Znam da bi bio red da kažem neku o novim albumima Linkin Park, As I Lay Dying i Opeth ali… lenj sam da to uopšte slušam tako da – ne. Moraće da vas zadovolji gikovanje na Mammoth Grinder, Full of Hell i tako neke čudnovatosti.
Idemo sa blek metalom! Abschwörzunge ne kažu odakle su (Metal Archives ih vodi kao međunarodni projekat ali nema uvedene članove), ali uslužno nude sintagmu „Black Hole Geometry“ kao svojevrsni ključ svoje muzike. I to je dobar ključ. Debi EP, Whorl je neka vrsta psihotičnog black-death metala u dobroj, modernoj produkciji i s vrlo ambiciozno napisanim pesmama zaista ozbiljno promenljive metrike, nestandardnih harmonija, kompleksnih aranžmana. Vrlo kosmički, vrlo crnorupaški i dosta impresivno:
Nisu loši Black Cudgel iz Misurija sa svojim prvim demo snimkom Angel Killer. Mislim, ako volite lo-fi war metal. (plus, haha, vidite taj omot) Black Cudgel čak nisu ni blek metal u nekom danas prepoznatljivom smislu, i najpre bi se mogli opisati kao blek metal prvog talasa u kome se speed metal i nascentni death metal spajaju pod pritiskom u nešto odvratno ružno i uzbudljivo. Pet pesama sa naslovima poput Satanic Rites of Speed ili Christian Genocide su tu za vaše zadovoljstvo ako zadovoljstvo nalazite u bolu, mukama i fantazijama o, jelte, satanskoj vladavini na Zemlji i genocidu nad hrišćanima. Ovde nema osude, sve dok i alje razlikujete fantazije i realnosti.
Mađarski avangardni projekat Thy Catafalque je dospeo do dvanaestog abuma i Tamás Kátai sada čuva samo tangencijalne veze sa blek metalom, smeštajući se u ugodnu ne-mnogo-ugaženu travu između folka, ekstatičnog roka i melodičnog (blek?) metala. XII: A gyönyörü álmok ezután jönnek je svakako ploča velike inventivnosti i jednog sigurnog nastupa bez užurbanosti i žanrovskih tenzija. Sve je ovde stručno sklopljeno, producirano kvalitetno i, da ne grešim dušu, puno zanimljivih rešenja. Eklektično, ali sa smislom.
Time Lurker je jedan Francuz koji svira sve instrumente i vrišti i, mislim, njegov drugi album, Emprise je toliko intenzivno FRANCUSKA ploča da je skoro zašla u teritoriju parodije. No, kako tajnoviti Mick sve ovo radi iskreno onda, eto, ako volite pesme od po devet minuta neprestane melaholije, bez ijednog stvarnog „rifa“ ali sa puno emocije, u hajde-de pristojnoj produkciji, Time Lurker je BAŠ za vas:
O Veilburner iz Pensilvanije sam pisao već par puta ističući da eklektični, nepredvidivi spoj black i death metala, psihodelije, teatra i generalne avangarde što ga ova ekipa provlači nije nasumičan i da u nečemu što isprva podseća na stihiju ima dosta sistema i metoda. Sedmi album, a za dekadu rada, The Duality of Decapitation and Wisdom, nudi upravo jedan lepo uređen sistem muzike koja je nekonvencionalna ali govori sada jednim već izgrađenim jezikom i ima komunikativnu, čak i prijemčivu formu. Drugim rečima, ovo je album gde manje razmišljate o eksprimentu a više o kvalitetu pesama. I to je istovremeno njegova najbolja i, ako ste eto toliko radikalni, najgora strana:
Za hermetični, duboko šumski norveški blek metal tu nam je novi album benda Aptorian Demon. U početku solo projekat Magnusa Hjertaasa iz Mare i Keep of Kalessin, ovo je sada, za svoj drugi album, dvanaest godina nakon prvog, trio u koji su dodata još dva člana Gjendød. Odlično to zvuči sa futoznom svirkom koja se pretapa u ambijentalno milovanje, melodičnm temama i vrlo ekspresivnim vokalom. Hladnoća tr00 norveškog blek metala ovde emanira iz svake note, pa ulećite:
Nešto „mejnstrimskiji“ norveški blek metal stiže sa novim albumom projekta Djevel. Ovaj trio veoma iskusnih muzičara (uključujući Fausta iz Emperor, Blood Tsunami itd.) je za petnaest godina rada naređao već, evo, devet albuma i Natt til ende je jedna epska, moćna ploča nordijske hladnoće i himničnosti. Pesme su napisane tako da atmosferu i teme izbalansiraju taman kako treba – uključujući trajanja i taj magloviti, idealno muljavi miks – a bend emanira karakter koji prosečan atmoblek sastav samo priželjkuje da ima. Instant-klasik:
Anthems of Gomorrah / Aelvica Split je split singl dva jednočlana black-death projekta sa Floride i KIDA. Ne znam tačno koji mi je od dva benda bolji ali oba imaju i pesme, i tehniku i solidan zvuk. Odvaljivanje:
Grylle je tek jedan od projekata francuskog muzičara po imenu Hyvermor (to jest Léon Guiselin) a koji je i suvlasnik etikete Antiq Records, gde se izbacuje dosta vrlo specifično „francuskog“ blek metala (npr. Morte France, Créatures, Hanternoz, a u kome, ovom poslednjem, Hyvermor svira gomilu instrumenata). Grylle upravo ima prvi album, Egrotants, Souffreteux, Cacochymes, Covidards i to je opet specifično „francuski“ zvuk, sa svojom kombinacijom srednjevekovne muzike, folka i sirovog blek metala. Veoma prija čuti nekog ko radi srednjevekovni/ folk blek metal na originalan i svež način, plus sa ovako smešnom produkcijom a koja opet nekako funkcioniše. Zbog toga mogu od srca da preporučim ovaj album iako on svakako ima strukturalnih nedoumica, sa pasažima i pesmama koje često traju duže nego što je efektno. Ima tu nekog daha inovacije koji se mora prepoznati, pozdraviti i dalje pratiti:
Dvočlani finski Earthly Form ima drugi album, Crowned with Misery i to je vrlo uredan, neočekivano kvalitetno produciran paket melodičnog ali energičnog blek metala koji ne odiše nekim naglašenim finskim duhom ili, uopšte, osobenošću, ali generalno osvaja intenzitetom. Dakle, svirka je pod konac, brzina visoka, miks solidan. A ko voli melodičnost i atmosferu, ima i sve to i album curi bez mnogo filozofije. Ugodno je:
Bloodmother mi zvuče prepoznatljivije „finski“ na svom drugom snimku, a prvom EP-ju, Soul Crusher. Ovo je strejt, suv, hladan i sirov blek metal koji ne pokušava da nešto specijalno izfilozofira nego ide napred i mrvi. Ali sve je to taman kako treba, sa ponekim dobrim rifom, maničnim tempom i jednom živom, žustrom svirkom, pogotovo na strani bubnjara. Prija:
The Mosaic Window je jedan baja iz Los Anđelesa (Andrew Steven Brown koji je nekada svirao u bendu Montezuma) a koji pravi prilično dobar melodični black-death metal. Nije to moj prvi žanrovski izbor, naravno, ali novi, drugi album benda, Hemasanctum je vrlo solidno napisana ploča uredne svirke i kvalitetne produkcije, sa prijemčivim, evokativnim temama, dosta pristojnih, pamtljivih rifova, puno strasti. Vredi poslušati:
Čekam već par nedelja da singapurski duo Hellvixen snimi materijal koji će biti dostojan njihovih preslatkih gotik-erotik omota. I hajde da kažemo da je novi, treći EP (svi izašli u okviru ovog meseca), In Hell’s Embrace – The Seductress and the Fornicator dovoljno blizu tog iddala. Ovaj žensko-muški projekat ne trudi se da sa svojim blek metalom kreira išta specijalno inovativno i ove su dve pesme sirov, old school black metal prvog talasa ili čak black-speed ako više volite, no, mislim da je, uz primedbu da pesme jesu podugačke bez dovoljno dobrih opravdanja, na ovom trećem EP-ju bend već dovoljno dopadljiv da ih čovek sluša i bez nekih ekstrinzičnih podsticaja. A omot je i ovde, naravno presladak:
Pređimo na stoner rock, doom metal, psihodeliju, hard rock i sludge metal. Nijemci Mount Hush pozivaju slušaoca da se udobno smesti pre nego što krene sa slušanjem njihovog novog albuma, nazvanog II. I to je dobar savet, II je relaksirana ploča psihodeličnog roka koji je „heavy“ samo u podtekstu ali je u decibelima vrlo sveden. No, muzika Mount Hush ima energiju, bez obzira što nije bučna i ovo je album fine teksture, kvalitetnog gruva, uredne i prijatne bluzerske psihodelije. Zaista, namestite se udobno i odletite daleko:
Italijani Veuve svoju muziku opisuju rečima „heavy psych mantras“ pa od njihovog trećeg albuma, Pole, očekujte dugačke pesme i puno džemovanja. No, ovo je melodična i dosta disciplinovano napisana muzika, dakle ovo JESU pesme, sa strofama, refrenima, dinamikom u aranžmanima i mada je sve to možda i premelodično za MENE, svakako je dobro:
Nisu neslični ni Belgijanci Hraefn čiji je EP Research Into Infinity ipak malo bliži mojim preferencama sa ugodnim faziranim rifovima i „okultnijom“ melodičnošću. Vrlo je to pitko napisano, lepo odsvirano, producirano meko i pažljivo. Užitak:
Rusi Scarecrow nude ono što očekujete, okultni doom metal/ rok sa dovoljno psihodelije da se i ozbiljni frikovi namire. No, sa svojim rećim albumom, Scarecrow III, oni odlaze par koraka dalje i nude vrlo kinematsko iskustvo, sa kompleksno aranžiranim pesmama i prog-rokerskom ambicijom koju prosto nisam očekivao. Utoliko, Scarecrow III je jedna raznovrsna, evokativna metal/ heavy/ psych ploča sa iznenađujuće dobrom produkcijom i više ideja nego što očekujete od ljudi sprženih narkoticima i okultizmom. Sjajno je:
Cosmic Fall su tri Nemca i pregršt pedala koje od gitara prave strašne stvari. Album Back Where the Fire Flows je vrlo svemirska, vrlo „out there“ verzija space rock heavy psych džemovanja sa kvalitetnom studijskom produkcijom, slobodnim pristupom žanrovskim rešenjima i dosta dobre improvizatorske energije. Pesme su dugačke, istina je, ali zvuk je lep i bend fino svira:
Dalje je na redu thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. I tu ime dosta lepote. Nemački trešeri Reflexor imaju fin novi EP nazvan Frozen Imbeciles. Koga interesuje, a sigurno interesuje mnoge, naslovna pesma govori o ljudima iz, jelte, više društvene klase koji iz dosade rade stvari nama ostalima ne samo nedostupne već i koje ne bismo radili iz najčistijeg nagona za samoodržanjem. Klasna tematika, uvek mom srcu bliska, a muzika je PRILIČNO odlična. Reflexor su tehnički kvalitetni i pišu pesme sa interesantnim narativnim i dobrim dinamičkim programom, plus, jelte, nimalo ne škodi što je ovo BAŠ brzo, čak do ivice spajanja sa melodičnim death metalom. Odlično producirano takođe pa je ovo prava poslastica za svakog trešera sa proggy naklonom:
Objector su iz Belgije (jedan od dva belgijaska benda tog imena), osnovani su 2007. i imaju jedan album iz 2018. godine. Novi EP se zove, ne naročito originalno, Slave New World, ali muzika je vrlo kvalitetan, oštar thrash. Ovo je ona forma politički osvešćenog, tehnički izvrsnog thrasha koji svoj gnev zbog nepravde i ogorčenost zbog korupcije pakuje u smrtonosno oštre, jake pesme brze svirke i ubitačnih rifova. Objector nisu specijalno originalni, ali rifovi na ovom materijalu su ODLIČNI, svirka je pod konac, pesme su moćne a produkcija vrlo solidna. Ako volite thrash, ovde nema greške:
Poljaci Fantom na promo slici izgledaju kao da je 1984. godina a i crossover thrash koji sviraju je ugodno old school. Prvi EP ovog kvarteta iz Toruńa se zove Regime of Chaos i sa svojih pet pesama donosi dobro raspoloženje, energiju, brzinu, etitjud i samo malo humora i kreveljenja. Ali ta pesma u kojoj su humor i kreveljenje najprisutniji (McFantom) ima i saksofon tako da je to u redu. Generalno, ovo je kvalitetno napisano, dobro producirano, bend ima karakter i meni njegova eksplozivnost veoma prija:
Česi Faüst se od svih drugih bendova sa ovim imenom razlikuju po tom umlautu a on sugeriše i da ova ekipa svira old school trešinu. I jeste tako, drugi album ove ekipe, Death Galore je vrlo jasno postavljen ma standardne Motorhead/ Venom temelje (pa sa čak i malo Possessed šmeka) a onda su pesme napisane sa dosta inventivnosti i izvedene sa brutalnom efikasnošću. Solidan miks sve ovo zaokružuje i pretvara u izdanje koje NE SMETE propustiti:
Fliora iz Severne Karoline sviraju metlaizirani hardcore/ metalcore pa malo i deathcore i mada to nije baš na keca moja muzika, nekako mi njihov minialbum Welcome the Blossom zaprijao. Sve je to i plesno, i gruvi i ima ta klasična klecanja, ali produkcija je okej, i pesme su zapravo dovoljno inventivne i raznolike da meni ne bude dosadno. Preporuke!
A šta mislite, kako zvuči bend koji se zove SlutBomb? Naravno, ovo je hardkorpank ekipa iz Sinsinatija sa živim EP-jem Attentäter snimljenim prošle nedelje i odmah bačenim na slušaoce da se zapanje dok su još vrući. Mislim, ovo je fenomenalno, jedna sirova, old school rokačina sa osam kratkih pesama koje zvuče kao da je 1986. godina i svi još uvek otkrivamo ekipe kao što su Die Kreutzen ili Bad Brains. Pesme kratke, jednostavne, eksplozivne, pevačica PREDOBRA a i daunloud plaćate koliko hoćete. Nepogrešivo:
Tu su onda Skeptis, indonežanski anarhopank old school provinijencije koji se nekako meša sa dungeon synthom. Demo naslovljen Demonstrasi Oleh Skeptis ima četiri pesme DRAŽESNO primitivne, sirove muzike koja hrani dušu i popravlja raspoloženje. Sem ako ste jelte, šupčina.
Ponekad pomislite da powerviolence mora da bude lo-fi da bi bio autentičan. Studijski snimak je za pozere i snimanje telefonom u podrumu ortakove kuće dok mu roditelji nisu tu je jedini ispravan način pa onda tako nekako i nastaju izdanja kao što je Demo Violence projekta Dog Food iz Minesote. Pet pesama u tri minuta. Plaćate po želji. Samo hardkor (Edit: Eh, nestalo, ali ostavjem tekst za momenat kada se bend vrati na Bandcamp):
Botulism su iz Njemačke a EP Way Of The Worm / Botulism Curse im traje kraće od dva minuta. Ovo je iznenađujuće kvalitetno producirani mišmeš grindcore i powerviolence udaranja i pesme su ODLIČNE. Naravno, onda dođe i cena od koliko date i ko ne klikne taj ne voli život:
I Francuzi Teigne su negde između powerviolencea i grindcorea a EP Show me your pain ima tri pesme sa solidnim trajanjima i produkcijom koja je uverljivo studijska. Dakle, ovo je više upmarket varijanta ovog zvuka, ali i dalje dostatno andergraund i „tr00“. Bend ima dobre rifove i gruv, dobre vokale, generalno dobro krlja. Uz cenu koliko date ovaj mali paket besa će vam veoma prijati:
Discure iz Beča sviraju grindcore ali su nekako melodični i imaju elemente modernog metalkora i hardkora u svom zvuku, što mi je sve nabacilo sumnjičavu grimasu na lice, posebno uz naziv albuma: Soundtrack for people who hate music. Mislim, KO mrzi SVU muziku? I još onda hoće da sluša melodični grindcore? Sve je to dosta sumnjivo kao koncept dakle, ali album NIJE LOŠ. Solidna produkcija, trud oko pesama pa iako možda i dalje imam sumnje u koncept, izvedba je sasvim pristojna i dosta me je odobrovoljila:
Volim što još ima old school grindera koji rokaju kao da je i dalje 1993. godina I BOLI IH KURAC. Kejs in point, njemački Septic Vomet a koji su posle dva demo snimka izbacili album Real Life Insanity a koji je dobra, napržena zabava od-zida-do-zida. Nema ovde nekakve inovacije, ali to je i poenta. Septic Vomet su kao da ste uzeli rani Carcass, malo Napalma, začinili ranim Exit 13 i sve dobro promućkali iznad vatre. Rezultat je album od 24 pesme u malo više od pola sata krljačine i ko god da voli old school grindcore/ goregrind manijačenje ovde će se MNOGO dobro provesti. Zamislite da su Carcassov Reek of Putrefaction i Napalmov FETO imali vanbračnog sina i pustili ulicu da ga vaspita. E, evo ga:
Uvek je neobično kad naletite na bend koji nosi isto ime kao neki od najbitnijih bendova iz istorije popularne kulture. U slučaju turskih Suicide je ovo pogotovo čudno jer ovo nisu klinci – ovaj Suicide je osnovan 1989. godine. Enivej, pričamo o dosta proggy death metalu, sa jasnom sponom sa old school death metal formatom ali i sa progresivnim elementima koji bi mogli treći album da učine zanimljivim i ljubiteljima Gojire. Devour The Fallen je ozbiljan opus, sa jedanaest pesama, osam godina posle drugog i dvadeset posle prvog albuma. Ne snimaju ih često ali nisu loši:
Volite li old school death metal? Volite li Lovecrafta? Niste jedini, to je jasno pa evo i drugog albuma španskih Intolerance da vas zadovolji sa obe, da prostite, strane. Waking Nightmares of an Endless Void je vrlo predvidivo zvučeća ploča, pogotovo kad vidite omot, ali je ta familijarnost sasvim na mestu jer ovde poenta i nije u nekoj velikoj inovaciji već u udobnosti i comfort-foodu. To da je kosmički užas sveden na comfort food je svakako malo i naša krivica, ali moramo i mi nastrani da imamo neko grešno zadovoljstvo. Prijatan album:
Ne znam da li se Rise of the Serpents benda The Black Temple računa u EP ili je u pitanju još jedan demo ove ekipe iz Mičigena, ali štagod da je, prijatno je. Ovo je narodski, simpatični death metal sa malo thrash elemenata i jednom slatkom uličnom komponentom, odsviran sa ubeđenjem i produciran sasvim prihvatljivo. Sve je prepuno negativne emocije ali u čoveku izazove radost:
Karnickelmesser je nemački jednočlani death metal projekat sa dosta grindcore elemenata u svom izrazu i debi album, Straight Pain je prilično impresivan. I produkcijski i kompozitorski ovo je zrelije nego što sam očekivao a izvedbe su ubedljive, žestoke, prijemčive. Plus, cena je koliko date. Svaka čast:
Primal Code je trio iz Čikaga u kom svira Will Lindsay, čovek koji je svirao sa gomilom bendova, ali su najbitniji Wolves in the Throne Room i Abigail Williams. No, Primal Code zvučno nema mnogo veze sa tim zvukom i ovo je death metal sa malo atmosferične izmaglice ubačene radi dojma. U prvom redu je gruv, simpatičan vokal i dosta hrskavih rifova. Nije njihov debi album Opaque Fixation ni najinventivnija ploča koju ćete čuti ove nedelje ali je topla i prijatna i Relapse je ne bi izdao da ne valja:
Francuzi StabWounD su izdali debi album As Humanity Dies posle solidnih sedamnaest godina rada i više demo snimaka napravljenih tokom ovog vremena. To rezultira u ploči koja je pročišćena, stilski određena, zrela. Ne nužno BAŠ po mom ukusu ali ne ni predaleko od njega. Ovo je old school death metal u kome se daju čuti odjeci muzike koju su pre trideset i više godina pravili Massacre, Bolt Thrower i slični bendovi (pominje se i Celtic Frost i, mislim, naravno, jer je Frost uticao i na pomenute), rifaška i mošerska ali i sa elementima melodije i atmosfere. Sve je to neužurbano, relaksirano i dostojanstveno napravljeno i prijaće old school friku u svima nama:
Human Puzzle iz Belingema su svoj Demo 24 snimili užio u studiju i ovo je impresivan komad brutal death/ slamming death metal krljačine. Pričamo i o neočekivano zdravom, mesnatom zvuku i miksu ali i o zrelo napisanim pesmama koje imaju sav potrebni slemerski gruv i death metalsko prebijanje koje čovek može da poželi. U moru generičkih, kopipejst slem bendova, Human Puzzle su pravo osveženje sa svojim ekonomično napisanim, kratkim kompozicijama koje udaraju među rogove i znaju da će vam se svideti da budete dobro protreseni:
Sofisticiraniji slem nude Flaahgra iz Baltimora, ove godine osnovan projekat sa članovima nekih iskusnih bendova poput Wormhole ili Ritualistic u svojoj postavi. Debi album, Plant-Based Anatomy nudi progresivniji pogled na brutal death i slam stilizacije, naučnofantastične sanjarije i dovoljno kvalitetnog mošerskog programa da svako bude zadovoljan. Ovo je muzika koja, uprkos svojoj „brutalnoj“ dispoziciji više hvata na pamet i inventivnost nego na čistu težinu i agresiju, i to meni jako prija:
Za prošli album ruskih Deprecation sam prošle godine napisao: „Rusi Deprecation svoj drugi album, Annihilation Of Increasing Pain izdaju ponovo za Inherited Suffering i tu znate šta dobijate: ovo je tvrdi, tehnički kvalitetni slamming death metal koji ne izlazi izvan žanrovskih okvira ali unutar tih okvira sve gazi superteškim zvukom, mrvećim slem rifovima, neljudskim vokalima itd. Inherited Suffering drže jedan nivo kvaliteta ispod koga se ne ide kada je produkcija u pitanju a Deprecation su već pokazali da umeju da pišu dobre pesme pa Annihilation Of Increasing Pain ne iznenađuje ali ISPORUČUJE“. U dlaku isto važi za treći album ovog dvojca, Infected by Sexuality, koji je ponovo izašao za Inherited Suffering, ponovo nudi vrlo familijarnu, neiznenađujuću muziku ali sve u dovoljno visokom kreativnom ključu, ali i sa kvalitetnom produkcijom da nemam ni najmanju rezervu u smislu preporučivanja ovoga ljubiteljima tehničkog, naprednijeg slema. Deprecation isporučuju apsolutno sve što treba i ovo se sluša sa apetitom:
Teksašani Mammoth Grinder DELJU iz sve snage na novom EP-ju, Undying Spectral Resonance. Naslov zvuči teatralno ali muzika je vrlo down-to-Earth, standardizovana mešavina old school death metala i mošerskog hardkora, bez poziranja, bez jedenja govana, samo sa moćnim rifovima, pećinskim vokalima i hedbengerskim gruvom. Četiri kratke, efikasne pesme i jedan interludij, taman za jedan hranljiv obrok.
Latino/ američka death metal atrakcija Lurking Terror ima svoj prvi EP, A World in Darkness, sa sakupljenim dosadašnjim singlovima plus par novih pesama. Ništa sad to nije nešto originalno da se čovek zapanji, naprotiv, vrlo je strejt, ali je šarmantno. Ovo je old school death metal sa trešerskom neposrednošću i bogatim, teškim zvukom. Bend ima uvo za dobar rif, vokali su isto old school simpatični, pesme su dopadljive i mada miks i master umeju da budu bučni, ovaj materijal ima topline. Meni je jako prijao a i vama će ako volite death metal koga nije briga za neku „širu“ publiku i pravi se samo za frikove:
Teksašani Tribal Gaze i Kalifornjani Deadbody imaju split album nazvan samo Split a koji je izdao Maggot Stomp i, da, zvuči BAŠ kako očekujete. Tribal Gaze su teški, divljački i varvarski death metal sa tri pesme koje su kratke, ekonomične i imaju skoro hardcore neposrednost. Sjajni su. Deadbody su pak MNOGO više grindcore nego death metal, sa kratkim, nervoznim pesmama, puno tenzije i njenog oslobađanja kroz brzu svirku. Po kvalitetu zvuka i tehnici sviranja, OK, ovo je death metal pa imamo nekako idealnu sredinu između dva srodna ali različita žanra. U celini odličan 12-inčer:
Šveđani Toxaemia osnovani su još 1989. godine ali su prvi album snimili tek 2020, pa je novi album, Rejected Souls of Kerberus, simpatičan spoj iskustva i napaljenosti. I dobar je to spoj, bend svira (švedski) death metal sa punim razumevanjem da ne mora da se komplikuje i da je dobar rif pola posla a dobar razvoj teme tog rifa još 40% dobre pesme te da se ostalo popunjava izbegavanjem readymade rešenja i pronalaženjem teme i rifa koji zvuče autentično. I dobro je zaista, uz žustru svirku i odličnu produkciju (Dan Swanö!!!!!!), nudeći jedan od najzabavnijih death metal albuma koje ćete čuti ove nedelje:
A kako se na Slovenačkom kaže Razvalina? Evo, priđite malo bliže da vam šapnem šamarom na uvo. RAZVALINA je, dakle, death metal trio iz Ljubljane sa novim, drugim EP-jem, Zatirani, i ovo je stvarno i razvaljivanje i zatiranje. Mislim, pre svega je old scool prebijanje koje u svom neposrednom pristupu ima sasvim dovoljnu količinu tehničke demonstracije da bude jasno da je grublji zvuk pre svega estetski izbor. Drugim rečima ovi ljudi veoma lepo sviraju smeštajući se negde između onog što danas zovemo old school death metalom i tehničkije strane death metala devedesetih poput Monstrosity ili Cannibal Corpse. Naravno, to je PRELEPO mesto da se na njemu bude i Zatirani sa svojih pet pesama, a koje se bave ozbiljnim temama (Janis Varufakis se priziva u naslovu najmanje jednog komada), nudi pun, hranljiv obrok svakome ko voli propisan old school death metal. Momci, svaka čast:
E, tako, na kraju smo, pa slušamo krosžanrovske eksperimente i heavy metal. A Tenants iz Atine imaju odličan omot za svoj album Error, drugi u karijeri benda a prvi posle pandemije. A ni muzika nije rđava. Ovo je noise rock koji bi se lepo snašao i u devedesetima ali ima prijatan, moderan zvuk, svirka je kvalitetna, dinamična, a pesme su tenzične i gruverske u isto vreme. Bukvalno je sve kako treba pa i to da je ovo kratka i efikasna ploča sa osam komada koji se svi završe za manje od 24 minuta. Izvrsno:
Kraton iz Luksemburga su počeli kao „normalan“ death metal bend ali do drugog albuma, Monolith, a koji stiže posle pandemijske pauze, njihov zvuk je evoluirao do neke kombinacije post metala i doom metala sa death elementima. I, sad, to je dosta dobro odmereno sa sporim pesmama, melanholičnim harmonijama ali čvrstom svirkom i mesnatom teksturom. Ovo nije puki metalizirani shoegaze i koliko god da pesme imaju u sebi te emocije, melanholije, tuge, one su i propisno odsvirani i producirani metal komadi sa ekstremnim vokalom. Fino je:
Burdenz su novozelandski projekat članova gomile različitih grupa, jedan bučan, žestok spoj noise rocka, posthardcorea i tih nekih „alternativnih“ žanrova. Album Burdenz je snimljen u studiju ali odiše vrlo živom energijom, kao da ga je bend iz sve snage istresao na bini u nekom klubu gde se posle desetak minuta nije znalo gde prestaje bend a gde počinje publika. Hoću da kažem, ovo je moćno, spontano i žustro a ima i veoma lepe ideje i podseća na vitalnost novozelandske scene:
Nekako NE BI trebalo da mi se dopada ono što svira Chelsea Wolfe jer je to dosta gotski stil, pun drame i tragedije, ali, jebem mu, novi EP ove kalifornijske umetnice, Unbound, je odličan. Ovo je gomila razornih pesama već poznatih sa prethodnih izdanja ali ovde ogoljenih i odsviranih na klaviru i akustičnoj gitari, otpevanih sa folklornom neposrednošću i ranjivošću, gde gotskih stilizacija ima ali one ne preovladavaju u dovoljnoj meri da meni to sve zazvuči kao kič. Umesto toga ovo je INTENZIVNO emotivna muzika a ne intenzivno glumljena emocija i ja sam NEMOĆAN. Predobro je:
Na sasvim suprotnoj strani je Heroin Overdose iz Šefilda, jedan strahovio mračan, destruktivan spoj blek metala, dron i nojz muzike, tamnog, mučnog ambijenta, vrištanja. Naslovna strana eponimnog minialbuma je već uznemirujuća jer sugeriše i samopovređivanje a kada vidite naslove pesama i pročitate tekstove ili ćete se zahvaljivati proviđenju što ste ipak u boljem mentalnom stanju od autorke ili ćete sve otpisati kao klinačko edgy poziranje. Ali ovo je brutalno i dosledno čak i ako ga sumnjičite za teatar tako da, poslušajte ali uz oprez. Cena je koliko date:
Miracle Blood su tri lika iz Bostona koja trpaju glasan ali i nekako sladak noise rock. Oni, doduše to opisuju kao noise punk, valjda najpre jer pevač zvuči kao da je odrastao slušajuči Dead Kennedys i Bad Brains, ali i pesme su u stvari relativno strejterske, na momente čak i urnebesno duhovite i imaju taj neki pank rok nestašluk u očima čak i dok valjaju disonance od kojih bi se pola AmRep bendova iz devedesetih rasplakalo. Hello Hell je izuzetno pitka ploča AKO volite vrištanje, distorziju i disonancu. A ko TO ne voli? Only fucking assholes, that’s who!
Beogradski M L E V je za svoje drugo izdanje, EP Hrčak na traci stao skratio postavu na dva čoveka (ovde nema živog bubnja ali je Boris Milić uradio vrlo korektne programirane udaraljke) ali i stilski malo zaokrenuo prema, ajde da kažemo post metalu i malo smanjio grindcore dimenziju svog zvuka. No, to i dalje zvuči vrlo dobro i zdravo sa kratkim, energičnim i atmosferičnim pesamama i više nego adekvatnim tekstovima. Plus ponovo odličan omot iz pera Igora Štanglickog. Pozdravljam, navijam, podstičem svakog da ovo kupi jer je cena koliko sami date:
Tzimani su dva (doslovno) brata iz San Dijega a njihov debi album, I Feel Fine je jako slatka ploča tradicionanog heavy metal/ NWOBHM zvuka. Od uvodne krljačine sa We Stand And Fight pa preko sporije ali i dalje borbene Breaker, ovo je jedan dosta razoružavajuće old school blend melodije, rifa, sleazy neonske atmosfere i hedbengerskog entuzijazma. I produkcija je nekako organska, prirodna i album će prijati svakom ko ima bar jednu ’80s kosku u svom skeletu:
Kome je i to previše „novo“ i preferira old school hard rock i AOR pristup, novi Voodoo Circle je tu i, evo, ovo je odlično ako volite Whitesnake, Alcatrazz, Montrose… No, mislim, Hail to the King je DOBRO napisana ploča ako volite ovakvu muziku, sasvim unutar tog staroškolskog obrasca, ali sveža i vitalna, odsvirana bravurozno – pogotovo na planu gitarske pirotehnike – pa i solidno napisana. David Readman je ponovo u bendu i njegovo koverdejlovsko, soulersko pevanje će vam titrati po najtanjim srčanim žicama, tako da, izvolite:
Za power metal publiku tu je novi Silent Winter. Grcima treći album, Utopia izlazi zvanično tek iduće nedelje, ali evo ga sada u punoj slavi na Bandcampu i ovo je vrlo raspevan, teatralan power metal koji ne radi bogznašta originalno ali je kvalitetan i ubedljiv. Bend se ne iživljava ni sa produkcijom ni sa prekićenim aranžiranjem i ima ovde dosta propisne heavy metal štroke a što moram da cenim. Manifest of God je, recimo, vrlo propisan hedbenger. Poslušajte:
Album nedelje je PAKAO. Tj. pun je pakla. Scraping The Divine je kolaboracija između Full of Hell i andergraund legende Andrewa Nolana, snimana u delovima tokom poslednjih pet godina. Naravno da je ovo eksperimentalni krosover negde između ekstremnog metala, industriala, lo-fi elektronike i avangarde opšteg usmerenja, kakvi su počeli da nastaju još krajem osamdesetih pa se onda intenzivirali devedesetih. U centru mnogih od njih je bio Justin Broadrick iz Godflesh, Jesu i još GOMILE drugih projekata a onda i nije neko iznenađenje da on i ovde gostuje na jednoj pesmi na gitari i vokalu. A da je jedini! Tu su i Taichi Nagura (Endon), GxCx (Contagious Orgasm, BBVGC, ex-Guilty Connector), Intensive Care i Alex Hughes (Hatred Surge, Holy Money), pa je u pitanju neka vrsta male andergraund orgije. I sad, lako je reći da Full of Hell i njihove kolege na ovakvim izdanjima ne izmišljaju bogznašta novo i da samo imitiraju uzore od pre trideset godina, ali Scraping The Divine je vrlo ISKRENA ploča. Neposrednost i sirovost ove muzike je ono što meni kod nje prija a ne to što me podseća na vreme kada sam bio mlađi i svet je delovao kao mesto sa bezbroj mogućnosti. Mada to svakako ne škodi. No, želim da kažem da je ovo DOBRO čak i da nemate lepe uspomene na rane devedesete jer je autentično, ima stvarni eksperimentatorski duh i naprosto uspeva da živi na osnovu svoje autentične smelosti i intenziteta:
