E, pa tako, Nicko McBrain je završio svoju više od četiri decenije dugačku karijeru sviranja u Iron Maiden i svi mu se kolektivno zahvaljujemo na oblikovanju zvuka i karaktera najvećeg metal benda u istoriji. Nicko je veoma poseban bubnjar i biće čudno slušati Maiden bez njega,ali ko mu, posle toliko godina svirke, a poslednje dve nakon moždanog udara koji je pretrpeo, može zameriti što hoće da ode u zasluženu penziju? Hvala, Nicko, na svemu, i, uostalom, lepo je za promenu muzičara ispratiti u mirovinu a ne na onaj svet. A mi da poslušamo šta je bilo novo ove nedelje.
Grci Northern Breeze postoje od 2000. godine a prvi album izašao im je još 2007. Dosta su čekali do drugog, ali evo, Shade of Oblivion je tu i simpatičan je. Ovo je kombinacija vrlo helenskih melodija i harmonija sa trešerskom svirkom i ovo je blek metal najviše po toj slobodi sa kojom spaja različite uticaje i ideje. Ima to stila a produkcija je iako ne SJAJNA, osvežavajuće čista. Prija:
Maležani Huthamah su ekstremno sirovi i agresivni na svom ovogodišnjem demo snimku, al da budemo fer, demo se zove Warpath of Misanthropy a ne Path of peace and Brotherly Love (ped stop). Mislim, melodično je to, dakle, spada u moderniji blek metal gde nema rifova nego se samo smenjuju sjetni akordi ali je zvuk jako jeftin, sirov, podrumski odstojao a svirka je do poslednjeg milivata snage i poslednje kapi krvi. Pošteno:
Luring iz Pensilvanije u mom srcu imaju rezervaciju već na ime toga da im se bubnjar zove Necroblaster. Mislim, to je kul. Bend inače snima za Iron Bonehead i njihov treći album u nepune tri godine je naslovljen Malevolent Lycanthropic Heresy, sa osam pesama sirovog a monotonog blek metala. Mislim, ne ni mnogo maštovitog, ali Luring vole da prave preteću, bolesnu atmosferu i ako ste njoj skloni, ovaj album je prepun toga čemu ste skloni. Ima i nekih melodija, onako, epski-melanholičnih, sve u jako muljavoj produkciji i, mislim, ko voli, ovo je dobro:
Kolumbijski Evil Nerfal imaju zanimljiv pristup blek metalu na svom četvrtom albumu, Fénix Lucifer. Ovo je u ideološkom i tematskom smislu propisan okultni i satanistički blek metal, sa sve zvjerskim vokalom i blastbitovima, ali u harmonskom smislu i uopšte po pitanju rifova, tema, aranžiranja, njihova muzika koristi mnogo melodije bliže heavy metalu i klasičnoj muzici, a onda i ritmove iz death metal i grindcore arsenala. I to nije veličanstven haos nego je samo veličanstveno. Solidna produkcija takođe i ova manična svirka se sluša sa apetitom.
Ancient Torment su sa Rod Ajlenda a EP Force Me Upon Death ima dve pesme, al traje petnaest i kusur minuta. Ovo je blek metal dosta visoke kakvoće, sa pesmama koje idu u ozbiljne juriše ali u njima i istrajavaju, nudeći hipnoptičku repetitivnost i blagoslovenu monotoniju pri respektabilno visokim brzinama. Pritom, ovo se svira LJUDSKI, dakle, nema programiranih bubnjeva, gitare PRŽE rifove a vokali su razgovetni a bolni. Dobar i miks, tako da, navalite:
Poljski kvartet Runopatia aktivan je od 2008. godine i ima jedan album iza sebe, izašao 2018. Nisu mnogo aktivni, ali novi EP, Archaistia je dosta dobar i nadam se da označava početak dinamičnije faze benda. Ovo je avangardni blek metal sa dosta odlika generalnog poljskog blek metala – melodija, melanholija, visoka tehnička ekspertiza – i sa tri pesme koje se ne drže ko pijane plota uobičajenih blek metal tropa. Ume da bude i premelodično za mene, ali je dobro:
Britanski An Axis Of Perdition nisu album snimili od 2011. godine pa se čuje da se za Apertures nakupilo ideja, materijala, strasti. Ovo je kombinacija industrial metala, čak i ambijentalnog materijala i blek metala i to sve ide jedno uz drugo kao maline, kupine i biljna šlag pena. Da se guta, da se preteruje, da se uživa. Ali ozbiljno, pesme su dobre, zvuk okej, vredi:
Naravno da Italijani Suicidal Anxiety sviraju depresivni, suicidalni blek metal, ali ovo nije jednočlani bend i utisak je da su muzičari, njih petorica, omirisali unutrašnjost studija da bi snimili svoj debi album, Alone in the Cosmic Desolation. I to je odmah, jelte, bolje, naročito jer se neko potrudio da ovde napiše prave rifove i teme i onda mi ni ne smeta melodičnost i atmosferičnost ove muzike. A ni jeftina, vrlo garažna produkcija. Bend trese MOMAČKI i ovo čoveka može da zabavi:
Amerikanci Beneath Moonlight na istoimenom albumu (koji izlazi tek dvadesetog) nude umiljat melodični, vampirski blek metal sa sve klavirom u postavi. I to se baš izrazito srećno uklapa, sa aranžmanima koji su progresivni ali sa muzikom koja je suštinski old school krljčina, jednostavnim, vrištećim vokalom, jeftinim, dosta prirodnim miksom. Iznenađujuće ugodan album:
Hahah, sladak je debi album australijskih Varsmott. The Inevitable Destruction of Humanity je ploča brzog, prljavog, nestašnog black metala koji nema pojma o modernim trendovima u toj muzici i samo roka iz sve snage sve vreme. I dobro je to, ljudi sviraju LJUDSKI a produkcija je sasvim adekvatna za ovaj apsolutni juriš i paljbu iz svih oružja. Plus, ahahah, kakvi vokali! Plaćate koliko hoćete:
Naravno, ima MILION bendova sa imenom Genocide ali samo jedan iz Dominikanske republike. Debi album ovog kvinteta, Hidden Prophecies (ko god da im radi Bandcamp stranicu, zaboravio je jedno P u drugoj reči) je možda „atmosferičniji“ nego što ja volim, ali ovo je i dalje sasvim okej blek metal sa poštenom, srčanom svirkom, ne naročito dobrim ali ipak koliko-toliko ŽIVIM miksom i trudom da pesme budu raznovrsne. To moram ceniti pa evo:
Ne znam šta bi značilo Blazemth ali ovaj španjolski bend aktivan je već trideset godina i ako oni znaju, to je meni dovoljno. Novi album, Gehenna, tek drugi za ovaj andergraund kombo, donosi mračan, muljav blek metal sa okultno-satanističkom dispozicijom i vrlo tr00 zvukom. Što kažu, nije originalno ali je autentično, i ta kombinacija svirepog rokanja i sjetnih melodija ovde dobro pali:
Šveđani Mörk Gryning imaju novi album, Fasornas tid, ponovo za Season of Mist i ova nova inkarnacija ove postave snima vrlo pitke, prijatne ploče. Ovo je melodični blek metal, ali sa teškim, debelim zvukom koji vuče na geteburški death metal, pa i sa dosta death metal rifova u svm asortimanu. Naravno, bend je iz Štokholma, ali aktuelni članovi imaju zaista dosta iskustva sa death metalom i cela ta kombinacija dolazi prirodno, sa lepim, maštovitim kompozicijama i agresivnom, kvalitetnom svirkom:
Rusi Zverzost su prošle godine imali odličan demo koji mi je privukao pažnju pa sam sada sa zadovoljstvom poslušao debi album, Мракоуст. Bend sebe sada reklamira više kao blek metal ekipu pa ih zato stavljam u ovu sekciju mada je istina da u muzici i dalje ima dosta hardcore uticaja i to je SJAJNO iskombinovano. Pesme su kratke brze i eksplozivne, ali je rad na rifovima, temama pa i atmosferama ubedljiv i ovo je okretna, zabavna ploča za svakog ko ceni ekstremni metal i njemu srodne zvuke. Produkcija vrlo solidna a cena od koliko date je posebno fer. Ovo se ne propušta:
Idemo sada na stoner rock, doom metal, sludge metal, hard rock i psihodeliju. Megaton Communion su iz Ohaja i to je pustinjski/ stoner rok sa daškom alternativnog roka, da samo malo zamiriše. Album Red Sky Warning je dosta tripozan i prštav ali pesme su propisni heavy rock komadi od 4-5 minuta i bude to sasvim lepo ako ne sad nešto ORIGINALNO. Pitko je:
Astral Magic ponovo sarađuje sa Shaneom Beckom na novom albumu, Echoes from a Star Cluster, i to je jako lepo. Neke od pesama su već imale originalna izdanja na Beckovim albumima, ali ovo su nove verzije a tu je i gomila novog materijala i ako vam treba ULTRA prijatan album svemirske psihodelije, ne treba dalje da tražite. Ovo su veoma lepo spravljene, ugodno prpducirane kosmičke sanjarije, povremeno sa Beckovim spoken word upadima i, pa, kao i sva Astral Magic izdanja, IZVRSNO je:
I na albumu Wizard’s Euphoria imamo saradnju između Astral Magic, Shanea Becka, ali i Scotta Hellera i Jonathana Segela. Ovaj album je, hajde da kažemo, bliži prog roku od uobičajene Astral Magic ponude i to je IZVRSNA promena smera. I dalje je sve to vrlo psihodelično, vrlo „spacey“, ali je i sveže, inspirisano i izvrsno:
Six Months Of Sun iz Ženeve rokaju nisko naštimovani, nestašno, metalizirani stoner rok na albumu Creatures. Nije to neka najoriginalnija muzika na svetu ali su pesme dobre, trojka ima odličnu hemiju i bez pevanja, a teški rifovi se lepo kombinuju sa gruvom ali i sa izletanjima u praktično blek metal. Odlično je:
Weapon of Pride, trojka iz Feniksa u Arizoni je, kažu oni „excited audiences with their heavy riffs, thrashy tempos, and old school vibe“. Ajde, dobro. Album Beneath the Surface i jeste negde imeđu stonerskog gruva i trešerskog, well, isto gruva i mada nije EKSTREMNO originalan, bend ima šmek i karakter. Nekako sve to zvuči nestašno i neobavezno a pristojno je:
Evo nam ponovo vesele ruske trojke, Tombweed, ovog puta na ful albumu. Naslovljen Come With Us i sa prvom pesmom koja se zove Let’s Go ovo je, jelte, eksplicitno pružena ruka da se uđe u magični (i… manični?) svet fuzza, opijata i horor fantazija, i ako Tombweed tu ne donose nekakav preterano originalni program pred slušaoca, barem zvuče autentično, prljavo i autentično prljavo. Gruverski, razigrano, namenjeno samo bolesnicima, ali nismo li svi mi pomalo bolesni? Plus, daje se po ceni od koliko sami odredite. Vredi!
Tu su, PONOVO, i Hollow Leg iz Orlanda, sa Floride, a i sa novim EP-jem, Echoes. Njihov sludge metal nije postao ništa manje ubojit sa protokom vremena i ove četiri pesme nude solidan gruv, težak ali ipak dovoljno topao zvuk i isto tako dovoljno bluzerske osnove da se ovo fino proguta i provari. Nema tu neke sad ambicije da se pravi teatar, Hollow Leg vole dobar rif i vole da tuku:
Finci Hope Is a Lie sebe opisuju rečima „slow, unhurried, and extremely bleak doom, post-metal, sludge, industrial and a pinch of grunge“ ali zaboravljaju da pomenu shoegaze. To se valjda podrazumeva u post-metalu? Enivej, istoimeni album je glasan (mastering grozan za moj ukus), ali emotivan, ekspresivan, heavy i ne smara previše. Može da se sluša:
Berlinci Voltron se, nažalost, na koncertima sigurno ne spajaju u jednog velikog borbenog robota, ali muzika im nije tako loša. Četvrti album, The Slow Dying Of Light je kombinacija doom i sludge metala sa melodičnijim post metal idejama i sve je to dosta karakterno i originalno. Produkcija isto prilično okej pa ako volite da je HEAVY al da ima i neku emociju, al da ne preteruje, ovo je prilično dobra zabava:
Deep River Acolytes su finski doom sastav a pošto ih izdaje Argonauta Records (u sadejstvu sa Octopus Rising) onda ja imam moralnu obavezu da to poslušam. I EP Procession of The Damned je veoma dobar, sa rokerskom, atmosferičnom muzikom, finim miksom, dosta melodije i melanholije ali ta antihrišćanska/ satanistička komponenta koju bend neguje sve vuče u originalnom smeru i vrlo se lepo to posluša:
III Naked je samo demo album sa pesamam sa albuma III tokijskih Hebi Katana. A njima već i album zvuči ko demo ESAMUPRAVU? Ali, opet, ko voli taj lo-fi stoner rok, ovo je zapravo veoma zabavno izdanje gde se čuje kako Nobu i ekipa traže finalne verzije pesama. I, uh, zapravo zvuči prilično dobro, sa finom separacijom instrumenata, dobrom gitarom, toplom, ugodnom dinamikom. I cena je koliko date, dakle doslovno ne možete da se zajebete:
Verovatno ne moram da vam prevodim šta znači Gyilkos na Mađarskom, a ovaj bend iz Budimpešte kolje vrlo agresivan ali i malo melanholičan sludge metal na svom EP-ju Mortality Echo. Sreća pa su pesme kratke jer je svirka NEMILOSRDNA. Ali dobra a i ima tu raznovrsnosti da ne bude monotono. Iako agresivnu muziku retko povezujemo sa nekakvom introspekcijom i reflektivnošću, Gyilkos nude baš to:
Kalifornijski Black Market Drugs veoma vole drogu i Black Sabbath pa su ih spojili u jedno. EP Valium 4 ima četiri pesme sirovog, faziranog stoner roka koje pored Sabata mogu da ubroje i mnoge garažne pankere iz sedamdesetih u svoje uzore. Nije mnogo pametno, snimljeno je jeftino ali je ŠARMANTNO a to je dobar kvalitet:
Britanci Dromos sviraju teškim, spori, fazirani doom metal kao ispuzao iz sveže iskopane grobnice. EP Dromos sa samo dve pesme ispuni petnaestak minuta vašeg vremena, ali je i dalje nekako nenametljiv, sa melanholičnim temama zakopanim ispod teškog zvuka. Sasvim pristojno:
Wolves Of Saturn su iz Drezdena a album the deserts echo and the peyote delusion im je, iz, jelte, album usplivao iz narkotičkih izmaglica i drogeraških sesija. Prijatan je to heavy psych sa gitaristom koji voli wah wah i urednom, finom ritam sekcijom. Zvuk čak nije naročito HEAVY, više je onako, prirodan i prodoran, a bend ima old school šmek i dosta karaktera:
Meksički doom-stoneri Okktli imaju novi EP, a pošto se isti zove Lado A, valjda će uskoro i Lado B. U svakom slučaju, ovde dobijamo četiri pesme bleksabatovštine na mezoameričkim podešavanjima i to je pitko i dosta dobro slikano. Vokali su daleko najslabiji element miksa pa je dobro da ih ima malo a pesme su dugačke i spore.
Ahhhh, još Gizzarda je jedini način da imamo dovoljno Gizzarda. Infest The Rats Nest Live (2024) je, jelte, oficijelni butleg benda King Gizzard & The Lizard Wizard snimljen na ovogodišnjoj turneji po Severnoj Americi. Naravno, po naslovu je jasno da je ovo kompletan album Infest The Rats Nest iz 2019. godine odsviran uživo, a to je i „najmetalniji“ album Gizzarda (ili je barem bio do Petrodragonic Apocalypse iz prošle godine). Enivej, znat već, ovo kida: Mars for the Rich, Organ Farmer, Superbug, i naravno, Hell. RAZVALJIVANJE:
Dalje je na redu thrash metal, speed metal, hardcore, grindcore und death metal. Italijani Violentor imaju, evo šesti album za trinaest godina i ovo je bend sa izgrađenim zvukom i karakterom. Na Burn in Metal su kompozicije, pak, prilično primitivne ali bendu se ne može ne priznati autentičnost i posvećenost. Ako vas privlači ideja thrash metala koji sviraju pećinski ljudi, uz to satanisti, ovo je za vas. A i za mene.
Visteria je solo projekat iz Poljske u kome jedna žena svira sve i opako se dere kad peva. Eponimni demo ima pet pesama sirovog speed metal panka – zapravo četiri i intro – i mada je sve to dosta sirovo, ovo je izdao Godz ov War Productions pa znate da nije PREVIŠE sirovo. Ali ima mnogo šarma:
Void Born iz Korka u Irskoj nisu isto što i kineski Voidborn. Ovo je kombo sastavljen od iskusnih muzičara koji sviraju u andergraund, jelte, okvirima, još od kasnih osamdesetih pa je i debi izdanje ovog projekta, minialbum In Throes Of Rage sa šest dvoipominutnih pesama, lepo patiniran. Stilski, to je onaj mračni ostrvski hardcore koji pamtimo iz kasnih osamdesetih pa i iz devedesetih, sa malo elemenata death i doom metala, ali sveden, okretan, simpatičan. Naravno, Void Born sviraju modernije nego što su to radili Amebix ili Antisect, al to je generalno to, sa možda prečistim ali OKEJ zvukom. Meni se dopalo a cena od koliko date svemu daje jednu MUST HAVE dimenziju:
Poljaci Misguided su negde između nekakvog hardkor treša i death metala. Album This is not Funny ume da baš pošteno pokrlja (Fooled Again!!!!!!!!) ali ima i taj superteški, nisko naštimovani death metal zvuk i meni je to prelepo. Cena koliko date a VREDI:
Oponente Interno su iz Ekvadora i njihov EP Nigredo Vol.1 prekida skoro deceniju dugačku diskografsku pauzu. I to kako! Ovo je prvoklasan thrashcore/ crossover, sa četiri razbijačke, energične pesme, izvrsnom produkcijom, kvalitetima koji svedoče o iskustvu i kilometraži. Izvrsno:
Bouzze su iz Indonezije i njihov teški, metalizirani hardkor, kako sami kažu: „blends beatdown and breakdown elements, wrapped in a modern hardcore vibe“. Osnovani prošle godine, sada sa EP-jem Against ‘Em nude pet pesama teškog gaženja, ALI SA SMISLOM. Mislim, gruv koji Bouzze valjaju je kvalitetan, rifovi su odlični, pevanje je pristojno i ovo je moškorčina za sve kojima je pit karate najvažniji element očuvanja fizičkog i mentalnog zdravlja:
НаУбой je ruski, koliko se da shvatiti, jednočlani hardkor projekat aktivan od 2013. godine. I, ako je EP Репродуктивный долг reprezentativan za njegov zvuk, FENOMENALAN je. Ovo su dve pesme razularenih heavy metal gittara preko D-beat matrice, sa puno melodičnih ukrasa, a sa nezadrživom energijom sprinta unapred. Vokali su jednostavni, sirovi a ekspresivni, zvuk jeftin a savršen a cena od koliko date je tek vrlo fer. Ne propustiti:
Iz Budimpešte dolaze Heartlapse a njihov EP Lethargy kombinuje metalcore i posthardcore i mada stilski možda nije sve po mojim preferencama, muzički, izvođački pa i produkcijskji se ovde nema šta zamjeriti. Materijal se bavi ekstremnim mentalnim stanjima pa je i muzika adekvatno rastrzana i tenzična a zvuk je disciplinovan, ne mnogo dinamičan ali opet lepo miksovan i finih boja. Okej je:
Double Me / EddieXMurphy split je, jelte, split album bendova Double Me (pretpostavljam Nijemci) i EddieXMurphy za koje znam da su Italijani. Iako EddieXMurphy imau jače ime, njihov zvuk je prljaviji, i muzika bliska noisecoreu u tradiciji ranih Cripple Bastards, Wretched itd. No, ni Double Me nije loše ime a njihova muzika je disciplinovaniji, tehničkiji powerviolence i KIDA. Mislim, sve je odlično na ovom splitu, i on zadovoljava sve ukuse:
Whispers su iz Bangkoka a Yom-Ma-Lok je minialbum sa sedam pesama apsolutno razaračkog, mračnog i gruverskog hardkora. Ovo je za ’90s frikove koji su voleli gangsterski moshcore Madballa i Pro Paina ali su još više odlepili kada su čuli Integrity i Whispers isporučuju savršeni lom i produkciju. MOĆ:
Da ostanemo u približno istom delu sveta, tu su singapurski Hex sa EP-jem God Takes The Souls Of The Dead And Damned. Naslov je MONUMENTALAN, a ovde imate samo tri pesme, no, to su tri pesme strahovito teškog, sporog gaženja. Ovo je thugcore na ivici doom metala, spor, masivan, nemilosrdan. Dobar zvuk, odlično pevanje i još Bolt Thrower majica na pevačici, PRELEPO:
Noveno Círculo odnosno Ninth Circle iz Ostina u Teksasu kombinuju pank rok i blek metal i to je vrlo slatko. Najnoviji EP, Twisted Life, Twisted City / When Doves Can’t Fly ima dve pesme energične rok muzike sa blek metal ukrasima i zvuči jako kvalitetno, sa finim miksom, energičnim tempom i maštovitim gitarama. Užitak:
Night Riot Radio iz Bostona su street punk bend koji pravi muziku, po sopstvenim rečima, za radničku klasu. Divni ljudi a i EP What’s Left of Us, koji se direktno bavi odumiranjem te iste klase, je prelep. Ovo su četiri čvrste, energične pesme negde između klasičnog pank roka i street metala i sve je jako lepo, produkcija, svirka, etitjud. Uživanje:
Vice Squad kažu da je prekasno da budete normalni I NISU U KRIVU. Novi EP, It’s Too Late To Be Normal ima četiri pesme optimističnog, energičnog pank roka da vas malo izvuku iz depresije u koju tonete NE UVEK SVOJOM KRIVICOM. Dve su novi studijski komadi a dve koncertni snimci na kojima se SKORO NIŠTA NE ČUJE. Pank rok:
Najbolji pank rok ove nedelje isporučuju Psychic Vampire iz Mineapolisa, čiji EP Lobotomized sa četiri pesme pakuje strahovito mnogo energije u malu zapreminu. Ovde su gitare hrskave i zapaljive, ritam je energičan, pevanje promuklo i moćno. Bend ima zdrav, prirodan a jako distorziran zvuk, mastering je radio maestro Will Killingsworth, dok su pesme fino raznovrsne, od atmosferičnijeg panka do hardkor treša. Savršenstvo:
xTHEOPHILUSx je onaj baja iz Poljske koji se loži na Isusa ali pravi odličan thrashcore. Novi EP, ...przed burzą je skloljen od restlova materijala koji je spreman za dolazeći album i ovo je šest pesama vrlo kompetentnog thrash/ crossover rokanja, sa odličnom produkcijom i vrlo solidno napisanim pesamama. Plus, sve ovo ima KARAKTER. Beng jor hed!
Bathed in Sin sviraju teški, metalizirani hardkor. Momčad iz Glazgova ima EP Whispers of the Blade sa četiri pesme solidnog gruva, ali i malo „progresivnijih“ gitara, koketiranja sa thrashom. Dakle, nije ovo samo ulični, gangsterski hardkor, nego tu ima svakojake nadgradnje i prožimanja sa drugim stilovima i, uz dobru produkciju se to fino presluša:
Under Negative Mind trpaju kombinaciju death metala i hardkora koja bi trebalo da zadovolji obe populacije u publici. Na EP-ju Fury and Ashes ima i old school rokanja i modernijeg gruverskog/ beatdown gaženja, lirička tematika je pametnija od proseka a produkcija i svirka su na solidnom nivou. Moš iz treš!
EP Ridden With Disease istoimenog škotskog benda je kao da su vas ubacili u mešalicu za beton sa najneraspoloženijim divljim veprom na svetu. Koja je ovo muzika? Evo bend sam nudi uslužan opis: „bashing you over the head with a rotten pick ‘n’ mix of Death, Black, Sludge metal and Grindcore sensibilities, they present a soundscape that is as brutal and unforgiving as it is just downright nauseating.“ Pa vi vidite:
Debi album bostonskih Lifeless Dark je sniman nekoliko godina ali vredelo je truda jer je ovo perfektna smeša crust punka i thrash metala, jedna uzvitlana, olujna kanonada rifova i bubnjeva, sa besnim, prodornim ženskim vokalom. Forces of Nature’s Transformation, kako glasi naslov ovog izdanja je i podugačak opus, sa devet pesama u više od četrdeset minuta svirke ali bend se ozbiljno potrudio oko pesama i produkcije pa nije preterano reći da smo dobili samo krtinu. Izvrsno:
Gllazgovski Fatal Collision nisu unapredili zvuk za četiri godine otkada sam ih poslednji put čuo. Novi EP, Razor Tail je više punk-thrash, i to sirov, garažni, a manje se tu čuju NWOBHM uticaji od onomad. Nemam zamerki, naslovna pesma je pošten pitstarter, onako, starinski krosover hit, a ni ostale nisu loše. Objektivno, produkcija je krš ali je MNOGO slušljivija od nekih stvari na koje se niže dole žalim:
Australijski The Spewed su svoj EP nazvali Songs that will ruin your life ali mislim da sebi daju malo previše kredita. Mi svoje živote upropašćavamo na mnogo manje kreativne načine. No, muzika je okej, ovo je solidan, i dosta originalan grindcore koji, iako ima prostora za humor, najviše šalje poruku disocijacije, otuđenosti, nihilističkog posmatranja sveta iz pozicije u kojoj empatija nestaje. Ali ne i emocija, strast, energija. Solidno!!!!!!!!!!!!
Finci Hautajaisyö za ovu godinu samo EP, En murru en taivu, ali je taj EP odličan. Ovo su četiri pesme razaračkog death metala koji ne mrsi, da prostite, muda, nego roka, sa solidnim zvukom, furioznom svirkom i jednom ubedljivošću koja svedoči o kilometraži i iskustvu. Bend postoji desetak godina ali njegovi čalanovi rade sa dosta drugih postava i ovo je naprosto beznaporno odlično, bez komplikacija, sa puno energije:
Iz finske su i Boreal Grave i njihov brutal death metal je nekako simpatičan, drag, jednostavan za razumevanje. Minialbum I Am Your Bane sa šest pesama ne pokušava da vas smrvi u prah već zapravo nudi dosta gruva i prilike za ples, a Boreal Grave dobro kapiraju da kada imate ovako brutalan i napucan zvuk, treba da pravite puno rupa u njemu da uđe vazduh. Drugim rečima, ovo je death metal sa DOSTA deathcorea u sebi ali je nekako ispao prilično dobar za mene:
Francuzi Liquid Flesh su vrlo pošteno bend osnovali da bi mogli da sviraju relaksiran old school death metal. Umorni od komplikovanih kompozicija u svojim matičnim bendovima, ovo su zamislili kao „Unchallenging music for drunk musicians“ ali novi EP, Vestiges Abrutissants svejedno puca od šarma. Jeste to jednostavno, ali rifovi su dobri, svirka srčana, zvuk pristojan i čovek ne može a da se ne ubaci u gruv svim srcem. Lepo, sa sve obradom Entombeda na kraju:
Što kažu mangupi na JuTjubu, ja sam jednostavan čovek, kad vidim da je izašao novi Wharflurch ja skinem pantalone. Spored & Gored je, pak, split EP između ekipe sa Floride i Fluids iz Arizone i oba benda nude ono zbog čega ih volimo. Wharflurch imaju dve pesme drogiranog, zombifikovanog, psihodeličnog death metala a Fluids četiri komada podrumskog goregrinda izmešanog sa malo, uh, hip-hopa. Gutaj, ne zapitkuj:
Ruski Cryptic Conversion imaju drugi album, From the Oblivion i to je brutal death metal sa dosta melodije, a što nije česta kombinacija a još manje je često da se tako nešto meni dopadne. E, pa, u tom smislu, ovo mi se ne sviđa MNOGO. Preblizu je deathcoreu i po vokalima i po produkciji i po tom „epskom“ ugođaju koji melodije prave, ali, opet, ne kažem da mi se ništa ne dopada! Ima ovde dosta imaginativnosti i, ako na stranu stavim UŽASAN miks i mastering (sve u crvenom sve vreme), pesme umeju da privuku i zadrže pažnju. Plaća se koliko sami date:
Francuzi Archenterum su bliži mojim preferencama – njihov drugi album, Méconium predstavlja tranziciju benda iz black-thrasha ka death metalu – ali i ovde moram da se mrštim na užasan zvuk. OK, jasno je da je ovo niskobudžetna operacija, ali bend postoji od 1997. a prvi album je snimio 2018. godine. Moralo bi to da zvuči malo dinamičnije, jebem mu. Muzički, OK, i ovde ima dosta melodične epike ali ima i old school death metal rifova, pa eto, što kažu u Engleskoj, beggars can’t be choosers. Ali ovaj album bi stvarno MNOGO profitirao od pravog bubnjara ili makar samo lepšeg miksa semplova.
Navodno postoji i australijski bend Rottenatomy ali ovaj o kome danas pričamo je iz Slovačke i, evo, dva člana na slici nose sandale i niko sa tim nema problem – death metal je zvanično u svojoj zreloj hipi fazi. Album Deadly Vortex nije PRETERANO zreo, naprotiv, dosta je primitivan i to mu onda daje i šarma. Dobar deo ovoga je kao da slušate death metal sa početka devedesetih samo sa produkcijom treće decenije 21. veka i to NIJE najsrećnija kombinacija, ali Rottenatomy imaju iskrenu ljubav ka, jelte, VHS horror zvuku death metala i sviraju ga bez mnogo neke kritičke distance, sa minimumom kreativnosti, AL POŠTENO i znojavo:
Abhorrent Desolation su (trenutno) duo iz države Njujork sa debi albumom Neurogenic Putrefaction osam godina nakon prvog demo snimka. Dakle, mali projekat pa je i muzika sveden, ali okretan i šarmantan death metal. Abhorrent Desolation ne komplikuju sa koncepcijama i album je kombinacija zujećih rifova, blastbitova, mošerskog gruva i divljih solaža. Sve producirano jeftino ali vrlo adekvatno. Old school i slatko a cena koliko date:
Kanađani Mortal Rites imaju prvi EP, Death in Heaven – Life in Hell i ovo je osvežavajuće neposredan i rokački deaththrash, prava stvar da čoveka razmrda i napuni enegijom. Pričamo o šest pesama rokačke svirke sa pesamama koje su pitke, komunikativne, sa puno finih rifova i lepim, old school death metal zvukom a bez mnogo zaplitanja u njegove kavernoznije koncepte. Ovo naprosto ide napred i krlja i to je prelepo:
Čikaški Misanthropy imaju treći album, šest godina posle drugog i njime nekako dovršavaju transformaciju u vrlo progresivni, vrlo tehnički death metal. Malo sam se štrecnuo kada sam i ovde čuo povremene deathcore prelive u zvuku, ali ovo su vrlo solidno napisane pesme i miks je prilično dobar. Gitare su glavna zvezda programa na The Ever-Crushing Weight of Stagnance, sa vatrometom harmonija i kompleksnih rifova u koji se onda uključuje ritam sekcija, praveći komplikovane ali tečne, pa i pitke aranžmane. Vrlo to zabavno zvuči i čak će i publici kojoj su death metal vokali apsolutno odbojni biti zanimljivo da ovo čuje:
Evo nas na kraju pa još preslušavamo heavy metal i krosžanrovska izdanja i rastajemo se. Cemetery Dogs uz Mančestera kažu da je njihov debi album, isto Cemetery Dogs, „vaš novi omiljeni album“. I mada je to naravno smela izjava, MOGLA bi da bude tačna, jer je ovo DOBRO. Opisujući sebe između ostalog i „alt metal“ tagom, Cemetery Dogs su negde izmeđ hard roka,pank roka, posthardkora i imaju ODLIČNE pesme sa dobrim idejama, pamtljivim temama, himničnim refrenima. Opet, produkcijski je sve fino svedeno i radi se dubinski sa zvukom koji postoji „u sobi“ radije nego da se budže efekti u postprodukciji i sve je nekako zrelo i pametno:
Tuniski rodno mješoviti Znous ima iza sebe već četiri albuma A VI NEMATE POJMA. Novi EP, Aleph𐤀Beth𐤁Gimel𐤂 je pravi momenat da se ovo ispravi i da sa odobravanjem klimnete glavom kada čujete ovu kombinaciju atmosferičnog metalkora i severnoafričkih folklornih uticaja. Sjajno to zvuči, sa promišljenim aranžmanima i produkcijom a bend je VRLO socijalno osvešćen i vredan praćenja sa svih strana:
Nemci BVR sviraju, ne znam, evo.. post metal? Demo 24 im ima tri pesme, plaća se koliko hoćete i dosta je HEAVY sa svojim death vokalima i teškim rifovima. Ima šmeka!
Belgijanci Magic Kingdom svojim šestim albumom, Blaze of Rage obezbeđuju potrebnu količinu simfonijskog power metala za ovu nedelju. Ovo je ambiciozno, sa pesmama od po devet minuta, ali je dobro, propisno metalski i ima ugodnu, cheesy fantazijsku epiku.
Finac JJ Pinestone ima debi album, Break the Chain i ovo je jedan vrlo kvalitetan tribjut glam metal sceni sa losanđeleskog Sanset stripa iz osamdesetih. Ozbiljno, da mi kažete da je muzika sa ove ploče snimljena i izbačena u prodavnice 1986. godine ne bih imao problem da vam poverujem a vokali su toliko tr00 da čovek izneveruje. Vrlo solidno ako volite ceo taj kok rok, her metal stil:
Italijanski basista i kompozitor Alberto Rigoni ima album Nemesis Call i ovo je sedamnaest pesama OZBILJNE shred/ proggy zabave. Nisam veliki, jelte, ljubitelj shred muzike, ali Rigoni piše simpatične pesme a relativno svedena produkcija pomaže da sve zvuči neposredno i bude pitko. Tu je i milion uglednih gostiju (članovi Rage, Gamma Ray itd.) a onda i klinaca od po 14 i deset godina i, mislim, slatko je, kao da slušate neke stare demo snimke Ynwgieja Malmsteena.
Blood Cult izIlinoja sviraju već tridesetak godina i kroz decenije su od blek metala došli do blago „blackened“ heavy rocka. Novi album, We’re Gonna Take Your Soul izašao je za Witches Brew i ima krš produkciju, ali je muzički to sasvim propisan, garažni, kafanski heavy metal bez mnogo komplikovanja ali sa dušom. Rifovi, mošerski ritam, himnični vokali, sve što treba:
Arysithian Blade je novi grčki heavy metal projekat trojice muzičara sa dosta iskustva u bendovima poput Protean Shield ili Afterimage i debi album, Iriath je slatka kombinacija metal svirke i meolodičnih, folklornih tema. Ima tu DOSTA cheesy sadržaja i produkcija je za MRVICU previše kućna za moj ukus (prevashodno programirani bubanj), ali album je vrlo šarmantan, i ima karakter a to se uvek ceni:
Veoma me je impresionirao prošlogodišnji debi album losanđeleskih Wings Of Steel pa im sad moram pohvaliti i živi album, Live in France. Mislim, naravno da se ovakvi bendovi dokazuju ili propadaju uživo (osim Motley Crue koji su uživo bili katastrofa u prevelikom broju slučajeva da bi to iko izdržao a opet su tu) i Leo i ekipa apsolutno polažu ovaj ispit. Svirka je opaka, pevanje izvrsno a materijal, iako uglavnom sa debi albuma, ima prostora i za debi EP iz 2022. godine i tim se i završava koncert a i ovaj album. SJAJNO:
Album nedelje je koncertni a premijum doom ponudu obezbeđuju šampioni narkomansko-satanističkog rokenrol maratona, Electric Wizard, sa novim živim albumom, Black Magic Rituals And Perversions Vol. 1. Čim vidite omot znaćete i kako ploča zvuči ali ja sam se i malo iznenadio koliko je ovo zapravo čist snimak i solidna produkcija. Jus Oborn i njegova aktuelna ekipa je ovo snimila krajem 2020. godine, dakle usred pandemijske žestine i očajanje i strast u ovom izvođenju se ne mogu poricati. A, mislim, album počinje sa Dopethrone i ko tu ne opsuje od sreće, taj ne voli doom metal. Prema kraju albuma su pesme sve duže i duže pa se sve završava monumentalnom verzijom Funeralopolisa i, evo, uživajte: