Zbirka eseja Vizuelna i druga zadovoljstva Laure Mulvey je još jedan od ulova sa recentnog Sajma knjiga a koji su u moj posed došli ljubaznošću drugih. A kad drugi znaju da vam u životu treba malo radikalne filmske teorije utemeljene na klasičnim feminističkim razmišljanjima i akcijama, pa sve, posebno u ranijim esejima, posoljeno priličnom količinom fascinacije frojdijanskom psihoanalizom, onda te druge treba da čuvate kao malo vode na dlanu. Ovu je kolekciju tekstova izdao Filmski centar Srbije 2017. godine a kako su recenzentkinje ovog izdanja profesorka Nevena Daković i docentkinje Dijana Metlić i Vesna Dinić Miljković, koje su svaka za sebe dodale i sopstvene kratke eseje i refleksije na rad originalne autorke, ovo je odlična prilika da se vidi kako se različite generacije teoretičarki filma hvataju u koštac sa nasleđem jedne od najpoznatijih radikalnih teoretičarki ovog medija i jedne od originalnih pripadnica drugog talasa feminističke misli i prakse, a koji ta pripadnica, u prevodu Aleksandre Kostić, naziva naprosto „Ženskim pokretom“.
Laura Mulvey naravno ne misli da je istorija počela od nje i njenih saborkinja, univerzitetski obrazovanih žena koje su šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog stoleća radile na prevrednovanju rodnih vrednosti u zapadnom društvu i venčavale progresivne i revolucionarne teorijske misli sa aktivističkom praksom. Vizuelna i druga zadovoljstva ima dugačke eseje koji se bave feminističkim gibanjima unutar filmskog medijuma i američke industrije daleko pre nego što je drugi talas feminizma bio prepoznat kao distinktna teorretičarsko-praktičarska celina za sebe, pa i pre Mulveynog rođenja. Ova Britanka je rođena 1941. godine, obrazovala se na koledžu St Hilda univerziteta Oksford i sa osamdesettri godine je i dalje aktivna profesorka filma i medijskih studija na Univerzitetu Birkbeck, a koji je deo Univerziteta London. Pored „standardnih“ akademskih kredencijala, Mulveyjeva ima i tri počasna doktorata, dva koja se tiču književnosti i jedan koji se tiče prava, a dodeljena su joj od strane engleskih, kanadskih i irskih visokoškolskih ustanova. I ova širina naučnog zahvata reflektovana u akademskim titulama verovatno na najbolji način svedoči o širini interesovanja i delanja koja je bila podrazumevana u drugom talasu feminizma, sa ženama koje su shvatale da im je potrebno da se razumeju i u psihologiju i u antropologiju i u ekonomiju i u umetnost i u pravne nauke i u istoriju i u biologiju i u književnost, film i slikarstvo, ako misle da nešto što bi trebalo da im već rođenjem pripada nekako u praksi izbore za sebe i druge žene.
Mulveyjeva je svoje ime stavila na javnu agendu esejem Vizuelno zadovoljstvo i narativni film iz 1973. godine, objavljenom u uticajnom britanskom filmskom magazinu Screen, iz vremena kada se pisanje o filmu kao o visokoj umetnosti još uvek nekako podrazumevalo u mnogim krugovima a akademski autori su u obradi filmske građe nalazili inspiraciju da pričaju o svim najaktuelnijim društvenopolitičkim i drugim pitanjima od najjavnijeg i najšireg značaja. Ovaj je esej, naravno, reprodukovan u celini u ovoj kolekciji i već njegovi podnaslovi (Politička upotreba psihoanalize; Razaranje zadovoljstva kao radikalno oružje; Zadovoljstvo u gledanju – fasciniranost ljudskim obličjem; Žena kao slika, muškarac kao nosilac pogleda) ukazuju na tematski i teorijski okvir u kome se Mulveyjeva kreće i koje su joj ambicije.
Frojdova psihoanalitička teorija je, a danas se to možda i prelako zaboravi, tvorila značajan deo inspiracije ali i analitičkog alata feminizma šezdesetih i sedamdesetih. Danas je možda i prečesto to da vidimo kako se Frojdov rad skoro u celini otpisuje kao zastareo, prevaziđen i u fundamentalnom smislu ne naročito prijateljski nastrojen prema ženama sa svim tim svojim opsesijama kastracijom i Edipovim odnosom prema svojoj majci i tim postuliranjem koncepta zavisti prema posedovanju penisa koju žene osećaju spram muškaraca, ali feministikinje šezdesetih generalno a Mulveyjeva partikularno su Frojda, kao uostalom i svi drugi misleći, jelte ljudi, u to vreme, čitali unutar konteksta koji je bio idejno bogat, teorijski dinamičan, povezan sa revolucionarnim kretanjima ne samo u jednom delu planete Zemlje. Od antinuklearnog pokreta i borbe za ljudska prava u Evropi i Severnoj Americi, preko antikolonijalne borbe na „globalnom jugu“, radikalnih umetničkih pokreta poput Fluxusa i Bečkog akcionizma, te prevrednovanja revolucionarne teorije od strane situacionista a zatim poststrukturalista, Lakanovog ukrštanja Sosira i Frojda u funkcionalnu simbiotsku celinu, Delezove i Gatarijeve shizoanalize i nasleđa Rolana Barta, Kloda Levi-Strosa, Marksa i Engelsa, Edmunda Huserla, Martina Hajdegera itd. koje će u to vreme još mladi a već propulzivni autori poput Bodrijara, Deride, Virilija itd. izatkati u nove, aktuelne teorije postmoderne, ovo je bio kontekst u kome se drugi talas feminizma razvijao i delao.
I Mulveyjeva je, ne sumnjajmo u to, delala, ne samo pisala. Sa Peterom Wollenom, svojim suprugom, je tokom sedamdesetih i osamdesetih bila prominentna avangardna filmska autorka, sa nizom dela koja su feminističke teorije, analize i dekonstrukcije postojeće kulture i umetnosti stavljala u format filmova što će spajati mitsko i moderno, tražeći končić koji se može povući da se čitavo tkanje patrijarhalnog društvenog konstrukta rastoči i umesto njega ponudi pravičnija alternativa. Ovi filmovi, nažalost, danas nisu široko dostupni ali se mogu po JuTjubu i… drugim sajtovima pronaći njihovi delovi i inserti kako bi se pravilno shvatilo to o čemu Mulveyjeva piše u svojim esejima, između ostalog o tom tehnološkom preduslovu slobode koju su žene osetile kada su nakon Drugog svetskog rata odjednom postale finansijski dostupne polovne šesnaestomilimetarske filmske kamere što su ih ratni dopisnici nosili na front a koje su sada mlade žene, zainteresovane za filmski medijum mogle da priušte i da proizvedu nešto NOVO i do tada neviđeno.
Mulveyjeva se u esejima u ovoj kolekciji, naravno, bavi i vrlo konkretnim začecima „ženskog pisma“ na filmu, pišući o radovima Maye Derren i analizirajući u kom smislu su njen vizuelni jezik i otvorena naracija radikalno drugačiji od savremenog bioskopskog filma ali i od avangarde opšteg tipa koja se takođe razmatra u posebnom eseju i prikazuje se kako je ona pripremila teren za ono umetničko stvaralaštvo koje će rod i ženskost razmatrati sa nove, savremene pozicije. Spoj radikalne nove teorije i radikalne prakse u opštenju sa javnošću je karakterisao ovu epohu feminizma – a čega odjeke i dan-danas vidimo u aktivizmu i javnim istupima ženskih kolektiva – pa je i prvi esej u kolekciji zapravo sagledavanje „napada“ na ceremoniju proglašenja Mis sveta 1970. godine koje su izvele feminističke aktivistkinje.
Na drugim mestima se autorka dotiče i umetnica iz ranijih perioda prikazujući iz čega je na kraju izrastao „njen“ Ženski pokret, pa se jedan esej bavi načinima na koje su Tina Modoti i Frida Kalo uspostavile autonomno ženski izraz koji je oslobodio druge žene da se izražavaju na načine do tada nepostojeće u bilo „običnoj“ bilo avangardnoj umetničkoj praksi.
No, kao teoretičarka filma, Mulveyjeva nastoji da pronađe primere uspostavljanja novog jezika, ili novih tematika, tema, iskaza na filmu u epohi koja prethodi avangardnom izražavanju žena i programskom spoju radikalnih praksi, dakle bavi se žanrovskim filmom i njena analiza melodrama Daglasa Sirka, Fasbinderovih reinvencija Sirkovih zapleta a onda i Godarovim radom je informativna, radikalna, analitička, polemička i uvek jako interesantna. To je onda, u kasnijim esejima vodi unatrag sve do dvadesetih godina dvadesetog veka i opširne diskusije o eokonomskim i socijalnim transformacijama američkog (ali kineskog!) društva u kojima će žene, po prvi put u istoriji „zvanično“ ubrojane u srednju klasu, sa mogućnošću da imaju široko obrazovanje, samostalan prihod, izbor karijere, ali i mode koja više nije pod isključivom kontrolom patrijarhata, dobiti i svoj žanrovski film. Tekst o flapper kulturi prelomljen najvećim delom kroz posmatranje filmskog podžanra koji ju je odražavao u bioskopu je jedan od najkasnijih u ovoj kolekciji ali je jednako vredan kao i razmatranja rada Barbare Kruger i Meri Keli – avangardnih, konceptualnih umetnica novije generacije – jer povlači jednu jasnu vertikalu kroz modernu istoriju, pokazuje klasnu dimenziju ženskog oslobađanja i, spretno, demonstrira i zašto je „flapper film“ nestao sa uvođenjem zvučnog filma u glavni tok i kakve je to efekte imalo na žensko pitanje.
Klasna dimenzija nije NAGLAŠENO izražena u ovim napisima jer je Mulveyjeva kao i njene mnoge koleginice dolazila iz privilegovanijeg sloja, ali ona nije nesvesna klase i važnosti hvatanja u koštac sa ovom dimenzijom oslobađanja. Ono što njeni kritičari najčešće uzimaju kao nedostatak njenog rada je ignorisanje rasnog identiteta i fokusiranje na ženske teme iz perspektive bele zapadne žene. A što je, da budemo malo i fer, svakako bila karakteristika velikog dela radikalne teorije čitave ove epohe. Da ne pominjemo da je stvaran pristup ne samo teoriji nego i praksi koja se tiče zemalja „globalnog juga“ i generalno društava koja ne pripadaju konstruktu „zapada“ i danas relativno skučen za zapadnu belu intelektualku a da je bio MNOGO skučeniji pre pola veka.
No, Mulveyjeva makar radi vrlo dubinski unutar korpusa zapadne kulture, misli i antropologije pa su neki od najdužih eseja posvećeni utemeljiteljskim mitovima zapadne civilizacije, položaju „drugog“ unutar ovih mitova i ženi kao, nažalost, „prirodnom“ kandidatu za drugog. Jedan dugačak rad se ovde bavi vrlo temeljnim čitanjem Sofokleovih tragedija o kralju Edipu i centralnim motivima frojdijanskog objašnjenja društvenih ustrojstava i to je, koliko god da ste novomilenijalska feministkinja sa možda i legitimnom sumnjom spram Frojda, izvrstan tekst sa mnogo momenata kojima se vredi vraćati u različitim životnim dobima.
Uopšte, današnji feminizam je, naravno, evoluirao još mnogo puta nakon apeksa drugog talasa – sama Mulveyjeva u kasnijim esejima pokazuje i priličnu rezignaciju činjenicom da revolucionarni žar sedamdesetih na kraju nije porodio mnogo više od onog što danas prosto nazivamo „osamdesete“ i malo postiđeno sležemo ramenima – i ima mnogo različitih grana i podskupova. Neke od njih su bliske klasnoj borbi i post-post-kolonijalnim naporima da se razume rodna neravnopravnost na globalnom nivou sa svim kompleksnostima života u društvu bodrijarovske ekstaze komunikacije ali i vilijemgibsonovske transformacije u epohu gde će dominantan oblik života na zemlji biti gigantske multinacionalne korporacije. Neke su više usmerene ka esencijalističkim utemeljenjima možda i eksluzicionističkim (!!!) praksama, ali i jednima i drugima ono što Mulveyjeva piše u svojim esejima može i TREBA da bude lektira koji će čitati, o njoj razmišljati i diskutovati sa drugaricama (i, dobro, drugovima). Ovo su eseji o kulturi kao konstruktu konolnizovanom od strane patrijarhata i jasnim smernicama šta dekolonizacija mora da podrazumeva. Možda Mulveyjeva nema SVE odgovore, ali mnogi od onih koje je dala itekako su izdržali test vremena.
FCS knjigu prodaje na ovom mestu.
