Bad Boys: Ride or Die, četvrti film u sada već trodecenijskoj franšizi koja je od dvojice komičara napravila uverljive akcione heroje a mladim crnim gledaocima možda i ponudila iznenađujuće cool fantaziju o tome da rade sa, jelte, „ove“ strane zakona, je zapravo DOSTA DOBAR. A to možda i nije morao da bude. Prošli Bad Boys, Bad Boys For Life je bio i prvi urađen bez Michaela Bayja u režiserskoj stolici i mada je uhvatio poslednji voz pred pandemijska zatvaranja bioskopa, uspevajući da u prvih par meseci 2020. godine nazida dovoljno zarade da serijal ostane kredibilan komercijalni predlog, naredni period bio je obeležen nesigurnošću, lutanjem, pa malo i skandalima.
Režiseri ovog filma su preko, kod Warnera imali tu nesreću da im se završen i – po reakcijama test-publike solidan – Batgirl film baci u đubre zarad umanjenja poreske osnovice, a što im je bio drugi veliki projekat u pola decenije koji nije ugledao svetlo dana (prvi je bila televizijska serija po stripu Scalped Rajka Miloševića Gere i Jasona Aarona gde su Adil & Bilall režirali pilot epizodu), što se može sasvim legitimno tumačiti kao zla sreća. Onda je Will Smith lupio ONU šamarčinu Chrisu Rocku (koji je, da zapišemo, to malo i zaslužio, iako smo naravno protiv toga da publika fizički napada komičare kada joj se ne dopadne njihov šou) i time obezbedio da ga svako mlađi od 25 godina sada prepoznaje isključivo kao onog lika koji je na dodelu Oskara poneo samo snažnu desnicu i puno zlovolje. Martin Lawrence je, sa svoje strane imao neuspešan pokšaj krosovera u žanrovski film izvan komedije i kada se sve to skupi na gomilu Bad Boys: Ride or Die, kod nas korektno preveden kao „Sve ili ništa“ je zaista delovao kao možda poslednji veliki juriš ispranih nekadašnjih zvezda kojima Jerry Bruckheimer daje još jednu šansu da ih makar zapamte po jednom velikom promašaju radije nego da izblede u ništavilo.
I, mislim, da li je velikom producentu ovaj film uopšte bio potreban? Bruckheimerova i Simpsonova kompanija je već ove godine imala film sličnog žanra ali iz uspešnije franšize, Molloyjev Beverly Hills Cop: Axel F, koji je koštao šezdeset miliona dolara više od Bad Boysa, išao direktno na Netfliks, ali nije bio osedlan skandalima. Bad Boys: Ride or Die, sa sve svojim R rejtingom je u ovoj vizuri delovao kao skoro nepotreban eksperiment sa povampirenjem dve posrnule karijere u epohi u kojoj više ni superherojski film nema garantovanu gledanost i gde publika kao da se već malo i zamorila od silnih serijala.
No, belgijanski duo marokanskog porekla, Adil & Bllall (Adil El Arbi i Bilall Fallah) je isporučio jedan iznenađujuće propulzivan akcioni film koji nekako uspeva da žonglira i komičnim materijalom, i da ušnira neviđenu količinu „lorea“ serijala u narativ, i da pruži vrlo majklbejevski režiranu akciju u svojih nekoliko set pisova, kredibilno nudeći mrvicu prljaviju alternativu Dieselovom serijalu Fast & Furious. Ova su dva čoveka svoje ime izgradila radeći niskobudžetne filmove o belgijskim gangsterima iz manjinskih grupa, ali sada u ovoj franšizi imaju isti broj filmova kao i Michael Bay i ako u nju ne donose ništa prepoznatljivo SVOJE, onda makar taj pastiš Bayevog glossy, glamuroznog akcionog krimića rade sa puno uverljivosti.
Ride or Die počinje možda i prenaglašeno komično, uspostavljajući kao glavnu temu taj protok vremena i starenje svojih protagonista. Lawrenceov Marcus je bespomoćno navučen na junk food i, kad se to ukombinuje sa stresom policijskog posla i podizanjem velike porodice, nije neko iznenađenje da nasred svadbe svog najboljeg druga on pretrpi srčani napad koji ga ostavi u životu ali ga i provuče kroz psihodeličnu „vision quest“ halucinaciju koja u njemu probudi spiritualnost, pročisti mu pogled na svet, udahne mu novu, pozitivnu, ali i malo maničnu energiju. Marcus se, naravno, onda do kraja filma ponaša kao da je sve oko njega predstava a da je on režiser i Lawrence, uz mnogo karakterističnog kreveljenja i glumatanja sasvim pristojno – i bez zlobe – parodira nju ejdž spiritualnost i sa njom povezane odluke u životu.
Sa druge strane, pomenuti najbolji prijatelj, Smithov Michael se, kako rekosmo, ovde ženi. U Bad Boys For Life se desilo mnogo toga da pomeri Michaelov status kvo sa mesta na kome je bio u prva dva nastavka – otkrio je da ima sina a koji je profesionalni ubica za meksički kartel, skoro je umro – pa je ovde on stariji, mudriji i spremniji da se malo primiri, ženeći se svojom fizioterapeutkinjom (britanska glumica Melanie Liburd) – ali naglašavajući da je u pitanju fizioterapeutkinja, pošto, jelte, pravi muškarci preziru psihoterapiju i pomisao da imaju potrebe za ikakvim intervencijama vezanim za mentalno zdravlje – ali onda, ironično, vidimo kako tokom filma ima napade panike vezane za sav taj PTSP koji se nakupio kroz skoro trideset godina života na ivici noža.
Ride or Die, dakle, manifestno pravi odmak od „playboy cops“ rutine originalna dva filma i svojim protagonistima daje makar malo prostora da reflektuju o svojoj ranjivosti, propadljivosti, smrtnosti, ali ovo, da se neko ne zabrine, na kraju dobija svoje pančlajnove u isključivo funkcionalnom smislu uzbudljivih preokreta u finalu, i neke dublje analize psihologije i fenomena (toksične) muškosti vezane za rad u policiji koji podrazumeva brza kola, mnogo nasilja, stalno držanje pištolja u ruci, nema. Adil & Bilall se ovih „ozbiljnijih“ tema dodiruju tek koliko je potrebno da film dobije patinu i prizna protok svog tog vremena i to je na kraju sasvim u redu jer je emotivno težište ionako pre svega vezano za odnos Michaela i njegovog vanbračnog sina Armanda (Jacob Scipio, još jedan britanski glumac a koji je, eto malo trivije, glumačku karijeru započeo sa svega devet meseci) koji ovde dobija priliku za iskupljenje i veoma je solidno koristi.
Uopšte, nakon pomalo isforsiranog otvaranja filma sa nastojanjem da se pokaže kako tandem Smith/ Lawrence i dalje ima svoju komičnu, šmekersku hemiju, i uspostavljanjem glavnog negativca koji je, uprkos dobrom izgledu Erica Danea, prilično bledunjav, film dolazi na pravu radnu temperaturu tek kada se Marcus i Michael – ponovo – zateknu sa pogrešne strane zakona, progonjeni od strane policije, US Maršala, ali i svih bandi grada Majamija, zarobljeni u oštećenom helikopteru koji se ruši u močvare Floride. Gacanje po baruštinama i skupljanje drva da se noću ogreju, pa onda susreti sa bayo rednekovima su, naravnom, omaži ozbiljnijim filmovima nego što je Ride or Die, ali OVAJ film ih koristi da se poradi na odnosu Michaela i Armanda i kada onda oni budu prinuđeni da sarađuju u eksplozivnom finalu i veruju jedan drugom iako su celog života bili na suprotnim stranama, to je zarađen, solidan narativni luk, ne najmanje na ime kvalitetnog Scipiovog projektovanja antiherojske harizme.
Scenario i generalno uspeva da nam proda tu ideju da na kraju mala grupa nepotkupljivih pandura, sa sve osuđenikom na doživotni zatvor, mora da nasrne na omanju vojsku kartela, kako bi se spasli kidnapovani članovi porodice, sve postavljeno u napušteni akvapark na Floridi u kome, legenda kaže, i dalje luta ogromni albino aligator, i da je to sve nekako logično finale za film koji je do tog momenta body count već digao na iznenađujuće visoke vrednosti. Adil i Bilall možda sa Bad Boysima nisu ušli preduboko u psihologije i filozofije na koje scenario aludira, ali jesu uspeli da jednu besmisleno zamršenu priču o kartelu koji smešta igru VEĆ pokojnom policajcu (Joe Pantoliano čiji se lik ovde pojavljuje putem magije video snimaka urađenih pre svoje smrti u prethodnom filmu) i nekako na kraju targetira porodice dva čoveka koji su izgubljeni u močvarama Floride, dovede do jednog shvatljivog finala u kome je jasno ko je gde i za šta se vodi borba, i da gledalac samo treba da se zavali i navija.
Ride or Die je svakako pravljen po formuli i na kraju krajeva scenario (Chris Bremner i Will Beall) je napisan tako da se naprave logični nastavci, komentari ili refleksije na gotovo sve što je prethodni film uradio, pokazao i rekao, ali on ima i tu majklbejevsku podmazanost u pripovedanju, jedan efikasan, ekonomičan tempo naracije u kome se radnja nikada ne usporava toliko da nam se zapreti dramskim sadržajem, a da opet likovi ne budu puke karikature bez dubine, kako deluje da će biti na tom vrlo isforsirano komičnom početku.
U vizuelno smislu imamo posla sa nečim što je ipak značajno više od pukog odrađivanja posla pa i od pukog omažiranja Bayja (koji i ovde dobija kratak, blink-and-you-miss-it kameo). Režiseri su fotografiju ponovo poverili svom starom saradniku Robrechtu Heyvaertu a kome glamur Majamija i na momente praktično videoigračka akcija podjednako dobro idu od ruke. Bayjevi Bad Boys filmovi su programski bili rađeni da kreiraju fantaziju o asertivnim, nezaustavljivim crnim pandurima koji ne igraju nužno BAŠ po pravilima ali su obdareni nepogrešivim etičkim čulom, dok sa druge strane imaju život luksuza sa porodicama i prijateljima koji ih vole. Plaže Majamija, bazeni, kokteli, kupaći kostimi i žurke sa kubanskom muzikom su bili značajni za identitet prva dva filma isto koliko i količina metaka što su ih Smith i Lawrence ispalili ka *pravim* lošim momcima, a reinvencija dvojice televizijskih komičara kao akcionih heroja koji nikome sem svojoj savesti ne polažu račune i imaju nepoljuljan respekt od strane svojih najbližih (kolega, familije, čak i šefova) na kraju avanture je, kako rekosmo, ponudila, pogotovo mladoj crnoj publici, jednu aspirativnu fantaziju.
Heyvaert i ostatak vizuelnog departmana produkcije ovog filma se onda ne igra sa uspostavljenom formulom i Bad Boys: Ride or Die izgleda onako kako ste upamtili i stare filmove, sa gradom koji je prelep, vodom koja je neodoljiva, ljudima koji su svi kao glumci i manekeni. Ovde nema pandurskog nihilizma i luzerstva i Majklovi i Markusovi stanovi (odnosno kuće) su prostrani habitati za velike familije, učinjeni još prostranijim korišćenjem sočiva koje ih često prikazuje u vrlo širokom apsketu, sa vrlo jakim švenkovima kamere levo i desno. Adil & Bilall, naravno, znaju i koja je godina i da je gledanje stvarnosti preko ekrana primarni način na koji ogroman deo publike uopšte stupa u interakciju sa stvarnošću, pa primetno veliki broj scena ima u sebi ekrane preko kojih se odvija komunikacija, ili preko kojih se posmatra akcija. U jednom od akcionih hajlajta filma imamo scenu koja bez reza prikazuje prelazak sa strima nadzorne kamere u dinamični rad kamere koja je na patosu, među glumcima, a gde Marcusov zet, Reggie, ubija petnaest ljudi u jednoj izvrsno koregrafisanoj, tečnoj demonstraciji moći.
I mada onda finale filma ne može da ima baš isti nivo ekstatične, all-bets-are-off katarze kakvu je predstavljala invazija na Kubu iz poslednjeg Bayjevog nastavka, desant na napušteni akvapark, sa sve dronovima, snajperima, ali i dobrom, starom borbom noževima – u veličanstvenom R rejtingu gde se sečiva zabadaju u meka tkiva bez imalo milosti ali sa mnogo profesionalne ljubaznosti – je prilično dobra zamena. Kada onda Michael biva stavljen pred nemoguć izbor da bira hoće li mu umreti žena li najbolji prijatelj, njegovo rešenje je utemeljeno na poverenju u prijatelja koje nadilazi racionalno i povezuje sva parodiranja spiritualnosti, reinkarnacija i one-with-the-universe diskursa iz dotadašnjeg toka filma u jedan ludo smeli stant na kraju.
Možda smo i mi, zajedno sa Lawrenceom, Smithom i ostatkom ekipe samo imali sreće da smo dobili zabavnu, tobogansku vožnju starim akvaparkom koja ne ide DUBOKO ali ide brzo i glatko, i možda je sada pravi trenutak za stari ansambl da se pokloni i dostojanstveno povuče, ali… Armando i ostali mlađi likovi u filmu su se ovde pokazali vrlo solidno i nekako mi se čini da ovaj serijal ima još goriva u rezervoaru. Ko je TO očekivao?
