Ne čitam često stripove o ženama sa krilima – i neko bi već tu rekao da je jasno koliko je savremeni svet izdao malog čoveka, obasuo ga ONOLIKIM obećanjima, a onda NIŠTA – ali kad čitam, to su, evo vidimo, stripovi sa vanzemaljskim transrodnim lezbijkama, interdimenzionim, u životinje transformišućim hronomanserkama čija moć počiva na pogodbama, ali koje onda u odsudnom trenutku zaborave na koncept pogodbe, i sa jednim supermoćnim kosmičkim telohraniteljem maskiranim u korgija. Hawkgirl: Once Upon a Galaxy je početkom Juna izašla kolekcija DC-jevog miniserijala Hawkgirl čiji je šesti deo izašao prošlog Decembra, i ovo je jedan pokazni primer karambola u slou-moušnu, stripa koji MNOGO toga pokušava ali u stvarnosti jedva postiže to da se održi na okupu, jednog dobronamernog ali nedovoljno spretno izvedenog osvežavanja koncepta Hawkgirl time da je u njen, jelte, CV lopatom ubačena velika količina radikalnog aktivizma i queer kodifikacije.
Ja se naravno ložim i na radikalni aktivizam (podrazumeva se, kada je za prave, levičarske ciljeve) i na queer reprezentaciju u savremenom superherojskom stripu, ali Hawkgirl: Once Upon a Galaxy nije preterano uspešna pokazna vežba za ovakve stvari najvećim delom time da je napisan haotično, sa naprosto PREVIŠE stvari koje scenario pokušava da drži u vazduhu u isto vreme a da tu urednik nije uspeo da autorkinu neobuzdanu bujicu ideja, koncepata i ambicija kanališe u nešto, pa, uredno. Nije da sad ja od savremenih urednika u superherojskom stripu to ZAISTA očekujem, već rekosmo da su oni danas uglavnom degradirani na osobu koja podseća autore na dedlajne i ne mnogo više, a činjenica da je ovaj strip uspeo da dobije i dosta dobrih kritika kao da validira ovakav pristup i plašim se da smo šest meseci udaljeni od tačke kada će urednike u strip-izdavačima u SAD početi da zamenjuju veštačkim inteligencijama.
Hawkgirl: Once Upon a Galaxy mi nije bio ni nezanimljiv pa ni odbojan za čitanje, ali kao neko ko je inficiran superherojskim virusom pre više od četredeset godina, ja sam prilično imunizovana osoba, kadra da nezgrapno pripovedanje i bukvalističke replike pripiše „old school“ pristupu pisanju, tolerantna i na rupe u kontinuitetu koje ovaj strip pravi. OK, tehnički Hawkgirl: Once Upon a Galaxy je i strip o putovanju kroz vreme a tu se kontinuitet vazda teško čuva, ali pričamo o stripu koji se DECIDNO dešava nakon recentnog rasformiravanja Lige pravde u DC-jevom glavnom univerzumu, da bi njegova prva epizoda počela scenom u kojoj se Liga pravde – čiji članovi komentarišu kako je tim rasformiran – rutinski bori protiv vanzemaljske invazije, dajući nam jedan standardni „just another day in the office“ filing. What the fuck, bro?
No, ovo decidno NIJE BITNO jer Hawkgirl: Once Upon a Galaxy, za promenu, nije strip koji se bavi kontinuitetom, reciklažom i komentarisanjem starih stripova. On je, naprotiv, decidno programsko proširivanje karakterizacije i lične istorije titularne supeheroine, uvođenje novog ansambla u njen život, smelo, neki bi rekli i drsko proširivanje koncepata koje smo do sada vezivali za lik Hawkgirl i dodavanje novih. Koncepata. I likova.
Pozabavimo se malo ovim drugim prvo: Hawkgirl: Once Upon a Galaxy je pisala Jadzia Axelrod, trans-autorka koja je u DC-ju debitovala saradnjom u par antologija sa „rodnom“/ queer tematikom a onda skrenula pažnju na sebe originalnim grafičkim romanom Galaxy: The Prettiest Star 2022. godine. Ovime je u DC-jev katalog uvedena gorepomenuta transrodna lezbijka vanzemaljskog porekla, nova superheroina po imenu Galaxy, a Hawkgirl: Once Upon a Galaxy upoznaje titularnu heroinu sa, pogodili ste, Galaxy, koja joj postaje skoro pa najbolja prijateljica. Gunđanje zbog „self-insertovanja“ koje sam video kod čak i dobronamernih prikazivača ovog stripa je razumljivo, ali je donekle ironično da je sama Galaxy napisana zanimljivije i višedimenzionalnije nego nominalna protagonistkinja ovog stripa, Kendra Saunders, tj. Hawkgirl.
Kendra Saunders je treći „kanonski“ Hawkgirl u DC-jevoj istoriji, kreirana 1999. godine i sa iznenađujuće malo rada na njenom karakteru u poslednjih četvrt veka. Uglavnom korišćena da popunjava ansambl u stripovima o superherojskim timovima – a široj publici poznata pre svega iz crtanih filmova – Kendra ovim tek drugi put ima sopstveni serijal nakon šesnaestodelnog tekućeg serijala iz prve decenije stoleća (a koji je bio samo preimenovani Hawkman posle „One Year Later“ skoka). Axelrodova time ima prilično široko polje da radi sa Kendrinom karakterizacijom i ta reinvencija mlade, snažne žene (i naslednice intergalaktičkog, transtemporalnog i transdimenzionog „sokolskog“ identiteta) kao bivše, rekosmo radikalne aktivistkinje (u jednom flešbeku je vidimo u Black Lives Matter majici kako se dere na policiju) ali i današnje konfliktne, socijalno neuklopljene superheroine koja svoj (superherojski) posao počinje da shvata preozbiljno, provodeći koliko god je to moguće vremena u kostimu i sa praktično nula privatnog života je, pa… napadna? Kendra se nedavno doselila u Metropolis, tamo se ni sa kim ne druži, nikud ne izlazi a noću je more sećanja svih svojih pretkinja koje su pre nje nosile ime i kostim Hawkgirl i koja su ugrađena u njenu ličnost. Ako volite old school „brooding“ superheroje, sužene vizije i nultog nivoa socijalne inkluzije, Kendra Saunders je skoro karikatura toga.
Naspram Kendre stoji Galaxy, koja je vanzemljanka, otpadnica od svog originalnog društva, na Zemlji po definiciji marginalizovana jer je i trans i lezbijka, a koja, neobjašnjivo, ima mnogo optimističniji pogled na život, iako stalno gubi poslove zbog svog superheroisanja i niko na planeti i nije svestan da je ona već jednom sama spasla ceo svet. Strip kontrastira Kendru i Galaxy, dakle, jednu stalno besnu, opsednutu stoičkim trpljenjem samotnog života i izduvavanjem svih frustracija na superzločincima kada joj se podmetnu pod buzdovan, i drugu žovijalnu, dobro raspoloženu, društvenu, u nežnoj i zabavnoj vezi sa afroameričkom blajhanom lezbijkom koja studira prava i voli svoju devojku i PORED toga što je superheroina sa kojom ništa ne možete da dogovorite jer svakog časa može da odleti na drugi kraj planete da nekog spasava.
Da je čitav strip postavljen samo na kontrastu između dva lika, jednog koji je prikazan kao aspirativan (društven, empatičan, sa kul supermoćima manipulisanja energijom) i drugog koji nosi na sebi tu old school stigmu lone wolf stoicizma i probleme rešava isključivo nasiljem, ovo bi i dalje bila dosta nezgrapno, bukvalistički ispripovedana storija u kojoj likovi deklamuju poente sa vrlo malo prirodnosti i mnogo programske žustrine, ali bi bila jasnija. No, Hawkgirl: Once Upon a Galaxy je zamišljen kao mnogo komplikovanija priča na mnogo nivoa i nekako imam utisak da su do poslednje epizode stigli samo oni najizdržljiviji, najistreiniraniji na to da superherojski strip, istorijski, ne ume, ne želi, ne može da se drži nekakvih pripovedačkih pravila, i divlje će meandrirati od epizode do epizode.
Ovde imamo i gomilu ličnih momenata koji se tiču Kendrine karakterizacije, od flešbekova na detinjstvo – saznajemo da je ona poreklom Kubanka i da je odrastala na, nagađate, Floridi – pa do susreta sa starom drugaricom sa koledža koja je sada lezbijka (i nije ni „sigurna da li želi da ostane žena“) i malo je i muva iako je Kendra generalno heteroseksualna, ali onda imamo i komplikovanu, kompleksnu priču sa pominjanom čarobnicom iz N-te dimenzije, po imenu Vulpecula, koja može da se transformiše u lisicu*, ali može i da putuje kroz vreme i ima složen sistem sklapanja pogodbi sa ljudima kada su deca, da bi ih iskoristila nekoliko decenija kasnije, kada su odrasli, naravno za svoje podmukle potrebe. Vulpecula je, dakle, zanimljiv antagonista – da ne pominjem da ima crvenu kosu i šiške pa znate da je BAD GIRL – a sve što radi, radi da bi se nekako vratila u sopstveni univerzum i, iako je suštinski zla, čitalac, ako napravi dovoljan mentalni napor, može da razume njenu motivaciju i oseti trunčicu empatije. Ali Axelrodova teško da je sebi učinila veliku uslugu time što ovaj strip nakon prve epizode intenzivno skače kroz vremenske linije do mere kada se čitalac nađe na priličnim iskušenjima da prati šta su „obični“ flešbekovi, šta su Vulpeculine mahinacije, šta se događa pre čega i da li se uopšte događa. Kada se prema kraju radnja pomeri u N-tu dimenziju, umesto da se poentira na već postavljenim tezama, narativ uvodi još gomilu novih ideja, novih likova, novih koncepata i to na kraju postaje nemoguće raspetljati do finala. Hawkgirl: Once Upon a Galaxy mora da se završi brutalnim spidranovanjem kroz sve svoje teze i mnogo toga do poslednje stranice ostane da visi u vazduhu, nejasno, neobjašnjeno (ili nedovoljno objašnjeno), često netaknuto nakon inicijalnog postavljanja ideje.
* Humanoidnu, tako da, ako ste se pitali ima li ovde i furry reprezentacije: IMA! Štaviše Vulpecula uspeva da i druge likove pretvori u humanoidne životinje pa će furry publika biti solidno uslužena
To da strip nije MUČAN da se čita u tom finalu je svedočanstvo o činjenici da Axelrodova ipak ume da piše likove i da je ansambl koji pratimo do kraja prilično šarmantan, mada ovde moramo da izuzmemo samu Kendru. Utisak je da je autorka pre svega želela da piše strip o veseloj, šarenoj queer superheroini i da je sama Hawkgirl ovde pre svega trojanski konj da se priča o Galaxy. Otud je rad sa glavnom protagonistkinjom opterećen klišeima, od tog već pomenutog prenaglašenog stoicizma i konstantnog besa koji iz nje izvire, a koji brzo postanu zamorni, pa do toga da ona u svojim borbama ispaljuje proklamacije o tome da je ona to što jeste, da joj je pun kuras toga da se njen identitet dovodi u pitanje, pogotovo da joj muškarci u životu govore šta da radi. Ničeg pogrešnog u samom tom konceptu nema, naravno, ali Axelrodova ovde koristi readymade rešenja i ne daje svojoj protagonistkinji potrebnu dubinu i slojevitost pa je, uz svu tu in your face queer reprezentaciju i taj copy-paste feministički pamfletizam strip zaista u riziku da od strane manje dobronamernog čitaoca bude proglašen za puku „woke“ propagandu.
A što mislim ne bi bilo SASVIM fer. Axelrodova ima da izrazi neke bitne karakterne i lične dimenzije i njena nakićena, palpi proza bi i bila nekakav pogodan format za ovo, samo da je neki urednik tu sedeo sa njom i pomagao da se priča svede na prihvatljivo veliki broj teza koje je moguće časno obraditi na zadatom prostoru.
To da strip nije mučan se takođe ima zahvaliti art i dizajn timu. Kanadski crtač Amancay Nahuelpan me nije ni ovog puta nešto oborio na patos inventivnošću i novim, jelte, horizotnima, ali on je jedan vrlo solidan autor koji dobro razume trenutni DC-jev „kućni“ stil i uspeva da prilagodi prikaz zrelih, „odraslih“ likova superherojskom glamuru, ali i neretko vrlo komplikovanom scenariju koji Axelrodova baca na njega. U priči se često skače sa mesta na mesto i iz vremena u vreme bez mnogo prostora da se prave neke jasne tranzicije i Nahuelpan – uz pomoć odličnih kolorista: Adriano Lucas, Alex Guimaraes, Carrie Strachan – vrlo spretno postiže da čitalac ne bude u svemu tome izgubljen. Takođe, akcija mu je dobra, iako mu skript ne daje mnogo prostora da „režira“ borbe (pošto su one uglavnom tretirane kao pozornica za dijaloge između likova) i on ovde uspeva da napravi nekoliko lepih, energičnih kompozicija a koje su, jebiga, minimum što očekujete u stripu čiji je glavni lik neko iz „Hawk“ porodice DC-jevih stripova. Konačno, kad se pređe u N-tu dimenziju, on se i ovde dosta dobro snalazi, mada još jednom moram da istaknem koloriste, koji nemerljivo mnogo doprinose jasnoći pripovedanja ali i davanju stripu potrebnih koeficijenata superherojskog, naučnofantastičnog i queer glamura. Letering je radio Hassan Otsmane-Elhaou i hvala bozima da je tako jer je on jedan od retkih dizajnera koji od ovakve salate slova mogu da naprave nešto čitljivo pa i prijemčivo. Strip, kako rekoh, ima značajno više teksta nego što je danas standard u američkoj superherojštini, sa svim tim dijalozima, monolozima, nedijegetičkim informacijama (koje Otsmane-Elhaou ipak nekako uklapa u kompozicije i ponekada to bude i šarmantno a ponekada se jedva vidi), i leterer se ovde razmahao sa raznim fontovima, podlogama, kolorima, dajući nam na kraju nešto i probavljivo i simpatično.
„Probavljivo i simpatično“ je i najviše što mogu da kažem za kolekciju Hawkgirl: Once Upon a Galaxy, svestan da to nisu neke velike pohvale. Ali ovo je definitivno strip sa mnogo nedostataka, od toga da je autorka scenarija imala mnogo više apetita da se bavi sporednim likovima nego protagonistkinjom, pa do preambiciozno postavljenih tema i prekomplikovane naracije. Naravno, superherojski strip nije visoka književnost i ja ga posmatram na, nadam se, način koji je primeren njemu kao distinktnom medijumu, pa ću tu reći da, iako je ovo tehnički bez sumnje slaba priča, ona ima lep crtež, dizajn i kolor, a njena queer-friendly dispozicija – koja će napadnošću odbiti od sebe jedan deo „konzervativnijih“ čitalaca – svakako može da bude prijatno osveženje za neku manjinsku populaciju u publici. Pa ako vam sve to deluje kao dovoljna preporuka za čitanje, Amazon kolekciju prodaje ovde.
