Krajem Avgusta je izašla kolekcija miniserijala Avengers Twilight, ovogodišnjeg out-of-continuity minidogađaja za Marvel, rađenog od strane visokoprofilnog tima sa, rekao bih, jasnom ambicijom da se ovaj serijal upiše u istoriju superherojskog stripa kao jedan od onih prestižnih radova koji se ne bakću sitnim detaljima vezanim za tekuće događaje u životima superheroja već prave iskorak u stranu da bi bolje pogledali svoje ikoničke likove i u njima pronašli njihove najistinitije istine, njihove najsuštastvenije suštine. Kraće – a i ciničnije – rečeno, ovo je Marvelova varijacija na neke od veoma poznatih i cenjenih DC-jevih stripova iz decenija prošlih, poput Kingdom Come ili, čak Dark Knight Returns. Ono što se ovom stripu svakako mora priznati u pobede je da je sve što je uradio, uradio na „Marvelov način“ (iako ga je napisao jedan od trenutno istaknutih DC-jevih scenarista), a ako moramo već na ovom mestu, na kraju tek PRVOG pasusa da malo pričamo i o porazima, onda hajde da kažemo da je „Marvelov način“ u ovom slučaju već malo i uhodana, neću da kažem „izlizana“ ali prepoznatljiva pa i predvidiva rutina i da ovaj strip, sada i ovde u 2024. godini, nije moguće čitati kao išta drugo osim, eto, još jedne varijacije na već mnogo puta viđenu temu. Barem meni.
Ovim neću da kažem da Avengers Twilight nije, sa svojih šest (malo dužih) epizoda zabavna, dinamična priča niti da nisam na par mesta osetio kako mi se grudi nadimaju od tih nekih EMOCIJA, dok sam gledao strip junake koje pratim bezmalo pedeset godina kako se, stari, umorni i tužni, smrknuto okupljaju za jedan poslednji očajnički juriš. Štaviše, neću da kažem ni da Avengers Twilight nije jedan od najboljih stripova ovog tipa koji je Marvel napravio, jer jeste. Njnegov greh je možda najviše u tome da nije revolucionaran, da je osećaj kada ga čitate, ili je makar takav bio dok sam ga JA čitao, da ste dobar deo svega ovoga već videli.
Naravno da je to možda i poenta, Avengers Twilight je napravljen da podseti Avengerse (i čitaoce) na temeljne vrednosti koje je ovaj tim od početka baštinio a preko toga na temeljne vrednosti na kojima je američka država podignuta pa je onda i sasvim prirodno da ovakav strip ima i sekvencu upada u strahovito obezbeđeni zatvor iz koga se mora osloboditi stari ratni drug, da u odsudnom trenutku, kada naši veruju da je ipak sve izgubljeno, spasenje dolazi u vidu munja i grovoma iz naizgled vedrog neba, da se finale (PONOVO) odvija na Capitol Hillu, gde kapetan Amerika po ko zna koji put mora da ulije svu svoju pravedničku energiju u snažni kroše kojim će povamiprenu avet nacizma poslati u ropotarnicu istorije gde joj je i mesto.
Ali sve smo to već videli toliko puta da je fer pomisliti kako će OVAJ strip sa istim ovim motivima uraditi nešto novo, napraviti nekakav odmak, refleksiju, komentar ili štogod slično. To se ne događa i onda se Avengers Twilight, ako želite da budete baš oštri i cinični, može opisati i kao svojevrsna kompilacija motiva, situacija i prizora koje smo sve već videli čitajući stripove poput Earth X, Civil War, Spider-man: Reign, Secret War, Marvels, Ultimates…
Biram da ne budem (mnogo) ciničan i da ukažem da se, ako na stranu stavimo tu neoriginalnost i pravljenje stripa po praktično formuli, ovde radi o solidnoj priči koja ne samo da naše junake stavlja na veoma teška iskušenja, već i koja iz sve snage nastoji da nešto kaže i o trenutku u kome se svet nalazi, partikularno o tome kako je američka populacija pristala da slobodom trguje za udobnost i iluziju bezbednosti, dopuštajući da se društvom spektakla zameni stvarno učestvovanje u životu, da se marginalizovane zajednice zatru u ime „bezbednosti“, ali i, naglašeno, da američke imperijalističke avanture po svetu, za kojima ostaju razorene zemlje i svirepo ubijene žrtve, ne interesuju američke građane gotovo ni u kakvoj meri i nisu ni tema na političkoj agendi. Ovo je strip u kome se na nekoliko mesta eksplicitno govori o Americi kao društvu otklizalom u fašizam i svetskom hegemonu čije oružane snage (ili makar Avengersi) (mada se kasnije vidi da je stvar malo komplikovanija od toga) čine redovne, masovne i brojne zločine po drugim državama.
Chip Zdarsky, jer naravno da je omiljeni Kanađanin autor ovog scenarija, je svakako imao suptilnijih stripova u svojoj istoriji, ali na neki način Avengers Twilight je „good enough“. Jasno je da se ovde radi o stripu koji treba da čita vrlo širok spektar publike glavnog toka, a takvi stripovi često moraju da idu srednjom linijom i da paze da ne uznemire ni levlje ni desnije pozicionirane čitaoce odlazeći preradikalno u ijednu stranu. U tom smislu, prikaz SAD kao korumpiranog društva koje predvode fašisti, prvo iz senke a onda, kako se narativ razvija, sve otvorenije, jer su svesni da će građani na kraju dana više gledati svoju udobnost nego nekakav apstraktni konstrukt kao što su ljudska prava (pa još ljudska prava nekih tamo ljudi u prekomorskim zemljama, ili ljudi u Americi, ali koji su skitnice, pijanci, crni klinci što krše besmislene zakone…), taj je prikaz prilično bombastičan ali funkcionalan. Ne suptilan, naravno, i kako rekosmo, sve će na kraju morati da se završi šaketanjem na stepeništu Capitol Hilla, dakle, centralne lokacije američke vlade, ali ovo je, hajde da kažemo, onoliko dobro koliko mejnstrim superherojski strip, a namenjen tom nekom prestižnom statusu, uopšte može da se nada da bude dobar.
Naprosto, u vreme kada je Frank Miller pisao Dark Knight Returns ili kada je Mark Waid pisao Kingdom Come, ideja o odmicanju od „stripovske“ naracije, stripovskih motiva i stripovske estetike je bila značajno svežija, ikonoklastičkija pa i opasnija. Zdarsky, naravno, ne može da se nada da će ovaj strip delovati ni ikonoklastički ni opasno – za tako nešto ćete morati da posegnete za nezavisnim radovima, poput, recimo, 20th Century Men – i on se u tu tradiciju stripova koji dekonstruišu a zatim rekonstruišu američke superherojske ikone, da im daju potvrdu o relevantnosti i ideološkoj ispravnosti za još koju deceniju, uključuje veoma predvidivim narativom.
Starost, kao ultimativni neprijatelj superheroja je i ovde u centru inicijalnog zapleta ali i tona priče. Kapetan Amerika je danas (a to danas je u stvaru sutra, u budućnosti koja je tehnološki nešto naprednija od ovog što imamo danas, ali ne na neke fundamentalne načine) samo Steve Rogers, penzionisani vojnik i bivši superheroj, pomalo smrknuti i melanholični matorac koji živi sa svojom suprugom ali zaista živi samo za povremene sastanke sa Lukeom Cageom i Mattom Murdockom, starim kolegama iz Avengersa koji su i sami starci i penzioneri. Svi oni tako malo posede u parku i kukaju kako je svet otišo u kurac i kako su nekada oni bili ti koji su verovali da će ga spasti. A svet, ili makar Amerika, jesu postali na neki način opasnije mesto. Zdarsky ovde pokazuje standardnu autoritarnu antiutopiju gde policija maltretira beskućnike i klince na skejtbordima, spakovana u militarizovane oklope, i sa vojnim naoružanjem, ali dosta uspešno ušnirava par real-world motiva koji stvari čine plauzibilnijim. Jedan od njih je policijski čas koji nastupa uveče i koji je, nesumnjivo, odjek COVID-19 epohe što je traumirala sve nas ali partikularno one koji su osetljivi na previše ambicioze mere vladajućih struktura sa nedokazanim benefitima ali sa jasnim autoritarnim konotacijama. Drugi je to da su, iako je Amerika u kojoj se ovaj strip dešava prekrivena nadzornim kamerama policije i drugih službi, kamere na mobilnim telefonima zabranjene.
Zvuči suludo, možda, ali ovo je element koji ovakav narativ čini efektnijim, pokazujući jednu možda nemoguću ali literarno plauzibilnu meru uvedenu od strane države koja – ta mera – simboliše taj monopol na istinu što ga autoritarne vlasti sebi po definiciji pripisuju. Takođe, Zdarsky radi još nešto dobro sa ovim motivom kada pokaže da ni prodor „istine“ u javnost nije nužno taj srebrni metak kome se liberalniji među nama tako raduju. U jednoj ranoj epizodi kada reaktivirani Kapetan Amerika i njegove kolege iz pokreta otpora uspeju da probiju medijsku blokadu i Rogers se, obučen u svoj kostim koji je samo pokretna američka zastava, obrati milionima da im skine paučinu s očiju i pokaže im da ih lažu i da Amerika koju im prodaju preko televizije nije Amerika u kojoj iko od njih živi, reakcija javnosti se svodi na indiferentnost, ignorisanje, letargično čekanje da ovaj incident prođe i da se nastavi sa redovnim programom.
Imajući u vidu da mi praktično živimo u ovakvom društvu, gde je istina svedena na „da i pa šta?“ i „sve ću opet da ih pobedim“, gde je populacija, ili makar njen dovoljno veliki deo, uspešno kondicionirana da ne gleda dalje od trenutne svoje udobnosti i da puko preživljavanje percipira kao poklon koji joj je došao od strukture moći a obećanja o boljoj budućnosti (dok sadašnjost erodira kroz korupciju i rasprodaju vrednosti) kao potvrdu da je na pravom putu jer je krivi put – za koji su krivi oni od pre – pretvoren u skoro mitsku priču o propasti, poniženju i poništenju identiteta, da je identitet dalje spinovan u najveću kolektivnu vrednosti (a lični identitet na ime toga potisnut), da se neumiranje od gladi podiže na pijedestal kao najveći uspeh društva dok se ogroman deo infrastrukture raspada, da je korupcija nekontrolisana a da zaštita osnovnih ljudskih prava više ne postoji jer ih prva krši država, ona koja se obavezala da ih štiti, imajući dakle sve to u vidu, Avengers Twilight je strip koji dosta jako rezonira i sa čitaocem sa ovih prostora.
I Zdarsky takođe prepoznaje da je problem u sistemu, ali da je za (kripto)fašističke sisteme, simbolika vođe ekstremno važna, pa njegov strip ukazuje kako problem nastaje upravo kada institucije sistema koje je neko gradio, gurnete u stranu i populacija sklopi direktan sporazum sa autoritarnim vođom. Dobro, u njegovom stripu to je na kraju nacista iz Drugog svetskog rata u Ultronovom oklopu ali ovo je samo nužna ikonografija: Red Skull sebe vrlo ubedljivo pozicionira IZNAD institucija, svrgavajući „korumpiranog predsednika“ u ime građana u jednoj, na kraju kredibilnoj misiji da Ameriku učini snažnom. Fraza „Make America Great Again“ se ne pojavljuje ni na jednom mestu u stripu, nije Zdarsky baš toliki bukvalista, ali u uspehe mu se mora pripisati da čitalac na kraju zaista poveruje kako Red Skull, dakle nacista iz Drugog svetskog rata koji je Hitlera gledao kao čoveka odveć sklonog kompromisima, STVARNO želi uspešnu, veliku, jaku i zdravu Ameriku i da je ovo što on radi rad iz ljubavi.
Zašto je ova poenta bitna? Pa zato što stoji perpendikularno u odnosu na ono što o samom Kapetanu Americi kaže njegova žena u ovom stripu, da on veruje da u svakom čoveku postoji srž dobra koja ga čini vrednim spasavanja. Red Skull VERUJE da čini dobro, ali njegovo dobro podrazumeva represiju pa i istrebljenje manjina – jedan od njegovih sledbenika doslovno kaže da neki ljudi moraju biti ubijeni da bi drugi bili poslušni i sledili plan, dakle, ovo nije „ideološka“ diskusija o tehnologiji upravljanja državom u kojoj se neko zaneo pa počeo da govori malo glasnije, ovo je nepomirljivo sukobljavanje fundamentalnih vrednosti koje su potpuno suprotstavljene jedne drugima. Ili, kako to reče Richard Rorty pre trideset godina u Beogradu: „Sa nacistima ne možeš da raspravljaš i da ih racionalnim argumentima ubediš da stvari počnu da gledaju na tvoj način. Kad kreneš da pričaš o holokaustu kao o očiglednom zlu, naciststa će možda da kaže ’Oh, pobili su sve Jevreje? PA TO JE SJAJNO!’ Ako ikada sretneš inteligentnog nacistu, moraš da ga ubiješ.“
Zdarsky TAKOĐE dobija poene za pravljenje ove poente na elegantan i dostojanstven način, prikazujući scenu u kojoj jedan superheroj ubija svog protivnika, potpuno svestan šta ovaj čin znači u opštoj shemi svih stvari ali i da je to, na kraju dana, njegova dužnost, njegova odgovornost i njegov križ da ga dalje nosi. Ovo je jedna od najlepših scena u stripu baš zato što je velikim delom izvedena bez mnogo reči i objašnjavanja, prikazana slikom koja ima ikoničku snagu a opet prikazuje samo čoveka koji okončava život drugog čoveka i nije srećan zbog toga.
U nekim tehničkim terminima, Avengers Twilight je, dakle, i priča o ponovnom okupljanju „starih“ Avengersa, koji hoće da Ameriku spasu od nje same iako su matori, out of touch i Amerika im sve vreme govori ne samo da joj nisu potrebni već i da njihovo staromodno deljenje sveta na heroje i zločince, na crno i belo, danas više ne igra, da stvari nisu tako jednostavne i da se svet spasava mudrim planiranjem društvenog razvoja a ne letenjem unaokolo i boksovanjem sa Ultronom. Kraj „stare ere“ superheroja je ovde označen događajem koji je kasnije nazvan „Dan H“* i gde su Avengersi, u direktnom televizijskom prenosu, boreći se sa superzločincima poravnali sa zemljom pola Bostona. Svest da su superherojske borbe samo čarke unutar jedne insularne zajednice a da ceh plaća celo društvo je nekako preovladala u javnosti nakon ove tragedije i vreme heroja je okončano a stari Avengersi su zamenjeni aktuelnim timom Avengersa koji radi za američku vladu i uglavnom se bavi intervencijama na drugim teritorijama (a koje vesti po pravilu predstavljaju kao „humanitarne“). Thunderboltsi su, pak black ops tim koji radi prljave poslove i njega vlada šalje na Kapetana Ameriku i kolege kada postane jasno da su oni kredibilna pretnja za status kvo.
*neobično sličnim onome što smo videli u videoigri Marvel’s Avengers
Sve je ovo rutinski odrađeno, ali je i visokog kvaliteta. Zdarsky se veoma izšlifovao pišući Daredevila i onda je i Avengers Twilight jedan punokrvan akcioni triler u kome se stari prijatelji moraju ponovo ujediniti kako bi pobedili u najvažnijoj borbi svojih života. Kako je ovo ansambl-strip, prostora za neka opširna zaranjanja u likove i nema tako mnogo, ali Zdarsky je vrlo solidan u radu sa Marvelovim ikonama, od Kapetana Amerike preko Iron Mana i Thora pa do Kamale Khan, Lukea Cagea i Wasp, uspevajući da svima da jasne, distinktne karakterizacije, kao i da preovlađujući ton melanholije (posebno naglašen na početku stripa) ne učini čitavu stvar previše otužnom za čitanje. Na bis uvodi i novog Hawkeyeja i ovo je ODLIČAN lik sa potencijalom za sopstveni serijal ako iko ikada bude hteo da radi spinofove u ovom univerzumu.
Ambicioznoj priči je bio potreban i ilustrator visokog profila pa je Španac Daniel Acuña ovde uradio olovke, tuš i kolore (Joe Caramagna je radio letering ali to ste skoro pa unapred znali). Acuña je stara, iskusna kajla superherojskog stripa sa dve decenija rada prvo za DC a onda za Marvel i mada sa njim uvek znate da će isporučiti, Avengers Twilight mu je sigurno jedan od najboljih radova. Naprosto, vidi se da je ovde Marvel bežao od bilo kakvog kompromisa pa u ovom šestodelnom serijalu nema epizoda koje bi crtao ili tuširao neko drugi kako bi se stiglo na vreme za dedlajn, a mislim i da se vidi da je Acuña radio neužurbano, sa dovoljno vremena da promisli i postavi kompozicije, a onda i dovoljno vremena da svaka tabla dobije vrhunski rad i u domenu crteža i u domenu kolora.
Acuñin stil je onda spoj slikarske ekspresivnosti, sa MNOGO rada sa kolorom i efektima, i sigurne stripovske naracije, sa veoma dinamičnim, energičnim crtežom ali i kinematskim, ikoničkim kompozicijama kada je to potrebno. Akcija je partikularno moćna, a gde Španac poseže i za radikalnijim rešenjima u samom lejautu, uspevajući da dinamizuje prikaz a da ne kompromituje njegovu jasnoću. Ovo je onaj idealni spoj kinematskog, slikarskog i stripovskog u kome realističnost likova ne oduzima tim istim likovima klasičnu stripovsku elastičnost, gde detaljni rad sa teksturama i svetlima pojačava atmosferu umesto da sve izgleda kao da je modelovano u nekom 3D programu, gde se čak i Caramagnini oblačići sa tekstom i titlovi perfektno uklapaju u kompozicije i u eksploziju boja na tabli.
I onda, kad Acuña nacrta takav prizor kao što je superheroina veličine solitera, kako hvata raketu sa nuklearnom bojevom glavom u letu, teško je ne ustati i ne aplaudirati.
Avengers Twilight je, rekosmo na početku, strip koji se MOŽE čitati i kao samo kompilacija već viđenih scena, zapleta i njihovih razrešenja ali ovo je uprkos svemu ipak PREVIŠE reduktivno čitanje. Iako možda ne najbolji superherojski strip koji je izlazio ove godine, on je dovoljno emotivno nabijen (pogotovo ako ga čitate kao „poslednju priču o Kapetanu Americi“ što u suštini on jeste), dovoljno politički pismen i dovoljno grafički izvrstan sa svojom kombinacijom atmosfere i akcije da spada u obavezno štivo za svakog propisnog Marvel zombija. Pa ako ste taj zombi, ili zombijevskog roda, izvolite po kolekciju na Amazon.
