Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pošto imamo novi album starih snimaka jedne od najvećih – i već duže od tri decenije odsutnih sa ove planete – figura avangardnog džeza, postmoderne umetnosti, muzike-kao-nauke i jezika-kao-magije, ove nedelje vodimo ljubav u svemiru, letujemo na Saturnu, živimo u Africi koja će tek izrasti u budućnosti koju su ove kompozicije nekako predvidele. Nagađate da pričamo o novom albumu čoveka koji je na rođenju dobio ime Herman Poole Blount a ceo svet ga danas zna po drskom, ali, mislim, zarađenom imenu boga sa kojim se poistovetio. Sun Ra & His Arkestra: Kingdom of Discipline je još jedna od ploča sklopljenih od snimaka koje je za naše uživanje otkopao, očistio i pripremio Irwin Chusid, čovek zadužen za očuvanje Sonnyjevog legata, a izdala ju je, u tiražu od skromnih 75 primeraka nešvilska etiketa Dead Currencies, specijalizovana za „materijalna dobra u bolno ograničenim izdanjima“. Ovo, naravno, znači da ćesva njihova izdanja avangardnog roka i raznih eksperimentalnih krosžanrovskih pojedinaca i skupina biti u svojim CD ili vinilnim verzijama rasprodata daleko pre nego što vi za njih i čujete, ali lepota modernog doba je svakako i u neiscrpnosti digitalne muzike, pa je tako Kingdom of Discipline album koji, iako opskuran u svojoj suštini, ni slučajno ne treba da bude smatran „izgubljenim“ čim se pojavio. Naravno, ovo je još jedna poslastica za ljude koji Sonnyjevu muziku slušaju već decenijama, kolekcija neobjavljenih snimaka iz perioda od kasnih sedamdesetih pa do početka devedesetih i mada sigurno nigde neće biti zabeležena kao OBAVEZNA lektira za ljude koji bi da se upoznaju sa ključnim delima Sonnyjevog opusa, ona je i sasvim elegantan način da civilno lice, bez iskustva lagano i bez mnogo frikcije uvedete u univerzum Sun Ra.
Vlasnik etikete Dead Currencies, JR, uostalom napominje da je edicija od 75 komada sa ručno rađenim omotima prigodna za ovog umetnika jer je Sun Ra, kada je pedesetih godina prošlog veka pokrenuo svoju izdavačku kuću, El Saturn, uglavnom ploče izdavao u veoma malim tiražima (često samo 75 komada) sa ručno rađenim omotima. Nije neka velika tajna ali VREDI stalno ponavljati da je Sun Ra, pored svih svojih muzičkih inovacija i avangardnih filizofskih i estetskih dimenzija što ih je uneo u korpus džeza i generalno afroameričke muzike, bio i pionir samoizdavanja, praktikant Do It Yourself etike decenijama pre nego što su pankeri DIY etos ugradili u osnov svog delanja (i onda se međusobno prozivali za izdaju kad god bi neko potpisao za „pravu“ etiketu). Sonny je ekstremno rano rešio da istupi iz establišmenta u kome ne samo da nije video ljude što razumeju muziku koju on pravi već ni način da zaista nastavi da pravi tu muziku i od nje živi, pa je stvari preuzeo u svoje ruke. Da je bilo lako – nije. Već i to da su ploče izdavane u ekstremno malim tiražima sugeriše da tu nije bilo ni govora o nekakvoj ozbiljnoj zaradi, a trebalo je hraniti orkestar koji je u svakom trenutku imao dvocifren broj članova od kojih su mnogi, ne zaboravimo, živeli u istoj kući sa Sonnyjem. To da je lider na sebe preuzeo obavezu da im sprema hranu značilo je da niko tu neće umreti od gladi, ali su ljudi svejedno očekivali i koliko-toliko redovnu platu.
Brutalan režim živih svirki, turneja, i, tokom višegodišnjeg perioda, skoro svakovečernje putovanje vozom iz Filadelfije u Njujork da se tamo svira u klubu u kome su imali stalnu gažu, pa nazad da se spava jer ujutro valja ustati da se vežba, je fizički bio izuzetno zahtevan, i ako svi ti koncerti ne bi donosili dovoljno novca za troškove orkestra i plate muzičara, Sonnyjev „hak“ je bio da izvuče iz sanduka neku od traka snimljenih na nekom od prethodnih koncerata ili u prostoru za vežbanje, kompozicijama na licu mesta izmisli imena – pošto ih, jer su često bili u pitanju work-in-progress komadi, mnoge do tada nisu imale – i izda ploču u malom tiražu koji bi odmah mogao da proda i zaradi platu za ovu nedelju. Naravno dešavalo se da neke od tih ploča, sklapane u žurbi i iz nužde, ponove snimke već objavljene na prethodnim, jednako opskurnim albumima, samo pod drugim imenima, ili editovane da budu kraće, a što sve na gomili samo doprinosi tom mitološkom, nikad do kraja saznatljivom kvalitetu Sonnyjevog nezemaljskog šarma.
Kingdom of Discipline, generalno, emulira ovaj proces i njegove ishode, nudeći nam snimke koji, koliko mi znamo, do sada nisu objavljivani ali ne smem da tvrdim da čak i Irwin Chusid može krvlju da potpiše da baš ni jedan komad sa ove ploče nije u nekoj svojoj formi izašao na nekom vinilu koji je Sonny izbacio u besmisleno malom tiražu u trenutku slabosti sedamdesetih godina prošlog stoleća. Najstariji snimak ovde i jeste iz 1971. godine, tako da šanse za to postoje i, ponovo, samo doprinose toj kosmičkoj, neuhvatljivoj prirodi Sun Ra koji, kao nekakav kvantni fenomen, postoji samo kada ga pogledate ali je inače na svim drugim mestima, u svim mogućim stanjima.
„Disciplina“ je bila važna reč za Sonnyja koji je, ma koliko neiniciranom slušaocu njegova muzika na momente delovala anarhično, veoma mnogo radio na tome da njegova „Arkestra“ radi kao dobro nauljena mašina, da sve individualne slobode i kreativnosti pojedinačnih muzičara koji su tvorili ovaj organizam budu u službi jedne jasne velike vizije. Mnoge njegove kompozicije su i naslovljene samo „Discipline“, sa dodatim brojem, što je još jedna od čestih konvencija u njegovom opusu pa ovaj album otvara kompozicija koja se zove Tone Poem #9, jedan izvrstan uvid u kreativni proces kojim je ovaj bend rastao (često naunutra). Snimljena na probi u kući u Filadelfiji u kojoj je bend živeo i radio 1978. godine, sa sve Sonnyjem za električnom orguljama, ovo je relaksirani, prijatni gruv tokom kog vođa izdaje svojim muzičarima verbalna uputstva i podsećanja. Marshall Allen i John Gillmore su dvojica od najbriljantnijh saksofonista svoje generacije a Sonny će u ovoj kompoziciji Johna poslovno podsetiti da na red dolazi njegov solo. Briljantnost ove muzike ni na koji način nije narušena time što slušalac čuje „kako se pravi kobasica“ i, štaviše, ta ideja da je za Sonnyja i Arkestru muzika bila život a život bio muzika se ovde čuje jasno, čisto, nedvosmisleno.
Love in Outer Space, kao jedna od najvoljenijih Sonnyjevih kompozicija je ovde u svedenoj, instrumentalnoj verziji kojom dominiraju klavjature što podsećaju na vašarsku vergl-muziku njegove mladosti, a ispod kojih razigrana ritam sekcija obezbeđuje dinamičan gruv za Sonnyjeve sanjarije.
Na sasvim suprotnoj strani od sanjivosti i gruva je The Schimmel Impromptu, koja počinje gromovitim napadom koncertnog klavira a nastavlja se solo-pijanističkim bravurama koje spajaju džezerske harmonije sa klasičarskim temama. Sonny je retko pominjan u istom dahu sa Theloniousom Monkom, ali to je uglavnom zato što je on svirao u toliko različitih stilvoa i na toliko različitih instrumenata, ali ova kompozicija podseća da je, samo da je HTEO, mogao da nosi titulu najvećeg pijaniste svoje generacije.
Pleiades je, pak, romantična kompozicija sa dve flaute i ekstremno minimalnim perkusijama. Ne znamo ko svira ove instrumente jer digitalna verzija albuma ne daje spisak muzičar za svaku kompoziciju (a, koliko mogu da vidim, ni fizičke edicije to nemaju jer, realno, to niko nigde nije seo i zapisao) pa ću pretpostaviti da su ovo Gilmore i Allen, kao sržni članovi Arkestre (koji su pored saksofona svirali i flaute) a ako ne oni, onda su u pitanju Danny Thompson i Knoel Scott. Ko god da su ovi ljudi, kompozicija je tipično sonnyjevska, sa nežnom, ljupkom temom a zatim impresionističkim bežanjima od iste i kinematskim gestovima.
Sledi jedan lenji, spori skoro generički bluz, gotovo sigurno snimak sa probe – na kraju krajeva naslov je samo Reel 191 Blues – ali, znate šta? Arkestra, čak i kad svira „samo“ bluz, nudi vrhunski ugođaj za vaše pare, mnogo lepog soliranja na trubi i divan gruv.
Naslovna kompozicija, The Kingdom of Discipline je ponovo Sonny solo na klaviru, sa nežnim, romantičnim uvodom zvonkih tonova i prefinjeno razvijanih akorda koji postepeno prelaze u tamnije prelive sve dok gazda ne odšrafi zglobove i krene u ekspresivni, gromoviti galop po dirkama. Harmoničnost nikada ne biva kompletno egzorcirana iz ove izvedbe ali Sonny posle dva minuta već svira rafalnom brzinom, mešajući džez akorde sa atonalnim bombardovanjima koje biste čuli na bilo kom albumu Cecila Taylora iz onog vremena. Raspon mašte, vizije i tehnike od koga stane dah.
Konačno, Ellington, znali ste da bez njega ne može. Sophisticated Lady zatvara album svirana optimistički, radosno, u neužurbanom gruvu, sa izvrsnim zvukom i hemijom između perkusionista. Sonny je ovde ponovo na električnim orguljama i igra se sa Dukeovom temom, filuje je distorzijama i disonancama ali je nikada ne dekonstruiše – na kraju krajeva, Sonny je isuviše voleo Ellingtona da bi mu radio strašne stvari, ali nije mogao da odoli da ne ubaci par ushićenih vokalizacija kada bi ga muzika ponela.
Kingdom of Discipline, dakle. Četrdesetak minuta čiste magije. Nemojte propustiti.