke pesme, ali sva izdanja su im do sada bila na pravoj strani eksperimentalne granice. Tako i We Are The Slowbots. Ovo ima samo tri pesme ali bije pedeset minuta i to BAŠ BIJE. Ako ne volite fidbek, faz, vrištanje i mučenje u kome ste VI objekat torture, ovo preskočite. Ostali, za mnom:
Ako vam ne prija kad baš toliko biju, heiress iz Sijetla su negde između sludge metala, posthardkora i post metala. Album Nowhere Nearer će prijati sludge metal publici jer jeste težak i lepljiv ali je zvuk ipak malo prozračniji a bend okretniji od sludge metal proseka. Sve je to dobro i vredi pažnje:
I idemo sada na nešto brže, dakle, thrash i speed metal, hardcore, grindcore pa death metal. Deathspade je, recimo, šašavo ime za black-thrash projekat, ali debi EP ovog solo rada iz Čikaga je solidan. All Hail The Deathspade ima intro i šest pesmaa propisno trešerske rokačine, bez nekakvih inovacija u žanru ali sa pristojnim rifovima, produkcijom i blek metal vokalom. Mošerski, trešerski, blekerski, pitko i okej:
Bloodhound iz Ilinoja imaju debi EP, Braindead i čuju se tu ti njihovi koreni u Slayeru i Sepulturi. No, njihov thrash metal je lepršaviji, sa malo više naklona ka hardcoreu, pa onda i malo death metal uticaja i na kraju je to jedna lepa kombinacija koja zvuči originalno i moderno. Solidna produkcija, odlična svirka, nema šta da mislite:
Bonehammer su black-thrash ekipa iz Buenos Airesa i sa novim EP-jem, Possessed omažiraju neke ključne momente u istoriji horor filma. Tri pesme, veoma okultna atmosfera, old school ljubav ne umire:
Italijani Reverber su svoj četvrti album nazvali The Satan Creation, čisto da se zna čiji su. Ovo je solidan, tehnički izvrstan thrash metal sa dosta truda oko kompleksnijih rifova, jako disciplinovanom svirkom ali i osećajem za, jelte, zabavu. Drugim rečima, Reverber su kao nekakav žovijalniji Kreator i to je sasvim dobra uloga da se igra. Zabavno, poletno, tehnički impresivno, ne treba propustiti:
Nemački Atrocious Devastation zvuči vrlo old school na novom EP-ju, Way to Perfection. Ovo je potentna kombinacija speed metala i hardkor panka, urađena sigurno, sa pesmama koje su brze, energične, melodične, sa refrenima koje je teško izbaciti iz glave. Teme su takođe prijemčive i Avenger (tj. Daniel Cichos), koji sve ovo piše i snima ovim materijalom podseća na svoje veliko iskustvo i mnoštvo projekata u raznim podžanrovima metala. EP se završava obradom Onslaughta, a produkcija je VRLO solidna tako da Way to Perfection od mene dobija visoke ocene i jake preporuke:
Nemci Pyracanda postoje od 1987. godine, a Losing Faith im je treći album izašao tridesetdve godine nakon drugog. Elem, stil benda je opisan kao „speed metal with strong melodies“ na Bandcamp stranici izdavača, ali Losing Faith je više thrash metal ploča srednjeg tempa sa, okej, relativno melodičnim pevanjem. Sve je to, onako, ne sad nešto revolucionarno ali bend zvuči ubedljivo i vidi se da voli ovo što radi. Ako volite, recimo, Metallicu i Sacred Reich, Death Angel i Testament ali da budu MALO melodičniji, Pyracanda nude preciznu svirku, razrađene aranžmane, dobru produkciju:
Isti izdavač ima i peti album kultnih Nasty Savage sa Floride. Jeopardy Room je izašao samo dvadeset godina nakon prethodnog albuma, ali Nasty Savage postoje, sa prekidima još od 1983. Radi se o bendu koji je svojski uticao na zvuk metala sa Floride, uključujući ključne death metal ekipe koje su pokrenule ceo taj talas krajem osamdesetih i novi album predstavlja Nasty Savage u odličnom svetlu. Ovo je treš metal vrlo uverljive energije i kvalitetnih aranžmana sa old school „tehničkom“ oštricom ali mnogo žustre, divljačke svirke. Produkcija je odlična, pesme napisane sjajno, na jednoj pesmi gostuju braća Tardy iz Obituary i u celini ovo je veoma dobar album:
Iz Ekvadora dolazi trio Nightmare, jedna old school ekipa čiji thrash metal u sebi ima dosta panka i klasičnog heavy metal šmeka. EP Grito de la Muerte ima tri pesme, produciran je skromno, ali je odsviran ŽUSTRO i sve zvuči jako dostojanstveno i autentično. Po ceni od koliko date je sve još prijemčivije, ali ako iole volite old school thrash metal ovo je vredno vašeg vremena:
Krvoločan black-speed metal dolazi iz, naravno, Finske sa drugim albumom benda Vitriolic. Naslovljena Black Steel Vengeance ovo je ploča vaših snova ako svi vaši snovi imaju košmare o buđenju nakon pijanke kada shvatate da ste krvavi, da to nije vaša krv i DA STE I DALJE PIJANI. Deset pesama old school oranja u jeftinoj produkciji i sa mnogo lošeg raspoloženja: nećete se pokajati:
Whoa, The Crown imaju novi album, Crown of Thorns i baš su se uozbiljili. Da se razumemo, ja ove Šveđane načelno veoma volim, njihov thrash metal sa elementima hardkora, death metala, heavy metala pa i rokenrola je uvek bio taman po mojoj meri (a i bend koji bar jedan album nazove tako da u imenu ima i „Cobra“ i „Speed“ i „Venom“ ima moju vječnu naklonost) ali nisam baš očekivao da sa dvanaestim albumom, posle više od četvrt veka rada zvuče baš ovako ozbiljno. Ovo je trinaest pesama (deset regularnih tri bonusa) thrash-death i melo-death krljačine koja je odsvirana IZ SVE SNAGE i producirana prebučno za moj ukus ali i dalje suptilna u potrebnoj meri. I tekstovi su ozbiljniji, a album je i dovoljno raznovrstan da se čovek ne umori od glasnog zvuka i počne da preskače pesme. Vrlo, vrlo dobro:
Za vrhunski britanski pank program su tu The Brislingtonez iz Bristola i njihov izvrsni EP No Hard Feelings. Ovo je pank koji ima prostora i za hardkor krljanje i za orguljaške ukrase i za melanholične teme odsvirane na trubi pa znate da ste u dobrom društvu. Pesme su fantastične, pravi mali narativni epovi, svirka je odlična, produkcija takođe odlična i ovo je naprosto fantastično izdanje koje NIKO ne sme da propusti:
Nikada nisam čuo za hardkorpank bend Mala Sangre iz Pensilvanije, a oni imaju već više albuma i sviraju više od decenije, i to BAŠ u stilu koji meni ekstremno prija. Novi album, Mata Mata je, u skladu sa sloganom benda („Welcome back to 1984.“) kao da slušate neko klasično izdanje hardkora iz osamdesetih, tipa MDC, RKL, Jerry’s Kids itd, pankersko a trešersko, brzo i ekstremno okretno, producirano bez kompresora, sa ložačkim refrenima i bez brige šta će biti sutra. Malo sam i šokiran da ovakvi albumi i danas postoje, ali hvala im na tome. Ne propustiti:
I Španci Pariah zvuče retro na EP-ju Dimensión Feudal, „snimljenom za šest sati“ prošlog Avgusta, ali njihova muzika je kombinacija thrash i death metala, svirana kao crossover thrash. Dakle, četiri pesme, jak tempo, pržački rifovi i, s obzirom na brzinu snimanja, vrlo solidan zvuk. Prijatno a, po ceni od koliko date, i pristupačno:
Isto kombinacija thrasha i deatha u hardcorepunk ključu dolazi na trećem albumu birmingemskih Avavago. Ali ovo je Birmingem iz Alabame, molim lepo a album Echoes of the Fallen je primer „antiautoritarnog“ metala onako kako ga ovaj bend shvata. I mislim, to je kombinacija thrash i death rifova, vrištavog pevanja, bluz solaža i jedne prilično pankerske, nervozne ali u krajnjoj liniji disciplinovane svirke. S obzirom na to da su pesme kompaktne, kratke i krljački orijentisane, meni se ovo prilično dopalo:
Super su i Bio Crisis iz Meksika sa albumom El presente es el comienzo del final. Ovo je deset pesama vrlo ugodnog d-beat hardkora, sa bogatim, lepim zvukom, dobrim, evokativnim rifovima, odličnom izvedbom i cenom od koliko sami ponudite. Ako volite Wolfbrigade i slično, Bio Crisis su obavezna lektira:
Constituents nije neko blek metal ime, ali ni Constituents iz Baltimora nisu neki blek metal bend. No, njihov krosover-treš ima u sebi dosta blek metala, pa malo i death metal elemenata i to je jedan funkcionalan spoj. Album Horrific Realizations je brz i energičan, ali napisan ambiciozno sa puno smene harmonija i rifova, tempa i ritmova u nečemu što je kinematično, evokativno a ipak tečno i mošerski potentno. Prijalo mi je a plaća se koliko date:
Age of Fear iz Los Anđelesa sviraju melodičniji, ali vrlo heavy D-beat hardcore. Kako se to već danas radi. EP koji su nazvali samo E.P. ima četiri pesme od kojih je najmanje jedna bazirana na Herbertovoj Dini. Otmeno! Enivej, muzika je odlična, produkcija okej i ovo vredi čuti:
Nizozemci hamerhaai svoj metalizirani hardcore dosta spretno mešaju sa malo lepljivih sludge metal rifova pa je novi EP, Tand om Tand jedna mošerska, teška a prijemčiva afera sa šest pesama pokretačkog, snažnog gruva i teškog ali toplog zvuka. Takođe, daundloud se ne plaća pa zaista nemate ni jedan izgovor da ovome ne date šansu:
Slime iz Portlanda u Oregonu trpa jako težak, jako metaliziran beatdwon hardcore. Album Outside Mentality sa svojih sedam pesama ni ne traje predugo ali ovo je muzika toliko teškog zvuka i agresivne dispozicije da je vi ne biste ni podneli duže od ovoga. Al dobra, je, sve ima jedan vrlo andergraund šmek i deluje kao da je na korak od implozije iako je tehnički sasvim kvalitetno. Preporuke za mošere i bolesnike:
Još gangsteraja stiže iz Vankuvera sa EP-jem benda Left With None koji se zove A Higher Path. Dakle, heavy je, trpa se iz sve snage, al nije glupo i ovde je metal komponenta iskorišćena da se pored dobrog zvuka ode i u harmonski malo originalnije sfere. Samo dve pesme i intro ali odličan materijal, i jako HEAVY:
Glorious Wounds sa Rod Ajlenda sebe reklamiraju kao „melodični hardkor“ ali EP Glorious Wounds (koji ima sedam pesama pa je skoro pa album) je melodičan samo u nekim momentima. Na primer, pesma A Headstone with Your Name koja je bila singl ima melanholičnu harmoniju u osnovi, ali je U SUŠTINI ovo okretan D-beat pank. Kao i ostatak materijala. Dakle, d-beat krljanje bez mnogo gubljenja u nekakvim meditacijama, vrištav, promukao vokal, pristojan zvuk, sve kako treba, pravo uživanje:
Pa su tu Cimitir iz Ričmonda u Virdžiniji sa kombinacijom crustcorea i death metala. No, ovo je ono gde je crust u prvom planu pa je album Cimitir prevashodno besna, protestna ploča a koja samo u osnovi baštini jako nizak štim i zvuk gitara koji biste očekivali na nekom albumu švedske death metal scene. Sjajno je to, da se razumemo, sa odličnim ženskim vokalom i pravilnim etitjudom:
Italijanski jednočlani projekat ROTGOD je nominalno death/thrash ili black metal ali suštinski je EP Polemics and obscenity – Part 1 naprosto grindocre. I to baš po italijanskom old school šnitu. Na stranu obrada Cripple Bastardsa koja to samo potvrđuje, ostatak muzike je kao da slušate Indigesti koji pokušavaju da sviraju death metal. Mislim, PRELEPO. Cena je koliko date:
World Full Of Ugliness je debi album tokijskog goregrind projekta AFTERDISMANTLING. Zvuk je PRETEŽAK, svirka nervozna i brza, vokali zvuče kao se neko zajebavao a rifovi su jednostavni i zapaljivi. Naravno da su pesme kratke (ni jedna ne dobacuje do dva minuta) i da imate obradu kultnih Dead Infection. Sedam komada plasiranih direktno u jaja, pa izvolite:
Generalno ne pokrivam reizdanja u ovim pregledima – ko ima vremena još i za TO? – ali Alting Vildere / Nok Er Aldrig Nok danskog benda UxDxS naprosto MORAM da pomenem, delom i jer nisam siguran da li je Nok Er Aldrig Nok komponenta ovog albuma ikada pre izašla. Odnosno, prilično sam siguran da nije, jer je ovo materijal sniman i miksovan 2022. i 2023. godine i ne nalazim mu prethodnog izdavačkog traga. Alting Vildere je, pak njihov EP iz 2015. godine (kada se zvao #Altingvildere) i oba dela ovog albuma nude VRHUNSKI, i vrhunski agresivni skandinavski grindcore. Dakle, pričamo o bendu na tragu superherojskih postava kao što su Gadget, Nasum ili Rotten Sound sa izvanredno visokim nivoom tehničke ekspertize i pesmama koje za pola minuta ili nešto duže naprave apsolutni haos i prosto vas primoraju da odmah po završetku slušanja ili krenete iz početka ili izađete iz kuće i potučete se sa bar tri vozila gradskog prevoza odjednom. Dakle, svirka vrhunska, produkcija izvrsna, pesme kompaktne i sjajne a još se i bend zove kako se zove (dakle United by Drugs and Satan). Pa, ako OVO ne slušate, ŠTA uopšte slušate ovog vikenda?
Vulgar Mephitis iz Pitsburga imaju odličan demo (Demo 2024) sa dve pesme brutalnog death metal zakucavanja. Zvuk je izvrstan, svirka precizna i brza, gruv pošten. Mogu odmah da snimaju album što se mene tiče, zvuče zrelo i kvalitetno:
Disembalmed iz Štokholma su, pak ona varijanta švedskog death metala koja u svom zvuku ima solidnu količinu D-beat panka. EP Fields of Putrefaction sa svoje četiri pesme će vam dobro prodrmati bubrege jer Disembalmed idu napred kao pitbul a rifovi su im topli, prijemčivi i neodoljivi. Još i ovo plaćate po želji a ODLIČNO JE:
Pa onda imate i Splinter Flesh iz Njemačke, sa debi albumom, Pandemic. Ovo su dva čoveka od kojih je jedan izuzetno iskusni Fabian Schwarz što još od devedesetih radi sa gomilom bendova, pa je Splinter Flesh jedan ugodan komad old school death metal krljalčine sa puno finih trešerskih rifova, dobrim, dinamičnim bubnjevima, generalno kvalitetnim mošerskim programom. Album je produciran odlično, pesme su taman brze i komplikovane koliko treba i sve je to ne sad nešto inovativno ali PITKO i vrlo prijatno:
Age of Ashes iz Edmontona sviraju melodični death metal koji meni neobično prija. U prvom redu, novi, drugi EP za kanadski bend, Arctic Slaughter nema onu prebudženu, nepodnošljivo nedinamičnu produkciju koja je česta u melodeath krugovima – ovde su instrumenti lepo razdvojeni i sve se čuje prilično dobro – a u drugom redu, pesme su, iako melodične, zapravo maštovite u tome kako nižu atmosfere i pričaju priče. Plus sve je dinamično odsvirano, prilično brzo i pošteno me je odobrovoljilo, ukazujući da možete raditi melodeath moji će se meni dopasti a da se ne svede baš sve na imitiranje The Black Dahlia Murder. Pa, rispekt deco:
Kolumbijski duo Cadaveric Messiah ima konfrontativno grozan zvuk na EP-ju Into The Putrid Fumes Of The Abyss, ali koji pristaje njihovom vrlo andergraund stavu i obožavanju „avramske demonologije i kabalističke tmine“. Naravno da je ovo black-death metal, ali sviran SA UBEĐENJEM pa i pesme nekako na silu osvajaju slušaoca i teraju ga da misli o stvarima koje crkva nije BEZ RAZLOGA zabranila još pre nekoliko vekova. Navalite:
Ako volite ruski slem, Tumorflesh Rejection su novi bend iz Sankt Petersburga koji donosi baš ono što vam treba. EP Irreversible Extraterrestrial Termination je sanjarija o istrebljenju ljudske rase od strane superiornog vanzemaljskog organizma i mada Tumorflesh Rejection nemaju sad neka originalna rešenja u ovome što prave, njihova muzika nastaje u okvirima visokog standarda koji važi za ruski slamming death metal i nećete biti razočarani. Produkcija, svirka, ali i rifovi, sve je to vrlo solidno:
Italijani AydrA se hvale da je njihova muzika old school tech death metal i ima to smisla. Njihov treći album, Leave to Nowhere, snimljen dvadeset godina posle drugog, ima dosta gruva i produkcijski je pitkiji od onog što se danas podrazumeva pod tech death standardom. Utoliko, ovo je na momente kao ubrzani Death iz Human faze, odsvirano lepršavo i zabavno:
Vomit Forth iz Konektikata sviraju death metal i snimaju za Century Media a što valjda objašnjava kako su na svom drugom albumu, Terrified of God uspeli da nekako nagomilaju najdosadnije elemente koje inače asociram sa deathcoreom. OK, nije ovo TAKO LOŠ album jer da jeste ne bih ni pisao o njemu, ali između prebudženog mastera i nemaštovitih breakdown momenata ovde ima dosta stvari od kojih meni popušta pažnja. Srećom, bend onda tu i tamo ima neki dobar rif, neku zanimljivu aranžmansku vratolomiju i mada na kraju pesme zazvuče kao da su sklapane metodom slučajnosti, nađe se tu dovoljno zanimljivog i za mene:
Norvežani Ruun imaju EP Corrosive to the Soul sa dve pesme koje će vam zaista malo korodirati dušu ALI ONA ĆE TO VOLETI. Pričamo o old schol death metalu, napisanom da zvuči tečno u svojoj smeni lepljivih rifova i mošerskiih ritmova, te pomalo praskavom ali prijatno šantavom zvuku koji odgovara toj starostavnoj atmosferi što je bend traži. Meni je ovo odlično i podržavam bend da što pre snimi drugi album:
Ako apsolutno morate da odete na svadbu, krštenje deteta, stoti rođendan omiljene bake ili džender rivil parti ali ste u totalnom bloku po pitanju šta odneti kao poklon, e, pa, IMATE SREĆE. Seven Metal Inches Records je otvorio preorderovanje za seveninčer Dismembered Flesh na kome jedan od najboljih savremenih death metal bendova inspirisanih skandinavskim i konkretno švedskim death metalom obrađuje po jednu pesmu dva najvažnija švedska death metal benda. Pričam, naravno o njemačkim Carnal Tomb koji ovime obeležavaju deset godina uspešnog rada kao preduzeće, a pesme su, i iz naslova se vidi, Dismembered od Dismember i Extremely Rotten Flesh od Grave. Dakle, apsolutni klasici koje izvodi bend što je taj kombo niskog štima i teške, a okretne svirke jako dobro preuzeo od preteča i ponosito nosi u nove pobede. Kako je količina singlica ograničena, alternativa vam je kupovina digitalne kopije direktno od benda. Pa, mislim, ne šalite se da ovo propustite:
Mass Death je split EP bostonskih death metal bendova Matriphagy i Wretched Inferno a koji ne samo da imaju dva zajednička člana nego i zvuče vrlo slično. Pričamo o zdravom, kvalitetnom slamming death metalu na obe strane, sa puno tehnički kvalitetne svirke, solidne produkcije i deficitom ambicije da se bude edgy po svaku cenu. Ovo je naprosto odličan, dobro napisan i dobro odsviran slem koji bije jako i ne nudi utjehu. Ali ćete svejedno uživati:
Istanbulski Konatus sa svojim debi albumom Psikoz isporučuju možda najudobniji death metal ove nedelje. Ovo je naprosto prepuno dobrog, toplog mošerskog gruva koji se ne ruši ni promenama ritma – niska prijatnih rifova je ovde naprosto hipnotična, spakovana u zvuk koji je bogat i snažan a opet dovoljno „mekan“ da promene tempa i intenziteta svirke ne izvode pesme iz tog mantričnog formata koji kreće od prvog takta. E, sad, nekome će to možda biti i monotono, ali Konatus zbilja dobro sviraju i pišu okej pesme i album se bavi graničnom psihologijom tako da, meni je ovo odličan prvi dugosvirajući iskaz i preporučujem ga svima za konzumaciju:
U vrlo sličnom su čamcu i nizozemski Klaïton čiji EP sa pet pesama Behind the Ritual ima samo malo tvrđi, teži zvuk. Zapravo, Klaïton su po zvuku bliski skandinavskoj školi i ovo je teško i mučno ali u stvari prijatno i obaviće vas prijateljskim rifovima i opojnim zvukom ljudskih vrisaka. Bend trese odličan gruv, dobrih rifova ima za izvoz a vokali su odlični pa ovde nema greške, death metal poslastica:
Finci Morbific svoj 7“ EP Promethean Mutilation izdali su za etiketu vrlo prikladno nazvanu Extremely Rotten Productions. Jer, mislim, ovo su tri pesme old school štroke, death metala koji kao da je izašao iz ne više tako svežeg groba pa se prekriven zemljom i suvim lišćem tetura po kraju i plaši malu decu i mačiće. Pevač na momente zvuči ko da će i sam da umre, ili da makar pošteno povrati (prva pesma se zove Vomit test) a pesme su, iako bend u samom stilu ne traži neku veliku originalnost, napisane pristojno. Kruna svega je ta krš produkcija koja svemu daje autentičnost i prijemčivost. Udrite:
I na kraju smo, da poslušamo krosžanrovska i eksperimentalnija izdanja i heavy metal. I, evo, Agony Breed je „opasno“ ime za bend, ali trio iza tog imena je više grunge/ noise rock postava nego bilo šta drugo. Prvi EP trojca iz Sakramenta, Misery, ima pet pesama garažne jednostavnosti u produkciji, ali fine dinamike i pamtljivih tema, dobrog gruva i energije u svirci. Podrška:
Myælin nije baš metal bend. Jer, mislim, nije ni bend niti svira metal: ovo je belgijski „zenhaos kolektiv“ sklopljen od strane više multidisciplinarnih umetnika a čiji su muzički performanski formatirani kao rituali. Novi album, The Worship Of Samirah je u tom smislu nešto između obredne ceremonije, slobodne avangardne improvizacije i svrlo slobodnog sludge metal džema. I, da se razumemo, dosta je dobar. Ovo bi zbilja trebalo da se dopadne i metalcima i avangardistima i okultistima, sa svojim teksturalnim eksploracijama (razni sintisajzeri i bas gitara), naglašenim, teškim ritmom i onostranim vokalima. Još i plaćate koliko želite:
Crowning, screamo/ emoviolence bend iz Čikaga je trenutno na japanskoj turneji sa japanskim bendom Oaktails pa su izdali i split EP, nazvan samo Oaktails Split i, oh, ovo je DOBRO. Crowning su dali dve pesme a one su bučne, ekspresivne, pamtljive, MA ODLIČNE. Sa druge strane, Oaktails imaju svoje dve pesme i to je dramatično i emotivno i stilski vrlo slično američkom bendu, samo sa više japanskog, pa, ludila. MNOGO dobro a daunloud plaćate koliko hoćete:
Kazahstanski Holy Dragons sviraju skoro trideset godina i imaju dosta izdanja pa ko ih zna, zna šta ga čeka na novom EP-ju, Ветер крепчай. To je ne sjajno produciran ali srčano odsviran heavy metal stare škole, izraza koji je primitivan ali ne neelegantan. Ovo nije pećinski metal već prosto muzika ljudi koji su stasali pre nekoliko decenija i najbolje se osećaju kada prave muziku blisku onome što su slušali u detinjstvu. Evo:
You’re Gonna Die Tonight je prošireni rimejk prvog albuma pensilvanijskih Cheese Industries i mada generalno nemam mnogo vremena za kućne bendove koji stalno remiksuju, remasteruju i prepakuju materijal snimljen na telefonu pre pet godina, ovo je zapravo dobro. Bend je maštovit, pesama je dvadesetdve i to je jedna eklektična smeša metala, semplova i plesnih ritmova, gitarskog nojza, generalne proleterske avangarde. Simpatično je i plaća se samo simbolično i vredi da se čuje ako volite bendove u rasponu od Shit & Shine do Pigface:
Na sasvim drugoj strani metalnog spektra su bečki Dragony. Mislim, ako volite ultra cheesy melodični, simfonijski power metal koji peva o zmajevima i drugim fantazijskim motivima, peti album ovog benda, Hic Svnt Dracones je TO, skoro sat vremena, sa dvanaest pesama uz koje vam dođe da se obučete u zelenu čoju, dohvatite verni luk i tobolac sa strelama i krenete iz kuće zaričući se da nema stajanja dok ne oborite svog prvog zmaja. Produkcija je, jebiga, PLASTIČNA, kako je to praktično propis za ovakve bendove, skroz bez dinamike, ali je svirka dobra i bend piše lepe melodije, epske refrene, sve što treba, pa ko voli, nek izvoli:
Manje produkcijski napržen i generalno manje cheesy power metal stiže na trećem albumu estonskih Villain In Me. Ova ekipa sa, evo, trećim albumom u tri godine uspeva da ponudi svu melodičnost koju očekujete i potrebujete od power metala ali u nešto zrelijim, ako mogu da kažem „odraslijim“ aranžmanima, sa proširenim harmonskim programom, do mere kada mogu da kažem da je ovo kombinacija power metala i alternativnog metala. I ona odlično funkcioniše, Sleepwalking je ploča kojom će biti zadovoljan svaki power metal adikt na epske refrene, klavirske akorde između tvrdih gitara i hrskave, melodične solaže, ali i ona publika kojoj su progresivni rok i metal blizu srca. Fino.
House Of Lords izdaju albume od kasnih osamdesetih i, naravno, dosta i zvuče kao da su i dalje osamdesete. Ovaj bend, vrlo čvrsto ušančen u glam metal formatu ipak uspeva da svoj zvuk evoluira u skladu sa razvojem produkcijskih kapaciteta modernog doba pa je i njihov četrnaesti album, Full Tilt Overdrive, korektan spoj klasičnog hard roka, glam metala i savremenog studijskog zvuka. I to dobrog, House Of Lords, iako upeglani do koske ne zvuče beživotno i mašinski i vokali Jamesa Christiana su i dalje veoma ubedljivi a bubnjar B.J. Zampa pošteno i dinamično trese. Lepo:
Imajući u vidu da sam pre nekoliko nedelja napravio mikstejp na kome je bila gomila fank-metala iz ranih devedesetih, Irci Dürtbürd su mi legli ko budali šamar. Album Salad Dungeon je pravljen pet godina, i u pitanju je vrlo zrela, vrlo promišljena ploča koja nije samo imitiranje Peppersa iz ranih devedesetih već jedan originalan izraz „alternativnog“ metala sa zdravom fank osnovom. Mislim, svirka je sjajna, produkcija vrlo dobra, pevanje ima lepu soul notu, ali u prvom planu je kvalitet pesama koje su pune dobrih tema i pažljivo osmišljenih aranžmanskih zahvata. Sjajno:
Album nedelje, novi album kvarteta Chat Pile iz Oklahome, naslovljen Cool World i dalje ne uspeva da razreši dilemu koju svet ima od njihovog prvenca 2022. godine, naime da li ovi ljudi sviraju noise rock ili sludge metal. Ako pitate Chat Pile odgovor je verovatno gormko „DA“ a i ja sam njihova prethodna izdanja stavljao u različite sekcije ovih mojih nedeljnih prikaza. Enivej, Cool World je jako dobra ploča noise rocka koji mogu da slušaju i sludge metalci jer je i vrlo heavy i agresivna. No, disonantnost u harmonskom domenu i to da zvukom benda dominiraju bas gitara i bubanj, sa gitarama koje dodaju „metalnu“ teksturu ovo čini za MRVU više noise rock albumom. Ali, mislim, ODLIČNIM. Pesme su napisane izvrsno, izvedba je vrhunska, zvuk napumpan ali FUNKCIONALNO napumpan i ovo je prosto album koji od početka do kraja slušate napaljeni do daske pa odmah krenete ispočetka:
