Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
A ove Nedelje opet dva albuma. A jedan od njih je čak i dupli! Vrijeme je darivanja, kako bi to rekli u starim Alan Fordovima.
A prvi na redu je taj dupli novi album našeg omiljenog kompozitora, improvizatora, diplomiranog violiniste a serijskog svirača viole iz Sente, istrajnog proizvođača i promotera nove muzike po imenu Szilárd Mezei, čoveka o kome sam već pisao više puta i koji nastavlja da me zadivljuje svojim nepokolebljivim radom u polju muzike koja ima istovemeno i akademsku diciplinu i kamernu toplinu, i improvizatorski eksperimentalni duh i narodnjački, neposredni šmek. Szilárd Mezei Túl a Tiszán Innen Ensemble: Révészem je serija kompozicija i improvizacija za veliki ansambl, još jedno podsećanje da je Mezei u ovoj fazi svog stvaralaštva – a ove je godine napunio pedesetu godinu života i ima iza sebe više od tri decenije muzičkog rada – čovek sa ambicioznom vizijom da nekako kondenzuje sva svoja umetnilčka i muzička interesovanja unutar jednog formata pa je onda Révészem istovremeno i album big band jazz aranžmana, i niska panonskih folklornih tema, i gomila solo improvizacija članova ovog orkestra na svojim instrumentima, neidiomatskih, slobodnih, ubačenih u vidu intermeca između dugačkih, precizno strukturiranih kompozicija.
Kao što smo već pričali o Szilárdu, njegova karijera izvođača i proizvođača avangardne, apstraktne muzike je uprkos činjenici da se radi o nečem po definiciji „elitnom“, namenjenom užem krugu slušalaca i poštovalaca, zapravo poznatija i zapaženija nego njegova karijera izvođača mađarske narodne muzike. A poslednjih godina ova dva u početku možda i radikalno razdvojena dela njegovih estetskih i kulturoloških interesovanja počela su da ozbiljno konvergiraju.
Révészem je ogledni primer za ovo, ploča koja se i ovog puta može opisati epitetima kao što su „cerebralna“, „hermetična“ pa i „apstraktna“, ali na kojoj atonalne kompozicije dele prostor sa folklornim motivima a vrlo pažljivo strukturirana muzika ima u sebi više nego primetan dašak spontanog, intuitivnog sviranja i izvođenja. Ako ste do sada Szilárdovu muziku poštovali pre svega kao konstrukt zvuka, teksture i individualnih tonova sakupljenih u grozdove koji se najčešće nisu mogli nazvati melodijama, Révészem sadrži sve to, ali istovremeno nudi i najtoplije, pa i najnežnije Szilárdove teme kojih makar JA mogu da se setim, bez previše problema premošćavajući jaz između avagnardnog odustajanja od harmonije i, uopšte, LEPOTE sa jedne strane i, pa, klasične lepote sa druge.
Andrew Choate, američki autor, fotograf i promoter nove muzike (a koji je studirao i književnost i muziku, da biste bili sigurni da zna o čemu priča) je napisao tekst za ovo izdanje i u njegovom uvodu podvlači onu prostu, jasnu, često nažalost zaboravljanu istinu: „Temelji kulture su čvrsti kada njihove narodne tradicije mogu da izdrže da budu obrađivane i prerađivane od strane više generacija kompozitora“. On u ovim kompozicijama, ali još više u njihovim izvođenjima prepoznaje distinktnu ritualnu komponentu, a što jeste značajan element možda do sada nedovoljno naglašen u osvrtima na Szilárdove radove. Révészem svakako čuva cerebralnost i akademsku ozbiljnost njegovih dosadašnjih izdanja ali ovaj album, snimljen još 2017. godine u Kulturnom centru Novi Sad (što znači da je suštinski pet godina stariji od albuma The Kangaroo is Watching o kome sam pisao ovde) demonstrira i jasan napor da izvedbu ofarba individualnim doprinosima i karakterima muzičara, da ih izvuče iz ravni pukih „izvođača“ i obezbedi im svojersno koautorstvo nad ovom muzikom.
Naravno, ovo je najvidljivije u činjenici da između dugačkih kompozicija aranžiranih za čitav orkestar od jedanaest muzičara stoje kratke, jedno- ili dvominutne solo improvizacije njegovih članova. Ove vinjete, uglavnom veoma svedene, ponekada na samoj granici čujnosti (slušajte, recimo improvizacije na vibrafonu koje kao da dolaze iz drugog kosmosa) su potpisi dodati na grupnu svirku, pa će tako razigrana flauta Andree Berendike ili tribalni ritmovi Istvána Csika – svirani golim rukama – biti neka vrsta poziva da u dugačkim, kolektivnim kompozicijama obratite posebnu pažnju na njihove putanje kroz Szilárdove aranžmane.
Ali to možda dođe tek na drugo ili treće slušanje. Na prvo je teško ne biti skoro oboren na patos VELIČINOM ove ploče, sa kompozicijama koje svoje teme razvijaju neužurbano, elegantno, trajanjima od preko osam, deset pa i petnaest minuta. Džez publika će umeti da ceni besprekorno Csikovo svingovanje i lepe teme na saksofonima, pored narodnjačkih violina i viole (slušajte Cinegemadár/ The tit bird), razigravanje žičanih instrumenata i duvača, a klasična publika metodične, briljantne aranžmane koji uprkos tom svom trajanju ne deluju pretenciozno ili naprosto mehanički sklopljeni. Ovo jeste, da ponovimo, cerebralna, uredna muzika, ali ne na uštrb same duše:
Drugi album za ovu Nedelju je mnogo bliži „klasičnom“ džez zvuku, ako u klasični džez zvuk ubrajate razularene, distorzirane električne gitare, neprebrojivu freetime poliritmiju, manično prebiranje po žicama kontrabasa i rešetanje tenor saksfonom kao da ga svira nekakav detlič sa ADHD-om. Humanization 4tet: Saarbrücken je, perceptivniji čitalac će odmah pogoditi, snimak nastupa u nemačkom gradu Sarbrikenu od strane kvarteta koji se zove Humanization 4tet, a ako znate da se u ovom gradu redovno održava Saar Free Jazz Fest, pretpostavićete i da je sve ovo baš tamo snimljeno.
I jeste, i to još Oktobra 2021. godine, u vreme kada su pandemijske stege tek krenule da popuštaju pa se u reakcijama publike na energični, na momente sumanuto zabavni free jazz koji dopire sa bine mogu prepoznati skoro orgazmični grčevi oslobađanja i ekstaze slobode. Baš kako, jelte, free jazz i treba da deluje na ljude.
Humanization 4tet je samo jedan od projekata prolifičnog, nemirnog portugalskog džez gitariste po imenu Luís Lopes, čoveka koji sebe opisuje kao nekog ko uvek beži od konvencije, formalnosti i manirizma i eksperimentiše sa NOVIM. On je, kako kaže „nesledbenik… neko ko eksperimentiše sa samim sobom kroz paradokse“, a što je sve dobra, jelte, žvaka, ali dokaz, kako to Englezi često umeju da ukažu, leži u proverbijalnom pudingu.
U ovom konkretnom slučaju, puding je metafora za MASU projekata kroz koje Lopes vredno radi i nastupa diljem Evrope. Lisbon Berlin Trio je kombinacija portugalskih i nemačkih muzičara, Guillotine ima i norveške i francuske muzičare u postavi, a imate i BBBB-Big Bold Back Bone, švajcarsko-portugalski elektroakustički kvartet. U svojim solo radovima ide celim putem „od buke do pijanisimo sviranja“ a pošto voli duo-postave ima tekuću, dugoročnu saradnju sa uglednim muzičarima kao što su Jean-Luc Guionnet, Fred Lonberg-holm, Noel Akchoté i Julien Desprez.
Lopes dolazi iz smera rok muzike –to da mu je gitara primarni instrument je valjda dovoljan nagoveštaj – ali je posle kaljenja u pank i rok bendovima i nešto formalne naobrazbe uzeo da studira džez na Escola de Jazz Luiz Villas-Boas – Hot Clube de Portugal, dakle u školi vezanoj za najstariji i najugledniji džez klub u državi, aktivan još od 1948. godine i sa samo kratkim prekidom od tri godine nakon devastirajućeg požara 2009. Lopes je učio i u instituciji Escola de Jazz do Barreiro a sa saksofonistom Joeom Giardulloom je dobio poduku vezanu za savremeniji džez i „lidijski hromatski koncept organizacije tonova“, teoriju koju je istoimenom knjigom iz 1953. godine uspostavio američki pijanista George Russell. Ovo je Lopesa odvelo putem istraživanja modalnog džeza, zatim slobodne improvizacije, buke i svega redom. Svirao je sa mnogo velikih imena, pa evo par: Phill Niblock, Ernesto Rodrigues, Paulo Curado, Jeb Bishop, Evan Parker, Gonçalo Almeida, Ingebrigt Haker-flaten…
Jedno od važnih imena je i Rodrigo Amado, a koji je i član ovog kvarteta, tenor saksofonista koga ovdašnja publika prilično dobro poznaje između ostalog i zato što je rado viđen gost Beogradskog džez festivala na komeje nastupao i ove godine sa portugalsko-nizozemskim triom The Attic. Amado je jedan od utemeljivača izdavačke kuće Clean Feed, jednog od svakako najvažnijih free jazz izdavača u ovom stoleću, i čovek sa ogromnim brojem aktivnih projekata koje vodi ili u njima svira.
Ritam sekciju kvarteta čine braća Gonzalez: Aaron na kontrabasu, Stefan na bubnjevima a album je posvećen njihovom preminulom ocu, Dennisu (sa kojim su obojica svirala u free jazz bendu Yells at Eels). Teksašani ovom kvartetu daju puno kinetičke energije, imajući u vidu da su obojica više nego verzirani u ekstremnim muzičkim forama (između ostalog svirali su u grindcore sastavu Akkolyte) i zapravo, kada se vidi koliko su muzičari na ovoj bini skloni ekscesu i brutalnosti, skoro da je šokantno kako Humanization 4tet na ovom albumu zvuči pitko, neposredno i zabavno.
U pitanju su tri kompozicije, obilno nabijene improvizacijom a u kojima se na par mesta citira i muzika američkog alt-saksofoniste i člana starog udruženja Underground Musicians and Artists Association, Arthura Blythea. Ovo je standardni festivalski nastup, po trajanju i dinamici, ali muzika je toliko energična a izvođenja toliko nabijena entuzijazmom da je teško ostati miran dok se ovo sluša.
Suite I počinje veoma gruverski, nudeći komplikovan ali kinetički, ne baš PLESNI ritam, ali ritam koji poziva da uz njega nešto RADITE, da se krećete, nekako učestvujete u ovoj muzici. Ako sam za Szilárdovu muziku gore rekordan broj puta upotrebio epitet „cerebralna“, onda je okej da muziku Humanization 4teta proglasimo somatskom, muzikom znoja, instinkta, reakcije. Ovo važi i za muzičare koji, iako sviraju zajedno, sviraju i, bogami, malo i jedni protiv drugih. Braća Gonzalez na ovoj prvoj kompoziciji sipaju strahovite sinkope i svaki čas iz komplikovanih fank matrica izleću u free jazz rafale, a Lopes i Amado se malo takmiče ko će brže, jače, žešće a onda malo i sviraju Blytheove teme i daju kompoziciji jedan svečan gravitas, mada nikada toliko svečan da dekonstrukcija, disonanca i distorzija neće biti iza prvog ugla.
Stefan Gonzalez je STRAŠAN bubnjar, sa poliritmijom od koje normalna poliritmija ima košmare, pa kada ga publika čuje da solira na Suite II, to u njoj izaziva životinjske, primalne reakcije. Aaron je, pak jedino vezivno tkivo koje na okupu održava ovu četvorku manijaka, pazeći da sve uvek ostane u gruvu i svingerskom drajvu. I, mislim, ova ekipa zajedno svira već duže od petnaest godina, pa je lakoća sa kojom se sviraju ovako kompleksne kompozicije i razularene, ekspresivne improvizacije vidljiva ali i dalje vredna strahopoštovanja.
Druga kompozicija, interesantno, posle *vrlo* eksplozivnog početka u kome svi sviraju SVE, nastavlja u jednom tradicionalnijem free jazz maniru, bez gitare, i onda Amado detonira sve tenor-saks mine što ih je postavila hardbop tradicija i uzleće u overblowing stratosferu, a Stefan i Aron sviraju brže od, čini se zvuka. Lopes se vraća u akciju negde posle polovine, kada se muzika već malo umiri, razmenjujući čiste, lepe tonove sa Amadom i Suite II do kraja ponovo dostiže uzvitlani krešendo, samo ovog puta u izvedbi sva četiri muzičara.
Onda je Suite III – možda iznenađujuće – najmirnija, najprijateljskija od sve tri kompozicije sa sedamnaest minuta prvo „kamernijeg“, odmerenijeg free džemovanja a onda i sa fanki gruvom gde Lopes pali wah wah pedalu i modulira svoje cepkanje po žicama, a onda se i propisno distorzira i preko sinkopa braće Gonzalez prosipa rastopljeni metal. Na kraju se sve završava očekivano energično ali uz osmehe koje možete da čujete i preko Atlantika ako je potrebno.