DJ Meho: RIP Paul Di’Anno

Za ovu nedelju sam planirao nešto drugo, ali… ljudi planiraju a život se dešava. A sa njim i smrt. U Ponedeljak, 21. oktobra, u 66. godini umro je Paul Andrews, celom svetu poznatiji kao Paul Di’Anno, a najpoznatiji i pored 40 godina druge muzičke karijere, kao prvi pevač Iron Maiden, sa kojima je snimio prva dva, ikonička albuma, koji su u mnogome doprineli promeni lica heavy metal i rok muzike i od benda napravili najvrelije ime na ostrvskoj heavy sceni a koje će zatim narednim albumom, prvim sa Bruceom Dickinsonom, biti transformisano u globalnu atrakciju. Mada je već sa Di’Annom Mejdn dobacio čak i do Japana. To nije mala stvar.

Di’Anno je bio… divlja karta. Čovek koji je igrao samo po svojim pravilima ali su ta pravila neretko podrazumevala varanje svih drugih koji igraju. Harris ga je srazmerno rano izbacio iz benda, predvidevši da eksplozivni ali nestabilni pevač može da donese više štete nego koristi u narednoj fazi evolucije benda. Naravno da je bio u pravu a naravno i da je Di’Anno – kasnije i javno priznaujući da nije više bio za Maiden i da je ‘Arry povukao jedini logičan potez – proveo sledeće četiri decenije živeći od svoje Maiden reputacije. Nije on bio SASVIM nekreativan, evo ove godine mu je izašao album sa njegovim hrvatskim bendom (gde je poslednjih godina provodio dosta vremena i lečio se od hroničnih infekcija koje su ga verovatno, na kraju i ubile) i to je bilo sasvim okej. Ali i stoji da su Di’Annovi koncerti uglavnom bili 100% Maiden repertoar, neretko bez „pravog“ pratećeg benda već samo sa grupom lokalnih dobrovoljaca spremnih da sviraju sa legendom NWOBHM zvuka (kao onomad u Barutani kada su s njim svirali članovi Rapid Force, Dead Ideas itd.)

Paula su, nekako, svi voleli iako su svi bili svesni da je čovek TEŽAK. Bio je u zatvoru zbog prevara i nikada nije prestao da ide unaokolo i sere da je on jedini real a da su svi ostali fake. I stoji čak i da je Dickinson većinu njegovih pesama pevao bolje nego on sam (nađite Bruceova izvođenja Murders in the Rue Morgue i Remember Tomorrow, svakako Killers), ali Paul je imao autentični ulični šmek koji, jebiga, ne zastareva. Njegov promukli glas, indikator popijenh galona alkohola i popušenih cigareta i džokavaca išao je uz imidž pank-rokera koji izvodi heavy metal i sve spaja jednom prirodnom, „all the boys are after me“ harizmom, poput nekog erzac Sida Viciousa koji je nekako poživeo još nekoliko decenija, dočekao da se ugoji, izgubi kosu, poslednjih par godina koncerte pevao iz invalidskih kolica.

Nije Paul bio lak ali neće ga lako biti ni zaboraviti. Donji mikstejp je kolekcija demo i živih snimaka pesama koje je izvodio sa Iron Maiden (dve obrade, ostalo su Maiden originali), svedočanstvo o jedinstvenoj energiji lika koji je značio mnogo više za bend nego što bi njegov procentualno kratki period što ga je proveo u Mejdnu i još manji procenat napisane muzike u istom tom bendu sugerisali. Ispod su i neke moje kratke misli o pojedinačnim pesmama, ko ima apetita i snage da to čita.

Počivaj, mirno Paule, valjda ćeš se odmoriti.

https://mega.nz/file/8Dc3XRBB#Ue0V-Am8HNjgC5Z8XfLKc_roYm7SWED0lwkR26wtJu8

1. Running Free (Demo)
2. Iron Maiden (Demo)
3. Prowler (Demo)
4. Sanctuary (Metal for Muthas)
5. Drifter (Live)
6. Twilight Zone (Live)
7. Burning Ambition
8. Women in Uniform
9. Running Free (Live)
10. Phantom of the Opera (Live)
11. Wrathchild (Live)
12. Another Life (Live)
13. Remember Tomorrow (Live)
14. I’ve Got the Fire (Live)
15. Invasion
16. Killers (Live)
17. Murders in the Rue Morgue (Live)
18. Innocent Exile
19. Purgatory (Live)

Dakle, crtice:

Running Free

Ova demo verzija jedne od najpoznatijih ranih Maidenovih pesama koja je potom jako dugo ostala u njihovom živom setu podseća na to koliko je rani Mejdn bio kreativno u sebe SIGURNA grupa. Sem samo blago usložnjenog osnovnog ritma koji Clive Burr svira na prvom albumu benda, dajući originalnoj Sampsonovoj ritmičkoj osnovi malo nestašnog svinga, Running Free je aranžmanski praktično identična onome kako će je bend svirati do duboko u narednom stoleću sa perfektnim ja-tu-ne-bi-ništa-diro street metal saundtrakom za Di’Annovu kurčevitu mlad-sam-lud-sam-niko-mi-ništa-ne-može personu koja ovde blista autentičnošću i harizmom. Neodgovornost, samoživost i autodestruktvnost nisu osobine koje treba da hvalimo u čoveku ali moramo da priznamo da jebeno dobro zvuče uz ljuti rokenrol.

Iron Maiden

Ikonička pesma koja je postavila osnove za ikonički zvuk ikoničkog benda, prva na kultnom demo snimku The Soundhouse Tapes i rana demonstracija da Maideni ne igraju po pravilima heavy-metala-kakav-ste-do-sada-poznavali, ali ni po pravilima novotalasne sabraće. Iron Maiden ima više promena ritma nego što bi ijedan producent odobrio bendu koji pokušava da se probije na londonskoj klupskoj sceni i radio-stanicama koje uopšte puštaju ovakvu buku, ima deo koji sviraju samo bubanj i bas ali umesto da je to normalan brejkdaun, Harris i Sampson upadaju u furiozni prog/ fusion kovitlac, a glavni rif uopšte nije rokenrol rif nego komplikovana tema sa tri prepletene melodijske linije Strattona, Murrayja i Harrisa, koju Sampson odozgo zakucava u patos bombama iz orbite. Na sve to onda dođe Di’Anno sa bizarnom horor-seksualnom halucinacijom za koju mislim da ni on više nije znao šta želi da kaže ali koja mnogo jako zvuči i danas sa tim perverznim imaginarijumom navlačenja „u moju sobu“, krvi koja prska po patosu, gvozdene device koja je možda žena a možda i sprava za mučenje.

Prowler

I ova demo verzija se od gotove verzije, koja otvara debi album, razlikuje samo u kvalitetu produkcije, ali tema, tempo, aranžman, sve ostalo je isto. OK, osim Di’Anna koji ovde peva relaksiranije, možda malo žovijalnije nego na albumu i zapravo pesmi dodaje još malo gasa te neugodne ali zavodljive maštarije o muškarcu koji ide gradom, šmeka žene pa se nekima onda i, jelte, nepristojno pokazuje. Harris je u to doba, valjda od muke tolerisao ovakve Di’Annove tekstove, a i bilo je, mislim, drugačije vreme. Na ovo slušanje, u uho mi upada taj lepi wah-wah kojim Stratton farba glavnu temu, dajući „običnoj“ rokenrol svirci malo glamura, a onda i to kako bend sjajno dinamizuje jednu već napetu kompoziciju brzim srednjim delom koji u svojoj vožnji po hromatskoj skali gotovo do u notu kopira Motorheadov krešendo iz Overkilla. Real recognises real, kako kažu mangupi

Sanctuary

Sanctuary je bila jedna od najsviranijih Mejdnovih pesama u ranoj fazi ali i do duboko unutar Dickinsonovg perioda. Ova verzija je, iako aranžmanski skoro identična „zvaničnoj“, zapravo ritmički manje gruverska više pankerska, a Di’Anno i ovde mašta o bežanju od snaga reda i zakona i nadmudrivanju sa policijom. Savršeno slatko nasnimavanje vokala pred refrene, takođe.

Drifter

Ova je pesma, čija studijska verzija zatvara drugi Maidenov album, danas praktično zaboravljena jer je vrlo rano ispala iz koncertne rotacije. No, ova živa verzija ne samo da pokazuje kako je bend, sada već sa Smithom i Burrom u postavi, KIDA sad već dosta složeni, brzi heavy metal komad, nego i to kako je Di’Anno umeo da dobro angažuje publiku da se uključi. Štaviše, Maideni su TOLIKO svirali uživo u ono vreme i obilazili klubove po Londonu i Engleskoj da se na ovom snimku lepo čuje da publika i pre nego što joj Di’Anno zada temu, već sama sponatno peva tu jednostavnu, zaraznu, navijačku melodiju. Kada se on uključi, lako vodi hor metalaca do vrhunca zabave.

Twilight Zone

Twilight Zone je pesma izrazito kurate sreće jer je trebalo da bude na ne jednom nego na dva albuma benda a nije. Objavljena u Ujedinjenom kraljevstvu kao singl kojim se promoviše album Killers, Twilight Zone nije bila i uključena na taj album jer je snimljena kasnije i singl je izašao mesec dana posle izlaska albuma. I bio toliko uspešan da su severnoamerička izdanja Killersa dodala i ovu pesmu. Harris je posle hteo da ova pesma ide na naredni album i nedavno sam ga negde čitao kako lamentira što se to na kraju nije desilo i što je Gangland (koju on nešto ne voli*) išla umesto nje. A, mislim, Twilight Zone JESTE sjajna pesma. Bend ju je snimio na brzinu, a i odsvirao toliko brzo da je Smith izjavio da je na granici fizičke mogućnosti izvođenja. Naravno, onda je ova živa verzija JOŠ BRŽA a Di’Anno perfektno kontroliše falseto u refrenu podsećajući da on ipak nije bio samo street-punk derač i da je imao ozbiljne vokalne kvalitete. U nekom intervjuu početkom osamdesetih je, mislim, Jadranka Janković pričala sa Martinom Birchom koji je producirao sve najbolje Maidenove albume (don’t @ me, kučke) gde je ovaj objašnjavao da je Di’Annu uzor bio ne nekakav pub rock ker** ili urlator poput Grahama Bonneta već David Coverdale i da bi mu, kad god ovaj ne bi nešto dobro otpevao na Killersu, ovaj rekao „Dečko jel’ ti misliš da bi Coverdale ovo ovako ostavio na ploči?“ i Di’Anno se uredno vraćao u kabinu da uradi još jedan tejk. E, sad, slušajte ovaj živi snimak i prepoznajte da je Di’Anno kad se ZAISTA trudio, bio VELIKI rok pevač.

*jer je lud

** ker koji peva u pab rok bendu

Burning Ambition

Ova B-strana singla Running Free je jedan od onih Maiden songova koji su, u nekoj opštoj shemi svih stvari ipak samo filer. Di’Annov mačo tekst o tome da neće njega ni jedna žena da kontroliše jer će ostati slobodan i neće se vezati, uparen je sa skoro glam-rok poskočicom u kojoj nema praktično ničeg inovativnog ili originalnog. Možda je ‘Arry ovo napisao da bude radio-friendly hitić, ali ne samo da ni Stratton ni Murray ne rade ništa zanimljivo u ovoj pesmi nego je i Running Free bio toliko masivno popularniji da je, mislim, već to sahranilo Burning Ambition, dajući naslovu jedan, u retrospektivi, ironičan preliv.

Women in Uniform

Kad smo već kod glam rok poskočica… Ovaj kaver australijskih Skyhooks (i poslednji Strattonov rad sa Maidenom) je bio sasvim u neskladu sa smerom kojim je bend već tada krenuo, ali je Harris, praveći se da je lukav i tržišno usmeren, pristao da ga uradi, očekujući da producent Tony Platt, poznat po radu sa AC/DC pogura i njegov bend u komercijalnijem smeru. Bend je onda snimio svoju, malo više heavy verziju pesme, a kada je Harris shvatio da izdavač Platta tera da je „umekša“ kako bi bila komercijalnija, ipak mu je pala klapna pa je finalni remiks uradio sam. I, mislim, dobro je da jeste, jer je ova verzija… dobra. I uklapa se u taj rani Maiden repertoar sa Di’Annom i dalje u uloi šarmantnog seksualnog pretupnika i bendom koji uspešno voz glam-rok teme i himnični refren.

Running Free

Opet Running Free, ali sada u živoj verziji sa EP-ja Maiden Japan, sa Burrom za bubnjevima i Smithom na gitari i, iako je aranžman gotovo identičan demo verziji sa početka ovog mikstejpa, energija pesme je višestruko multiplicirana. Burr, rekosmo, dodaje osnovnom ritmu lepe nove akcente i razigrani gruv a bend je svira toliko BEZOBRAZNO brzo da je prosto neverovatno koliko je sve i dalje plesno i zabavno. Odlični bek vokali, takođe.

Phantom of the Opera

A onda jedan od najranijih primera Harrisove ambicije da „progresivizuje“ Maidenov zvuk i heavy metal kao žanr, pesma na sasvim drugoj strani od di’annovskih uličnih seksualnih maštarija i street-metal neposrednosti iz ovog perioda rada grupe. Doduše, Phantom of the Opera, koja zatvara prvi album, i dalje u tekstu vozi slične motive vezane za nasilni seks ispunjen abdukcijom, dominacijom i povređivanjem, ali sam naslov svemu daje preliv gotske klasike, a onda je i sumanuto komplikovani – barem za ono vreme – aranžman tu da pokaže da Maiden nije bend čiji ambiciozni izraz staje u trominutne hit-singlove. Nekih četvrt veka kasnije na koncertu u Ulleviju u Švedskoj koji je direktno prenošen na televiziji će Bruce Dickinson upozoravati gledaoce da bolje promene kanal pre nego što ova pesma krene jer je to razoran heavy metal koji slabiji organizmi ne mogu da izdrže*, ali već ovo rano živo izvođenje prikazuje bend u UBITAČNOJ formi. Rafalna paljba glavnog rifa preko Sampsonovog razjarenog galopa, složeni srednji deo sa mnogo promena ritma i tonaliteta, ali pre svega PERFEKTNO višeglasno pevanje prikazuju bend koji je već tada bio DALEKO ispred kolega iz svoje generacije i dolazio po titulu svetskog prvaka bez mnogo oklevanja.

*deset godina posle toga će na beogradskom Ušću njemu biti toliko dosadno dok bend svira središnji, instrumentalni deo ove kompozicije da će preko njega (a što je radio na čitavoj toj turneji) pričati da je jeo neku kobasicu od koje mu se mnogo prdi i onda će izvoditi onomatopaju prdenja u ritmu sa akcentima pesme, a i pirotehnika na bini će pratiti ove njegove, jelte, fejk prdeže. Harris je nekada i za manja sagrešenja ljude izvodio iz stroja i slao na pogubljenje iza šupe ali, eto, Dickinson je suviše važan deo Mejdn identiteta pa onda i ‘Arry mora da ćuti, guta i plače.

Wrathchild

Mislim, ima razloga što je Wrathchild pesma koju Maiden i danas sviraju na koncertima i što je to jedina Maiden pesma koju ja mogu da odsviram dovoljno dobro da me nije blam da to čuju i drugi. Wrathchild je ULTIMATIVNI komad heavy groovea, pesma koja od krešenda do krešenda ide sa takvom sigurnošću i lakoćom da je praktično nepravda što je Harris srazmerno brzo napustio ovu bazičnu hard rock formu i tražio sve složenije progresivne i folk formate. Di’Anno ovde takođe dominira, pogotovo kada treba da izvuče visoki vrisak u centralnom krešendu pesme. Premoćno.

Another Life

Another Life je sa istog albuma i još jedan primer tog sigurnog, jednostavnog hard rok cepanja koje je Maiden tako dobro radio u ovoj fazi. No, Another Life nije BAŠ TOLIKO jednostavna kao Wrathchild i ovde Harris eksperimentiše sa promenama ritma a brzi tempo pesme se na zanimljiv način sapliće u „refrenu“ koji je zapravo izveden bez pevanja i rade ga samo gitare, zakucavajući suicidalnu maštariju poruke u glavu slušaoca doslovnim ponavljanjem iste note do momenta kada mislite da ne možete da izdržite. Di’Anno ovo, pogotovo u ovoj živoj, razaračkoj verziji, peva sa mračnim entuzijazmom čoveka kome su pomisao na samoubistvo ili odlazak u grad na piće skoro ista stvar. Ovaj koncertni snimak ima i solažu Clivea Burra koja podseća da i najeksplozivniji bubnjari – a on je bio jedan od najeksplozivnijih bubnjara svoje generacije – mogu da imaju problem sa maštovitošću kada je potrebno da improvizuju duže od 15-20 sekundi. Naravno, ono je bilo vreme kada su bubnjarske solaže na metal i rok koncertima bile podrazumevan deo traumatičnog iskustva* – harris je i McBraina u prvo vreme terao da solira na koncertima – pa publika sve to pozdravi sa puno entuzijazma. Maniri i kućno vaspitanje kakvi su danas žestoko potcenjeni na rokenrol sceni.

*a ovo kažem kao, jelte, bubnjar sa stažom od preko tri decenije

Remember Tomorrow

Remember Tomorrow je, zna se, pesma koja je Dickinsonu donela posao u Maidenu jer je nju pevao na audiciji i, kako je sam izjavio (na gorepomenutom nastupu u Ulleviju) „Rekli su mi ‘ako ovo dobro otpevaš, primljen si.'“ I, da se razumemo, ja mislim da je Dickinson peva BOLJE od Di’Anna, kao i da su kasnije žive verzije, svirane sporije, uspešnije posredovale dramu ovog komada. No i njena studijska verzija sa prvog albuma je ipak jebeni klasik, jedna od retkih na kojima je Di’Anno potpisan kao autor, ali pre svega demonstracija Harrisovog odmicanja od proste rokenrol forme i građenja narativa sa ogromnim dinamičkim rasponom i multiplim krešendima koji pakuju svu dramu Zeppelinovih i Purpleovih desetominutnih i dvadesetominutnih epopeja poput Child in Time i Whole Lotta Love u kompaktni street-smart ep koji ide brzo i udara teško. Ova živa verzija je SUMANUTO brza kada se pređe u srednji deo, tihi, psihodeličniji delovi su i danas jako dobro osmišljeni i maštovito odsvirani sa flažoletima koej gitaristi ljupko nabacuju preko harrisovog sviranja osnovne teme, Murrayjevo kvazi-bluz fraziranje posle solaže je prljavo i neodoljivo a Di’Anno RAZVALJUJE i senzitivnim, tihim pevušenjem halucinacija u strofama ali onda još više falseto vriscima u neverbalnom refrenu. Jedna od meni najdražih Maidenovih pesama IKAD i komad koji ima tu distinkciju da su ga u studiju snimili i Anthrax i Metallica. Pa, mislim, izrispektujmo.

I’ve Got the Fire

Ovu obradu američkih hard rokera Montrose (koji su u svoje članove ubrajali i Sammyja Hagara, kasnije u Van Halen) će bend snimiti u studiju tek par godina posle ovog živog izvođenja, kao B-stranu za singl Flight of Icarus, ali ova koncertna verzija je za moj groš BOLJA. Bend je razularen, gitare DERU, tempo je brz, Burr se potpuno detonira na početku gitarske solaže i nagura pritisak na bini u stratosferu, a Di’Annov vokalni stil je zapravo mnogo bolje prilagođen materijalu od Dickinsona koji uz sve svoje divne strane nikada taj hard-bluz nije umeo da uradi sa TOM autentičnošću. Kidanje.

Invasion

Invasion je bila B strana singla Women in Uniform i mada je do danas zapamćena uglavnom kao prototip za Invaders kojom će bend otvoriti svoj treći album, sad kad je čovek čuje, pa ovo je SJAJNO. Ili barem JAKO ZANIMLJIVO. Mislim, Invaders je bolja pesma, ali iako je tempo ovde možda i prebrz, bend pesmu svira sa junačkim entuzijazmom, refren je onda zanimljiva diverzija sa promenom ritma i tempa, a bend nekako uspešno premošćava tu distancu između street metala i progresivnije forme kojoj je već tada težio. E, sad, Harrisov manir da piše rifove tako da ceo bend naglašava poslednju notu u taktu je ovde nekako prenaglašen i bend definitivno ima bolje pesme sa tim trikom, od kojih smo neke već čuli a neke tek slede.

Killers

Meni je Killers jedna od najboljih heavy metal pesama ikada napisanih, jedna demonstracija Harrisovog ranog kapaciteta da spoji zapaljiv, hedbengerski street metal sa kompleksnijom, progresivnijom aranžmanskom formom i da onda bend sve odsvira suludo brzim tempom. Di’Anno je ovde potpisan kao ko-autor i njegovo pevanje na ovoj živoj verziji je savršeno, sa svakom notom pogođenom u centar i dramom uličnog horora noćnog Londona otpevanom za sve pare (da ne pominjem i dalje sjajne bek vokale… bend se kasnije mnogo opustio na ovom planu). I mislim, brzina kojom pesma ide, Murrayjeva i Smithova gitarska lomljava, sve je ovde u plamenu sve vreme, do poslednjeg Di’Annovog dvostrukog krika kojim završava jedan od najsavršenijih heavy metal komada u istoriji.

Murders in the Rue Morgue

Ovoj živoj verziji Murders in the Rue Morgue nedostaje melodični uvod i ona odmah kreće u zversku cepačinu. Sasvim u redu jer je ovde jasno da je bend bio toliko uvežban da su pesme mogle da se sviraju duplo brže nego na ploči i da to ne bude raspad preticanja i gubljenja nego vrhunski metal. Di’Anno ovde udobno spaja gotski horor sa omiljenom personalnom fantazijom bežanja od policije a gitarski požar koji podižu Smith i Murray je na granici incidenta. Štaviše, ovo je taj primer harrisovskog rifa gde ceo bend mora da naglašava poslednju notu u taktu ali to pri ovoj brzini deluje skoro siladžijski a onda je čitava solaža unisona svirka dve gitare u isto vreme pri brzini od koje se čoveku vrti u glavi.

Innocent Exile

Innocent Exile je podećanje da ovaj bend ipak predvodi basista. Harris je ovde sebi dodelio kompulzivan, zarazan uvod za pesmu koji Burr onda transformiše u neodoljiv gruv a gitare onda na kraju svake strofe sviraju mali krešendo, vozeći se po skali u harmoniji koja bi bila i melanholična samo da nije svirana tako BRUTALNO. Onda kad se pevanje završi a Harris bend povede u juriš kreće nemilosrdno prebijanje u duplom tempu sve dok se komad opet ne završi istim, ali sada decidno NE melanholičnim krešendom i Di’Annovom proklamacijom da je nevin i da nije ubio ženu kojoj je pretio u tolikim prethodnim pesmama. Neverovatno mnogo savršenstva na malom prostoru i živo izvođenje koje čini da uvek malo zaplačem što bend ovaj komad već četrdeset godina ne svira na koncertima.

Purgatory

I kad smo već kod pesama koje su nepravedno zaboravljene, Purgatory je bio peti singl sa drugog albuma benda i, evo, slušajte, razbijanje na koncertima. Ovo je NWOBHM rokačina prvog reda, sa tempom koji bend dovodi u speed metal teritoriju ali i vrlo harrisovskim, vrlo finim gitarskim predivom koje hardrokerske rifove prevodi u kompleksne melodične fraze. Ovde je sve svirano vratolomnom brzinom i Di’Anno – sa tekstom koji meša maštarije o umoru i bekstvu sa slikama nikad-više-dostupne intimnosti – zvuči kao da je na rubu spontanog zapaljenja. Evo, ježim se dok je slušam.