Proletošnji brutalni osvetnički akcijaš Monkey Man je iz bioskopa konačno sleteo na naše striming servise pa sam sebi priuštio dva sata krvoločne, ali politički angažovane mano-a-mano zabave koju su neki kritičari, ulećući direktno u hiperbolu kao da sutra ne postoji onomad proglašavali i za „najbolji akcioni film decenije“. Monkey Man sigurno nije najbolji akcioni film ni protekle ni naredne decenije ali imajući u vidu da se radi o srazmerno jeftinoj produkciji, prvom autorskom radu čoveka koji je po vokaciji pre svega glumac i to da njegova politička angažovanost, iako ni slučajno ne pogađa sve svoje mete, osvežavajuće glasno govori o problemu kog smo mi na zapadu u proseku samo marginalno svesni, a radeći na fonu mitologije sa trajanjem od dva i po milenijuma, fer je reći da se radi o obaveznoj lektiri za svakoga ko voli brutalnu akciju (a koja ga MALO tera i na razmišljanje).
Rekao bih i za svakoga ko voli Deva Patela. Britanski glumac indijskog porekla je već sa sedamnaest godina skrenuo pažnju na sebe ulogom u seriji Skins (rađenoj u produkciji iste televizije E4 koja će dve godine kasnije napraviti još veći uspeh sa Misfits), da bi već sa osamnaest glumio u Boyleovom Slumdog Millionaire i skoro preko noći postao globalno poznat. Njegova je karijera zatim spretno oscilovala između televizije i filma sa, rekao bih, vrlo pažljivim (ili vrlo srećnim) izborom uloga tako da se iskombinuju ozbiljnije, dramske role (npr. i About Cherry, Lion ili The Man Who Knew Infinity) i nastupi u promišljenim žanrovskim produkcijama (The Last Airbender, The Green Knight, Chappie). Patel će tako postati jedan od globalno najpoznatijih glumaca indijskog porekla i to da je njegov prvi autorski film jedna žanrovski svedena ali komunikativna i u svojoj poruci ako ne sasvim dorečena, ono ideološki jasna slika moderne Indije je vrlo pošten potez. Možda autori Bollywooda i Tollywooda imaju i jasnije, prodornije iskaze vezane za aktuelni politički i socijalni trenutak u Indiji, ali malo njih ima doseg do globalne publike na način koji to Patel ima, čak i kada se radi o filmu kao što je Monkey Man a koji, sa budžetom od skromnih desetak miliona dolara predstavlja praktično gerilsku, skoro andergraund operaciju. Iako je Monkey Man, pored nekoliko nezavisnih produkcija koje su se udružile u njegovoj proizvodnji na kraju imao i zaleđinu u vidu Universala, ovo je bila doslovno slamka spasa u zadnji čas, nakon nekoliko godina bolnog, predugog porađanja i vrlo ozbiljnog rizika da film nikada ne ugleda svetlo dana. Da nije bilo Jordana Peelea, Monkey Man verovatno nikada ne bismo ni gledali.
Ne zbog nedostatka strasti na strani Patela koji je ovo napisao i režirao, te odglumio glavnu ulogu, bazirajući celu priču na viziji o čoveku sa maskom majmuna na licu koja mu se vrzmala po glavi od 2014. godine. Patel je scenario uradio sarađujući sa Paulom Angunawelom i Johnom Colleejem i nakon dobre saradnje sa Neilom Blomkampom na Chappieju pitao Južnoafrikanca da on ovo režira, ali Blomkamp mu je predložio da ipak Patel sam bude režiser sopstvene priče. Produkcija je trebalo da počne 2020. godine u Indiji ali je pandemija TE planove potpuno ruinirala – sećamo se strašnih scena masovnog umiranja u zemlji koja je u ovom trenutku jedna od najbrže rastućih ekonomija sveta, a što nam daje dosta dobre podloge za razmišljanje o tome koliko su makroekonomski indikatori u vezi sa kvalitetom života (i smrti) u društvima u kojima danas živimo, ali i materijala da tumačimo neke stvari koje nam Monkey Man govori.
Tako da je produkcija onda započeta u Indoneziji i već tokom snimanja prve akcione scene Patel je slomio šaku. Da to ne bude i poslednja fraktura u filmu obezbediće jedan od kolega glumaca koji će mu nešto kasnije, tokom snimanja scene sa sekirom (ako ste gledali film tačno znate koje) nehotično polomiti i dva prsta na nozi.
To da je Patel i metaforički i stvarno krvario za ovaj film je, naravno, dobra priča kad sednete nakon gledanja filma, još vrući od uzbuđenja, kupajući se u prijatnom dopaminskom spuštanju na fabrička podešavanja, i uzmete da pišete o njemu. Patel je, ustalom THE REAL DEAL. Još kao klinac se ložio na Brucea Leeja (nakon što se jedne noći, umesto da spava, ušunjao u dnevnu da bi gledao neki Leejev film) i zatim posvećeno trenirao tekvondo, osvajajući još kao tinejdžer medalje na svetskim šampionatima. No, ovo nije bilo dovoljno za Netflix koji je otkupio ekskuzivna prava na distribuciju Monkey Mana a onda pogledao futidž i ispustio jedno glasno WTF. Računajući da će film koji režira jedno od najpoznatijih imena indijske dijaspore i u kome igra nekoliko popularnih indijskih glumaca (a Pitobash Tripathy je već imao i holivudske uloge pored svoje bolivudske popularnosti) biti hitčina na indijskom striming tržištu, egzekjutivi ove firme su Patelu rekli otprilike „nemoj da nas zoveš, zvaćemo mi tebe“ i počeli da razmišljaju kako da se najjeftinije izvuku iz sporazuma koji im je u krilo spustio film apsolutno previše nasilan, ali i politički više nego potencijalno problematičan za tu neku mejnstrim indijsku publiku.
Jordan Peele je onda utrčao u minut do dvanaest, video film, shvatio da se radi o časnom i važnom iskazu i uspeo da nagovori Universal da preuzme distribuciju pa je i dobio status producenta. Monkey Man je stigao u bioskope i zaradio, u svojoj biskopskoj distribuciji, nekih 35 miliona dolara, dakle, trostruko više od svog budžeta što je, za film koji JESTE vrlo nasilan, JESTE politički tenzičan i, Patel na stranu, natrpan je likovima koje globalna publika ne zna, vrlo solidan uspeh. Možda nikog neće iznenaditi da je film u trenutku dok ovo kucam, još uvek neprikazan u Indiji – mada se već mesecima najavljuje da će biti „uskoro prikazan“ – a što je, na kraju krajeva, sasvim očekivano. Uprkos primetnoj autocenzuri u samom filmu i njegovoj prezentaciji (narandžaste boje, a koje su zaštitni znak vladajuće indijske partije BJP (Bharatiya Janata Party)primetno su uklonjene i zamenjene crvenima u kasnijim trejlerima za film a i u samom filmu crvena značajno dominira nad narandžastom), Patelov iskaz je nedvosmisleno usmeren na kritiku vladajuće klike i populističke eksploatacije hinduističkog nacionalizma, koja je aktuelnog premijera Narendru Modija dovela na vlast i tamo ga drži već čitavu deceniju.
Da kažemo to ukratko: Narendra Modi je indijski Vučić, samo kada bi Vučić, umesto što mora da snishodljivo pleše između Evropljana, Amerikanaca, Rusa i Kineza, između korporacija i službi, bio na čelu snažne nacije sa stvarnim rastom ekonomije od kojeg se tresu i Amerikanci i Kinezi, sa ogromnim resursima, još uvek moćnim sektorom javnog obrazovanja, svemirskim programom (koji je pre nekoliko godina Indiji doneo titulu četvrte svetske države što je uspešno prizemljila letelicu na površinu Meseca). Modi je, nažalost, ne samo populista svetskog kalibra već i pripadnik pokreta Hindu-nacionalista Rashtriya Swayamsevak Sangh, koji ima stogodišnju istoriju koketiranja sa fašističkom ideologijom, ali i vrlo stvarnog organizovanja paravojnih formacija i mobilisanja na nasilje protiv indijskih muslimana. Za vreme Modijeve vladavine, napadi na muslimane u Indiji su eskalirali. Vinayak Damodar Savarkar, ključni ideolog Hindutva ideologije – koja propoveda Hindu suprematizam u Indiji –u svom pamfletu „Essentials of Hindutva“, napisanom 1923. godine u zatvoru nedvosmisleno je pozvao Hindu populaciju u Indiji da prevaziđe kastinske podele i da se ujedini u borbi protiv indijskih muslimana, doslovno pišući: „Ništa ne čini Sebe toliko svesnim kao sukob sa ne-sobom. Ništa ne može spojiti narode u naciju i nacije u državu kao pritisak zajedničkog neprijatelja. Mržnja razdvaja kao što i spaja.“
Stotinu godina kasnije, Modijeva Indija decidno NIJE raskrstila sa kastinskim sistemom i na njemu utemeljenom diskriminacijom, ali je na delu o mržnji i nasilju kao legitimnoj ujediniteljskoj sili itekako poradila, prisvajajući one delove Hindu mitologije, religije i folklora koji će poduprti viziju o naciji spremnoj na istorijsku sudbinsku borbu protiv iskonskog neprijatelja, i vođi koji otelovljava sve atribute muževnosti i snage na kakve se lože i zapadnjački Men’s Rights influenseri, kulminirajući u ikonografiji Rame kao božanstva odabranog da simboliše savršenog čoveka (i savršenog muškarca) čemu moderni Hindu nacionalisti teže.
Rama je i glavni muški junak epa Ramajana, jednog od temeljnih tekstova indijske kulture (čije je pisanje započeto još u sedmom veku pre nove ere) i notabilno odsutan iz filma Monkey Man, a koji veliki deo svoje ikonografije, ali i zapleta bazira na Ramajani, fokusirajući se pre svega na ikonografiju Hanumana, „majmunskog boga“, popularne figure Hindu mitologije koja je za mnoge klince iz ove kulture, kod kuće ali i u dijaspori, bliska onom što se danas podrazumeva pod pojmom superheroja. Hanuman je, treba i ovo naglasiti, u Ramajani veoma lojalan Rami.
U filmu, Dev Patel igra neimenovanog mladića koji je iz provincije došao u grad nakon što je celo njegovo selo napadnuto i spaljeno od strane dobro organizovane ultra-nacionalističke grupe koja je tu namerila da gradi hram, a dobila pomoć gradske policije u svom nasilnom činu džentrifikacije. Majka protagoniste je, štaviše, ubijena od strane policijskog činovnika zato što je pružala otpor, pa glavni junak radi svakojake manualne poslove u velikom gradu i vreba priliku da se nađe na dovoljno bliskoj distanci od počinitelja kako bi se osvetio.
Počinitelj je u međuvremenu postao šef policije u gradu koji se ne zove Mumbaj ali je sasvim jasno da na njega aludira svojim vizuelnim označavanjem (pogotovo u ikoničkim kadrovima karton-sitija smeštenog u podnožju velelepnih solitera, ali i grafitima kojima su iscrtani zidovi), a glavni junak se izdržava boreći se u nameštenim MMA mečevima u kojima borci nose životinjske maske (njegov je posao uglavnom da padne onda kada mu se kaže). Kolonijalna istorija Indije zapravo se najpre vidi u ovim scenama gde je organizator i konferansje za ove borbe Južnoafrikanac (naravno da ga igra Sharlto Copley dodajući svom siviju još jednog pitoresknog ljigavca) a koji ikonografiju Ramajane, to jest maske što simbolišu majmunskog boga Hanumana, zmijskog boga Vasukija i medveđeg boga Džambhavana u svojim najavama svodi na pozapadnjene, trivijalizovane ikone („Kobra“, Kiplingov medved Balu i, pogađate, King Kong).
No, Monkey Man nije film koji će svoj politički iskaz presudno zasnovati na kolonijalnoj traumi, i zapravo ovo je nešto što bi uradili ljudi koje Monkey Man kritikuje. U praktično prvoj sceni Copley se obraća napaljenoj publici oko ringa pominjući da su oni svi ovde, bez obzira na etnicitet i veru isti, i da poštuju jednog boga – indijsku rupiju, ali je sasvim primetno da kada pomene hrišćane – kojima i sam pripada – iz mase dopiru glasni zvuci negodovanja. Ono što na prvi pogled može biti samo razumljiv bes u refleksiji na kolonijalne ožiljke, u filmu se dalje pokazuje kao zapravo nacionalistički žar koji nišani prema svim manjinama shvaćenim kao pretnja veličanstvenom nacinalnom preporodu.
Patel pokušava da ispriča veoma jednostavnu priču, ali u veoma komplikovanom kontekstu, prikazujući kastinsko i međuetničko nasilje – pa u jednoj sceni i ekplicitno vidimo transparente koji zahtevaju zaustavljanje nasilja nad muslimanima u Indiji – kao produkt sistema koji je spojio populistički Hindu-nacionalizam i religijski tradicionalizam sa ekstremnom korupcijom, prezirom prema zakonu (modernom, ali i tradicionalnom) i eksploatacijom slabih u društvu. Potraga glavnog junaka za policajcem kome želi da se osveti vrti se velikim delom oko ekskluzivnog noćnog kluba gde sposobna lokalna mafijašica političarima, krimosima i biznismenima podvodi „elitne devojke“ iz celog sveta a ovaj prostor na kraju uspeva da usisa i religijske vođe koji daju podršku nacionalističkoj partiji što pred kraj filma trijumfuje na izborima sa pričom o tradiciji, religijskoj čistoti i ponosu.
Patelu se moraju priznati mnogi uspesi u Monkey Manu. Lokalizovanje neksusa radnje na jednom mestu koje je profano (ali mu podršku daju ljudi koji se nazivaju svetima) i drugom koje je sakralno, ali se tretira kao leglo terorista (hram u kome transrodne osobe – poznate u indijskoj kulturi kao hidžra i u nekim indijskim državama zvanično prepoznate kao treći pol – propovedaju harmoniju suprotnosti i suživot) uspeva da veliki deo komplikovane političke i kulturalne pozadine na kojoj se priča događa smesti u samorazumljive, zapadnjacima probavljive slike i koncepte. Monkey Man veliki deo svoje fundamentalne kompleksnosti pakuje u pozadinu, svodeći priču na žanrovski shvatljivi revenge-plot, ali i na očiglednu nepravdu u kojoj ljudi sa parama, oružjem i lažnim pričama o moralu mobilišu institucije sistema kako bi gazili slabije od sebe i uzimali od njih resurse koji će uvećati njihovo već veliko bogatstvo i moć. Marksistički sloj ovog filma je jednostavan i efektan i služi kao spretna poopštavajuća dopuna osnovnom zapletu u kome čovek želi da osveti svoju majku. Za gledaoca koji je prvenstveno došao da gleda akciju, ovo apsolutno ispunjava svoju funkciju i stavlja likove u jasan, razumljiv konflikt gde je lako izabrati stranu za koju navijate. To da je Patel glumac koji jednako kredibilno emituje auru ranjivosti nekog ko je iskusio strahovitu nepravdu a zatim i auru pravedničkog gneva dodatno pomaže da se osnovna priča proda. Hoću reći, ako već moramo da Monkey Man opišemo i kao „indijski John Wick“ (a naravno da se John Wick pominje i u jednoj replici u samom filmu i da je posle Patelu na NOS izašlo stalno poređenje Monkey Mana sa ovim serijalom), fer je da se primeti da bi John Wick ekstremno profitirao od Patela u glavnoj ulozi umesto dragog ali, jelte, nejakog Keanua, ali i od izbacivanja sve „mitologije“ koju ovaj serijal očajnički pokušava da izgradi, recimo, i prihvatanja mitologije koje su narodi kreirali tokom hiljada godina.
Jer, za zahtevnijeg gledaoca Monkey Man onda ima čitav sloj koji ide odozgo i koji je neka vrsta dekonstrukcije i rekonstrukcije Ramajane, tako da se Rama nigde u filmu ne pojavi a da Hanuman bude heroj koji će s pravom zaslužiti svoje obožavanje od strane prostog naroda. Patel ovde rukuje obimnim religijskim imaginarijumom, prikazujući, recimo, hidžre u hramu gde je protagonist našao pribežište nakon neuspešnog atentata na policijskog službenika, kako obožavaju idola koji je polovinom sklopljen od Šive, boga uništenja a polovinom od Parvati, boginje obilja i rasta. Partija u filmu se naziva „suverenističkom“ (Modijeva partija u stvarnom životu je „narodna“) i suverenistički diskurs temelji na izrazito patrijarhalnom tumačenju tradicije, a čemu se hidžre i njihov izbor božanstava jasno suprostavljaju, tražeći harmoniju suprotnosti. Patelovo stavljanje Hanumana u prvi plan i suprostavljanje onima koji u stvarnom životu slave Ramu – vrlo muževnu, patrijarhalnu ikonu – za cilj, dakle, ima ne rušenje Hinduizma ili religije kao pokretačke snage u društvenim promenama već neku vrstu radikalne rekonstrukcije savremenih, u Indiji trenutno preovlađujućih hinduističkih tumačenja, tako da se agresivni, nacionalistički i patrijarhalni kontekst iz njih izbaci i bude zamenjen požvrtovanošću, empatijom i inkluzivnošću. A kako je ovo ipak akcioni film, on i poziva da se nepravda poruši, i fizički uništi pre nego što na njenom zgarištu bude mogla da se izgradi pravda. Dualitet (kao simbol inkluzivnosti) koji vidimo u hramu hidžra ali i u tome da je glavni junak istovremeno i čovek ali i avatar omiljenog boga iz Ramajane (središnji vizuelni momenat u filmu je otvaranje grudnog koša glavnog junaka koje prethodi njegovoj duhovnoj transformaciji a što je jedna od najikoničnijih, najčešćih predstava Hanumana u hinduističkoj likovnoj tradiciji) onda se i spretno posreduje u akcionoj završnici filma u kojoj vidimo da hidžre nisu samo nežni, feminizirani muškarci koji pričaju tiho i mole se dvopolnom idolu nego i gizdavi, sposobni ratnici koji svoju kuću i imovinu brane fizički bez ikakvog skanjeranja kada postane jasno da sistem koji ih je do sada tolerisao (mada najviše ignorisao) namerava da u dogledno vreme dođe i po njih.
Naravno, za prosečnog zapadnog gledaoca će veliki deo ovoga ipak biti isuviše egzotičan i zahtevati možda previše guglanja da bi se sve razumelo, tako da je Patelov veliki uspeh – i dobra kreativna odluka – bilo to da se narativ konstruiše oko samorazumljive osvetničke misije i da ikonografija koja predstavlja spregu koruptivne politike, instrumentalizovane religije i sistemskog kriminala bude prikazana jasno, svedeno i efektno. No, vredi ovde potrošiti još par redaka na ukazivanje da je Patel IPAK dijaspora i da njegova veoma dobronamerna ambicija da Ramajanu raspori, iz nje izvadi dnevnom politikom opoganjene delove i ponovo je zašije tako da se akcenat stavi ne na Ramu kojim se diče nacionalisti već na Hanumana koji je neka vrsta pravičnog underdoga, ni sama nije mogla da sasvim drži korak sa daljim razvojem situacije u Indiji. Dok je njegov film tavorio u postprodukcijskom limbu i čekao da vidi šta će biti s distribucijom, indijski nacionalisti su napravili velike nove korake da kooptiraju i Hanumana u svoj svetonazor (majmunski bog je, da ponovimo, uprkos svojoj generalno nepoćudnoj prirodi, Ramin lojalista). U napadima na muslimanske – i druge – manjine su tako pokliči „Jai Shri Ram“ („slava gospodu Rami“) dopunjeni sa „Jai Bajrang Bali“, a gde je Bajrang Bali drugo ime za Hanumana, a i sam premijer Modi je počeo da koristi ovu drugu frazu u svojim obraćanjima, što onda veoma ironičnim čini scenu u Monkey Manu gde se „Jai Bajrang Bali“ koristi kao poklič da se ohrabri sam glavni junak da udari na zlotvore koji simoblizuju Modija i njegovu kliku. Štaviše, u indijske je bioskope Juna 2023. godine ušao film Adipurush, još jedna, mnogo strejterskija, tj. tradicionalnija adaptacija Ramajane, a gde su putem javne kampanje gledaoci umoljavani da ostavljaju jedno sedište pored sebe praznim „za Hanumana“, pa je zabeležen i najmanje jedan incident kada je čovek seo na mesto „rezervisano za Hanumana“.
U tom nekom smislu, poruka Monkey Mana, iako inicijalno sasvim jasno postavljena, u međuvremenu je iskomplikovana kooptiranjem i pervertiranjem ikonografije od strane istog tog proto-fašističkog neprijatelja protiv koga se Monkey Man žustro bori. A što je zgodno podsećanje na to da kada se laćate tradicionalne ikonogafije i želite da je upotrebite kao oružje, nemojte da se iznenadite kada vaš protivnik isto to oružje upotrebi za svoj račun, koristeći pritom sve moguće javne i privatne, zakonite i nezakonite resurse koji mu, pošto je, da ponovimo, proto-fašista, stoje na raspolaganju. No, činjenica da je, rekosmo, Monkey Man i dalje praktično zabranjen u Indiji valjda dovoljno govori o tome da ga se režim ipak donekle plaši. A to je dobro.
U tehničkom smislu, Monkey Man je VRLO SOLIDAN ako već ne IZVRSTAN akcioni film. Patel je, pogotovo za čoveka kome je ovo prva režija, vizuelno prilično efikasan i sposoban da pripoveda slikama, prizorima, akcijama i koreografijama radije nego pukim diskursom. Neki od elemenata pripovedanja su standardni za film koji dobar deo svog vizuelnog jezika preuzima od korejskih osvetničkih akcijaša, pa su scene sela u plamenu, ali i flešbekovi na detinjstvo provedeno sa nasmejanom majkom urađene izuzetno sigurno unutar nekakvih već kanonizovanih parametara. Patel svoj talenat i spretnost pokazuje u drugim elementima filma, ne samo u kompleksnim scenama potere i akcije koje, pogotovo u prvoj polovini filma demonstriraju njegovu sposobnost (ali i izraelskog direktora fotografije Sharonea Meira, te trija montažera: Dávid Jancsó, Tim Murrell, Joe Galdo) da se bez gubljenja koraka, u furioznom tempu, pređe velika razdaljina i promeni više lokaliteta, i prevoznih sredstava, sa sve non-stop borbom, već i u, recimo trening-montaži koja je praktično obavezan sastav u filmovima o borilačkim veštinama. Urađena kombinujući borilačku koreografiju sa furioznom svirkom na tradicionalnom tabla-setu bubnjeva ovo je memorabilna, dobro napravljena scena u kojoj ima i mommy-porn kadrova Patelove vitke ali mišićave figure koji nikako nisu za potcenjivanje. Na drugim mestima u filmu gledaćemo ga kako se divljački bori protiv ljudi koji zaslužuju samo sve najgore na svetu pa jedan momenat u kome hvata nož ustima i tako, držeći držalju u zubima sečivom preseca grkljan protivnika ostaje kao „gory“ hajlajt filma.
Monkey Man uspeva i da ne bude samo glasni politički iskaz, religijska rekonstruktivna hirurgija i fino koreografisan akcioni film sa protagonistom kome je zaista dosta svega i kad zagusti nije mu strano ni da šutne u jaja ili da ujede protivnika za lice. Ako smo već majmuni i majmunskoga roda onda je lepo videti blagi odmak od standardne ponude bilo zapadnog bilo istočnjačkog akcionog filma, ali i generalno Patelu lepo polazi za rukom generisanje te moderne, urbane indijske scene, sa spretnim prikazima uličnih muljatora i griftera na poslu, pažljivo i odmereno kadriranim kontrastima modernih indijskih metropola gde su ekstremno siromaštvo i nepristojni glamur više razdvojeni nevidljivim zidovima kastinske podele i klasnim sudbinama nego arhitekturom. Film je ozvučen zaraznim lokalnim hip-hopom a ekipu sitnih hustlera i polukriminalaca sa kojom se glavni junak po prirodi stvari meša na svojoj misiji predvodi pomenuti Pitobash sa svojim fast-talking mangupom Alphonsom koji je kao nekakav mladi, indijski Joe Pescy. I sporedne uloge, uključujući sposobnu ali beskrupuloznu gazdaricu kluba (igra je popularna televizijska glumica Ashwini Kalsekar), veoma lepu ali emotivno ispošćenu seksualnu radnicu koja će glavnom junaku očitati potrebnu lekciju kada je on u svojoj još nerazvijenoj formi (bivša misica Sobhita Dhulipala), odličnog Sikandara Khera kao svirepog policajca, Makaranda Deshpandea kao korumpiranog religijskog lidera i veterana Vipina Kumara Sharmu kao glavnog hidžra sveštenika, sve su odrađene odlično, i mada se može reći da su njihovi likovi tipizirani pa i da neki nemaju stvarnu funkciju u filmu (Dhulipala jedva da figuriše u njegovoj završnici), u pitanju je jedan upečatljiv ansambl koji Monkey Mana nedvosmisleno izdiže iznad proseka savremenog akcionog filma, i vizuelno i glumački. Patel ima dobro oko i scenografi, kostimografi, osvetljivači i šminkeri su kameri dali mnogo jači program nego što biste dobili u bilo kom holivudskom filmu koji bi koštao deset miliona dolara.
Dobar revenge-flick je obično onoliko dobar koliko mu je dobar završni bosfajt i Patel ovde ne razočarava, mada Monkey Man ipak kulminira pre završne scene, nudeći urnebesnu opštu tuču u klubu i mnogo dobre koreografije ali i dostatno krvavih, brutalnih završnica. Poslednja scena je, naravno, pre svega borba dve filozofije, dva svetonazora, urađena u izvanredno odabranom prostoru, sa pažljivom kombinacijom svetla, vode i kostima i Patel svoj finalni iskaz sigurno (i doslovno) pesnicom zakucava u lice neprijatelja, dajući gledaocu emotivnu isplatu koja ide daleko preko zadovojavanja osnovne osvetničke žudnje protagoniste i podsećajući na mnogo puta citiranu Rortyjevu opasku da „ako jednom naletite na inteligentnog fašistu, morate da ga ubijete.“ Nezgodan savet za svakodnevni život – šta ako se fatalni susret odvija u obdanišu ili porodlištu? – ali u umetnosti, pogotovo kada je ta umetnost, brutalni akcioni film, to apsolutno ima svoje mesto i Monkey Man svoj doskok u naša srca ostvaruje sa mnogo sigurnosti.
