Veoma jaka nedelja u metalu, a što je korisno jer smo imali veoma užasnu nedelju u svemu ostalom. Makar je pao prvi sneg u Srbiji i nekako ostavio utisak da se priroda, jelte, obnavlja i da već u Novembru zime treba biti veoma svestan. Mislim, više volim toplo i suvo, naravno, ali ovo mi deluje prirodnije… Dobro, idemo na metal.
Konkretno, blek metal za početak, kako je i red. Hjemsøkt su trio muzičara iz Norveške sa dosta iskustva. Bubnjar i gitarista (koji svira i bas) kombinovano sviraju u dvadesetak aktivnih bendova pa je ovo samo jedan od projekata u koji se uliva delić njihove kreativnosti. No, debi album, Om vinteren, på en sort trone je vrlo pristojna demonstracija autentičnog blek metala iz zemlje koja ga je, što se mene tiče možda ne izmislila ali kodifikovala i pretvorila u kulturni fenomen. Ovo je dakle, hladno, oštro, hermetično ali istovremeno i himnično na jedan impresivan način, sa produkcijom koja je muljava ali opet na jedan old school, „tr00“ način, na sasvim drugoj strani od danas česte „atmoblek“ muljavine. Bend svoju muziku naziva „Æterisk Misanthropisk Sort Metal“ i nema potrebe da vam se to prevodi. Ako volite vrlo klasičan nordijski blek metal koji svoj nihilizam izražava kroz zarazne, istovremeno odbojne ali i neodoljivo privlačne forme, Om vinteren, på en sort trone (tj. Zimi, na crnom tronu) je apsolutni favorit ove nedelje:
Australijski Byrhtnoth na EP-ju Hatred & Malice Incarnate nastavljaju da se tematski oslanjaju na igrački serijal The Legend of Zelda (dok su u početku baštnili Tolkina) a muzički su, uh, baš dobri. Ovo je black metal agresivnog tempa i hrapave teksture ali sa lepim korišćenjem klavijatura u zvuku koji je uredan a svirka je disciplinovana i perfektno ukršta monotoniju i agresivnost. Samo dve pesme i intro pa ću morati da insistiram da se novi album spremi što pre:
Pre pet godina mi je debi album britanskih Wolvencrown bio sasvim okej, ali tada sam još bio mlad i popustljiv, NISAM IMAO NI PEDESET GODINA. U tom smislu, reći ću da je drugi album ekipe iz Notingema, Celestial Lands, jedna ipak za moj ukus prenapuhana ploča, sa trajanjem od sat vremena i muzikom koja je okej ali koja ne osvaja nekom velikom inventivnošću. Atmosferični blek metal svakako ume da se ovaploti i u mnogo gorim formama pa ipak srećem pažnju cenjenog čitaoca na ovo izdanje, jer Wolvencrown makar imaju malo imaginativnije teme i melodije od proseka, no priznajem da me njihovi razvučeni, generički aranžmani iritiraju a i miks je, ako ćemo iskreno, GROZAN. Nisam ih baš ishvalio, ali, evo, poslušajte:
Za vrlo „francuski“ blek metal tu nam je debi album jednočlanog projekta Unholdun. Naslovljen Fœhn i izašao za Purity Through Fire, ovo je materijal na idealnoj sredini između avangarde, tradicije, melodije i ekscentrične agresije. Ima tu i vrlo himničnih, melodičnih momenata sa klin vokalima, produkcija je dobra a bubnjevi su pravi (i svirao ih je drugi muzičar) pa pričamo o vrlo ubedljivom prvom albumu:
Iz Francuske je i Omegaeternum o kome ne znam baš ništa drugo a i album 1248 izlazi tek za dva dana. No, slušajući ga na JuTjubu čujem zanimljiv spoj okultnog, lavkraftovskog i ponovo francuski melodičnog i eskscentričnog. Pritom, meni je dovoljno da čujem blastbit koji svira pravi bubnjar pa da mi se ploča odmah dopadne, ali Omegaeternum definitivno i u domenu pisanja pesama imaju šta da pokažu:
Dosta Francuske, idemo malo u Meksiko. Tj. u švedsku gde se meksički originator benda Nigrum, Jacobo Z. L. smestio i snimio drugi album sa lokalnim muzičarima. Blood Worship Extremism je album vrlo energičnog, okultnog blek metala koji ide brzo i puca iz svih oružja ali pritom ima dugačke pesme, kompleksnije rifove, bubnjara (Calle Larsson koji je svirao u Aktiv Dödshjälp i Sarea) koji je maštovit i EKSTREMNO dobro raspoložen i ovo je nekako idealan spoj latinoameričkog vatrenog, sirovog blek metala i nordijske hladne, elegantne blek metal magije. Čak je i zvuk sasvim solidan a imajući u vidu sa koliko se divljačke energije svira, pesme su zapravo iznenađujuće kompleksne. Apsolutan trijumf:
Debi EP za američki Kreital se zove Misery Plague i možete da zamislite koliko ovaj duo pravi tužnu, čemernu, self-indulgentnu muziku. No, ima ovde tehničkih kvaliteta, svirka je dobra, produkcija solidna i pesme, ma koliko da su pogurane u atmosferičnom smeru čoveka ipak uhvate nekakvom energijom i nekakvim drajvom. Tako da, hajde, nije ovo loše i lepo čoveku legne ako mu treba nešto setno a ipak rokački da mu se posveti:
Goats of Doom sa svojim sedmim albumom nude najbolju ploču finskog blek metala ove polusezone. INRI je idealan spoj sirove, rokerske krljačine i samo malo ambicioznije metal epike, album koji na smenu zvuči kao rani Motorhead i rani Napalm Death a to je, složićete se, prilično radikalno. Produkcija je užasna, vrištanje je iritantno, ali su pesme jako simpatične:
Nikad nisam čuo za bend Erzsébet Nadasdy ali njihov portugalski izdavač Supergoat Wreck-Whordes kaže da se oni albumom Bloodbound Desires „vraćaju posle deset godina delirijuma“. Internet kao da ne zna ništa o tome, ali ovo je sladak old school blek metal sa zabavnim gitarskim radom, mnogo kičastih klavijatura i generalno agresivnom ali melodičnom dispozicijom. Meni dovoljno da se lepo zabavim:
Vargålder su sirovi švedski blek metal sastav sa lepim, lo-fi zvukom i pesmama old school oštrine, melodičnosti i hladnoće. Štaviše, da ne znam da je bend iz Švedske, bio bih ubeđen da se radi o norveškoj postavi jer njihov drugi album, Framåt skrider dödens tider zvuči kao nekakva norveška ploča iz 1996. godine… No, radi se o relativno mladom bendu koji samo voli taj klasični zvuk i svira ga sa velikom posvcećenošću i strašću. Ne propustiti:
Pestilent Hex imaju drugi album i ako su unapredili zvuk (a jesu), nisu promenili misiju. Ovo su i dalje death i doom muzičari koji rade old school black metal, ili barem black metal drugog talasa. Više, kako i onda rekoh, po svetonazoru nego po zvuku. Zvučno je Sorceries of Sanguine & Shadow vrlo raskošna ploča sa ne samo bogatim miksom i masteringom već i sa praktično simfonijskim aranžmanima. Kombinacija klasične blek metal oštrine i toplih orkestracija je simpatična i ovaj bend definitivno osvaja važno mesto na savremenoj finskoj sceni.
The Suns of Perdition – Chapter IV: To Shadow Zion zatvara tetralogiju koju je kanadski Panzerfaust isplanirao još pre pola decenije i ovo je sada jedan vrlo respektabilan opus maštovitog, progresivnog, tehnički impresivnog a koncepcijski ozbiljnog blek metala koji treba notirati, slušati i narednim generacijama davati u amanet da se nauče doslednosti, posvećenosti i surovom odricanju za svoju umetnost. Ne znam kuda će Panzerfaust posle ovog albuma (uostalom šestog u svom katalogu) ali sa The Suns of Perdition serijalom oni su kreirali kolekciju ploča vrhunskog kvaliteta, beskompromisne vizije, i zrelosti koja je blek metalu uvek preko potrebna. Fantastično:
Dobro, ako ste se oznojili, sad ćemo malo da se opustimo uz stoner rock, doom metal, psihodeliju, sludge metal i hard rock. Caracara sa Rod ajlenda su tačno na idealnoj sredini između bluzerskog, žestokog hard roka i doom metala, pa mi njihov album (ili EP?) Hortis Mentis Cantos sa svoje četiri pesme pritiska svu pravu dugmad. Ovo ima prostora i za duže, džemerske pasaže pažljivo improvizovane psihodelije, ali i za propisan doom metal rif koji diže na noge i baca na kolena. Produkcija dosta živa, dinamična, svirka iskusna, bend prepun karaktera i sa znanjem da se snađe u pesmama od po deset i četrnaest minuta. I omot je dobar. Ne propustite:
Wizard Must Die iz Liona imaju lepo ime a bogami i lep drugi album, L’Or des Fous. Ovo je progresivni stoner rok sa dosta zanimljivih ideja i jednom finom psihodeličnom dimenzijom koja čvrstoj, gruverskoj svirci daje širinu i produkcijom koju bih u normalnim okolnostima opisao kao problematičnu, ali koja nekako okej leži uz dinamičnu izvedbu i povremeno bizarno – ali funkcionalno – aranžirane pesme. Probajte, vredi:
Red Scalp su poljski heavy pysch bend sa istorijom od bar deset godina svirke, ali bez pravog albuma iza sebe. Umesto toga, tu je niska vrlo solidnih EP-jeva a koju trenutno kruniše Hallucinatons kao jedan sjajan prednovogodišnji poklon. Zamislite Pink Floyd i Hendriksa da su se rodili u ovom veku i prže gruverski, psihodelični teški rok i bićete na solidnih pola puta do Red Scalp. Sintisajzer ovde odrađuje ogroman deo posla, ali naravno da je svirka celog benda izvrsna, sa moćnim, mišićavim gruvom, evokativnim gitarama i sjajnim vokalima. Izvrsno je, originalno je i ne treba ga propustiti:
Pa onda imate Lost Moon, italijanski „power trio Dinosaur in stoner rock and heavy riffing“. Bend, dakle, svira oko trideset godina i muzika im jeste prilično strejtaški teškorokerski gruv. Album The Complicated Path to the Multiverse, međutim, ovu jednostavnu formu koristi dosta efektno da se dohvati kompleksnih koncepata pa se tu da čuti mnogo vrlo prijatne muzike raznolikih atmosfera i zvučnih, jelte, slika. Zvuk takođe dosta jebeno dobar i Lost Moon su me vrlo prijatno izvozali na ovoj ploči:
Ako na stranu stavim da mi miks i mastering albuma Riffs of Ha grčkih heavy psych instrumentalista Tidal Shock aktivno napada čulo sluha, ovo je u principu fina ploča. Mislim, Grci su to, pa iako je u pitanju instrumentalni album, bez pevanja, sluša se sa nepodeljenom pažnjom i znanjem da će spoj egejskih harmonija sa bluz osnovom i psihodeličnom nadgradnjom doneti nešto lepo svakom dobronamernom građaninu ove zemlje. Da je lepše miksovano i masterovano bilo bi idealno, ovako je samo prilično neizbežno:
Švedski Altareth u svom doom metalu pored stonerskog bluza imaju i primetnu folk komponentu pa je njihov drugi album, Passage – The Welfare Sessions prijatna i emotivna ploča i za publiku koja sebe doivljava kao konzervativniju, i sav taj ekstremni metal joj nije po ukusu. Passage – The Welfare Sessions je utoliko kao nekakav progresivniji hard rok album, veoma emotivan, sa atmosferom, jelte, veličanstvene tuge i prijatno faziranim gitarama. Lepo mi je legao:
Brazilski doom metalci Fallen Idol imaju novi album posle više od šest godina, i Weed and Black Candles je jedna vrl o dopadljiva kombinacija rifa, teškog gruva i evokativne melodije. Iako ima i okultnu i „žalobničku“ komponentu ovo je izrazito „metalna“ verzija doom metala, možda uporediva sa Candlemass predloškom ali originalna i zanimljiva. Pesme su poduže i prilično pamtljive, studijski zvuk solidan a doom elegancija neprikosnovena. Probajte:
Chainwind Ritual su kvartet iz Istanbula sa EP-jem Drained a koji ima dve pesme teškog, masnog fuzza i groovea. Ovo je sludge/ stoner metal sa dovoljno bluzerske osnove da privuče svakoga a sa dovoljno teškim, agresivnim i dugačkim pesmama da slušanje ipak predstavlja svojevrsno iskušenje za manje iniciranu publiku. No, rifovi su dobri, zvuk pristojan, psihodelija prirodna i meni se jako dopalo:
Mučan ali opet zavodljiv sludge metal je na programu kod firme Riff Merchant Records iz Minesote. Sunrot // Body Void Split spaja dva benda koja cepaju tešku gitarsku muziku bez mnogo filozofije ali sa mnogo gruva (Sunrot) i psihoze (Body Void). Jebeno, sa koje god strane da ga gledate ali DOBRO:
Poljaci Daffodil Pill, pak, donose dah plaže i esida u ovaj tmurni zimski dan. Album Daffodil Pill ne bih nazvao heavy psych pločom, jer je ona „heavy“ samo slučajno. Ovo je pre svega veseli acid rock sa nemalom količinom surf rocka u svom portfoliju, i to je kombinacija koja ide kao Smoki i čokolada. Daffodil Pill imaju veoma lep, prozračan miks, pišu izvanredno melodične, zarazno zabavne pesme i drogirani su DO PLAFONA. Ne znam kako surfujete dok ste na kiselini ali ovaj album je, da ne preteram ali REMEK DELO:
Weight Shift su iz Sjeverne Karoline a njihov album Haled from Aether je stoner rok sviran na momente kao thrash metal, ali i dalje prilično psihodeličan. Dakle, ovo je heavy muzika, sa prominentnim, metaliziranim gitarama i promuklim vokalima, ali koja ume da odstupi korak nazad i ponudi malo kontemplacije i melodije. Sasvim korektno!
Void & The Nothingness je užasno ime čak i za doom metal bend, ali kad je Black Sabbath već zauzeto… Ovaj njemački četverac svakako u Sabbath gleda ko u bogove pa je njihova muzika svedeni, jako fazirani teški rok/ doom metal zaraznog rifa, psihodelične melodije, sporog tempa i pristojne težine. Ne mnogo originalni, priznaćemo, Void & The Nothingness na svom istoimenom albumu, sa tom kombinacijom ’70s horora i teškog roka suštinski zvuče kao Electric Wizard na zagrevanju što, jelte, nije ni malo loše:
Ripple Music ove nedelje šampionski sa četvrtim albumom švedskih 10,000 Years. Nazvana All Quiet On The Final Frontier ovo je kratka, jebačka ploča teškog, ukusno psihodeličnog stoner roka baš kako ste navikli od Ripplea. Rifovi su u prvom planu, ali su odlični, tempo je snažan, vokali izvrsni a atmosfera urgentna. Moćno, zapaljivo, neodgovorno seksi:
Sve je to lepo, kažete vi, ali došla je zima i treba nam bar jedan album koji, dok ga čovek sluša, stvara utisak da ste živi sahranjeni ispod nekoliko metara snega i dok polako gubite svest i shvatate da odlazite sa ovog sveta imate veličanstvene halucinacije. E, evo, Grci Until Ashes Remain su izdali debi album, The Heretic, the Apostate, the Antichrist i ova su vam dva čoveka sada i majka i otac. Mislim, ovo je funeral doom minialbum od pola sata i sa tri pesme koje su PRELEPE. Ako volite sporost, težinu i tugu, naravno. Ima funreal doom muzike koja, po prirodi stvari prelazi skoro u parodiju sa tom svojom sporošću i težinom ali Until Ashes Remain uspevaju da maštovitošću i ljubavlju prema lepoj melodiji održe slušaoca sa prave strane linije apsurda. Dakle, sporo, epski, MOĆNO, sa zvukom koji bih na prvu loptu nazvao neadekvatnim ali koji uspeva da zapravo tokom ovih dugih pesama održi tenziju. Vrlo je to dobro:
Dalje prelazimo na brže žanrove. Thrash metal, speed metal, hardcore i grindcore, te death metal, naravno. Mađarski projekat Anxiety Collapse je za svoj treći album redukovan na jednočlanu postavu, ali da budemo fer, Zoltán Márkó je i do sada pisao svu muziku i razlika u odnosu na prethodna izdanja je da ovde nema živog bubnja. Ali su programirani bubnjevi veoma dobri i generalno, Shadows of the Abyss je VEOMA ubedljiva ploča blackened thrasha sa zrelo urađenim aranžmanima, dobrim zvukom (makar za andergraund kriterijume) i jednom opipljivom aurom zla i naopaka. Pričamo o čoveku velikog iskustva, aktivnom još od kasnih osamdesetih i ovde se pedigre itekako čuje:
Švedski jednočlani thrash projekat Nightborn ima novi EP, Hammer of the Heretic i ovo je odlično. Arda Kumbaracıbaşı koji sve ovo piše je za ovu sesiju uzeo i bubnjara i basistu, sam odsvirao gitare i otpevao, te ponudio četiri pesme negde između agresivnog, progresivnog trhash metala, pa bogami i malo melodičnog i manje melodičnog death metala. Mislim, već prva pesma ima rif koji biste bez problema zatekli na prvom albumu Cannibal Corpse uz vrlo malo izmena, a Kumbaracıbaşı sve aranžira odlično, ima odličnu produkciju i generalno nudi JAKO kvalitetan program. Pritom, svirka je VEOMA ubedljiva, i Nightborn na ovom izdanju zvuči ODLIČNO:
Accuser iz njemačke (takođe pisani i kao Accu§er) su baš star bend, osnovan još 1986, pa sa promenom imena u 2004. godini i povratkom na staro nekoliko godina kasnije. U svakom sluačju, Rebirthless je trinaesti album benda pod ovim imenom i to je sad moderni thrash metal koji, pa, ne zvuči kao da kopira zvuk iz osamdesetih. Accu§er, naprotiv, zvuče malo i kao death metal bendovi iz skandinavske mantije, pa malo kao deaththrash, sa svojim niskim štimom i teškim zvukom, te epskim prizvukom u pesmama. No, dobar tempo, mošerski rifovi i napaljene solaže sve drže dovoljno unutar klasične thrash matrice da ne bude sumnje u to za koga je ovaj album. Naime, za sve nas!
Na svom eponimnom debi albumu kvebečani Chaos Wasteland pokazuju zašto drže reč „chaos“ u imenu. Mislim, nije ovo sad neštp PRETERANO hatotično, kvalitet svirke je na visokom nivou i bend je utreniran, ali su pesme pisane da imaju više delova nego što biste očekivali sa čestim harmonskim izletima i ritmičkim diverzijama. Ne pogađa sve to u svoju metu ali je u globalu ploča zabavna i čoveka drži investiranim sa svim tim svojim akrobatimama. U osnovi ovo je thrash i black thrash metal koji se dobro drži:
Murdersome mi nije neko ime za bend, posebno kad ga čine ljudi iz bendova sa imenima poput Alabama Thunderpussy i Short Bus Pileup, ali srećom muzika ovih trešera iz Virdžinije je dobra. Posle prošlogodišnjeg debi albuma, novi EP, Necessary Evil ima četiri vrlo ozbiljno napravljene pesme u kome se klasična thrash metal nabadačina sreće sa samo malo proggy ideja. Nije to ni neko preveliko izletanje iz formata osamdesetih i Murdersome meni zvuče kao da su iskombinovali blago progresivni zvuk Deathrow i Assassin sa poštenim, krljačkim metalom Sacred Reich, Death Angel i Overkill. Ako to zvuči kao dobra kombinacija, ovo je dodatno vrlo karakteran materijal kome zameram samo prebučan master. Ali muzika je odlična, pevanje sjajno:
Dosta su dobri i Francuzi DeadlySins a čiji treći album, Age of Revelation dolazi deset godina nakon drugog i zvuči dosta (loše) raspoloženo. Ali, mislim, raspoloženo. Ovo je i samo, hajde da kažemo, malčice progresivniji pogled na thrash sa aranžmanima koji idu preko granice puke dužnosti i formatiraju te preteće rifove, i bubnjarsku grmljavinu na dosta originalne načine. Ni DeadlySins sad ne donose thrash metalu neku SVEŽUsvežu perspektivu ali dovoljno je da ne kopiraju ni jedan od najčešćih predložaka da ja obratim pažnju. Dobro napisane pesme, dobar zvuk, solidan pevač, te ploča kraća od 40 minuta. Sve što je potrebno da budete srećni:
Indonežani Slakter su mnogo izrazitije old school na svom EP-ju No Man’s Land koji sa svoje dve pesme zvuči kao da slušate stari Slayer, Possessed, Anthrax… Dakle, speed-thrash krljačina za sve pare, sa dobrim rifovima, odličnom svirkom, solidnim (jeftinim) zvukom. Bend zvuči IZUZETNO raspoloženo i ume da piše napaljujuće rifove i sklapa ih u napaljujuće pesme pa to da je ovo najava albuma koji je „još u furuni“, kako kaže bend, meni deluje kao mnogo dobro obećanje:
Infernal Cross smo slušali pre par nedelja na EP-ju Annihilation a ovaj je Šveđanin sada snimio i album, Blood Red Triumph i ovo je sedam pesama plus intro ODVRATNO dobrog black-thrasha. Za razliku od mnogo drugog black thrasha, ovo je vrlo mošerska muzika sa pamtljivim rifovima i dobrim gruvom, ali Infernal Cross ima i jednu neumoljivu agresivnost u srži svog svetonazora. Zvuk solidan, pesme dobre, namere NIMALO dobre a cena koliko date. Ne propustite ovaj crni biser:
Metal Punk, Vol. I je kompilacija, ili ako više volite, „four way split“ album etikete Motorpunk Records iz Los Anđelesa. Jeste, za njih snimaju Chain Wolf i, jeste, ovde imate tri njihove RAZARAČKE pesme. Ali i ostala tri benda, Nuke, Evil Army i Whipstriker su fantastična i ovo je deset pesama hevi metala za rokere, panka za metalce i, uh, roka za pankere. Ozbiljno, taj spoj speed metala, motorhedovskog teškog roka i panka je naprosto nepogrešiv kad ljudi znaju da ga sviraju a ovde to svi znaju i KIDAJU:
Final War su moshcore ekipa iz Ajove koja se u introu za svoj drugi demo – Fall demo 24′ – predstavlja rečima: „What’s up mother fuckers/ Good news is, were Final War/ Bad news is, You’re a fucking bitch“. Ako iz ovih dobronamernih stihova nije jasno kakva je muzika, ne morate ovo ni da slušate. Dakle, klasičan thug-core sa metal rifovima, teškim zvukom, mnogo siledžijskog recitovanja preko srednjetempaškog, zapravo prilično sporog nabod-gruva. Cena je koliko vi date pa ako volite sve nabrojano, nema šta da se mislite:
Bendova sa imenom Split Image ima koliko hoćete ali najnoviji je iz Kalifornije i svira krosover. EP One Bad Day ima pet pesama i to je između klasičnog ’80s krosovera i malo modernijeg, mošerskijeg hardkora. Zvuk glasan i težak, zabava solidna, pogotovo ako svoju zabavu tražite negde između M.O.D. i, ne znam, Madball:
Tu su i Sinner’s Table iz Hadson Velija u Njujorku koji isto cepaju nekakav krosover. No, njihov debi EP, Rituals of Torment je vrlo heavy, sa manje skejterske relaksiranosti a bliži baš teškom, agresivnom metalu. I to meni prija. Ljudi imaju pretvrdu, prenapucanu produkciju u nekom objektivnom smislu, ali ona odgovara njihovoj brutalnoj muzici. Fino je:
Belgijanci Rotzak kažu da im je eime nezaboravno kao i muzika a što je ironično, imajući u vidu da sam doslovno do kraja te rečenice zaboravio kako se bend zove. No, muzika uistinu nije loša i EP Sloom / Blind Vultures ima dve pesme energičnog hardkora koji nije (pod)žanrovski veran ni jednom predlošku nego se lepo kreće između raznih formata i nudi pet minuta vrlo uzbudljivog programa.
Dishumanitär su iz Švedske i, ako iz imena nije bilo već jasno, sviraju D-beat hardcore. Tako da već znate kako im zvuči debi album, isto nazvan Dishumanitär. Sve je to dosta standardna postavka sa malo melodije, mnogo abrazivne teksture i dobrim tempom, demonskim ženskim vokalom… Dishumanitär ne donose gotovo ništa novo žanru ali ovo i nije žanr koji žudi za inovacijom pa je sasvim korektno što je ovo ploča koja, da tako kažemo, češe svrab i ne mnogo više od toga:
Japanski rodno mješoviti trio Kruelty je dovoljno da čovek vidi i voleće ih i pre prvog takta koji čuje. No, ni taktovi nisu loši i EP Profane Usurpation ima četiri pesme NEMILOSRDNOG zakucavanja koje je uzelo najgrđe delove hardcorea i death metala i onda ih spojilo pod pritiskom. Gaženje. Po jajima i sisama, moliću lepo. Prelepo je:
The G.A.D je anarhistički grindcore projekat iz Birmingema (onog pravog, iz kog su i Napalm Death, Godflesh itd.) i istoimeni EP mu je prilično dobar. Ovo je lepa kombinacija rešetanja brzim blastbitom i gruverskog, rokerskog mošinga, ne sasvim neslično formatu koji su uspostavili Agoraphobic Nosebleed početkom veka, pa ako vam to paše, i ovo će. Lepo je:
Ako ne znate kako zvuče Rusi Carbonized Eyesockets već na osnovu imena, to znači da verovatno niste ciljna grupa za njihovu muziku. AL PROBAJTE, jer debi album za ove sanktpeterburžane, Morbific Putrefaction Accidents nudi simpatičan, razumno lo-fi deathgrind za ljude koji vole old school, ali su svesni da više nije 1990. godina. Tako, iako je naziv benda omaž Carcassu iz njegove rane faze , Morbific Putrefaction Accidents nije samo kopipejstovanje zvuka sa Reek of Putrefaction i zapravo je zaista više deathgrind nego goregrind, sa jednostavnim, prijemčivim rifovima, brzim tempom, lepom smenom blastbita i zaraznih moš-deonica. Pritom, bubnjar sipa gravity blastove na komandu, demonstrirajući da i pored garažnog zvuka, imamo posla sa nečim iz ovog veka. Odlično je ovo i nadam se da će bend imati prilike da nastavi da radi pa možda i da snima u malo skupljim uslovima. Al do tada, navalite:
Novozelanđani Rvkkvs opako razvaljuju na svom debi albumu Antithesis of Prosperity spajajući grindcore sa malo death metala za jednu ubitačnu smesu. Ovo su pesme od minut, eventualno dva, jako brzog tempa, mračne atmosfere, vrhunske svirke ali u prvom redu mračne, nihilistične, DESTRUKTIVNE. Mnogo jako, mnogo dobro:
Morgue Breath su deathgtind postava iz Los Anđelesa ali nemojte da pomislite da to najavljuje ulickan zvuk i „komercijalnu“ dispoziciju. Naprotiv, pričamo o propisno andergraund ekipi koja UBIJA na novom albumu, Plaga Sin Rostro. Ovaj je projekat isprva bio solo-vožnja u kojoj je današnji gitarista i pevač Ivan Naranjo radio sve, ali od 2021. godine Morgue Breath su trojka u kojoj izvrsni bubnjar Isaac Horne nameće strašan tempo pa su onda pesme LUDAČKI brze i eksplozivne. A i dobro su napisane – ovde nema smaranja sa nekakvim „gruvom“ i nekakvim meditacijama i album u 26 minuta pakuje 17 UBISTVENIH pesama. Sve što treba je tu: old school death rifovi, d-beat razbijanje, blastbeat rešetanje, dupli vokali plus hrskava, mid-fi produkcija. Ako kažem da je perfektno mislićete da preterujem, ali, evo, ako volite Carcass i Terrorizer, ovo će vas BUKVALNO podmladiti pet godina. A cena je koliko date:
Tiger Battalion je kako kaže njegov jedini član, Stefan Lang, „a 1 man project and it’s about nothing else but pure death metal.“ I jeste. Novi EP, In Honor of the Fallen je kao da ste usnuli i sanjate da su Bolt Thrower zapravo bili fabrika iz koje izlaze bendovi koji zvuče kao Bolt Thrower. Dakle, ne BAŠ originalno ili sveže ali ove tri pesme su SOLIDNE i muzički i produkcijski. Ima tu malo te neke self-indulgencije tipične za jednočlane bendove, ali generalno ovo je pristojan death metal materijal za ljude koji cene tečan srednjetempaški gruv i velike, epske rifove. Lang ima i bend u kome nije sam, ali Tiger Battalion je, čuje se, njegova beba i ovo je napravljeno s ljubavlju:
I Thunraz je u pincipu jednočlani bend, mada novi album, Incineration Day ima i bubnjara u postavi. U pitanju je estonski avangardni death metal rad a koji je, ruku na srce, više death metal nego avangarda. Ovaj, četvrti album, prepun je propisnog rif-rada i agresivnog death gruva, sa čestim promenama ritma i mada ima tu dosta progresivnih pogleda na metriku i generalno aranžiranje kompozicija, pa i nešto pojanja clean vokalima, u prvom planu je ROKANJE. I neka je:
Zaias su death metal sa pacifičkog ostrva Guam – koje, da podsetimo, pripada SAD – i imaju već nekoliko EP-jeva. Najnoviji, Deciphering Malevolence ih predstavlja u vrlo lepom, svetlu i, nadam se, najavljuje da će se debi album uskoro materijalizovati. Ovih pet pesama ne samo da su odlično napisane, nudeći brutalni tehnički death metal u kome ni brutalnost ni tehnika nisu prenaglašene već tvore lepu sinergiju, već je i kvalitet svirke na vrlo visokom nivou a i produkcija je, pogotovo imajući u vidu da se radi o muzici u kojoj je kompresor matene glavna alatka, prilično srećno napravljena, vitalna i topla. Odličan materijal i jaka preporuka za Zaias:
Marburžani Nekus imaju dosta dobar drugi album, Death Apophenia a koji stiže godinu dana nakon prvenca. Dakle, fina radna etika i fina, kavernozna muzika na tački susreta old school death metala i doom metala najmračnije provinijencije. Nekus, naravno, ne kreiraju himnične melodije i melanholične atmosfere ali njihova muzika ima i eleganciju i izvesnu epiku, koliko god da je hermetična i odbojna za sve sem za najiniciranije od iniciranih. Ako u njih spadate, proverite ovu ploču:
Bludgeoner iz Krajstčrča na Novom Zelandu sebe opisuju rečima „Extreme death metal“ ali nema ničeg stvarno ekstremnog u njhovoj kombinaciji skakutavog gruva i slemova. Demo 2024 ima dve pesme kompetentno napisane i odsvirane muzike za ples u mošpitu, produkcija je pristojna pa izvolite:
Ekstremniji su, recimo, Pitsburžani Extortion Cellar čiji debi EP, Lobotomizing Knell zvuči vrlo simpatično podrumski, agresivno, nestašno, sa dosta gruva, da, ali i dosta gole sile. Ovo je old school po mentalitetu, posvećeno maksimalnoj šteti koju može da vam nanese ako se, jelte, zanesete, maštovito i odlično producirano tako da, navalite. Čelom napred, naravno:
Forfeiture su iz Melburna ali se taj Melbun nalazi na Floridi. Krejzi. Enivej, EP Edulia ovog benda je ODLIČAN, sa tri pesme teškog, mesnatog, ukusno progresivnog death metala. Ima tu nešto i „kosmičkih“ harmonija i meditativnih delova ali je generalno u pitanju materijal velike, jelte, specifične težine i zaziva propisan hedbeng:
Stagnant sa američkog Srednjeg zapada nisu naročito inventivni ili maštoviti, ali treba neko da sviira i taj mrtvački, mračni death metal koji zakiva snažno, postojano i ne pruža vam ni tračak nade. Demo 2024, drugi za ovaj bend, je produciran vrlo pristojno imajući u vidu da je vizija benda da stvari budu teške, mračne, bez vazduha, pa je postignut pravi ugođaj. Onda u svoj toj sporini bend na kraju završi demo obradom Rotten Sound koja jeste MALO sporija od originala ali je to ipak manični grindcore. Čisto da pokažu da znaju:
Dark Descent ove nedelje imaju novi Golgothan Remains i mada nije u pitanju treći album ove brutalno dobre australijske postave, EP Bearer of Light, Matriarch of Death je VEOMA jaka ponuda. Sa četiri ozbiljne pesme i konceptualnim nastupom, Golgothan Remains nude muziku koja je neumoljivo agresivna i moćna, ali i narativ koji je zavodljiv, kontemplativan, zreo. Jako dobro, kako smo i očekivali, naravno:
Isti izdavač ima i debi album takođe australijskih Gutless. Gutless nisu bend nastao juče i već iza sebe imaju par kraćih izdanja pa je i High Impact Violence jedna vrlo izgrađena ploča, zvučno i filozofski. A mislim, taj zvuk je sirov a filozofija ulična. Ovo je death metal stare škole, više ulična tuča nego nego nekakav futuristički rat – mislim, prva pesma se zove Bashed and Hemorrhaging – i ako vam je po volji malo IZVRSNOG mošerskog programa, Gutless ne da ne razočaravaju nego nude suvu krtinu. Beng jor hed tu dis:
Odlični su mi singapurski Poison Void sa svojim minialbumom, Call of the Void a koji im je i prvo duže izdanje. Ovo je opet old school death metal krljačina, komunikativna, pitka, sa nemalom dozom thrash metal neposrednosti, ali brza, ubitačna, energična. Bend ima ne samo dopadljivu produkciju koja dopušta da se čuju krv, suze i znoj uliveni u snimanje ovih pet pesama, već i žustrinu koja je zarazna i slušaocu diže temperaturu na najpravije načine. Izvrsno prvo izdanje a cena od koliko date je PRETERANO fer:
Obsessum iz Meksika cepaju sirovi i dopadljivi black-death metal na svom (pretpostavljam prvom) albumu Omnitpotent! Omnipresent! Nema ovde neke preterane vizije da se polome, jelte, kalupi i izmašta nova forma, ali ova tri čoveka sviraju žestoko, praveći znojavu, mošersku muziku sa zakonski propisanim koeficijentom atmosfere. Ljupko je to:
Švedski Since The Death je vrlo zanimljiv projekat u kome se spajaju death i black metal, ali i malo thrash metala pa i rokenrola. Sve to pa još i hrišćanski tekstovi? Ko je TO očekivao? U pitanju je generalno solo projekat Oscara Raska (uz pomagače) sa nekoliko albuma za sebe a najnoviji EP, His Heart Hates koristi nekoliko pevača i vrlo je zabavan. Ovo je, štaviše, verovatno najbolja ploča hrićanskog metala koju sam čuo ove godine, energična, maštovita i stilski osobena. Vredi poslušati!
Iz Švedske su i Death Crew, duo iz Geteborga koji kombinuje debeli, teški „chainsaw“ zvuk klasičnog death metala sa malo hardrokerskih tendencija. Call Of The Full Moon je prvi EP za ovu postavu nakon dva demo snimka i to su četiri lepe pesme između death, doom, sludge i rokenrol koordinata. Svakako ako volite old school švedski death metal, a ne gadite se ni na ono kad su Dismember krenuli da ubacuju malo Mejdna a Entombed generalnog rokenrola u svoju muziku, ovo će vam se dopasti:
A u Norveškoj imamo Entomophthora, dvojac iskusnih muzičara sa smenama odrađenim u gomili trondhajmskih i Trondhajmu-bliskih bendova (uključujući Exeloume, Killing for Company, Embrace the Dawn, Keep of Kalessin) i njihov debi album Instinctual Disease a koji je negde između klasičnog detah metala, melodičnog death metala pa i modernijeg metalcore zvuka. To u teoriji znači i da se meni Instinctual Disease ne dopada PRETERANO, ali moram da priznam da je većina rifova dobra, da je svirka časno zakivačka i da su moje zamerke vezane sa jako komprimovan zvuk i za efekte na vokalima ipak sitnice:
Škotlanđani Iniquitous Savagery zato imaju dosta old school zvuk na svom drugom albumu, Edifice of Vicissitudes, ali ovo je i drugi tip death metala. Naime, ova ekipa svira brutal death metal kao da je 1995. godina i Suffocation su još uvek najvrelija ponuda u gradu. Puno je ovde BAŠ DOBRIH moš-rifova, sirovog šamaranja i generalnog zla na transverzali Suffocation-Dying Fetus-Cryptopsy (sve u njihovim ranim inkarnacijama) pa proverite, uživaćete:
Ono što mi prvo pada u oči (tj. uši) kad se pusti novi, sedmi album njemačkih brutal-prog-death metal asova Defeated Sanity je koliko je zvuk na njemu PRIRODAN. Naravno, ne u smislu da ovde svi sviraju u akustične gitare i duvaju u trske, ali gitare ovde zvuče komprimovane analognim putem, bez potonjih kompresija u miksu i postprodukciji, a bubanj je IZRAZITO akustičan i možete da čujete jebenu sobu kad kod Lille Gruber – osnivač benda a koji ga je osnovao sa nežnih 11 godina pre tri decenije – ošine u doboš. Pravo je zadovoljstvo čuti death metal u kome se, dakle, čuju LJUDI kako sviraju a ne samo betonski zid zvuka koji su mogli da proizvedu i sempleri. A onda, heh, i muzika je odlična. Chronicles of Lunacy je taman onoliko progresivna i tehnička ploča koliko je prijatno i ovde nema sad nekih radikalnih skretanja u džez, šugejz ili psihodelični rege. Defeated Sanity krljaju KAKO TREBA i njihov je death metal ekstremno brz, tehnički vrhunski utreniran, sa čestim upadanjima u sumanute metrike i poliritmiju, i živi na toj ivici noža na kojoj svi članovi benda rade neverovatne zaokrete pod pravim uglom kad god to kompleksni aranžmani pesama zatraže. Bizarno je to da i pored BAŠ MNOGO dobrog death metala koji stalno izlazi, jako malo bendova zvuči OVAKO moćno. Al zato su veterani veterani. Apsolutna, nezaobilazna lektira:
Kome je sve to prekompleksno, švedski duo Carnal Savagery ima novi, šesti album, Graveworms, Cadavers, Coffins and Bones i već iz naziva se prepoznaje da će ovo biti više obilazak opštih mesta žanra nego nekakav eksperimentalan napor. Ali, mislim, ima i tome mesta na ovom svetu i album je, uz prihvatanje da na njemu nema skoro ničeg inovativnog i da je sve kao da slušate stari Dismember, Nihilist i Entombed samo sa modernijom produkcijom, pitak i ugodan. Mislim, OK, zvuk je PRETERANO glasan i umoriće uši, ali pesme su kratke, rifovi su dobro i ako vam od švedskog death metala ne treba ništa NOVO već samo ono oprobano i testirano, Carnal Savagery isporučuju. Ali, mislim, čak i takav album ima po neku hitčinu kao što su, recimo, naslovna pesma ili otvarač, Nailed To The Cross. Pa moliću.
Nikada nisam čuo za njemački Maat a oni, evo, imaju već treći album, From Origin to Decay. Ovo je death metal koji pošteno krlja i mada bend stilski nije u nekoj mojoj užoj grupi prioriteta (vokali vuku na hardcore i deathcore, rifovi prečesto koriste tritonus za ovakvog PURISTU kao što sam ja, tempo je uglavnom srednji i sporiji), ima tu par pesama koje su jebanje keve (na primer razaračka Ov Water And Gods). Produkcijski i svirački ovo je sasvim profi tako da, navalite:
HPGD za ovu nedelju ima debi album kanadskih Immortal Force i ako vam ime benda zvuči kao naslov neke video igre iz osamdesetih, pa, takva je i muzika. Ovo je vrlo old school, vrlo patiniran, vrlo „analogan“ death metal koji se ne bi ni malo čudno osećao na Death… Is Just the Beginning kompilacijama. Mystic Seance Unrealities je, dakle, ploča za nostalgičare i poštovaoce stare škole ali je i solidno napisana, i dobro se snalazi na toj svojoj poziciji između Possessed, Autopsy i, šta ja znam, Disharmonic Orchestra. Ako volite, volećete:
Australijance Tyrannic stavljam u ovu sekciju iako je njihova muzika negde između žanrova ekstremne muzike, najviše po tome da je zamišljena kao omaž Celtic Frostu. Dakle, malo black metal, malo doom metal, malo death metal ali sve old school, sve srazmerno lo-fi, ali sa puno duše i etitjuda. Album Tyrannic Desolation, treći za ovu (sada opet trio-)postavu apsolutno ne oskudeva u šmeku, duši i etitjudu i svako ko voli propisan andergraund metal apsolutno mora da ga čuje. To ne znači da su sve pesme dobre, niti da su i u dobrim pesmama sve ideje kojih se bend laća odlične, ali ovo je album koji Celtic Frost omažira ne pukim kopipejstovanjem Morbid Tales nego trudom da im parira po imaginaciji i to mora da se ceni. Ima ovde mnogo štofa:
Jedino slem izdanje koje mi je privuklo pažnju ove nedelje je novi EP američko-njemačkog projekta Pestilectomy. Soundtrack to an Embalming Room je vrlo korektan paket sa četiri pesme tehnički kvalitetnog, dobro produciranog slamming death metala za sve koji vole imaginarijum smrti, telesne destrukcije itd. Pestilectomy imaju iza sebe jedan solidan album i dosta prilježnog rada pa i to da im je trebalo dve godine da porode ovaj EP svedoči više o visokoj svesti nego o lenjosti. Rezultat je da je ovo DOBRO, odnosno da je ovo slem koji se veoma trudi da ne bude samo nabacana hrpa rifova i da se NEČIM izdvoji od konkurencije. Sad, naravno, u slemu ponekada i spontanost može da donese velike prinose, ali svakako cenim Pestilectomy za jedan skoro naučni, svakako metodični pristup komponovanju:
Kad bend nazovete World Eater znate da ćete biti pod MIKROSKOPOM svakog death metalca koji drži do sebe i da će vam se svaki propust računati desetostruko. No, World Eater iz Nju Džersija su mnogo dobri i ne prave propuste. A ni ne zvuče kao Bolt Thrower, ovo je kompleksniji death metal negde na tački susreta sa grindcoreom sa samo malo progresive. Split EP sa komšijama iz Nju Džersija, Bestial Tongues je onda najprirodnija stvar na svetu jer je ovo ULTRA utrenirani grindcore projekat sa daškom death metala i takvom disciplinom u svirci da bi i Rotten Sound stali i salutirali. Svaki bend ima po dve pesme, SVE JE ODLIČNO i ovo je izdao Frozen Screams, dakle, pobede na svim stranama:
A iz Merilenda su Vivid Dark, nešto što je više studijski projekat nego bend za garaže i klubove, ali sa svejedno zanimljivim debi albumom. Usurper je ploča tehničkog, na momente virtuoznog i melodičnog death metala koga, da odmah bude jasno, ne zanima moderni melodeath zvuk i više se bazira na klasici poput Cynic i Death. Naravno, muzika je VRATOLOMNO brza i komplikovana ali je i komunikativna i ovo nije album samo za baš najopsednutije među nama. Česte neoklasičarske fore na gitari će svakako privući širu, „shred“ muzici naklonjenu masu ali sve na albumu je vrlo solidno i vredno truda. Dobro napisane, kompleksne a smislene pesme, produkcija OKEJ, koncept dobar, sve pet:
Mičigenski Attrition Cult su za sedam godina snimili tri demo snimka, ali ovaj najnoviji, Demo 2024 ne samo da izlazi na sedmoinčnom vinilu nego je i BAŠ dobar. Ovo je vrlo težak, ne sad nešto PAMETAN ali NEUMOLJIV death metal čija su bučnost i agresija inspirativne. Dve pesme su taman jer sa ovakvim zvukom više i ne može da se izdrži a cena od koliko date za daunloud je prepoštena:
E, tako, idemo sada u poslednju sekciju sa tim nekih krosžanrovskim eksperimentima ali i sa propisnim heavy metalom. I, da, ima dosta njemačkih bendova sa imenom Beast ali ovi o kojima danas pričamo su iz Osnabrika, sviraju hevi metal i imaju debi album, Ancient Powers Rising. Ako vam kažem da su prve reči koje se na albumu čuju „Let’s kill the fucking dragon“ možete da pomislite da je ovo malo, kako to Amerikanci kažu „tryhard“ ploča, ali mislim da se radi samo o entuzijazmu jer je muzika u principu lep NWOBHM, dobrog tempa, dobrih rifova, solidnog pevanja. Pesme su o zmajevima i demonima, a muzika je fina kombinacija uličnijeg, sirovijeg galopa i melodičnijih, više power metal intoniranih tema. Pitko je, a nije preslađeno i fino se posluša:
Nemamo novi Krokus već godinama, ali Marc Storace, pevač kultnih švajcarskih hevi metalaca ima album sa svojim solo projektom Storace, naslovljen Crossfire. I, mislim, ovde nema nikakvog iznenađenja. Crossfire je vrhunski odrađen hard rok/ hevi metal po šnitu Krokusa ili, ako baš hoćete, AC/DC od oojih su Krokus dosta toga naučili. Ekipa koja svira je iskusna i kvalitetna, pesme su radio-friendly ali propisno heavy a Storaceov vokal je, neobjašnjivo, posle toliko godina zloupotrebe i dalje izvanredan:
Restless Fight je već treći album američkih Sunstorm na kojem peva Ronnie Romero. Originalno bend u kome su bili članovi nemačkih Pink Cream 69 ali i Joe Lynn Turner, Sunstorm su u početku bili više AOR orijentisani. No, Turner je krenuo da vuče u svoju stranu, hteo više hevi metala i promenio postavu, dovlačeći u nju Italijane, samo da bi i sam otišao pa aktuelna postava ima četvoricu Italijana i Romera koji je Španac rođen u Čileu. Dakle, američki bend samo po nekakvom vrlo komplikovanom kriterijumu, ali poenta je da ekipa i dalje izdaje za Frontiers i da je novi album, Restless Fight, vrlo jasno nastavljanje legata kasne faze Rainbow, samo još mrvu „komercijalnije“ i okrenutije AOR zvuku. I sad, ne mislim da je ovo nekakva obavezna lektira, ali ko voli taj popični AOR ovde će se sasvim lepo udati a Romero je ipak odličan pevač pa eto:
Huh, Švajcarce Coilguns skoro da ne umem da kategorišem jer je ovo na nekom jako zanimljivom mestu između panka, noise rocka, metala… Album Odd Love se koncepcijski bavi odnosom članova benda prema muzici kao medijumu a svaka pesma je puna iznenađujućih ideja i rešenja. No, energija i MOĆ benda su nepobitni a entuzijazam im je zarazan:
Australijski The Grey Men sebi pripisuju „noise“ kao žanovsku odrednicu ali njihova muzika je mnogo bliža drone metalu. Najnoviji album, The Shape of Noise to Come je kolekcija dugačkih drone komada koji su DOBRI, nudeći slušaocu dugačke i duboke zvučne slike urađene gotovo isključivo gitarama i pojačalima (uz male asistencije sintisajzera). Kao nekakav artističkiji Sunn0))), ako je to, jelte, moguće:
Heh, čim čujete prvu pesmu sa albuma I Wanna be on TV benda Devil’s Cigarette znaćete da su Šveđani. Jer zvuče, ako tako mogu da kažem, više britanski od ijednog današnjeg britanskog benda. Ovo je SUROVA rokčina tačno na mestu gde se spajaju glam rok, pab rok i pank rok, album je prepun dvominutnih i trominutnih himni i još imate muško golo dupe na omotu sa sve kožnom jaknom i gitarom. Ako možete da zamislite nešto bolje, vi ste maštovitija žena od mene:
Body Count nikada nisu bili sad neki meni OMILJEN bend, ali moram da priznam da na novom albumu, Merciless, sa nižim štimom i naklonom ka death i deaththrash metalu matori srpski zet Ice-T uspeva da mi izmami koji osmeh na lice. Uostalom, ovde gostuju i Max Cavalera i George Corpsegrinder Fisher, pa je, uz Juana Garciju iz Agent Steel na gitari nemoguće ne potvrditi uz osmeh da je Body Count ostao tr00, ako je u to ikada bilo sumnje. OK, ima tu bizarnih momenata i sve to, ali ima i mnogo kul metala. The Purge je recimo Ice-Tjeva fantazija o istrebljivanju rasističkih džukela a gde mu Corpsegrinder peva bek vokal i to je PRELIJEPO. A ima i obrada Pink Floydove Comfortably Numb, samo sa izmenjenim tekstom. Evo:
Ako vam je sav taj gangsteraj izmešan sa death metalom suviše agresivan, evo malo simfonijskog power metala. Nijemci Aeon Gods na svom debi albumu, King of Gods svakako imaju malo DNK zemljaka kao što su Blind Guardian ili Helloween ali njihova muzika je još melodičnija, još više cheesy i optimistična i, evo, na neviđeno bih pre rekao da je ovo neki bend iz mediteranske zone, iz Italije ili Grčke. No, ne, ovo su surovi Nijemci na svojim najnežnijim podešavanjima i ljupko je to. Previše cheesy za mene, ali poneka pesma (na primer naslovna) me odobrovolji. No, svakako, ako volite simfonijski power zvuk, i svesni ste da nije mala stvar debi album objaviti za jedan Scarlet Records, navalite:
A sada baražna paljba iz cevi jedne od najbojih etiketa u današnjem metalu. Italijani Sign of the Jackal su svoj prvi album izdali za High Roller, a za svoj treći, Heavy Metal Survivors su, prigodno, na Dying Victims Productions (dakle toj etiketi koja je jedna od najboljih u današnjem metalu koju sam pomenuo u prethodnoj rečenici i koja je ove nedelje EKSPLODIRALA sa jakim izdanjima). Čak i da ih nikad niste slušali, znate da je ovo muzika verna predlošcima osamdesetih, smeštena na ugodnu ničiju zemlju između NWOBHM i speed metal krljanja, visokog tempa, ali sa dovoljno sleaze elemenata da ne spada u ekstremno krilo žanra. Svirka je žustra a produkcija pristojna i bend u svojoj kombinaciji ulične štroke i klavijaturama opervaženog glamua vrlo lepo i konzistentno pronalazi svoj karakter i identitet. Kako je i običaj sa Dying Victims programom, ovo je odlično:
Dying Victims Productons su izdali i debi album njemačkih High Warden i ovo je vrlo lepa, umiljata kombinacija nekakvog okultnog dooma i heavy metala. Naslovljena Astral Iron ovo je ploča sa šest podužih, elegantnih pesma koje težinu i epsku, melodičnu eleganciju spajaju u produkciji koja izbegava da ode predaleko u „modernizaciji“ zvuka ali mu dopušta da se raširi i zazvuči bogato i snažno. Album jep pritom snimljen uživo u studiju i to mu daje spontanost koja mnogo prija ovoj muzici:
Dying Victims je U PLAMENU ove nedelje pa imamo i prvi demo švedskog Kvicksilver. Naslovljen Lady Unknown ovo je staromodni – u NAJBOLJEM smislu – rad sa tri pesme teškog roka/ proto metala koje ne samo da su napisane kao da su se autori jednog jutara probudli u 1972. godini, navukli zvoncare i dohvatili staru akustaru da bace na nju par rifova što su ih do malopre sanjali, nego je i zvuk takav, prirodan, neprskan, PRELEP. Ako volite Cream, Hendrixa, Blue Cheer, rani Deep Purple itd, ovde nema šta da se misli, Kvicksilver su PREDOBRI:
I naravno da i album nedelje dolazi iz kataloga Dying Victims. Malo je reći da smo treći album španskih (originalno argentinskih) Raptore čekali sa MNOGO pozitivne anticipacije i nasušne potrebe za još oštrog a epskog heavy metala koji izlazi iz glave (srca, stomaka) Nica Cattonija. MALO, kažem. I onda, novi album, Renaissance je dostatno epski iskaz ali je, možda i iznenađujuće, stilski korak, pa ne NAZAD ali korak napravljen u jednom primetnom odmaku od power/ speed komponente koja je krasila prve dve ploče. Drugim rečima, Renaissance je više klasičan heavy metal album sa izvrsnim odnosom dobrog hedbengerskog rifa, himničnog, melodičnog refrena i neonskih, jelte, boja i svetala. Čulo se to već i na ime singlova, a sada mogu da posvedočim da je ceo album napisan i odsviran u tom relaksiranijem tempu i „mekšem“ pristupu. Što znači i da će ovo biti prijemčivije za širi krug publike i mada ću ja svakako da malo lamentiram što ovaj album nema ni jednu pesmu od koje srce staje kao što je stajalo na Triumphal March to Hell (tako se pesma zove, don’t @ me), sasvim je sigurno da će se Renaissance sa svojim epskim, zaraznim hard ’n’ heavy šmekom dugo vrteti u mojoj kući. Izvrsno:
