(Pre zvaničnog uvoda samo mali shout out za Guru Gagija koga sam jutros pukim slučajem, posle nekoliko decenija, susreo na poverljivoj diverzantskoj misiji kod beogradske pekare Trpković u Nemanjinoj. On je rekao da je morao da mi čuje glas da bi bio siguran da sam ja a ja njemu da se ni MRVU nije promenio. Neki ljudi su na genetskoj lutriji zaboli SUROVU sedmicu. Rispekt.)
Loša nedelja u Srbiji, ali to je ionako priprema za loših ko zna koliko godina natezanja sa korumpiranom, represivnom klikom koja se ogrće u zastave i misli da smo svi idioti. OK, jesmo, ali i idioti mogu da se apgrejduju. Prvi korak: slušajte više metala:
Konkretno blek metala za početak: šesti album nizozemskih Slechtvalk naslovljen je At Death’s Gate i stiže posle osmogodišnje pauze, držeći se tradicije da bend pravi velike razmake između albuma. No, ono gde je ovo dobitna formula je da je muzika na At Death’s Gate prepuna dobrih ideja i zvuči sveže upros tome da je u osnovi ovo „samo“ vrlo žestoki black metal sa prstohvatom (melo)death zvuka. Slechtvalk u prvom redu krljaju veoma ozbljno sa pesamama koje idu jakim tempom i impresioniraju brzinom i tehnikom, ali onda se čuje i da su napisane inventivno sa neprebrojnim zanimljivim korišćenjem melodičnih vokala, klavira i orkestracija, da bez problema koriste i narodnjačke motive a koji ne otupljuju metalnu oštricu muzike što ostaje energična do kraja. Čak je i master iznenađujuće dinamičan imajući u vidu da je ovo uniformno agresivna muzika tako da nemam druge do da srdačno preporučim ovaj album svima za slušanje i užitak:
O Forsthexe ne znam ništa sem da je ovo blek metal projekat iz Njemačke. Po zvuku je u pitanju jednočlani bend sniman u jeftinim, možda i kućnim uslovima, ali EP Hexenforst je eminentno slušljiv. Ne sad nešto inovativan ali ovo su četiri pesme kompetentno napisanog i odsviranog blek metala koji KRLJA brzo, lako menja ritam ali ne spušta tempo, voli rifove a ne puko ređanje akorda i generalno je okretan i žestok. Sad, nisu ove pesme nužno za antologije, ali su okretne, ekspresivne, PRIJAJU. Ni zvuk nije loš i ovo zaista vredi da se sluša i uživa:
Kome u životu treba melanholičan a oštar, sirov a ipak sigurno napisan blek metal iz Finske, sav delo jednog čoveka, a sigurno ima kome tako nešto treba, evo mu novi EP projekta Ritus de Cruor. Vainajain Kammarissa ima dva intra i dve dugačke, prilično dobre pesme sa perfektnim odnosom hipnotičkog ponavljanja i krljačke ekspresivnosti. Jeftino je producirano ali je tr00 i uostalom zvuči DOBRO:
Pa imamo debi album brazilskih EvokeD, projekta koji je krenuo još u drugoj polovini devedesetih, pa pravio pauze i sada je to trio muzičara koji imaju mnogo drugih bendova i projekata. Warfare of the Gods nije ELEGANTNO spravljena ploča, štaviše, često su pesme skarabudžene od delova koji nemaju vidne veze među sobom, ali blek metal je muzika koja i to trpi pa EvokeD mogu da kažu da sviraju i tehnički kompetentan i koncepcijski zahtevan, energičan, mračan a onda i epski blek metal koji će pravoj publici doneti baš ono što ona traži: opskurnost, epiku, žestinu:
Vidim da su neki stari fanovi razočarani novim albumom islandskih Sólstafir, osmim po redu za skoro trideset godina karijere i pod naslovom Hin helga kvöl. Meni se blek mezal delovi dosta sviđaju dok su više „rok“ ili „post rok“ delovi kojih ovde ima dosta, manje po mom ukusu. Ako niste fah-idiot kao ja, probajte, možda se vama svidi sve! Bend svakako svira kvalitetno i ima solidan zvuk, a i piše dobre pesme, kad smo već kod toga, samo ne u stilu koji ja preferiram:
Grci Auriferous Flame ne prave kompromise na svom trećem albumu, The Insurrectionists and the Caretakers. Ovo ima samo tri pesme (najkraća nešto ispod sedam minuta, najduža preko petnaest) i sastavljeno je od obrednih upada u zanos i mađijanje, i vrlo poštene, vrlo kvalitetne metal krljačine. Dakle, ima i za avangardiste i za hedbengere, sve urađeno sa tipično grčkim nivoom kvaliteta i autentičnosti. Ne propušta se:
Australijanci Ploughshare ne sviraju ni čist black metal ni čist death metal, ali su svakako bliži black metalu po svetonazoru i nemirnom duhu. Treći album (zbunjujuće, jelte, naslovljen Second Wound) ima i neke rokerske, avangardne, pa i praktično džez elemente (slušajte fretlless bas gitaru kako zapliće u pozadini dok gitare cepaju tritonuse a pevač ostavlja srce na terenu) i to je sve vrlo lepo i srećno pogođena kombinacija. Pesme su strahovito dugačke i zahtevne ali su i briljantne u svemu što pokušavaju, postižući ideal transformisanja LUDAČKI agresivne svirke u hipnotički ambijent:
Strahovit ponor mraka i crnila otvara se na drugom albumu benda Possessive iz Ajdahoa, naslovljenom Res Ipsa Loquitur. Ovo je po klasifikaciji Metal Archivesa „atmosferični blek metal“, ali ovde nema shoegaze akorda i sanjarskih harmonija. Sam bend sebe opisuje mnogo preciznijim terminima i „Caustic, suffocating and eerie Blackened Death / Doom Metal mixed with the savagery of D-beat and Powerviolence“ je definitivno mnogo bliže onome kako ja čujem ovaj album. Dakle, ovo je BRUTALNO, pakleno, sirovo, i atmosfera koju kreira vas u najboljem slučaju može milosrdno ugušiti. Prelepo je a plaćate koliko želite:
Idemo sad na stoner rock, doom metal, sludge metal, hard rock i psihodeliju. I evo nam i trećeg albuma trojke iz Nebraske, Trillion Ton Beryllium Ships. Ovaj rodno mješoviti kombo radi negde od početka pandemije i njihov stoner/ doom na ovom albumu, The Mind Like Fire Unbound, kombinuje ekstremniju dinenziju ove muzike, sa „metalnijim“ rifovima i „death“ vokalima sa jedne i gruverskiju, psihodeličnu stoner muziku sa druge strane. I to je odlično produciran album sa ambicioznim aranžmanima, gde prva pesma traje preko 14 minuta a poslednja skoro 15. Trillion Ton Beryllium Ships definitivno žele da sednete i usredsredite se, ovo nije album za klupsko znojenje i ples već meditativnija metal ponuda i u svemu tome je dostojanstvena i vredna pažnje:
Blind Horse iz Rio de Žaneira imaju „70“ već i u URL-u za svoju Bandcamp stranicu tako da znate da je ovo retro rokenrol namenjen nama matorijima ali i svakome ko voli dobar gruv i raspoloženje. Album Rock And Roll Days je bluzerski, gruverski teži rok zaista po uzoru na radove iz sedamdesetih, sa sve dairama i usnom harmonikom, produkcija je okej, a muzičari su pristojni i pesme su, imajući u vidu da im je emulacija partikularnog zvuka partikularne ere programski zacrtana, maštovite i raznovrsne. Bluzerski i kul:
Losanđeleski stoner-doom kvartet Sea of Snakes ima drugi album i Bow to No One je ploča teškog, lepljivog zvuka i hipnotičnog gruva. Bendu vrlo lepo sedi igranje između stonerske ležernosti i spontanosti sa jedne strane, te doomerske emotivnosti sa druge a posebno oružje benda je pevač Tracy Steiger sa svojim post-grunge zavijanjem i zaraznom mukom. Pesme su jednostavne a da opet imaju više od jedne dimenzije i Sea of Snakes ne da se nisu obrukali nego mogu ovim da se ponose. Poslušajte:
Codespeaker iz Edinburga imaju sve što ne volim u post metalu: bučan, ružan, nedinamičan i praskav zvuk od koga se čovek umori posle 30 sekundi, pesme koje su više ekspresivne nego impresivne, arsenal klišeiziranih harmonija, vokalnih tehnika i readymade krešenda. No, album Scavenger je sasvim okej ako niste ovako terminalno blazirani kao ja. Mislim, EKSPRESIVAN je, BUČAN je i voli dramu, a zvuk je zaista heavy ali melanholičan. Evo:
O Wizard Tattoo iz Indijanapolisa nisam do sada pisao a možda je trebalo. Novi EP, One of These Knives je valjda ipak neka prilika za iskupljenje sa tri pesme i jednim autrom prilično tripoznog, svemirskog, psihodeličnog doom-metal-roka. Sa malo pank-roka, spoken word ekscesa, ekscentričnog humora ali generalno dobre muzike, dobrog zvuka, zanimljivih ideja, organizovanog haosa. Probajte, možda vam se svidi!
Longheads su fuzz-doom bend iz Londona (originalno Norfolka) sa lepim albumom teške, lepljive, psihodelične svirke naslovljenim Layers Of Wax. A što je zgodno jer muzika i zvuči kao da je slušate kroz slojeve voska – u najpozitivnijem smislu. Ovo je, dakle, sporo, ali bogato, u harmonskom i teksturalnom smislu, sa puno jake, organske svirke, ali sa uvek naglašenom tom hipnotičnom komponentom koja se ne napušta. Odlično je:
Francuzi The Bottle Doom Lazy Band su svoj treći album, Clans of the Alphane Moon, zamislili kao konceptualnu naučnofantastičnu ploču, oslanjajući se na Metal Hurlant stripove iz sedamdesetih ali naravno da je naslov uzet od romana Phillipa K. Dicka. No, muzika je zapravo jednostavniji, „običniji“ fazirani doom-stoner zvuk nego što bi ovo sugerisalo. Ne i loš. Ovaj bend nije utemeljen na ideji neke prenaglašene drame i glasnih gestova, ali su pesme prijatne, produkcija je, hm, neuvredljiva i sve to može da se čuje:
Witchpit iz Južne Karoline su za mrvu više „metal“ nego što je standard za Heavy Psych Sounds Records katalog i možda bi prirodnije legli na primer Ripple Musicu, ali ne mari. Drugi album benda, Forever Spoken, ima omot koji je nacrtao Dan Seagrave, čovek koga znate po omotima Suffocation ili Morbid Angel, a muzika je gruverski, ali HEAVY stoner-doom-sludge metal. Besna, agresivna, teška ali poletna i, da ponovim, gruverska. Prijaće vam:
E, ali pomenuti Ripple Music za ovu nedelju ima nešto baš sjajno. SoftSun je norveško-kalifornijska, žensko-muška kolaboracija a album Daylight in the Dark, debitantski za ovaj trio, je perfektna, ALI PERFEKTNA kombinacija shoegaze sanjarija i heavy, dark doom metala. Mislim, sve je tako JEDNOSTAVNO ovde, pesme skoro da zvuče kao džemovi a opet su smene atmosfera savršene, a sirov, težak zvuk ističe i emociju i muskulaturu. Jako dobro, pogotovo krunisano izvrsnim ženskim vokalom gitaristkinje Pie:
Ripple Music imaju i novi album grčkih 1000mods i ovo je, znate već, odlično. Grci imaju moda najbolju stoner rock scenu na svetu a Ripple Music je jedan od najboljih izdavača takve muzike na svetu pa je ovo spoj iz snova. Cheat Death je izvrsna ploča maštovitog, energičnog, duhovitog, poletnog teškog roka koji nekako istovremeno ima i jednu čitku, radio friendly dimenziju ali i mračnu, preteću auru. Jako dobro!
PetroDragonic Apocalypse – Live 2024 je baš ono što piše na omotu, živi album, oficijelni butleg omiljenih nam King Gizzard & The Lizard Wizard na kome imate sedam pesama sa prošlogodišnjeg albuma PetroDragonic Apocalypse izvedenih uživo tokom ovogodišnje turneje po SAD i snimljenih od strane tonaca ovog sjajnog australijskog benda. U pitanju je, ko ne zna, povratak stoner-thrash formatu za Gizzarde a živa izvođenja su fantastična.
Dalje su na redu thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. The Age of Steel je debi album za filadelfijski Skullovich i, mislim sa takvim imenom benda i albuma nekako znate da stiže old school metal provod. I, tako i jeste, Skullovich sviraju prljav, ružan speed/ thrash metal sa naglašenijom okultnom dimenzijom nego što biste možda očekivali. Muzika je dakle od sporije i atmosferičnije sorte a produkcija simpatično sirova. Ima ovde štofa za publiku koja voli baš ovakav old school ugođaj:
Mlađani Self Inflicted iz Pensilvanije su imali debi album pre dve godine a sada imaju i EP, Rat Race i to je sve vrlo lep, old school thrash metal. Bend svira bez poze i oslanjanja na reaymade rešenja, izvlačeći svoj thrash metal iz stomaka i nudeći ubedljivu, krljačku muziku koja odmah poziva u mošpit i drži vas tamo kvalitetom pesama, korektnošću izvedbe i solidnom produkcjiom, Čak su i dve žive pesme ovde ODLIČNO snimljene a odsvirane su za desetku. Bend vredan svake pažnje:
Novi Atomic Drop ne donosi ništa što niste čuli na nekom starom izdanju ovog jednočlanog, rvački nastrojenog thrash metal projekta iz Virdžinije, ali sve je to i dalje jako šarmantno. Luke Taylor ne filozofira ni sa pesmama ni sa zvukom i The Bidding of the Beast je prljavi, ulični treš za radničku klasu i njene saveznike, pošten, častan, korektno napisan i odsviran, sa deset pesama u manje od pola sata lepe krljačine i nešto malo melodije. Sasvim ljudski:
Execution Order iz Filadelfije zvuče ugodno staromodno na svom debi albumu, Halls of Horror. Ovo je ekipa ljudi koji sviraju već nekoliko decenija, pa je i taj prilično old fashioned pristup pisanju pesama ali i samom zvuku nekako i sasvim prihvatljiv. Posebno što to albumu daje, za mene jednu prijatnu, patinu. Same pesme nisu neka čuda inventivnosti, da se razumemo, ali su pitke a bend ima karaktera:
Istočnoazijski hardkor nastavlja da gazi krupnim koracima pa tako sada imamo EP Existence postave Overthrown iz Singapura. Slično indonezijskim i makezijskim kolegama, i ovo je tvrdo, teško, moćno. Overthrown imaju odličan zvuk i svoj metalizirani gruv sviraju tako da je čoveku nemoguće da ostane miran. Veoma dobre četiri pesme a vinil izlazi u Decembru:
A imamo to isto i sa Floride. Enemy to All imaju EP ...Friend to None i to su četiri pesme opakog siledžijskog naboda. Odlična produkcija, odličan vokal, moćan gruv, lepi gitarski rifovi, ovo ima sve što mu treba da vas natera da pronađete najgoru verziju sebe pa vi posle vidite šta ćete s njom:
Impurity su metalizirani, vrištavi hardcore projekat uz San Hozea u Kaliforniji, a EP Complete Desperation zvuči baš onako kako mislite da će zvučati nešto sa takvim naslovom. Dakle, mučno, teško, vrištavo, rastrzano, nervozno. Ima samo dve pesme i valjalo bi mi još:
Abandoned Crypts je jedan Italijan koji spaja crustcore, death metal i malo (dungeon) sintisajzera za dopadljiv, hororičan zvuk. Debi EP Skeletal Majesty je jeftin i sirov ali ne nekompetentan, sa dosta atmosfere i propisnog rokanja. Čak je i produkcija sasvim korektna i ovo se, ako imate inklinaciju, lepo potroši:
Tama Suru su jedan momak iz Češke i jedan iz Italije, koji se prave da su Finci. Ozbiljno, debi album, Aamunkoi ima i ime („Zora“) i tekstove na Finskom, a ova dva celoživotna prijatelja i dosta zvuče kao Finci u toj kombinaciji blek metala i crustcorea. I veoma je to meni dopadljivo, sa kratkim, brzim pesmama, dosta čistim zvukom, lepom energijom. Nema ovde mnogo komplikacija i filozofije, rifovi su jednostavni i napaljivi, tempo je visok, vokal je hrapav i oštar i pesme o svetu bez čoveka su kratke i ubitačne. Takoreći comfort food:
Rusi Люмпенштрайк u suštini sviraju crossover thrash ali EP Goydomore ima samo dve pesme od šest i jedanaest minuta. Ovo su nekarakteristične dužine za ovakvu muziku i zanimljivo je čuti kompleksne, ambiciozne aranžmane koji u blender ubacuju i malo death metal gruva, ali se drže krosover propulzivnosti i energije. Tematski ovo je na liniji proklamacije da nema rata do klasnog rata i ja, evo, uz drugove stojim iz sve snage. Zvuk vrlo solidan, kompozicije dobre, cena koliko date, dakle, ne propustiti:
Nisam ni znao da ima ovoliko bendova sa imenom Entrenched. Ovaj Entrenched je iz Arkanzasa i imao je jedan demo letos a sada i novi, naslovljen Winter Promo ’24. Opasna je to krljačina, negde između modernog metaliziranog, nabod-kora i klasičnijeg metalizirang hardkora i krosovera. Dve pesme nude ogroman broj različitih ritmova i promenljivih reaspoloženja, skoro kao da slušate Nu Metal album iz devedesetih a tom utisku doprinosi i vrlo ekspresivan pevač. Produkcija odlična, bend više nego interesantan:
Throe iz Montrala su prošle godine imali prvi demo a sada imaju i prvi EP, sa nove tri pesme i introm, naslovljen MMXXIV. I ovo je izvrsna kombinacija blek metala i crustcore krljanja, sa tačno perfektnim odnosom melodičnije blek metal dimenzije i pankerske neposrednosti i jednostavnosti. Bend svira, OPASNO, produkcija je sirova tačno koliko treba a pesme su ložačke i jake. Fino!
Nightbane su jedan Amerikanac i jedan Nemac u Finskoj koji imaju i druge bendove ali sa ovim prave SVIREPI black-death metal koji jako dobro dođe da čovek pročisti uši i ne baš spase svoju dušu ali joj da odličan kardio-trening. Prvi demo projekta zove se Insidious Nexus of Extradimensional Occupation i ovo je šest kratkih, skoro grindcore pesama strahovitog tempa, neumoljivih rifova, generalno velike brutalnosti ali uz rifove koji su tečni i imaju blek metal napaljivost i atmosferičnost u sebi, radije nego čisti, denflovani brutal death metal program. Zvuk je vrlo solidan, maštovitost iznenađujuće bogata i ovo je jako prijatan demo za ljubitelje black-death rasturanja, POGOTOVO po ceni od koliko date:
Kad se bend zove Cannibal Accident nekako odmah znate kakva će biti muzika. Ovi Finci rade od 2007. godine i spremaju već peti album a Scorched Meat Tactics – Explicit Everything je EP sa dve pesme koji ga najavljuje i TRESE. Dakle, ovo je hororom inspirisani, hrskavi detah metal koji sve vreme zvuči kao da povraća i raspada se ali ima i dobre rifove, pošteno rešeta blastbitovima i generalno je kvalitetan i tehnički i kompozitorski. Veoma sam rad da poslušam album nakon ove dve vrlo solidne pesme:
Earthburner iz Čikaga na svom debi albumu, Permanent Dawn prže patinirani deathgrind. Ovo je i produkcijski i kompozitorski i konceptualno kao nešto sa početka devedesetih, mračno, jednostavno, organski spontano i jezgrovito. Ovde se, jelte, jedanaest pesama spakuje u svega 21 minut. Naravno, kada znamo da u ovom bendu sviraju dva člana Broken Hope, onda je i zvuk Earthburner odmah prepoznatljiviji. Ako volite taj ’90s stil, ovde ćete uživati:
Iako svojim imenom sugerišu da su nekakav „urbani“ možda i gangsterski mutant death metala koji odlazi u hardcore smeru, Morbid Visionz iz Litl Roka u Arkanzasu sviraju vrlo pravoveran death metal. Dobar im je, da se podsetimo, bio i demo od pre dve godine a sada imamo i EP, Remnants of Death i to je vrlo kompetentan, gruverski, old school death metal. Morbid Visionz imaju vrlo zdrav zvuk, vrlo lep gruv i pitki su uprkos mračnoj tematici. Preporuka:
Stone the Oracle su vrlo pristojan death metal trio iz Bostona, za sada bez albuma ali sa evo već trećim EP-jem za četiri godine. Dopala su mi se i prethodna dva pa je tako i sa Savage Weapons koji nastavlja linijom tehničkog, kvalitetnog, eksplozivnog death metala koji je istovremeno pitak, artikulisan, prijemčiv. Pomažu ti vokali koji su samo blago „zaekstremljeni“, ali i zvuk koji nije preterano iskomprimovan i ima dinamiku i toplinu. Naravno, pesme su najvažniji deo formule, kvalitetne, raznovrsne sa ložačkim momentima i moš-delovima, izmešanim sa „tehničkim“ egzibicijama. Odlično ovim ljudima ide i nadam se prvom albumu u skorije vreme,a ovaj EP od čak šest dobrih pesama možete da daunloudujete po ceni koju sami odredite:
Molder iz Ilinoisa sebe opisuju kao „gnojavi death metal“ pa ako vam ta mentalna slika ima smisla, obožavaćete njihov novi album, Catastrophic Reconfiguration. Ovo je ekipa koja svira nekih sedam godina ali ima već tri sudijska albuma i gomilu kraćih izdanja i živih albuma, pa tako Molder ovde zvuče sasvim formirano, sigurno, ubedljivo. Sve je to taj neki savremeni „old school death metal“ zvuk kakav i inače čujete kod nekih kolega sa Prosthetic Records (Undeath, Phobophilic, Unearthly Rites), mislim, nema laži, nema prevare, Molder ovaj stil sviraju autentično i kvalitetno. Dakle, zvuk je težak, muzika zvuči kao mrtvac koji ustaje iz groba da se nekom najebe majke i ovo će, iako je ČIST death metal biti blisko ne samo klincima koji se i dalje lože na Dismembered i Autopsy nego i hardcore publici koja ceni sirovost, iskrenost, dobar rif i gruv. Valjano:
Massacre, moram da kažem, na svom, evo tek petom albumu za četrdeset godina rada, ne zvuče BAŠ kao Massacre. A što je i dobro i loše. Dobro jer Massacre nekako epitomizuju taj neki middle of the road death metal za mene – korektan, tehnički kvalitetan ali idejno skučen, kao da ste uzeli ispisnike i komšije Death i Obituary i iz njihove muzike izvadili svu inventivnost, eksperimentalnu glad, ludilo. E, sad, aktuelna postava dugovečnog projekta Kama Leeja ima Jona Rudina na bubnjevima i Roggu Johanssona na gitari, pored basiste Mikea Bordersa koji je tu od 1985. godine i pogotovo Johansson donosi sveže ideje u inače generičku postavku. Nešto od toga smo već čuli na prošlom albumu i EP-jevima koji su izlazili od 2021. godine, a novi album, Necrolution je vrlo naglašeno „johanssonovski“ u svojoj kombinaciji old school death metal mošinga, doom metal teatra, dosta GENERALNOG teatra. No, Johansson piše toliko muzike za svojih 20-30 aktivnih projekata da imam utisak da je za Massacre samo poubacivao neke neiskorišćene ideje i album ima IDEJE ali nema glavu i rep. Naravno, slušljivo je to, sva tri muzičara su ozbiljni likovi, Lee ima vokal koji je praktično uzor za čitav death metal žanr, i ima, rekoh, dobrih ideja. Ali ima i bezveze produkciju (mada razumem šta je još jedan znameniti Šveđanin, Johnny Peterson, pokušavao) i nabacane pesme. I tako… poslušajte:
Proces kojim je nastajao EP Eternal. Pure. Holy. Devotion. njemačkog projekta Plagueblade je skoro zanimljiviji od same muzike („All songs created and commited to in no more than two sessions. All lyrics written in between sets of one weightlifting session. All vocals recorded continuously while even drummers were forced to scream. Every song dealing with the most ferocious and underestimated of emotions: Hate.“) ali ni muzika nije loša. Ovo je andergraund, prljava deathgrind koljačina, sa iznenađujuće puno tehnike i dobrih ideja u nečemu što je jeftina ali funkcionalna produkcija. Zapanjujuće zabavno i mržnje puno:
Kanadski A Scar For The Wicked sam u prvom momentu preskočio jer im je zvuk, pogotovo u domenu bubnjeva onaj plastični deathkoraški kakav ne volim, bez trunke dinamike, ali, da se ne lažemo, bend jebe kevu na svom debi albumu, Acolythus. Koji je negde između deathcorea i tehničkog brutalnog death metala i, mislim, em je kvalitetan, em je dosta maštovit, em TRESE. Ni miks, kad sam se malo posvetio slušanju nije rđav (ne piše ko ga je radio ali zvuči kao da bi mogao biti Christian Donaldson), jer je ovo muzika koja dinamiku ni nema u svirci pa je onda i ovako ravan miks i master sasvim u redu a boje su ipak takve da im topline ne manjka. Iako A Scar For The Wicked nisu čist deathcore bend, biću drzak i reći da bih voleo da sav deathcore zvuči ovako:
Shrapnels of a Panic Spiral je drugi album ODLIČNOG brazilskog death metal benda Rotborn. Radi se o novoj ekipi, osnovanoj 2021. godine ali sa iskustvom svirke i u nekim vrlo starim bendovima poput Overthrash koji su osnovani 1987, pa to i pojašnjava visoku razinu kvalitetu ovog izdanja. Ovde death metal dobijamo u njegovoj mesnatoj, teškoj, moćnoj formi, sa odličnim rifovima, vrlo organskom svirkom, produkcijom koja pomaže da se instrumenti čuju a ne da sve stoji duboko u crvenom i zvuči kao da vas neko udara ciglom u glavu pola sata. Pesme su old school ali ne retro, naprosto formirane tako da istaknu agresivnost, gruv, brzinu i težinu. Jako dobra ploča:
Evo nas na kraju sa heavy metalom, krosžanrovskim izdanjima, eksperimentima… Nijemci Love•Love•Love su negde između panka, hardkora, postpanka, sludge metala i post roka na EP-ju First Love a koji im je, prigodno, prvi. Sve je to glasno, abrazivno, na momente agresivno ali ipak i sa malo ’gaze melanholije u pozadini. Pa između toga i dosta glasnog masteringa možete i da znate da li vam je ovo interesantno. Meni se dopalo i bend definitivno ume da nađe dobar presek svih tih žanrova kako bi se snažno izrazio:
Finski folkeri Korpiklaani posle vrlo dobrog albuma od proletos sada imaju singl Sauna, koji ima dve verzije iste pesme od kojih je druga već bila na albumu. Ali, mislim, PRESLATKO je. Ko od ovoga ne počne da se spontano smeši, taj ništa ne razume:
Isto iz Finske je Coma Control, jednočlani projekat koji spaja nekoliko podžanrova metala na svom prvom albumu, Perennial. Mislim, ovo je malo blek, pa malo death metal, pa malo post metal, pa malo power/ shred metal, a sve vreme progresiva i kompozicije su vrtoglavo komplikovane i ne malo razmetljive. Ali Tapio Honka, jedini član ovog benda, ume da pravi pesme da budu komplikovane i razmetljive a da ipak imaju dobar drajv, nekakav zanimljiv narativ i duh. Dobra produkcija, virtuozna svirka, jako ubedljiv debi:
Nizozemci Slumbercloud nisu nužno metal u nekom mom stilu ali su iz Groningena a ja tamo imam rodbinu, pa sam im posvetio malo pažnje i, uh, album SLC je vrlo dobar. Ovo je neki alternativni(ji) hard rok i metal sa malo posthardkora i noise rocka u svom izrazu i pesme su napisane dosta pametno a odsvirane od srca. Pesama je samo šest ali jedna traje skoro 15 minuta i taj neki psihodelični džem kojim se ona izdvaja je i sam sasvim solidan. Pitko, pametno, pristojno, pa, poslušajte:
OMG, Rhei iz Berlina su iznenađujuće efektni. Ovaj duo (koji je za snimanje ubacio i bubnjara) radi nešto što bih mogao da nazovem „alternativnim hard rokom“, dakle, hard rok ali sa nešto modernijih indie i alternativnih elemenata, no minialbum A Crude Symbolic Approximation of Truth je veoma siguran na nogama, sa zdravim, energičnim zvukom, vitalnom gitarističkom pirotehnikom i FANTASTIČNIM vokalima žene po imenu Francesca Fera La Vigna. Kad čujete ovo pevanje želećte da zauvek slušate Rhei:
Novi Beastial Piglord se zove Rinse And Repeat i mada naslov zvuči kao da je u pitanju serija neobaveznih kućnih džemova, album demonstrira kvalitet i zrelost ovog čoveka iz Sjeverne Karoline na najbolji način. Jeste, pesme su relaksirane, neobavezne, ali su kvalitetne, sa spontanošću u izrazu koja stoji u dobroj ravnoteži sa disciplinom u aranžiranju i produkciji. Psihodelično, nenametljivo, duhovito ali ne sprdalački, ovo je Piglord u jednom od svojih najsigurnijih izdanja. Ne propustiti pogotovo što se naplaćuje po vašoj želji:
A sada spektakl. Isabel su iz Pančeva i njihova kombinacija post metala i post roka zvuči vrlo teskobno ali ubedljivo na debi albumu Phantom Limbs. Ovo je, prvo, zvučno vrlo lepo napravljeno, bez preterivanja sa kompresijama i tim „veštačkim“ budženjem zvuka, sa promišljenim bojama i teksturama instrumenata i dobrim miksom. Drugo, pesme su spore, teške, hermetične a opet ni one ne smaraju nekakvim isforsiranim teatrom. Sve to meni ima i nekakvu posthardkor čistotu i neposrednost, sa pesmama koje imaju jasna jezgra teme i doslednim razvojem te teme. U pitanju je, dakle, IZVRSTAN debi sa stilskim ograničenjem koje znači da ovo neće slušati nekakve široke narodne mase ali sa jednim prepoznatljivim, KARAKTERNIM saundom i odličnim, disciplinovanim pesmama. Oduševljen sam:
Grčki power metalci Silent Winter imaju treći album, Utopia. Ovo je bend koji radi još od polovine devedesetih i za tri decenije rada je rafinirao svoj melodični, samo blago progresivni zvuk do jedne ugodne razine. Utopia je generalno možda i premelodična i previše cheesy za MENE ali i nije sve vreme tako. Neke pesme su baš HIMNE pa ako je to meni dobro, onda može da bude i vama. Svirka, produkcija, generalni tehnički kvaliteti, to je sve na vrhunskom nivou:
Finski trio Desert Song osnovan je prošle godine od strane trojice veoma iskusnih muzičara pa onda i debi album, isto Desert Song zviči vrlo uverljivo i kvalitetno. Ovo izdaje ugledni grčki (danas sa štabom u Rumuniji) Sleaszy Rider pa odmah možete da pretpostavite i kako zvuči i, evo odmah da kažem, zvuči BAŠ TAKO. Desert Song su hard rok/ AOR ekipa rađena po šnitu osamdesetih godina ali sa jednim dostojanstvenim zvukom i dobrim pesamma. Ovde nema prenaglašenog koketiranja sa top-40 zvukom i ma koliko da je album cheesy, to je sa jednim iskrenim, neposrednim stavom. Dakle, Desert Song ne glume nego sviraju muziku u kojoj se zbilja čuje njihov svetonazor i ta čistota i iskrenost su osvežavajuće. MENI je to previše cheesy ali mogu da ga slušam bez negativnih emocija a ko voli Whitesnake ili Garyja Moorea ili, ne znam, Hanoi Rocks i REO Speedwagon, UŽIVAĆE:
Slatki su kalifornijski Impellitteri koji, evo, još par godina pa slave četiri decenije uspešnog rada. Novi album, War Machine, dvanaesti u opusu sastava, dodaje Paula Bostapha u postavu i ovaj Slayerov i Forbiddenov veteranski udarač energizuje ljude samo malo matorije od sebe da pruže sasvim solidnu partiju. Sve je to heavy metal sa radio-friendly refrenima ali žestokom, „shred“ muzikom i krajnje korektno visokim tempom kakav volim da čujem kod bendova koji možda imaju više sedih na glavi čak i od mene, ali nisu zaboravili šta znači KRLJATI. Mislim, Wrath Child je, nesrećan naziv na stranu, OPASNA heavy metal pesma. I tako, album vrlo solidan, dobro produciran, Rob Rock odlično peva, nema šta da se brinete:
Za malo baš propisnog kraut-metala tu su hamburški Paragon sa svojim trinaestim albumom, sugestivno nazvanim Metalation. Ovo je nimalo progresivan, nimalo „inventivan“ heavy metal, ali je DOBAR i diže na noge svojim teškim zvukom, enetgičnom svirkom, epskim refrenima. Sa Paragonom znate da ste na istom bojnom polju na kome su svi vaši prijatelji i slušajući ovaj album dovoljno je da malo zatvorite oči i osetićete znoj konja, zadah krvi, ali i barjak koji stišćete u ruci dok se zalećete ka Orcima. I biće vam prelepo:
Album nedelje će vas možda i uništiti. Poslednjih godina Thrill Jockey objavljuje neke od najuzbudljivijih ploča ekstremnog zvuka i uvek me prijatno iznenadi kako je ova firma pivotirala u tu stranu. Novi album portlandskih (nekad arkanzaških) The Body je, inače, još manje metal nego što očekujete ali je moćan, mučan i težak na način koji će svaki metalac ceniti. Eksperimentalni sludge metal ovde je otišao u logičnom smeru (d)evolucije u industrial i noise rock, sa strahovitim distorzijama, militantnim ritmovima i vrištanjem od kog može da se rikne. The Crying Out of Things ni slučajno nije „prijatna“ ploča da se čuje ali je transcendentna na sve najbolje načine, prepuna teksture, detalja i, iako je ovo u suštini „buka“, bez ijednog zvuka viška:
