Pošto sve nekako radim naopako, sada mi je na red stigao i Gone, trodelni miniserijal ali suštinski praktično grafički roman, prvo „pravo“ izdanje kompanije DSTLRY kojim je ovaj novi izdavač u američkoj industriji ozvaničio svoje postojanje (prethodna izdanja su bila antologijskog tipa). O DSTLRY sam već opširnije pisao baveći se jednim, jelte, drugim stripom koji je firma izdala, ali Gone je apsolutno produkt vredan pažnje i svakako ne bez razloga odabran da bude neka vrsta vizit-karte za firmu koja se trudi da kreatore uključi u poslovanje kompanije na način kako to ne radi ni jedna druga. Doduše, i po cenu nekih za mene još uvek nedokazano dobrih praksi koje se tiču limitiranih tiraža u kojima se rade posebne naslovne strane njihovih stripova, čak i u digitalnoj verziji.
Bilo kako bilo, DSTLRY su bez sumnje odabrali autora sa jakom reputacijom da ispali početnu salvu u njihovom, jelte, ratu za srca i umove strip-publike. Škotski crtač Mark Simpson, a koga čitav svet mnogo bolje zna pod umetničkim imenom Jock, je čovek sa prepoznatljivim grafičkim stilom i ogromnim iskustvom u industriji. Ponikao, kao i mnoge druge ostrvske kolege, u 2000 AD rudnicima, Jock je svoje prve profesionalne korake napravio crtajući Sudiju Dreda i Lenny Zero, a gde je ovaj drugi serijal pisao Andy Diggle. Diggle je bio jedan od kasnijih eksponenata „britanske invazije“ na severnoamerički strip, pa je posle dosta uspešnog rada u britanskom stripu krajem devedesetih u ulogama urednika i scenariste, i dobijanja i nekih prestižnih nagrada, dospeo u Vertigo, pišući spinof za Hellblazera, Lady Constantine. Vrlo brzo posle toga je sebi i Jocku isposlovao dvogodišnji ugovor sa DC-jem i njih dvojica su započeli serijal The Losers za Vertigo koji je Jockov upečatljivi stil predstavio severnoameričkoj publici i, naravno, Škotlanđaninu izborio prestižnu poziciju u američkoj industriji. Prvo je tu bilo nekoliko radova za Vertigo, a zatim i superherojski program u DC mejnstrimu, a ovo mu je dalje obezbedilo dosta posla vezanog za naslovne strane, za key art za brojne filmske produkije, pa i rad u industriji postera gde je Jock radio i sa nekim velikim propertijima. Štaviše, Simpson kao da je mnogo zadovoljniji da radi ilustracije nego serijalizovano pripovedanje pa je poslednjih petnaestak godina njegov crtež u stripovima bio rezervisan maltene isključivo za naslovne strane sa retkim izletima u crtanje stripova kao što je bila saradnja sa Scottom Snyderom na horor miniserijalu Wtyches pre jedne decenije, a o kome sam pisao ovde.
To da se Jock vratio crtanju propisnog stripa u creator-owned serijalu za novog izdavača, ali da je i potpisan kao kompletan autor je, dakle, prilično BIG DEAL. Ovo nije prvi Jockov strip za koji je sam radio i scenario. Bio je tu, recimo The Hunt unutar antologije Immortals: Gods and Heroes za Archaia Press 2011. godine, a onda je 2022. Jock uradio i trodelni miniserijal Batman: One Dark Knight, no mislim da ovo jeste prvi njegov rad kao scenariste i crtača u okviru originalnog, creator-owned IP-ja.
I vidi se odmah da je Jock u ovaj strip uložio mnogo energije i ljubavi. Izrastao iz kratkog stripa „The Stovaway“, takođe izašlog za DSTLRY i uključenog u kolekciju u kojoj je sakupljen Gone, ovo je jedan prilično klasičan naučnofantastični rad, sa svemirskim brodovima, futurističkim religijama, komplikovanim političkim zapletima koji dosta toga duguju posebnoj prirodi međuzvezdanog putovanja što može trajati godinama i decenijama. Gone je počeo sa izlaženjem prošlog Oktobra, a tvrdo koričena kolekcija je, u trenutku dok ovo pišem, najavljena za polovinu Avgusta i trebalo bi da je izašla u momentu dok ovo budete čitali. Pričamo o tri epizode od po 48 strana stripa koji je urađen sa za Jocka puno tipične atmosfere represije i strave i pripovedan ležerno, dopuštajući toj atmosferi da obuhvati čitaoca. Kako je to često slučaj sa stripovima koji imaju vremena da budu crtani duže, i Gone izgleda sigurnije u izrazu, maštovitije u dizajnu, raskošnije u prezentaciji nego prosečan, jelte, mesečni serijal u američkom stripu. Ali Jock nije crtač koji se ikada preteramo interesovao za glamur i zasipanje čitaoca detaljima pa je Gone superioran upravo u tome da su table promišljene, iščišćene od nepotrebnih detalja, rađene u kompozicijama koje su i efikasne i efektne sa izuzetnom sinergijom između Jockovog detaljnog, čak i malo „prljavog“ rada tušem i disciplinovanog kolora koji je on takođe radio (uz pomoć Leeja Loughridgea) kako bi stripu obezbedio potrebnu atmosferu i vizuelnu signalizaciju. Kako je ovo strip koji se dešava u jednoj solidno antiutopijskoj budućnosti, sasvim je za očekivati da će u njemu preovlađivati zagasiti kolorni tonovi smeđe, tamno zelene i plave, a u ovakvom koloritu onda Jock veoma efektno koristi bljeskove svetloplave (i bele), kao i narandžaste i crvene u momentima kada stvari gore i eksplodiraju da „osvetli“ slike na jedan destruktivan, neugodan ali katarzičan način. Kao i obično, njegovi likovi su crtani realistično i Jock je u tome vrlo old school, sa jasnim dugovima prema britanskom akcionom stripu iz šezdesetih i crtačima kao što su bili Jesús Blasco (Steel Claw, kod nas objavljivan kao Čelična Pandža/ Čelična kandža), Reg Bunn (The Spider, kod nas objavljivan kao Pauk), ali i Jim Holdaway (Modesty Blaise, naravno). Jock je, sa svojim radom za Amerikance ukrstio ovaj vrlo britanski senzibilitet mračnog realizma sa naglašenije američkim pripovedanjem, kinematskim kadriranjem i sugestivnim kolorima i Gone je neka vrsta apeksa njegovog rada na ovom polju, jedan masterklas crtača koji svoj zanat i svoju umetnost unapređuje duže od trideset godina.
Kako sam ja Jockova generacija i odrastao sam čitajući mnoge iste stripove kao i on, tako mi je i Gone stoprocentno po volji sa svojim spojem klasične karakterizacije, moderne kinematske naracije i odličnog dizajna. Sa ovim stripom Jock naoko beznaporno postiže taj utisak futurističke antiutopije gde je visoka tehnologija vezana za međuzvezdani let i kriostazu ne samo dostupna već su na njenim temeljima izgrađene nove industrije, a da istovremeno vidimo kako „običan“ svet grca u relativnoj nemaštini. Ovo se veoma jasno sugeriše dizajnom odeće i opreme koju koristi protagonistkinja ovog stripa i generalnim okruženjem futurističkog karton-sitija u kome ona živi, čak i pre nego što nam strip tekstualno pojasni o čemu se ovde radi i šta se događa.
Jock je ovde sebi, da odmah kažemo, postavio možda i preambiciozan zadatak u pogledu kompleksnosti priče i isprepletanosti motiva koje ovaj strip obrađuje. Ovo je istovremeno ličan narativ o devojčici bez oca, sa majkom ponovo u drugom stanju i detinjstvom koje se sastoji od upadanja u magacine na obližnjem kosmičkom pristaništu i krađe robe iz njih koja će se posle preprodati kako bi se kupila hrana, a koja do kraja stripa odrasta u vrlo teškim uslovima i ima prilike da se suoči sa ne jednom očinskom figurom koja joj obećava mnogo toga u zamenu za njenu poslušnost, ali i eksploracija sociopolitičkog koncepta u kome je klasna borba koju danas vidimo oko sebe sa rastućim jazom između društvenih slojeva pogurana do nekih svojih ekstrema.
Sa nekim od metafora kojih se poduhvatio Jock rukuje izvrsno. Abi, protagonistkinja ovog stripa, na njegovom početku je na pragu tinejdž uzrasta i sebe smatra već iskusnim, okorelim pljačkašem magacina oko kosmodroma, profesionalkom koja je svesna rizika u koje se upušta, ali i samouverena u sopstvene kapacitete da ne samo preživi rizične pljačkaške upade i susrete sa naoružanim korporacijskim obezbeđenjem, već i da dovoljno konzistentno ovo može da radi kako bi ona i samohrana majka preživele. U centru zapleta je onda upad u veliki brod prepun nove i skupe robe i krađa pre nego što brod odleti, a koji organizuje grupa nešto starijih klinaca, kojima se Abi pridružuje, a koji, taj upad, onda kreće po zlu. Nije ovde samo u pitanju to da su se deca malo preračunala i da nisu bila svesna sa kakvim će se sve merama obebeđenja sretati, i ovde se prvi put susrećemo sa nekom vrstom organizovanog otpora kapitalističkom ugnjetavanju koje je norma u životima Abi, njene majke i njenih prijatelja i saradnika. Nažalost, taj otpor, u formi sabotaže, ma koliko pravoveran bio, za rezultat ima to da brod neoštećen odleće u svemir na svoj decenijski put na neku drugu planetu a da je Abi na njemu zarobljena i, sasvim moguće osuđena da provede najveći deo svog života krijući se na ovom kosmičkom plovilu.
Ovo je jedna inventivna, vrlo spretno iskoriščena naučnofantastična ideja koja u fokus dovodi taj kontrast između „elite“ i „sirotinje“, između nemaštine i visoke tehnologije. Brod na kome se Abi krije doslovno vodi grupe turista na daleke planetarne destinacije i ovo su grupe ljudi iz viših društvenh slojeva koje decenijski put prespavaju u kriostatičkom snu dok se mala posada ogromnog plovila, budna, stareći u realnom vremenu, stara o tome da ništa ne pođe po zlu. Abi i drugi saboteri su, pak, sakriveni u raznim instalacijama u utrobi broda, tamo gde se posada i ne usuđuje da zađe u strahu da će stradati od ruke slepih putnika i Jock tu stvara jednu uverljivu dramsku dinamiku koja ima jasnu imanentnu tenziju – prikazujući slepe putnike kako moraju tokom mnogo godina da se snalaze za hranu i druge potrepštine i posadu koja ih lovi kada proceni da je to za nju bezbedno – a koja se onda i lepo preslikava na širu društvenu ravan i svedoči o klasnoj podeljenosti, protivrečnostima, o klasnom ratu koji nikada ne prestaje već samo tinja ili gori snažnijim intenzitetom.
Jock je to sve lepo smislio, ali mislim da se iz egzekucije i vidi da je u pitanju autor koji je pre svega navikao da radi po tuđim scenarijima pa Gone ima nedorečenosti i nedostatke u ravni teksta i vođenja priče.
U prvom redu, čitav taj klasni, društveni sukob na kome počiva radnja stripa je neobično apstraktan i iako imamo protagonistkinju koja u celoj priči ima vrlo lični ulog i motivacije, sliku o društvenim protivrečnostima dobijamo samo u apstraktnim obrisima. Naravno da od stripa ne očekujemo esejističko opisivanje tačnih istorijskih i socijalnih okolnosti koje dovode do tenzija, ali mislim da Jock ovde pokušava da radi na ravni samorazumljivih tropa ali da u krajnjem produktu dobijamo samo nisku klišea koji ne sugerišu dubinu u dovoljnoj meri. Ovde je klasna borba predstavljena samo u najširim zamasima, u referencama na „korupciju“ i „lažne vođe“ a što je, verujem, Jock procenio kao dovoljno s obzirom na to da se strip pre svega bavi Abinim odnosom sa pomenutim očinskim figurama koje treba da personifikuju problematične autoritete čiji se legitimitet mora dovesti u pitanje. No, rezultat je da cela klasna dimenzija stripa do kraja ostaje samo kulisa i da centralna drama nema zapravo dovoljno veze sa njom.
Drugi problem je da do kraja stripa Abin odnos sa dvojicom „glavnih“ muškaraca postaje i pomalo mehanički ispitivan, sa vidnim trudom da se postigne simetrija u tome kako i jedan i drugi žele da iskoriste protagonistkinju za svoju ambiciju, samo iz različitih pozicija na ideološkom spektru. Ovo je časna ideja, ali sama Abi je iznenađujuće plitak, nerazrađen lik pa onda i rasplitanje ove dramske postavke veći akcenat stavlja na tehnologiju odvijanja radnje nego na nekakve karakterološke ili simboličke dimenzije finala stripa.
Gone, dakle, nije IZVANREDAN strip, ali jeste u pitanju jedan zadovoljavajuće old school naučnofantastični projekat u kome se radi sa puno interesantnih motiva i likovi se, koliko god je to moguće, stavljaju u funkciju njihovog istraživanja. Klasne i sociopolitičke dimenzije stripa, iako ne do kraja obrađene, su svejedno upečatljive i podstiču čitaoca na razmišljanje a Jockov crtež je veoma dobar i, uključujući old school letering koji je odradio Andworld Design, mislim da se radi o stripu koji će svako sa barem malo nostalgije spram klasičnog SF stripa iz druge polovine dvadesetog veka voleti. DSTLRY prodaje stripove ovde a Amazon hardkaver kolekciju ovde.
