Drugi roman Nine Savčić, U lancima, izašao, kao i njen debi, za beogradski Ahipelag 2021. godine je knjiga od koje se bukvalno prepadnete iako istovremeno ne možete da je ispustite iz ruku. A i jedno i drugo su posledice senzacije da dok čitate ovu knjigu sve vreme imate utisak da i ona čita vas. I mada to može da deluje kao izlizana fraza koju wannabe marketinški magovi i internet influenseri žele da prikače svakoj knjizi u kojoj ima makar truka introspekcije, U lancima je fenomen za sebe, rastrzanje čoveka iznutra, na najsitnije komadiće njegove ličnosti i sopstva, detoniranje njegovog samosažaljenja i naučene, „samoodbranaške“ pasivnosti, ubacivanje u mašinu za mlevenje mesa katarze i rekonstrukcije čovečnosti dok taj čovek ne počne da pravi razliku između narcizma i samopoštovanja i napravi prve, nesigurne, možda i besciljne, ali nepobitne korake ka sazrevanju u STVARNU formu čoveka, napuštajući ugodni zatvor i prijatne lance stadijuma dečaka za koji je mislo da želi da potraje večno.
Ima očiglednih sličnosti između ovog romana – koji je bio i u užoj konkurenciji za Ninovu nagradu – i prvenca Savčićeve, Vlasnik svega našeg, a koji se zakitio nagradom Isidora Sekulić. Obe knjige su u formalnom smislu bliske romanu toka svesti i obe se odriču formalnog zapleta i puštaju dramu (i to DRAMU dramu) da ispliva iz ličnosti glavnih junaka koji su hiperosetljive ali, važnije, HIPERREFLEKTIVNE osobe za koje svet i njegovi fenomeni nisu samo pozadinski šum preko kojeg otmeno jedri nedodirljivi ljudski um što se zaputio ka jasno zacrtanoj sudbini, nego urlajući cunami buke, boja, bljeskova i borbe da se makar integritet uma sačuva u svom tom pandemonijumu senzacija. Velika razlika je svakako ta da je protagonist muškarac i da se, ako smo u slučaju Vlasnika svega našeg mogli (ili makar smeli da se usudimo) da protagonistkinju u nekoj meri poistovetimo sa autorkom i pretpostavimo da je deo dešavanja i refleksija na koje smo nailazili u tekstu došao direktno iz života, sa U lancima nemamo ovu vrstu luksuza.
(Ovde ponovo sledi napomena da sam roman na čitanje dobio od autorke koju poznajem lično.)
Opet, i U lancima baštini identičnu kombinaciju hiper-realnog i halucinantnog koja je nosila Vlasnika svega našeg. I ovde je glavni junak Beograđanin, sa radnjom koja se velikim delom odvija na potezu Dorćol-Slavija, sa radnim mestom protagoniste koje se poklapa sa jednim od radnih mesta autorke, i ma koliko da roman duboko odlazi u bespuća misli i emocija glavnog junaka, on je fascinantno MATERIJALAN u tome kako oslikava Beograd i njegove delove – uključujući Senjak – u kojima se dešavaju pojedinačne scene. Teško je pronaći tačniji izraz od toga da Savčićeva mapira grad u čitaočevoj glavi, ne nekakvim „tehničkim“ – i dosadnim – insistiranjem na deskripciji fasada, navođenju distanci između tačaka i objašnjavanjem svih skretanja kojima se stiže sa jednog na drugo mesto, već jednim spretnijim – i zanimljivijim – prikazivanjem da je kretanje po gradu za glavnog junaka uvek neka vrsta pustolovine, izlaska iz domena poznatog (a što su njegov stan i kancelarija u kojoj radi) i silazak u svet za koji ne možemo biti sigurni da nije mutirao od prošlog izlaska.
Ovaj intenzitet deskripcije i najbanalnijih radnji kao što je kretanje ulicama grada snažno u čitaoca upisuje mapu tih kretanja dok sebe ne uhvati da zna i može da nabroji sve situacije u romanu kada je glavni junak izašao iz stana ili kancelarije, kuda je išao i koliko je to trajalo. Za Vlasnika svega našeg je Savčićeva ovu vrstu intimizacije čitaoca sa glavnim likom izvela koristeći vremenske mere, strpljivo ponavljajući iste radnje u tekstu dok čitalac nije ušao jednoličan u ritam zajedno sa protagonistkinjom a onda zajedno sa protagonistkinjom svaku varijaciju i odstupanje od ritma proživaljavao kao strašnu, uznemirujuću, DRAMATIČNU anomaliju. Za U lancima je koristila prostor, distance i grad kao, rekosmo, materijalni fenomen koji je istovremeno i prepreka što se iznova mora savladavati ali i jedna od retkih stvari koje protagonistu drže zapravo uzemljenim i ne daju mu da nestane u crnoj rupi svojih misli.
„Intruzivne misli“ kao psihološki i psihijatrijski fenomen su u domaći vokabular – izvan uskostručnih tekstova – ušle srazmerno nedavno kao još jedan od onih podsetnika da naš um nije nužno domaće, toplo, bezbedno i podržavajuće mesto i da se „u lancima“ može biti i kada ste nominalno potpuno slobodni, na ime pretrpljene traume, šoka, netretirane mentalne bolesti ili kobinacije sva tri. Ovo nije jedina niti glavna tema romana, ali jeste njegova tema, sa glavnim junakom koji ne uspeva da se odbrani od loših navika u različitm značenjima, od klasične hemijske adikcije, pa do opsedanja ženskom osobom prema kojoj od prvog trenutka kada je vidi oseća strahovitu žudnju što se samo delimično može opisati kao seksualna.
Glavni junak romana je adikt, ali ovo nije roman o adikciji onako kako se inače pišu romani o adikciji. Štaviše, njegova kombinacija ksanaksa, kanabisa i kamparija je verovatno odabrana ne samo zato što ovako naređani tvore simpatičnu aliteraciju već i jer su po sredi srazmerno „slabi“ stimulansi, u najboljem slučaju tek „gateway“ verzije koje adikte-početnike tek potencijalno mogu da odvedu putem razorne, socijalno i zdravstveno fatalne adikcije. Jer ovaj adikt, ma koliko njegova adikcija bila važan, temeljan deo njegove karakterizacije, nije stereotipni adikt iz literature čija je materijalna baza presudno ugrožena ekonomijom pothranjivanja adikcije, niti se on kreće u stereotipnom društvu drugih adikta, dilera, seksualnih radnica (i radnika), policije i službi za podršku onima koji boluju od adikcije.
Štaviše, hemijska adikcija koja JESTE važan deo ličnosti glavnog junaka – i on HOĆE imati susrete sa dilerima i HOĆE imati dramatične ispade i scene sa isprepadanim drugim likovima koji ne znaju kako da se ponašaju kada se suoče sa adikcijom koja progovara iz usta živog čoveka – je ovde spretno iskorišćena da otvori put za dublje analiziranje njegovog karaktera i, do kraja romana se pokazuje pre svega kao simptom a ne bolest po sebi.
Naravno, ne simptom socijalne izopštenosti ili ekonomske deprivacije, U lancima je pre svega roman nerazrešenih porodičnih odnosa i ovo je veoma primetno kod praktično svih likova koji imaju „govorne“ delove u tekstu. Teza da porodica presudno formira naše ličnosti je u centru radnje i promišljanja ovog teksta, ali sa velikim naporom da se proradi i to da porodica ne prestaje da nas presudno formira i deformiše daleko posle Frojdovih ključnih prvih pet godina života, pa onda daleko i preko granice formalnog punoletstva. Štaviše, protagonist ovog romana ima izvanredno polomljen odnos sa svojom porodicom i njegovi otac i majka se nikada u njemu ne pojavljuju ni u istoj državi sa glavnim likom a da su opet, pogotovo majka, fatalno prisutni u svemu što on radi ili, čak, misli, ili ČAK, oseća.
Drugi likovi u romanu imaju partnere i supružnike kojih se plaše ili koje preziru ili za koje ništa konkretno ne može da se sazna jer deluje kao da su izmišljotina kako bi laž o koliko-toliko normalnom životu koju svi želimo da projektujemo prema svetu, bila malo uverljivija. Jedan od likova, a koji je zapravo i sam samo iz druge ruke prisutan u tekstu, ima još mračniju, polomljeniju porodičnu priču. Ako odaberemo da u nju poverujemo.
U lancima je, dobrim delom kao i prethodni roman autorke, opsednut logosom, tekstom, hvatanjem amorfne materijalne „stvarnosti“ u nešto apstraktno ali probavljivo, shvatljivo, klasifikabilno i uredno. Dok je u Vlasniku svega našeg biblioteka bila svetilište logosa, mirno, spokojno, bezbedno i blagorodno, U lancima ulazi u vrelinu čina kreacije i bavi se pisanjem kao, kako to obično kažemo, laži koja treba da kaže istinu. Glavni junak je tako, pored svog skoro kafkijanski besmislenog posla u državnoj administraciji, nadareni sklapalac telgrama saučešća ali i pogrebnih govora za rastuću populaciju zadovoljnih klijenata koji žele da se izraze ali ne umeju. Ovo nije pisano u osuđujućem ključu i protagonist je, pored svih sopstvenih ciničnih opservacija, tretiran kao od proviđenja privilegovani pojedinac kome je mašina za proizvođenje logosa data na poklon na rođenju a to da je on koristi prevashodno u ovakve svrhe je samo refleksija njegove generalne lenjosti i neverovanja u sopstvenu vrednost.
Najbliže što roman prilazi zapletu onda bude kada mlada, lepa žena od glavnog junaka traži da – za vrlo solidnu sumu novca – napiše roman po narudžbini. I mada je ghostwriting niti nov niti originalan „trilerski“ zametak zapleta, Savčićeva ga tretira u sasvim osobenom ključu, provlačeći ne samo protagonistu kroz strahovita iskušenja koja idu i uz najspontanije činove kreacije, već i druge likove o kojima glavni junak stvari saznaje samo delimično, posredno, često i dalje kroz tekst ili prepričavanje od strane naratora za koje nemamo razloga da mislimo da su pouzdani, uvlačeći i njih u dramu koja, kao i u prethodnom romanu iste autorke MOŽDA postoji samo u glavi glavnog lika.
Ali taj ulazak u glavu i jeste ono što čoveka prepadne jer je U lancima možda do sada najbolji argument za teoriju da neki ljudi mogu da nam čitaju misli. Šta je Savčićeva sve u svom životu doživela da bi napisala ovaj roman je manje zanimljivo pitanje od pitanja kako je sa ljudima sa kojima je to doživela uspostavila odnos tolike bliskosti da se OVOLIKO ogole pred njom i na kraju završe kao delići ličnosti glavnog junaka romana U lancima, sukobljeni parčići ida i superega koji se jure po ruševinama njegovog uma, žudnje, strahovi, frustracije, ispadi besa i samosažaljenja, snažne, nepodnošljive želje, stida, koji svi kaskadno jure jedni za drugima u toku svesti koji SVI imamo ali skoro niko među nama neće, sem kada ga priteraju uza zid na terapijskoj sesiji za koju ga uveravaju da je potpuno poverljiva, ni za živu glavu priznati pred drugim ljudima. U lancima time postaje ne samo roman toka svesti nego roman tokova u slojevima svesti, od onih najgorih, primalnih reakcija koje smo se naučili i od samih sebe da krijemo i da tvrdimo da smo ih prerasli sa godinama i sazrevanjem, preko opsesivnih „overthinkovanja“ svakog detaljčića odnosa sa drugom osobom koji bi posmatraču sa strane morali delovati kao potpuno trivijalni i nevredni ikakve pažnje (samo kad taj posmatrač ne bi i sam mogao da se priseti istih takvih sopstvenih agoničnih opsedanja svakom rečju, pogledom, intonacijom, izborom reči u rečenici ili emođija u tekstualnoj poruci koji su ga poslali u čistilište samoispitivanja i pakao samooptuživanja), pa do konstrukcija čitavih scenarija žudnje realizovanih u scenama infantilne ispunjenosti i zadovoljstva koje nekako sebi predstavljamo kao zreo, poželjan jedini ispravan konačni ishod beskrajno komplikovanih dijalektičkih odnosa što ih imamo sa predmetom svoje želje koji, prokletnik, nikako da se svede na tu jednu prostu stvar – predmet.
U lancima je na jednom nivou manje kompleksan roman od Vlasnika svega našeg, prevashodno jer on nema tu sve izraženiju međuigru halucinacije i „stvarnosti“ koja čitaoca stalno drži u stanju zapitanosti ŠTA se dešava i kako treba da tumači scene koje se odvijaju pred njima (odgovor je „pažljivo“, uzgred), i nema taj vidljivi, odnosno čujni ritam koji se ubrzava onako kako se roman bliži kraju. Ali U lancima ima žive dijaloge i odlično iskorišćen žargon, a onda, rekosmo, ritam zamenjuje mapom a to da se praktično čitav kondenzuje u nekih par nedelja života protagoniste sa samo jednim skokom unapred gde se deo radnje desi u elipsi ga čini još intenzivnijim čitalačkim iskustvom.
Dalje, iako ni Vlasnik svega našeg nije radnju delio na poglavlja, U lancima se još žustrije drži etosa romana toka svesti, ne dopuštajući čitaocu da kao u prethodnom romanu oseti prirodne celine nakon čijih okončanja može da stane sa čitanjem i nastavi sutra. Ovde je sav dijalog spakovan u pasuse zajedno sa unutarnjim monologom protagoniste i deskripcijama radnji i misli koje sustižu jedna druge u istim rečenicama i istim pasusima, sa vrlo retkim, skoro nevoljnim separacijama pripovedanja na odeljke. U više momenata Savčićeva majstorski sažima čitavu tranziciju između dve scene koje se dešavaju na različitim mestima i između njih protiče nezanemarljiv broj sati unutar jedne iste neprekinute rečenice poigravajući se i sa tekstom kao svojom materijalnom građom ali i sa percepcijom vremena u glavi čitaoca, okidajući i u njegovom mozgu emisiju istih hormona koji natapaju i glavnog junaka, terajući ga da se oseti jednako zbunjeno, ranjivo, pa i uplašeno kao i ovaj.
I onda, kada na kraju glavni junak, skoro potpuno poražen, demontiran na proste činioce, dekonstruisan na skup od roditelja nasleđenih trauma i nikada prevaziđenih infantilnih žudnji, pronađe način da posegne rukom u sebe i, kroz vatru logosa izvuče iz sebe BOLJEG i – neironično – STARIJEG sebe, ovo je veličanstven zaključak jedne paklene vožnje kroz ljudsku, velikim delom mušku psihu, ranjivu, prljavu ali na kraju svega i sposobnu za božanske činove kreacije nečega iz ničega. Roman možete sebi priuštiti putem neke od domačih knjižara, fizički ili onlajn (na primer ovde).