Negde proletos je britanski izdvač Cinebook, specijalizovan za prevode franko-belgijskog stripa na Engleski i publikovanje nekih klasičnih serijala za anglofonu publiku, izdao jedanaesti tom serijala Goomer Goof, odnosno stripa kojeg mi ovde znamo prevashodno po perfektnom prevodu sa Francuskog jezika, a koji potiče (taj prevod) još iz šezdesetih godina prošlog stoleća: Gaša Šeprtlja. Gomer Goof Vol. 11: Goof-off at Gomer Corral: Volume 11 je album sa, dakle, poznijim radovima u ovom serijalu i u njemu su table numerisane brojevima od 796 do 847, a što znači da do kraja serijala, koji se završio tablom 890, Cinebook ima da izda još samo jedan album. Iako sam sve ove epizode pročitao nebrojeno mnogo puta u svom životu, seo sam i još jednom NEUMERENO uživao u odličnom Engleskom prevodu i humorističkom, geg-stripu koji, ako mogu da na trenutak odem u hiperbolu*, zaista predstavlja jedan od apsolutnih vrhunaca svog medijuma, koji nikada nije ZAISTA prevaziđen od strane nekog drugog autora. Utoliko, pomislio sam da je ovo možda idealan momenat da još jednom podsetimo svet na činjenicu da Gaston Lagaffe aka Gaša Šeprtlja aka Gomer Goof POSTOJI, da je aktuelan, nabavljiv, i, možda i najgore od svega, da je RELEVANTAN praktično isto onoliko koliko je bio pre pedeset ili šezdeset godina kada je nastajao.
*a ko bi TO od mene očekivao!!!!!!
Gaston Lagaffe je bio treći značajan strip serijal na kome je velikan belgijskog i franko-belgijskog stripa, Andre Franquin radio u svojoj karijeri, ali prvi koji je u pravom smislu bio NJEGOV strip, kroz koji je mogao da provuče i sopstvene socijalne opservacije, političke stavove, pesimistična predviđanja i otporašku energiju. Franquin je, naravno, zablistao u industriji kada je 1946. godine počeo da radi Spirou et Fantasio, preuzimajući serijal od Jijea koji je, iako nije bio izvorni autor Spirouovog lika, u presudnoj meri odredio njegovu sudbinu, uvodeći lik Fantasia, kodifikujući mnoge elemente njihovog sveta koji će u ovom stripu ostati aktuelni do danas. Franquin je od Jijea strip dobio na staranje dok je on još bio u geg-formatu, ograničen na jedan kaiš, jednu tablu ili par strana i bavio se pre svega smešnim, humoristički kodiranim situacijama iz života običnih ljudi, i onda ga brzo transformisao u ono što danas podrazumevamo pod „modernim“ Spirouom, kombinujući komediju sa avanturističkim, akcionim, trilerskim i naučnofantastičnim formatima za duže priče sa kompleksnijim zapletima, naglašenom akcijom, više karakterizacije…
Franquin je Spiroua radio duže od dvadeset godina, ali je u međuvremenu imao i drugi uspešan serijal čiji je bio kreator, Modeste et Pompon, koji je izlazio u Tintinu, a nakon Franquinove svađe sa Dupuisom oko plaćanja za rad na Spirouu. Modeste et Pompon je bio humoristički, geg-strip, sa različitim scenaristima tokom Franquinovog vakta a koji su, pored Franquinove tašte (!!!) ubrajali i takve teškaše franko-belgijske scene kao što su bili René Goscinny, Peyo i Greg. Nakon zadovoljavajućeg razrešenja nesporazuma sa Dupuisom Franquin je imao period od par godina tokom kojih je radio i za Spirou i za Tintin, da bi se posle toga posvetio radu na Spirou et Fantasio koji je trajao sve do 1968 godine. Međutim, već tada je veliki autor shvatio da mu je kraći geg-format idealan da istraži interesovanja koja mu nisu bila dostupna u stripovima o Spirouu. Odatle je izrastao Gaston Lagaffe, započet već 1957. godine, dakle dok je rad na Modeste et Pompon za Tintin još trajao, a Franquinov rad na Gastonu će se protegnuti kroz četiri decenije, završavajući se 1982. godine. Od početnih gegova svedenih na jedan kadar, Gaston će prevo evoluirati u po jedan kaiš, pa na dva kaiša nedeljno 1959. godine, da bi od od sredine šezdesetih dobacio do formata od po jedne table u kome je Franquin stvarao do kraja svog rada na ovom serijalu, a koji je docnije preneo i na svoj „crni“ opus iz kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, Idées noires. O Idées noires sam svojevremeno pisao na pokojnom UPPS-u i verovatno bi taj tekst trebalo iskopati i ponovo objaviti jer je u pitanju jedna vrlo gikovska ali časna analiza pozne, vrlo pesimistične Franquinove faze u kojoj su teme što ih je već obrađivao u Gastonu dobile i doslovno crni preliv (sa mnogo više tuša u crtežu) te depresivnu konotaciju prelazeći iz forme crnog humora u čistu crninu, ponekad bez imalo humora.
Naravno, Gaston je Franquinovo remek-delo, njegov magnum opus koji je od kratkih gegova što su samo u svojoj najdubljoj pozadini imali socijalne i političke implikacije do polovine šezdesetih transformisan u komediju visokog koncepta koja nikada nije napustila vizuelne gegove, transgresivni „psovački“ humor i fizičko nasilje kao pančlajn mnogih gegova, ali koja je istovremeno vrlo prominentno u prvi plan stavljala njegova interesovanja za zaštitu životne sredine i njegov naglašeni pacifizam i antimilitarizam. No, jedna od najistaknutijih karakteristika Franquinovog rada na Gastonu je upravo kritika, pesimistička ali prkosna, modernog društva i njegovog, posle rata postepeno sve naglašenijeg fetišizovanja posla kao privilegije koja se mora „otplatiti“ visokom produktivnošću, jednim samožrtvovanjem u kome se delikatni balans odnosa između slobodnog radnika koji ustupa svoje znanje i snagu za pravičnu nanadu i poslodavca kome je taj radnik nužan, nezamenljiv element radnog procesa, nepovratno narušava na štetu radnika a u korist poslodavca. Franquin nije bio „marksista“ u nekom formalnom smislu i njegova kritika kapitalizma sa polovine veka nije bila teorijski sveobuhvatna, ali jeste dolazila sa pozicije nekog ko vrlo dobro vidi i oseća eroziju percepcije vrednosti rada u korist fetišizovanja kapitala i Gaston je bio postavljen kao ne revolucionarna ali časna, reaktivna samoodbrana.
Ovo je, naravno, bio i period u kome je situacionizam, pogotovo u frankofonom svetu, spajao marksističke političke ideje sa avangardnim umetničkim radom i Gaston je bio i neka vrsta „mejnstrim“ odjeka ovog trenda, strip koji svakako ne možemo smatrati avangardnim u nekom istorijskom smislu, ali koji jeste predstavljalo jasan i radikalan odmak od do tada vladajuće tradicije u franko-belgijskom korpusu. Tehnika „čiste linije“ koju su Hergeovi radovi na Tintinu uspostavili kao defakto standard u belgijskoj industriji je već bila načeta radovima drugih autora ali je Franquinov rad, pogotovo na Gastonu šezdesetih godina bio prepoznat kao raskid sa ovom filozofijom i uspostavljanje nove estetike. Franquinov stil je u šezdesetima naglašeno otišao u smeru izuvijanih, iskrivljenih linija, više senčenja i većih površina pod tušem, kjaroskuro kontrasta i agresivnog kolorita, ali možda i najvidljivije, likova koji su često prikazani u ekstremnim mentalnim i emotivnim stanjima. Franquin koji je tokom prve polovine šezdesetih prolazio kroz depresivnu fazu i za njeno vreme prestao da radi Spiroua (Gastona je i dalje radio jer je njegov humoristički akcent na neki način delovao lekovito na autora) i epizode Gastona koje je radio od sredine decenije sve su češće prikazivale likove na rubu ili usred nervnog sloma, nečega što je sam Franquon preživeo a što će ga ponovo dočekati krajem sedamdesetih (i iz čega će izrasti Idées noires). Herge je, da se i to zapiše, smatrao da je Franquin apsolutni majstor nazivajući, čak, sebe „bednim škrabalom“ u odnosu na mlađeg crtača.
Sam Gaston, Gaša Šeprtlja, titularni protagonist je onda, pogotovo u epizodama koje možemo videti u Gomer Goof Vol. 11: Goof-off at Gomer Corral o kome danas pričamo, neka vrsta zen-protivotrova za sve ugroženije mentalno zdravlje ljudi uhvaćenih u kapitalistički žrvanj. Činjenica da je radnja ovog stripa smeštena u redakciju magazina Spirou, a u okviru kog je strip i izlazio, je ne samo izvrsna metanarativna doskočica već i širi komentar o tome da su čak i „kreativne industrije“, na kraju krajeva, INDUSTRIJE, dakle, grane ljudske delatnosti do polovine šezdesetih godina prošlog stoleća gotovo potpuno okrenute oplodnji kapitala, sa radom kao podrazumevanim ali nisko cenjenim delom jednačine proizvodnje vrednosti. Gaston, kao niskorangirani službenik u redakciji kao svoje „neprijatelje“ ima urednika Žmurka (u originalu Léon Prunelle), predstavnika onoga što danas prepoznajemo kao standardni „middle management“ arhetip, čoveka koji se ponosi svojim poslom i gine za firmu iako na kraju dana ne učestvuje u njenoj slavi ali snosi krivicu za njene neuspehe, ali i biznismena po imenu Gospodin Gužvić (Aimé De Mesmaeker), o čijem osnovnom biznisu nikada nismo ništa saznali ali koji je stalno na pragu potpisivanja ugovora sa firmom Dupuis u kojoj protagonisti rade, i to potpisivanje uvek propada zahvaljujući anarhiji koju Gaston nehotično, organski proizvodi u redakciji, te na kraju policajca Milkana (Joseph Longtarin), povremeno pakosnog ali ne isključivo zlonamernog saobraćajca što predstavlja dugu ruku zakona koji je suštinski obezličen ali i obesmišljen i čije se sprovođenje, kako to ovi stripovi pokazuju, svodi na formalnu igru mačke i miša između građana i policije u jednoj simulaciji društvenog poretka.
Franquin nije niti smeo niti, verovatno, želeo da strip postane eksplicitno politizovan ali je zanimljivo videti da su tri Gastonove nemeze jasni predstavnici nužnih elemenata društva porobljenog kapitalom, a koji su i sami njegovi zarobljenici. Gužvić je prototip old school investitora, mentalno nestabilna osoba čija se poslovna „ekspertiza“ zbog koja ga toliko cene redovno raspada u komadiće suočena sa slobodnim misliocem koji je prepoznaje kao šarenu, tehnokratsku lažu. Žmurko je potlačeni, kolaboracionistički intelektualac koji se podastire pred bogatijima od sebe i traži ostatke svog dostojanstva u ideji, da, eto, on svoj posao radi požrtvovano a da su samo anarhističke sile, one van njegovog domašaja krive kada taj posao ne rezultira uspehom (i istovremeno gaji nikada izrečeno divljenje za Gastona koji ne haje za jednačinu političke ekonomije koju Žmurko i njegove kolege smatraju za praktično prirodni zakon). Milkan je ovlašćeni nosilac sile i prinude u društvu, sveden na bednog službenika koji se smrzava ili kuva na ulici i iznova je frustriran kada pred sobom ima primere slobodnih građana koji ne igraju po besmislenim pravilima a koja su jedino što Milkanovu društvenu poziciju čini različitom od proletera sa najnižih karika lanca ishrane.
U kontrastu sa njima, Gaša i njegovi prijatelji – Žića iz redakcije od prekoputa, odnosno na Francuskom doslovno Jules-de-chez-Smith-en-face, ali i koleginica gđica Zorica, tj. M’oiselle Jeanne – su osobe svesne da se nalaze u društvu koje više ne planira da ikome nudi socijalnu promociju i respekt za ljudsku kreativnost i slobodno vreme, društvu u kome su ljudi svedeni na resurse i potrošače, i, kako Franquin, rekosmo, nema revolucionarne ambicije, njihova samoodbrana ide u druge strane. Žića je, kao i Gaston prototip „krivinaša“, odnosno onog što anglofoni zovu „slacker“, i ova dva lika od izbegavanja da rade svoj posao i pronalaženja kreativnih načina da upotrebe radno vreme za stvari koje ih duhovno mnogo više ispunjavaju od birokratskih poslova na kojima su zarobljeni, prave umetnost. I komediju. Sa svoje strane, gđica Zorica je sanjarka koja u Gastonu vidi idealnog muškarca, sasvim slepa za njegove mane kao što su lenjost i neodgovornost prema poslu i zaljubljena u njegovu kreativnost da i najdosadnije i najgluplje poslovne obaveze izmetne u nešto zabavno, pa ma koliko u smislu produktivnosti to bilo besmisleno.
Ovaj konkretni album nam tako pruža nekoliko veoma klasičnih epizoda Gastonovog sanjarenja o avanturama kroz koje on i gđica Zorica prolaze (uključujući urnebesne „mačo“ epizode u kojima on kroti ajkule), nekoliko Žmurkovih nervnih slomova, neverovatnih saobraćajnih prestupa (sa redovno najekstremnijim grafičkim radom rezervisanim za njih), ali i momenata u kojima gospodin Gužvić udara u zid besmisla i anarhije koji nikada neće uspeti da probije. Franquin je do ovog perioda u svom radu prevazišao ideju da stripovi MORAJU imati slepstik pančlajn i mnoge od ovih epizoda imaju humor uzdržanijeg, mada grafički i dalje upečatljivog tipa. U jednoj od meni najomiljenijih epizoda sa Gužvićem Žmurko rešava da pošalje Gastona kući pre kraja radnog vremena kako bi osigurao da ovaj, kada Gužvić dođe da konačno potpiše ugovor, ne bude ni blizu redakcije. Gaša se, naravno, ne buni što je dobio pola slobodnog dana, ali ni ne žuri kući, odlučujući da već prohladni jesenji dan iskoristi da peške prođe kroz park i uživa u prizoru žutog lišća koje naleti vetra podižu sa tla i kovitlaju kroz vazduh. Štaviše, Gaston i njegovi ljubimci (mačor i galeb) poput dece veselo uleću u male kovitlace u parku skačući i razbacujući lišće da ga vetar ponese još više. Nažalost, u tom trenutku Gužvić, koji je i sam odlućio da dođe do redakcije Spiroua peške jer je to zdravije nego da se svuda vozi limuzinom, prolazi kroz isti park i, videvši Gastonovu bezbrižnu igru prolazi kroz psihološku transformaciju. Gnev koji bogati kapitalista fetišistički zaljubljen u svoj „važni“ posao i poslovne „uspehe“ oseća kada vidi klasno podređenog čoveka kako se bez ikakvih vidnih briga usred radnog vremena – kada bi trebalo da poslušno sedi za svojim stolom u kancelariji i tamo kopni – u parku radosno igra sa lišćem je toliki da Gužvić u činu ekstremne ljubomore odlučuje da ugovor ne potpiše i umesto toga vadi papire iz akten-tašne i i sam ih baca u vazduh kako bi ih vetar poneo, skačući jarosno u pokušaju da imitira budističku nirvanu radničke klase koja je njemu, eto, nedostižna.
Gastn, rekosmo, a to i ovde vidimo, nije bio strip sa revolucionarnom ambicijom, ali jeste imao perfektnu, i sa situacionističkim trendovima usklađenu kritiku modernog društva. Franquin, depresivan kakav je bio, nije imao ambiciju da traži rešenja u transformaciji društva i umesto toga je kreirao mnoštvo epizoda u kojima je slavio autonomiju individualnih trenutaka, momente nepokore i predaha od depresivne tiranije kapitala sakrivenog iza kulturne fasade kapitalističkog društva. I, da se razumemo, to što smo mi ovde živeli u nominalno socijalističkoj zajednici, nije baš ni malo otupelo oštricu njegove kritike niti razblažilo snagu njegove utehe koju je jedino nudio kroz stripove. Gaston je kod nas počeo da izlazi već polovinom šezdesetih u novosadskoj Panorami, dalje imao dugovečan život u Stripoteci, Eks Almanahu, Strip Artu i još pregršti publikacija, da bi Biser Strip osamdesetih godina počeo da objavljuje kolekcije. No, one prave, poštene kolekcije Franquinovih radova, kolorisane kako treba i tvrdo ukoričene objavio je Boban Knežević prvo kroz Beli put a na kraju kroz saradnju Belog puta sa Darkwoodom kompletirajući 2017. godine sa šestim integralom sav originalni Franquinov opus vezan za Gastona. Ne moram da naglašavam da mislim da je ovo apsolutno obavezna lektira i nezaobilazni deo biblioteke SVAKOG domaćinstva u Srbiji, pa ako već nemate ove stripove, potražite ih u domaćim prodavnicama ili, već, na sajtovima gde se oni prodaju u polovnoj formi. A ako ste ipak više za Engleske prevode, a ovi Cinebookovi su ODLIČNI, možete putem Amazona nabaviti sve njih. Ovaj o kome smo danas (formalno) pričali se nalazi ovde. Prijatno.
