Polovinom Septembra izašla je još jedna (tematska) Fantagraphicsova kolekcija stripova sa likovima kompanije Walt Disney, baveći se nekim od ključnih dela nemačke književnosti i filma, sa nekim bitnim italijanskim autorima za volanom i naravno da je to neka vrsta savršene adiktivne oluje za moj slabi karakter i nejaku volju. Ako je za utehu, Walt Disney’s Donald and Mickey in Metropolis and Faust sadrži prilično dobre stripove i vredi i para i vremena koje ćete uložiti u posedovanje i čitanje ove lepe knjige.
Fantagraphicsov marketinški kopi insistira da je ova kolekcija praktično prirodan produžetak tradicije u kojoj su Diznijeve „vrhunske zvezde“ zaposlene na omažiranju klasičnih i popularnih literarnih dela, ali istina je i da su Tvenov Kraljević i prosjak, te Dikensova Božićna priča – koje se ovde navode kao preteče – ipak u malčice drugoj klasi fenomena nego što su Geteov Faust i film Metropolis Frica Langa. Niko ne može da optuži OVE autore da su bili neambiciozni i ova kolekcija je sjajan primer adaptacije nekih kompleksnih, teških, ali i izvanredno uticajnih dela u medij namenjen prevashodno mladoj publici. Nećemo se pretvarati da svi ovi stripovi nužno bez gubitaka transkribuju svu kompleksnost svojih izvornika u strip-sa-životinjama-koje-govore i pogotovo u slučaju Fausta dobijamo ne jednu već dve drske, razigrane varijacije koje osnovnu temu Geteovog dela ostavljaju daleko iza sebe u prašini i koriste petnaestovekovni mizanscen za jednu značajno drugačiju priču intrige, politike i parodije, no ovo su, a što je najvažnije od svega, DOBRI STRIPOVI koje svaki poštovalac Diznijevog stripovskog autputa treba da pročita. A ako je Italijan, možda ih je već i pročitao.
Iako je strip-adaptacija Metropolisa najnoviji strip u ovoj kolekciji, ona je otvara i nije naročito teško videti zašto. Paolo Mottura je ovde bio na vrhuncu svojih ilustratorskih moći sa gotovo trideset godina iskustva sa Dizijevim likovima, ali i sećanjem na imaginarijum Langovog filma Metropolis kome je svedočio polovinom osamdesetih, kao tinejdžer, kada je bend Queen iskoristio neke kadrove u videospotu za monstr-hit pesmu Radio Ga Ga. Mottura za Walt Disney radi još od 1989. godine, sa dugačkim iskustvom crtanja Superpatka (italijanska publika ovog superheroja zna pod imenom Paperinic) za magazin Topolino i nagradom Topolino d’oro koju je dobio 1998. godine kao zvanično najbolji crtač koji je radio sa Diznijevim likovima u prethodnoj godini. U ovom veku je crtač sarađivao i sa francuskim Humanoides (i dobio nagradu Alberto Uderzo za strip Careme), a kasnije i sa Bonnelijem za koji je crtao Dylana Doga.
Za ovu današnju priču je bitna Motturina saradnja sa scenaristom po imenu Francesco Artibani, svojim ispisnikom i takođe decenijskim saradnikom kompanije Walt Disney, u magazinu Topolino ali i drugim srodnim publikacijama. Artibani radi i dosta animacije – gde je sarađivao sa Romanom Scarpom – za Panini je pisao stripove po Marvelovim propertijima (Young Doctor Strange i X-Campus) i upravlja kompanijom Red Whale koja se bavi produkcijom stripova, knjiga za decu i animiranih filmova.
Artibani i Mottura su prvi put sarađivali na adaptaciji nečeg velikog i poznatog 2013. godine na stripu u kome je Moby Dick ukršten sa Pajom Patkom. Melvilleov predložak je dosta srećno urađen u italijanskoj strip-verziji pa je ona i prevedena na Engleski i objavljena u SAD 2018. godine. No, godinu dana pre toga Mottura i Artibani su uradili i svoju drugu adaptaciju, Mousetropolis (na Italijanskom Metopolis), koja je izašla u januarskom broju magazina Topolino i to je ono što u ovoj kolekciji čitamo na Engleskom jeziku, diveći se spretnosti dvojice autora da jedno tako kompleksno delo destiluju na najvažnije elemente i onda spakuju u strip koji će imati i humorističke i akcione momente i očuvati bitne karakterizacije i Langovog originala ali i Diznijevih likova koji su, ne zaboravimo, nastali otprilike u isto vreme kada i ovaj film.
Ako niste gledali Metropolis, treba. Pre skoro deceniju i po sam pisao o iskustvu gledanja restaurirane verzije koja je i danas dostupna, i mada je, naravno, bitno još jednom ukazati da je i sam Lang kasnije imao dosta ograda u odnosu na film i otvoreno govorio o tome da je bio politički naivan i da je poruka o tome da spona između mozga i ruke mora biti srce čista bajkica, nećemo da umanjujemo vrednost činjenice da je ovo film koji u prvi plan stavlja značaj socijalne pravde, bavi se kapitalističkom eksploatacijom sa vrlo kritičkih pozicija (uprkos Langovoj fascinaciji tehnologijom koja je omogućila čudesa što ih je video u SAD) i u velikoj je meri bio inspirisan sovjetskom post-revolucionarnom umetnošću. To da je film kasnije hvalio sam Gebels i da su ga nacisti prigrlili kao prikaz rušenja buržoaskog poretka i uspona radničke klase a zbog čega je dalje – po Gebelsovim rečima – Hitler želeo da angažuje Langa da pravi nacističke filmove, je bila, razumljivo, solidna kofa hladne vode po Langovoj glavi i on se filma praktično odrekao, insistirajući da je slika u njegovoj glavi bila fascinantna ali da je gotov film bio glup.
Ali znate šta, ima nečeg sasvim prirodnog u tome da film koji revolucionarni nemir spaja sa romantičnim tropima na jedan naivnjikav način, adaptirate u priču o Mikiju Mausu, Mini, Šilji i Hromom Dabi. Artibanijev i Motturin Mousetropolis je jedna izvsno vođena storija o nadarenom inženjeru čiji su otac i deda bili oslonac režima što je izgradio futuristički, visokotehnološki grad, i koji, taj inženjer (u engleskom prevodu, naravno, Mictor) uprkos korporativnoj propagandi kojom ga hrani kapitalista i de-fakto vladar grada, Petersen (naravno, Hromi Daba) počinje da shvata da klasna podela u metropoli nije puka refleksija nekakvih prirodnih uređenosti, već da je grad izgrađen i da opstaje isključivo na brutalnoj eksploataciji proletera koji su svedeni na praktično potrošni resurs i umesto imena koja su dobili na rođenju u dokumentaciji kompanije vode se samo kao brojevi…
Autori priču vode izuzetno dobro, pribegavajući „filmskoj“ naraciji u meri u kojoj to doprinosi tempu i atmosferi, sa povremenim dekompresijama i strateški raspoređenim velikim kadrovima koji akcentuju arhitekturu i mašineriju. Langov kompleksni narativ je sažet i pročišćen tako da se dobije priča koja napred ide brzim tempom, ali ne nauštrb naglašavanja monumentalnosti nekih ključnih scena. Karakterizacije su izvrsne, sa Mikijem koji kredibilno sazreva tokom priče, otvarajući oči za klasnu realnost u kojoj je on bio neinformisani saučesnik, ali i za romansu koja se spontano, organski razvija između njega i Minerve, nastavnice koja u večernjoj školi radnike poduava da čitaju, pišu i računaju kako bi imali šansu za klasnu promociju, ali i koja igra ulogu pripadnika društvene inteligencije potrebnog da proleterima pomogne u formulisanju političkih misli i zahteva. Posebno je dobro iskorišćen Šilja, pogotovo kada se ima u vidu da su skoro svi radnici u postrojenju koje Miki otkriva varijacije na ovaj lik, a prijateljstvo koje se stvara između bogatog i u društvu cenjenog inženjera i ubogog mehaničara je autentično i inspirativno.
„Akcioni“ sadržaj je izveden odlično, sa manje set pisova nego što ih ima film ali sa energičnim pripovedanjem i sjajnim Motturinim radom. On ne ide na onako jake deformacije likova u akciji kao što smo viđali kod, na primer Loisela ali završnica Mousetropolisa je veličanstvena, spektakularna i, kada se prašina slegne, socijalno progresivna sa Mikijem koji se zavetuje na tranziciju društve u nešto prilično blisko socijalizmu. I kako čoveku da ne krene koja suza?
Drugi strip u ovoj kolekciji je Dr. Donaldus Faust, M.D. (odnsno, u italijanskom originalu, Il Dottor Paperus), publikovan u 188. i 189. broju magazina Topolino Juna 1958. godine. Autori su bili dvojica istorijski ekstremno cenjenih italijanskih autora stripova po Diznijevi predlošcima, Luciano Bottaro i Carlo Chendi, nažalost obojica danas počivši.
Bottaro i Chendi su se upoznali u Rapallu kada je ovaj prvi imao 16 a ovaj drugi svega 14 godina i sprijateljili se na ime zajedničke ljubavi prema stripovima. Rođeni početkom tridesetih (Bottaro 1931. godine, Chendi 1933.), početkom pedesetih su počeli da se profesionalno bave stripom. Prvi Chendijev objavljen scenario bio je u magazinu Gaie Fantasie 1952. godine i predstavljao praktično imitaciju Diznijevih likova i diznijevskog pripovedanja, pa nije bilo preterano iznenađujuće da se 1954. godine pojavio njegov prvi rad za Walt Disney, varijacija na Rudnike cara Solomona sa Bajom Patkom u glavnoj ulozi. Magazin je bio Albi d’oro (broj 39) a crtač – pogađate, Luciano Bottaro.
Bottaro i Chendi će intenzivno sarađivati narednih trideset godina – od 1967. godine im se pridružio Giorgio Rebuffi i trio je osnovao Studio Bierreci – a u neke njihove notabilne uspehe ubraja se i obnavljanje interesovanja za lik veštice Hazel (kod nas uglavnom prevođenja kao Veca Veštica) koja je nastala nekoliko godina ranije u medijumu animiranog filma a u strip ju je uveo niko drugi nego Carl Barks.
U italijanskom stripu rađenom unutar imaginarijuma kompanije Walt Disney su u ono vreme postajale popularne tzv. Velike parodije, odnosno humoristička prepričavanja velikih literarnih dela. Jedan od najuspešnijih autora ovakvih stripova, i jedan od najvažnijih profesionalaca koji su radili za Disney u Italiji, Giovan Battista Carpi je od početka šezdesetih osvojio pažnju i simpatije velikog broja čitalaca, radeći prvo adaptacije Šekspira i Žila Verna, da bi kasnije na red došli Igo, Tolstoj, Dante i Kafka. Carpi je ovo radio decenijama i postao slavan sa tim radovima (nešto više o tome rekli smo ovde).
No, Bottaro i Chendi su još 1958. uradili svoj parodiju na Geteovog Fausta, da bi u naredne dve godine sledile adaptacije Stivensonovog Ostrva s blagom i Zaljubljenog Orlanda italijanskog renesansnog pesnika po imenu Matteo Maria Boiardo. Ovo su bili uticajni radovi, štaviše, parodični srednjevekovni dijalekt kojim su pričali likovi u ovom potonjem stripu je direktno inspirisao jezik kojim će govoriti likovi u filmovima Marija Monicellija nekoliko godina kasnije.
Chendi je kasnije radio i sa drugim Disneyjevim crtačima, uključujući i one najveće kao što su Carpi, Giorgio Cavazzano i Romano Scarpa (o svima njima smo pisali u poslednje dve godine), i kreirao neke nove likove koji će biti popularni u Italiji. Radio je i dosta stripova za druge izdavače, pisao scenarije za filmove, kasnije mnogo frilensovao za Dizni (i dobio nagrade kao što su Copertina D’Argento ali i Yellow Kid) i upokojio se 2021. godine sa ogromnim opusom iza sebe.
Sa svoje strane, Bottaro je profesionalno crtao čak 54 godine, radeći, naglašava se, „i Mikija i Paju“, ali i ogromnu količinu ne-Dizni stripova. Prvi objavljeni radovi su se bavili gusarom Aroldom koji je upadao u bizarne avanture, 1951. godine, a iste je godine dobio ugovor sa Mondadorijem, izdavačem magazina Topolino u kome su objavljivani na Italijanski prevedeni stripovi iz Disneyjeve kuhinje. Naime, Mondadori je, zadovoljan prodajom, planirao da od 1952. godine Topolino od mesečnog pređe na dvonedeljni režim izlaženja, ali američki autori Walt Disney stripova naprosto nisu proizvodili dovoljno materijala da se ovakav tempo izlaženja popuni novim sadržajem. Delimično je problem rešavan reprintima, ali su u Mondadoriju odvažno krenuli u hedhanting tražeći lokalni talenat koji može da proizvede stripove sličnog kvaliteta kao što su bili radovi popularnih američkih autora poput Carla Barksa i Floyda Gottfredsona. Znamo već da su kroz ovu inicijativu zaposlena neka od najvećih imena u kasnijoj istoriji stripova rađenih po licencama kompanije Walt Disney, Scarpa, Carpi, Guido Martina ili Chendi, a ono što je možda mala nepravda je da je Bottaro i pored ogromnog opusa, cenjenog i dobro prihvaćenog u Italiji, ostao skoro nepoznat američkoj publici jer najveći deo onog što je uradio za ovu kompaniju nikada nije publikovan u SAD.
Bottaro već od 1954. godine počinje da radi i stripove po sopstvenim scenarijima, ali mu ni to nije bilo dosta pa je još od 1952. godine paralelno radio i stripove za druge izdavače (pirat Pepito će postati hit u Francuskoj i imati svoj magazin do 1974. godine) a onda je, kako bi mogao da postigne sve ugovorene obaveze, osnovao školu Rapallo u kojoj je druge podučavao da rade i iz koje su izašla imena poput Giorgia Rebuffija ili Guida Scale, takođe poznata poštovaocima italijanskog Disney stripa.
Veštica Hazel će biti često korišćena u Bottarovim i Chendijevim kolaboracijama, pogotovo nakon što su imali hit u stripu Pippo e la fattucchiera, u kome ona pokušava da ubedi skeptika Šilju da magija i veštice postoje. Ovaj je strip i kod nas bio popularan i više puta reprintovan a posle njega su Bottaro i Chendi uradili dvocifren broj stripova sa vešticom Hazel.
U globalu, Bottaro je nacrtao više od stopedeset stripova za Disney (približno pet hiljada tabli), uključujući parodije/ adaptacije Homerove Ilijade, Diminog Grofa Montekrista, Rostandovog Sirana. Sedamdesetih i osamdesetih je manje radio za Disney, baveći se drugim stripovima koji su izlazili iz škole Rapallo, ali se od devedesetih vraća Diznijevim junacima sa još razrađenijim, energičnijim stilom. Zajedno sa Chendijem je dobio nagradu Yellow Kid 1996. godine a deceniju potom preminuo. Dve godine kasnije grad Rapallo će nazvati jedan trg po njemu.
Dr. Donaldus Faust, M.D. nije, dakle, striktno govoreći bio „rani rad“ za Chendija i Bottara, do 1958. godine su oni već imali nekoliko godina iskustva u industriji, ali jeste bio jedna od ranih „Velikih parodija“. Bottarovi kasniji radovi na adaptacijama su prebacivali 80 ili 90 tabli, a ovaj je, sa više od sedamdeset već bio najava ovakvog, temeljitog, ambicioznog preduzeća i morao biti publikovan u dva nastavka.
Sad, Faust je jako kompleksno delo, koje je Gete radio doslovno šest decenija i publikovao u delovima tokom duže od četiri decenije. Utemeljena na evropskim mitovima o prodaji duše Đavolu u zamenu za pre-mortem koristi, danas se ova poema uglavnom svodi na u opštoj kulturi utemeljen pančlajn da prečice u životu ne postoje i da sklapanje pogodbe koja donosi instant-korist skoro po pravilu podrazumeva kasniju naplatu koja će uveliko prevazići originalnu korist (ili uštedu).
Naravno, ni Geteov Faust ni drugi Fausti koji su mu prethodili (sa korenima još u trinaestom stoleću) nisu bili tako jednostavna priča i zapravo se Geteova poema završava svojevrsnim hepiendom (koji je već postojao u nekim prethodnim verzijama) gde u poslednjem trenutku anđeli sa neba dolaze da spasu dušu protagoniste od večnih muka u paklu i nose ga na nebo gde se on ujedinjuje sa Gretom, koja se nešto ranije ubila zbog vrlo mračne sekvence događaja što obuhvataju nesrećno preminulu majku ali i čedomorstvo. Takođe, ne treba zaboraviti, sam Faust je nakon Gretine smrti (u drugom delu epa) imao, uh, romantičnu vezu sa oživljenom Jelenom Trojanskom, kao i to da je zapravo spasenje njegove duše u finalu i došlo na ime toga da su anđeli smatrali kako je njegova ljubav prema Jeleni bila čista i bogougodna (iako je, naravno, sam Mefisto bio zaslužan za dovlačenje Jelene i Parisa u novo doba).
Chendi i Bottaro su sasvim iskusno prepoznali da priča ove kompleksnosti ali i ovako teških motiva ne može da se na zadovoljavajući način transformiše u komični strip sa inteligentnim patkama od sedamdeset tabli i njihov Doktor Faust je mnogo više „diznijevska“ komedija koja satiriše srednjevekovne feudalce i njihova ratovanja, nego „pravi“ faustovski narativ. Uokvirena savremenim prepričavanjem životne istorije svog pretka od strane Paje Patka, a njegovim sestrićima, ovo je priča o dva zaraćena feuda koja do kakvog-takvog mira dovodi stari doktor Faust (tj. Donaldus Faust) što je od veštice Hazel dobio eliksir mladosti kako bi, za njen i Mefistov račun, obezbedio da desetogodišnji rat, koji je u poslednje vreme prešao u praktično beskrvni detant, eskalira u nešto krvoločnije.
Jer, da se ne zabunimo, iako nema geteovsku vrtoglavu složenost, Chendijev i Bottarov Faust je i sam kompleksna priča sa mnogo motiva i pokretnih delova koje ovaj par autora majstorski sve zajedno drži u vazduhu i sa njima spretno žonglira. Tu je prvo priroda rata između feuda Baje Patka i feuda Braće Buldoga, a koji je, taj rat, zasnovan na praktično sitničavim ćudljivostima vlastelina i kreira nesreću za stanovništvo kome nije do rata, samo na ime egocentričnosti onih sa moći i parama. Onda je tu antiheroj koji umesto da uživa u povratku u mladost i (seksualnu!) krepkost koju to podrazumeva, mora da igra izvanredno komplikovanu igru među zaraćenim frakcijama ali i sa vešticom i demonom koji su ga zaposlili i ucenili, tako da donese mir – uprkos tome što pakao eksplicitno traži krvaviji rat, više ubijanja i pljačkanja, jednom rečju ZLA – ali i da spase ženu u koju se zaljubio a koja je oteta i njome ga ucenjuju. Ima tu još mnogo dodatnih komplikacija, uključujući vrlo labavu saradnju između Mefista i veštice Hazel (takođe zasnovanu na uceni i prinudi), komplikovnau politiku samog pakla (ispostavlja se da je i Mefisto pod prinudom), Pajinu delimičnu amneziju ali onda, u finalu stripa, preokret u njegovom erotskom životu koji je tako bolan da na kraju spasenje od večnih paklenih muka biva ironično „kompenzovano“ autentično slomljenim srcem starog čoveka koji je imao tu nesreću da se zaljubi i poveruje da je ljubavi i sam vredan.
Bottaro je crtač vrlo prepoznatljivog stila, na sasvim drugim kotama od onog što su radili njegovi savremenici poput Carpija ili nešto kasnije Cavazzana. Kod njega je – neizbežni – uticaj Carla Barksa i dalje vidljiv u još uvek uglavnom disciplinovanoj organizaciji table, ali već u ovom stripu Bottaro razara standardne formate, radeći često sa kosim okvirima kadrova ili velikim, kinematski kadriranim scenama koje znaju da zauzmu i po čitavu tablu. Ovo je primereno stripu koji ima više prizora armija što se sukobljavaju na bojnom polju, ali tu je onda i mnogo scena sa raznim vrstama demona, u paklu i na Zemlji, gde crtač kreira jedan psihodelični, zabavni ton koji će deci-čitaocima pružiti razloge i za kikotanje i za malo drhtavice. Ovo je i vrlo kinetičan strip, sa likovima koji izvode razne fizičke bravure, smešten u sa ljubavlju parodirano srednjevekovno okruženje puno zabavnih oklopa, odeće, konjske opreme, oružja, heraldike…
Bottaro je i jedini autor na nastavku ovog stripa, urađenom pune 42 godine kasnije, a koji zatvara ovu kolekciju. Izašao u Topolinu Oktobra 2000. godine, The Continuing Adventures of Dr. Donaldus Faust M.D. (odnosno Paperino e il seguito della storia) je direktan nastavak priče o Donaldusu Faustu zasnovan na staroj knjizi koju Pajini sestrići nalaze na tavanu i u njoj je opisano šta je bilo „posle“.
Sa jedne strane, ovo je možda po definiciji nepotreban nastavak jer je završetak prethodne priče autentično potresan i autentično duhovit i njegova poruka ne zahteva dalju razradu. No, Bottaro očigledno ove likove toliko voli da se prihvatio rada na nastavku sa ozbiljnim entuzijazmom. Njegov grafički stil je četiri decenije kasnije još energičniji i sigurniji, ali sama priča je možda i neočekivano dirljiva.
Dobro, i dalje se radi o komediji, naravno, ali o komediji gde su svi likovi na neki način gubitnici, od Mefista koji je, na ime neuspeha iz prvog stripa, u paklu osuđen na ozbiljnu torturu, preko njegovog šefa koji mora da prihvati da je neuspešan menadžer, samog Donaldusa Fausta kome niko ne veruje da je baš on bio taj što je zaustavio desetogodišnji rat i svi mu se podsmevaju, pa do veštice Hazel koja je navučena na daytime soap programe (koje gleda preko kristalne kugle jer televizija još nije izmišljena), svesna da će đavo kad-tad doći po naplatu za greške koje je napravila sarađujući sa Mefistom.
Bottaro kreira komplikovan narativ koji spaja evropske mitove (notabilno onaj o čarobnoj fruli), klasične diznijevske trope (Baja Patak koji gubi sve svoje bogatstvo preko noći), forenzički procedural i komičan ali istovremeno bolan romantični zaplet u kome neutešni Donaldus u očajanju što ne može da preboli ženu zbog koje je prošao sve pustolovine u prethodnom stripu (a ona se na kraju udala za Cakanog Caju) iz sve snage pada na čari nove devojke – a koja je samo veštica Hazel pod magijskom maskom. A ona, iako ga samo koristi za svoje potrebe, zapravo na kraju ni sama nije imuna na intenzitet obožavanja koji joj stiže od strane zaljubljenog, strašću zaslepljenog patka. Ratni, akcioni krešendo priče se onda spretno preokreće u parodiju dok Bottaro uspeva da se vrati na originalnu faustovsku poentu o tome da magijske prečice ultimativno vode samo do života u nesreći.
Bottarov crtež, pogotovo u poslednjem stripu nije onako glamurozan kako smo možda navikli čitajući Barksa, Cavazzana, ili Carpija, ali ovo je autor sa izraženim, snažnim karakterom, čije složene, ambiciozne priče ostavljaju jak utisak. Fantagraphics je sa ovom kolekcijom doneo još autentičnog blaga anglofonoj publici i ja ne mogu biti srećniji. A ako biste i vi da se usrećite, možete ovaj tom kupiti direktno od izdavača ovde, ili na Amazonu ovde.
