Fantagraphics nas je negde posle polovine Avgusta obradovao nečim retkim, naime kolekcijom radova Carla Barksa u kojoj NEMA njegove najbitnije kontribucije Diznijevom panteonu, Baje Patka odnosno Scrooge McDucka. Walt Disney’s Donald Duck „Mystery of the Swamp“: The Complete Carl Barks Disney Library Vol. 3 je kolekcija Barksovih radova iz perioda nakon što je slavni crtač sa rada na animaciji za kompaniju Walt Disney prešao na puno radno vreme crtanja stripova, radio za druge poslodavce pa se vratio u Disney, ali pre nego što je Baja Patak stvoren, da izađe u Decemberu 1947. godine i, nudeći originalno čitanje stare božićne pripovetke, započne jedan od najneverovatnijih opusa u američkom stripu.
O Barksu sam već pisao više puta i, naravno, kako ove godine mnogo i često pišem o stripovima rađenim sa Diznijevom licencom, praktično ni jedan od tih tekstova ne može da prođe bez pominjanja njegovog imena. Barks je, uz izuzetak jednako legendarnog Floyda Gottfredsona, jedini crtač u prvh nekoliko decenija Diznijevih stripova koji je uspeo da probije pokrov anonimnosti što ga je kompanija Disney nametnula autorima i, prvo u narodu nazvan samo „the good duck artist“, imenom i prezimenom postao poznat širokim čitateljskim masama a zatim ostvario strahovit uticaj na autore sa obe strane Atlantika. Freddy Milton, ugledni danski crtač Diznijevih stripova iz jednog malo kasnijeg perioda rođen je 1948, svega pet meseci nakon „rođenja“ Baje Patka, i on u predgovoru za ovu kolekciju objašnjava koliko je susret sa suludom akcionom-komedijom u kojoj Paja Patak pokušava da napravi najvećeg papirnog zmaja na svetu a onda taj zmaj, nošen vetrom povuče i Paju i njegov automobil nebu pod oblake pa ga strmekne u konferencijsku salu uglednog hotela gde zaseda skup najumnijih glava sveta, koliko je, dakle, taj susret presudno uticao na njegov život, učinio ga prvo detetom opsednutim (Barksovim) stripovima a kasnije i Barksovim naslednikom i nastavljačem. Milton je, uostalom svoju autobiografiju naslovio The Boy Who Loved Carl Barks, uprkos činjenici da je do 2018. godine kada je ova knjiga izašla on već iza sebe imao uspešne i popularne stripove sa originalnim likovima, ukazujući koliko je susret sa Barksovim radom obeležio njegov život.
I, Milton nikako nije jedini, ali ono što JESTE interesantno kod njega je upravo činjenica da je strip koji ga je transformisao jedna kratka, apsurdistički komična, akciona priča iz Barksovog danas uglavnom malo pominjanog perioda. Barksov opus vezan za Baju Patka je toliko monumentalan i uticajan (uključujući izvan granica strip-medijuma sa propertijima kao što su Duck Tales, baziranim na njegovom radu, koji su dobili sopstveni, dugovečan i plodan život na televiziji i u video igrama) da deluje skoro nebitno to da je on pre kreiranja Baje Patka nekoliko godina radio stripove sa Patkama za Dizni, pa i jednu epizodu Mikija Mausa. Ali, ova kolekcija, sa izborom stripova iz 1945. i 1946. godine (iz magazina Walt Disney’s Comics and Stories i Four Color) je ne samo dragocen dokument o rani(ji)m radovima velikog majstora već i prikaz evolucije mišljenja i filozofije autora koji će kroz svoje stripove o Patkama uspostaviti standard što će ga drugi decenijama kasnije samo uz velike napore doticati.
Drugačije rečeno, Walt Disney’s Donald Duck „Mystery of the Swamp“: The Complete Carl Barks Disney Library Vol. 3 je zbirka radova koji su EKSTREMNO retko reprintovani u kasnijim decenijama i ja se, recimo, ne sećam da je i jedan od njih ikada objavljen u nekoj od jugoslovenskih ili sprskih edicija Diznijevih radova, pa sam se sa njima upoznavao isključivo preko piratskih skenova originalnih magazina iz četrdesetih. Već se i od toga čovek malo naježi: ovo je među Fantagraphicsovim kolekcijama za sada zbirka najranijih Barksovih radova. I, da nekog ne zabuni ovo „Vol. 3“ u naslovu, naravno da je Fantagraphics do danas izbacio dvadesetak knjiga u ediciji The Complete Carl Barks Disney Library, ali redni broj koji se dodeljuje tomovima odnosi se na hronološku starost stripova a ne na redosled izlaženja kolekcija.
Glavna stvar koja razdvaja stripove u ovoj kolekciji od kasnijih stripova što ih je do sada Fantagraphics publikovao nije još uvek ne potpuno kodifikovan grafički stil (Paja u nekim epizodama još uvek ima izduženiju figuru i dugačak vrat donekle nalik na ono kako ga je crtao Gottfredson) već pre svega to da ovo prevashodno NISU avanturističke priče. Barks je prvi put u svom životu putovao izvan granica SAD tek 1994. godine obilazeći firme koje su objavljivale Diznijeve stripove u jedanaest evropskih zemalja i to će putovanje, u vreme kada su ove priče nastajale, biti skoro punih pola stoleća u budućnosti. U pričama koje su nastajale nakon kreacije Baje Patka Barks se izrazito mnogo napajao reportažama i tekstovima o egzotičnim državama, nestalim kulturama i izgubljenim dragocenostima i njegovi su protagonisti u njima vodili pustolovne živote. Ali u vreme kada je pisao i crtao ove priče, Barks je bio pre svega okrenut porodičnim odnosima, generacijskom jazu između dece i roditelja, ponekad na pozadini tehnološkog napretka koji menja društvo, a ako je pisao o egzotici i susretu modernog čoveka sa nepoznatim, to je činio u okviru granica SAD.
I ovde ne pričamo samo o kontrastu između urbanizovanih obala i još uvek pomalo „divljeg“ dela u centru kontinenta kakav je bio u njegovoj mladosti dok je Barks odrastao na farmi početkom stoleća, mada mnoge priče u ovoj kolekciji upravo temelje svoj komički rad na sudaru između gradskog i ruralnog, na ideji da „pripitomljeni“ građanin nalazi svoju pravu, iskonsku i iskonski muževnu prirodu u „kaubojskom“ poslu kroćenja ždrebaca i hvatanja krava koje treba žigosati. Pričamo i o tome da je za Barksa, i dalje veliki deo „unutrašnjosti“ SAD, dakle provincije izvan urbanih centara odisao egzotikom i misterijom kakve će u svojim kasnijim pričama pripisivati neistraženim dubinama „divljih“ kontinenata poput Afrike, Južne Amerike, Australije…
Štaviše, prva priča, ona po kojoj je kolekcija dobila ime je praktično prototip za neke buduće Barksove radove, dugačka avanturistička storija u koju Paja Patak (sa sestrićima, dakako) upada glavačke nakon vrlo kinematskog otvaranja u kome proklamuje da ga sedenje na doku i pecanje ne ispunjava i da žudi za avanturom. „Želim da budem kao Kolumbo i Drejk, i ti stari ljudi sa svim njihovim otkrićima“, kaže Paja na prvoj tabli dok „kamera“ perfektno kontrastira stari jedrenjak koji u tom trenutku prolazi zalivom sa blokovima zgrada u gradu udaljenom svega nekoliko stotina metara, brutalističkim, betonskim kockama bez misterije i daha pustolovine.
Mystery of the Swamp je, dakle, priča koja zapravo odskače od ostatka ove kolekcije. Ona je i po dužini, i po odmerenijem tempu pripovedanja (sa češćim dijalozima koji se odvijaju u smeni plana i kontraplana), ali i po tome da se radnja dešava na mnogo većem prostoru i na mnogo više lokacija zapravo neka vrsta, rekosmo, prototipa na osnovu kog će kasnije biti građene Barksove najslavnije pustolovine pačije porodice.
Ona je i manje suptilna od onog što će Barks kasnije raditi, sa „egzotičnim“ društvima koja će u njegovim docnijim pričama služiti kao jasne metafore, čistiji odrazi tenzija ili protivrečnosti „našeg“, civilizovanog društva. U ovom konkretnom slučaju, Barks močvari Everglejds na jugu Floride daje status egzotične, neistražene lokacije, mesta na kome žive zajednice izvan svih socijalnih mreža – odjek čega ćemo videti čak i u filmu Južnjačka uteha Waltera Hilla skoro punih četrdeset godina kasnije – i koje svoju autonomiju neće prepustiti došljacima iz grada ni za živu glavu. Barks u slučaju ovog stripa meša evropski folklor: bića koja Paja i sestrići nalaze u močvari nisu striktno govoreći „ljudi“ i bliži su gnomima/ patuljcima iz evropskih bajki i narodnih skaski, a čiji su običaji i kultura neobično skrpljen spoj južnjačkih i kahunskih stereotipova, mezoameričke egzotike pa na kraju i antičke grčke ikonografije. Kasniji će Barksovi radovi koji se bave izgubljenim i egzotičnim kulturama i zajednicama imati jasnije posložene simbolike i spretnije upotrebljene ikonografije, ali ova priča je propulzivna pustolovna vožnja u kojoj se Barksova prošlost radnika u animaciji još uvek dobro primeti, sa posebno bizarnim scenama u kojima se „domoroci“ nadimaju kao baloni.
Barks u još jednoj od priča u ovoj kolekciji poseže za motivom tajne zajednice na obodima „civilizovane“, urbane Amerike četrdesetih, prikazujući nam praktično neolitsko društvo u nepristupačnom kanjonu reke visokih, strmih obala. No, ova priča, Taming the Rapids, u kojoj Paja insistira da će spasti svoje sestriće od vodene stihije, samo da bi do kraja oni nekoliko puta zapravo spasavali njega, je fokusirana pre svega na porodiče odnose i međugeneracijske tenzije. Paja je ovde „prirodno“ u ulozi odrasle oosobe koja i u vanrednim okolnostima sve drži pod kontrolom i infantilizuje mlade osobe, oduzimajući im svu delatnu suverenost. Iako čitalac svojim očima vidi da su upravo sestrići ti koji spasavaju Paju u više od jedne situacije tokom dugog spuštanja neukroćenom rekom – a gde Barks uspešno „egzotizuje“ deo Amerike koji je svega nekoliko kilometara udaljen od urbane sredine – on je taj koji će na kraju za sebe prigrabiti svu slavu, insistirajući na svojoj prirodnoj ulozi spasitelja i hranitelja.
Veliki deo priča u ovoj kolekciji je zapravo postavljen baš na mesto u kome se sučeljavaju interesi i motivacije dece i odraslih. U Barksovom kasnijem opusu je, i pored preovlađujućih priča sa inteligentnim, emotivno zrelim Pajom Patkom i obrazovanim, snalažljivim sestrićima, bilo još dosta geg-stripova u kojima Paja ispoljava strašnu tvrdoglavost i monomanijačko usredsređivanje na besmislena takmičenja i dokazivanja nebitnih poenti, no u pričama iz ove kolekcije, Paja je na momente prikazan kao ništa manje nego pakostan, sa ponovljenim ambicijama da svojim sestrićima pokaže i dokaže da su glupi, neuki, da su njihova detinja radoznalost i nevina mašta smešne i da su oni generalno bezvredni u odnosu na realizovanu, sposobnu odraslu jedinku kao što je on. Barks je bio iznenađujuće cinična osoba, kad se malo bolje pogleda njegov opus, prepun storija u kojima su pohlepa i narcizam kritikovani kao prečeste ljudske motivacije a onda neretko sa završnicama usredsređenim na kazne.
Jedna od verovatno najbrutalnijih priča koje je Barks ikada napravio ovu postavku tera do ekstrema sa Pajom koji kreira mali, prenosni radarski sistem pomoću kojeg može da nadgleda kretanje i aktivnosti sestrića gde god da se nalaze u komšiluku ili na obodima grada. Njihova prirodna želja da kućne obaveze malo i zapostave kako bi se igrali negde gde ih odrasli ne mogu videti su iznova i iznova osujećivane stričevim panoptikonom koji demonstrira Barksov natprirodni talenat za ekstrapolaciju ideja do u daleku budućnost gde će on savršeno predvideti današnje roditeljsko nadgledanje aktivnosti dece putem mobilnih aplikacja i GPS-a. Autor jasno prikazuje koliko ovo smatra opscenim, pogotovo jer veliki deo svih stripova koje je nacrtao o ovoj porodici upravo prikazuje sestriće – decu – kako lutaju po periferiji grada ili okolnim šumama i tamo stiču dragocena znanja i iskustva, a da stvari dobiju jednu nedvosmislenu voajersku dimenziju služi scena u kojoj Paja špijunira Patu na drugom kraju grada „kako bi bio siguran da mu je verna“. Finale sa fizičkim kažnjavanjem u cirkusu je takođe jedno od najbrutalnijih koje je Barks nacrtao u karijeri, stavljajući divlji, amoralni ali po prirodi stvari ispravni bes životinja naspram ljudske, od prirode i prirodne težnje ka lutanju i eksperimentisanju otuđene, perverzije.
Nisu sve priče u kolekciji distopijske, naravno, ali se mnoge zasnivaju na ismevanju pomenute podrazumevane superiornosti civilizovanog, gradskog čoveka u odnosu na provincijalce ili prirodu. U jednoj priči Paja insistira na tome da sestrićima demonstrira svoje kaubojske veštine, kroteći konje i privodeći telad na žigosanje, ali ovo je, naravno, serija eskalirajućih neuspeha sa sve spektakularnijim posledicama gde njegova vajna muževnost dolazi na metu opravdanog podsmeha dece što svojim očima mogu da vide da je car go. Opet, u drugoj priči (Days at the Lazy K) Barks izvrće ovu postavku naopačke, i u njoj Paja pokušava da pripitomi nepoćudno, divlje ždrebe pokazujući mu, umesto lasoa, korbača i mamuza, samo dobrotu, nežnost i ljubaznost. Ne samo da je i ovaj pristup SPEKTAKULARNO neuspešan već Paja na kraju završava ponižen, išutiran i izujedan a onda doslovno dehumanizovan kada pokušaj hipnoze odlazi pogrešnim smerom i civilizovani „čovek“ počne sebe da doživljava kao divljeg konja koga zatim sestrići moraju da vezuju kako ne bi nekog povredio. Barks i ovde ide korak dalje od onog što možda očekujete, sa par scena koje bismo danas nazvali zlostavljanjem životinja, ali poruka je – POSEBNO jer ovde antropomorfne životinje pokušavaju da pripitome „prave“ životinje – više nego jasna. Ovo je Barks koji stripom artikuliše sumnju u istorijsku opravdanost kolonizacije, u „prosvetiteljstvo“ koje dolazi u paru sa ropstvom i njegov nepoćudni konjić je prototip „drugog“ koji, sledeći bodrijarovski poklič, odbija da bude naše ogledalo.
U drugim pričama imamo mnogo perfektno vođene kinematičke i komične akcije, ponovo sa čestim motivom da Paja sestrićima hoće da dokaže da je bolji, sposobniji, pametniji od njih. Tu su trke na ledu (Paja je gubi jer je sam insistirao na slepom praćenju pravila koja nije dobro osmislio računajući da će lako izblefirati intelektualno slabiju decu), trke u skijanju na vodi, pomenuto pravljenje najvećeg zmaja na svetu, pa onda i epizoda u kojoj Paja insistira da dečaci nađu „korisnu“ namenu za jeftine, male mlazne motore koje su kupili u radnji umesto da dvadesetak dolara odnesu u banku kako ih je stric savetovao. Barks ovde drži gomilu loptica u vazduhu – strip odmah na početku parodira i Pajin mudri finansijski savet kad se vidi da on ni u snu ne može da izračuna koliko će deci zarade kamata od dva posto zapravo doneti, a onda dalje pokazuje prodor moderne, do juče vojne tehnologije u potrošačke sfere, pa i Pajino flertovanje sa ženom koja NIJE Pata – ali je savršen u svemu i kreira sjajnu komediju koja pritom mnogo toga kaže usput, praktično u prolazu.
Barksovi poštovaoci u ovoj kolekciji mogu da pronađu i par presedana koji će biti notabilni za njegovu kasniju karijeru. U priči Thug Busters (gde Paja ismeva sestriće za njihov amaterski detektivski rad sve dok se ne ispostavi da oni, delimično i srećom, zaista nalaze kriminalca) imamo prvo pojavljivanje grafičkog rešenja za „kriminalca“ koje će Barks kasnije koristiti za Braću Buldoge. No u njenom nastavku, The Great Ski Race, imamo jedini direktan kontinuitet između dve Barksove priče sa prvim panelom gde se sestrići kupaju u novcu (onako kako će to par godina kasnije raditi njihov deda-stric) i gde Paja komentariše da su oni sada puni para na ime nagrade zbog uhvaćenog lopova u prethodnom stripu.
Paja u pančlajnima nekih od ovih stripova završava u zatvoru, štaviše, The Fire Bug je skoro pa horor-intoniran narativ o povredi glave koja kod Paje proizvodi piromanske porive i gde njegova psihopatska opsesija izazivanjem požara (koje tretira kao estetske prizore) biva stavljena u kontrast sa lažnim policajcem koji se pravi da pokušava da ga zaustavi. Ovaj je strip zapravo, u originalnoj publikaciji i bio cenzurisan sa naknadno nacrtanim završnim panelima gde se Paja budi i shvata da je sve bio san, ali je za ovu priliku Fantagraphics angažovao ugledne umetnike da rekonstruišu originalnu završnicu sa Pajom koji, nakon što na suđenju zapali sudijsku odoru, biva smešten u zatvor. U trećoj epizodi, The Icebox Robber, Paja ima noćne epizode mesečarenja i pohare frižidera za koje ujutro optužuje sestriće i ovo ne samo da je teskoban narativ o nevino optuženima (i kažnjavanima) već barks ovde uspeva da uglavi i referencu na traume Drugog svetskog rata koji se završio pre svega nekoliko meseci.
Naspram ovih psihopatoloških epizoda stoje i neki od ranih primera Barksovog ispitivanja tema humanosti, nesebičnosti, požrtvovanja koja ne skreću u cinizam kakav smo videli u Days at the Lazy K. Ten Dollar Dither je komedija o pronađenoj novčanici od deset dolara i Pajinom, za promenu zrelom i zaista odraslom, pokušaju da sestriće nauči da treba da ulože razuman napor ne bi li pronašli vlasnika banknote. Naravno da Barks i ovde ubrizgava priličnu količinu cinizma (neki bi rekli i sadizma), ukazujući na pohlepu kao neodvojivi deo ljudske prirode i to da altruizam neretko na drugoj strani nema adekvatan odgovor društva koje kao celina nije dovoljno sazrelo da ga prepoznaje kao poželjnu, u sumi svih stvari pozitivnu vrednost. No, finale priče donosi erupciju pravičnosti koja je u zapravo divnom neskladu sa završnicama većine drugih Barksovih priča u ovom periodu, dajući čitaocu nepatvoren osećaj da su krivi kažnjeni a da su nedužni dobili vrednu dozu ljudske dobrote.
Ovo je, kako rekosmo za Barksa nekarakteristično u ovom periodu, pa odmah nasuprot njoj imamo priču Donald Tames His Temper u kojoj Paja, svestan da se prečesto prepušta besu, svečano odlučuje da više ni zbog čega ne gubi nerve i to njegovi sestrići koriste na najdžukačkije načine, transformišući se u trenutku u najrazmaženiju decu na svetu, čija iživljavanja urnišu čitavu kuću. Ovde je u prvom planu satirična žaoka usmerena ka ideji „svečanih odluka“ koje Amerikanci često tretiraju kao „lifehack“ koji će im pomoći da učine nešto do malopre naizgled nedostižno ali taj barksovski preokret u kome inače zreli i pažljivi sestrići postaju praktično sociopati je pomalo i zastrašujuć.
Tu je i priča o papagaju po imenu Singapore Joe rana, varijacija na kasnije više puta korišćen zaplet u kome sestrići donose kući životinju i mole da im se dopusti da je uzmu za ljubimca, samo da bi taj ljubimac posle napravio strašan pičvajz po domaćinstvu i komšiluku, ali ovde komedija ima dodatni sloj jeze jer se granica između „životinja koje govore“ – a koje u ovakvom štivu predstavljaju ljude – i „običnih“ životinja dodatno tanji na ime činjenice da je Joe očigledno inteligentan papagaj, koji ne samo da govori nego je sposoban i za značajno više kognitivne poduvhate od običnog „ljubimca“.
Ipak, Barks u ovoj kolekciji ima i Donald’s Best Christmas, jednu od svojih autentično najljupkijih priča o ljudskoj dobroti i požrtvovanosti, a koja daleko prethodi nekim njegovim kasnijim „božićnim“ stripovima. U kasnijim pričama o patkama što se vrte oko božića naglasak je često na Baji Patku – u jednoj od takvih je, znamo to, i debitovao – i tome kako stari cicijaš i cinik uspeva da se za trenutak izmesti iz svoje „Scrooge“ persone i dopusti da ga malo dotakne duh vremena darivanja. No u Donald’s Best Christmas stric Baja još ne postoji i transformacija se dešava u krugu uže porodice, između Paje i sestrića koji su sankama sa zapregom krenuli na Baka Katinu farmu kako bi tamo proslavili božić. Strahovita snežna oluja koja ih hvata na pola puta je izvor fantastičnog vizuelnog programa (humorističkog i generalno akcionog), ali je i suptilno „biblijsko“ iskušenje koje zatim biva stavljeno u kontekst susretom sa siromašnom porodicom koja prikazuje patkama plemenitost ljudskog duha u kontrastu sa materijalnom bedom. Ovo je priča sa vrlo ljupkim i bogougodnim krajem i Barks samo ne može da odoli da je doslovno na poslednjem panelu začini sa malo Pajinog narcizma, da bi ipak podsetio čitaoca kako to što je neko ispoljio kapacitet da bude plemenit ne znači da je sada savršena osoba.
Kad smo već kod savršenosti – crtež u ovim stripovima ne smem da nazovem savršenim jer onda ne znam kakvi bi superlativi trebalo da se izmisle za kasnije Barksove radove. No, Barks je ovde toliko autoritativan da je lako zaboraviti da su njegovi savremenici, posebno oni koji su poput njega krenuli od animacije a završili u stripu, i dalje imali mnogo nedoumica o tome kako grafičko pripovedanje treba da funkcioniše, naročito kada je napravljena tranzicija od novinskog u magazinski strip. Ali Barks ovde nema ni najmanju dilemu u tom pogledu. Kako već rekosmo, u nekim epizodama se vidi da se finalni „standard“ anatomije Paje Patka još uvek traži, neki od likova koje Patke sreću su „suviše“ antropomorfni (na primer, ljudi sa psećim nosevima), ali Barksova naracija je već na neverovatno visokom nivou sa možda i zaista savršenim vođenjem priča koje često kreću od trivijalnih sitnica unutar famlije što zatim eksplodiraju u apsurdno spektakularne razrade u koje može da bude uključen i ceo grad. Barks spaja najbolje delove (animiranog) filma i stripa, dajući čitaocu perfektna otvaranja scena i epizoda, sa briljantnim uspostavljanjem mesta, vremena i osnovnih podešavanja radnje pre nego što se pređe u akciju i to praktično niko drugi ne samo u četrdesetima već i u narednih nekoliko decenija nije radio tako dobro kao on. Za ovo izdanje su u Fantagraphicsu radili vrlo pažljivu rekonstrukciju boja i visoki standardi na koje smo navikli u njihovim publikacijama su ispoštovani do kraja.
Drugim rečima, ovo je kolekcija koju treba da ima SVAKO domaćinstvo, bez obzira da li je Barksa već čitalo ili ne. Ovo je suvo zlato strip-istorije i mada je Barks, rekosmo, tek u narednim decenijama dosegao svoj kreativni maksimum, čak i njegov ne-maksimum je sam vrhunac strip-medijuma a bez ikakve sumnje apsolutni vrhunac Diznijevog stripa. Izvolite do Fantagraphicsovog sajta ili, ako oni više ovo ne budu imali na stanju u trenutku kada budete čitali tekst, do Amazona.
