Witches je, kako bi to rekli Aleksandri među nama, hibridni dokumentarni film i to u više od jednog smisla. Ova mala, okretna, a pametna i dovitljiva britanska produkcija napravljena je kombinacijom direktne ispovesti autorke filma, intervjua sa ženama iz njene, hajde da kažemo interesne sfere, ali i savršeno uklopljenim arhivskim materijalom iščupanim iz desetina, pa možda i više od stotinu filmova iz ljudske kolektivne istorije, od Häxan i Čarobnjaka iz Oza, preko Suspirie, Witchfinder General, Veštica iz Istvika, Rozmarine bebe i Girl, Interrupted do neimenovanih reklama, za jednu izuzetno smelo a onda i izuzetno maestralno spravljenu diskusiju o mentalnom zdravlju trudnica i porodilja u kontekstu stoletnih nepravdi u tome kako društvo tretira žene, i predloženog rešenja za te nepravde i to mentalno zdravlje, a preko slavljenja koncepta veštica i veštičarenja. Nisam bio sasvim siguran u šta se upuštam kada sam seo da gledam ovaj film koji je za sada distribuiran eksluzivno preko MUBI-ja, ali su me već izvrsna stilizacija protagonistkinje i izvrsna fotografija u onome što se dalo videti u najavama privukli da ga pogledam. Na drugu stranu sam, devedeset minuta kasnije, izašao ozbiljno impresioniran snagom argumenata iznesenih od strane nekih vrlo hrabrih žena (i jednog hrabrog muškarca, takođe).
Elizabeth Sankey je u filmskoj industriji najzaposlenija kao glumica i glasovna glumica, ali je svoj autorski pečat već i pre ovog filma ostavila sa dva prethodna ostvarenja, bez previše okolišanja ulećući u „ženske“ teme i baveći se imanentnim rodnim neravnopravnostima koje i dalje postoje u savremenom društvu. Romantic Comedy iz 2019. godine je bio pačvork inserata iz nebrojenih romantičnih komedija u naporu da se kroz kritičku diskusiju promisle prošlost, sadašnjost i budućnost ovog filmskog žanra – a ako ste pre par dana čitali moj prikaz knjige Vizuelna i druga zadovoljstva, znate da ovo nije tako trivijalna tema u kontekstu rodne ravnopravnosti – a onda je Boobs iz 2022. godine bio televizijski film o, jelte, sisama i percepciji ženskog tela u društvu koje je i dalje patrijarhalno čak i kada se zaogrće u plašt plauzibilno poricateljskog agnosticizma (aka neoliberalizma).
No, Witches, izašao na MUBI-ju krajem Novembra je, čini se, uspešno uzvitlao najviše prašine nakon svoje letošnje premijere na festivalu Tribeka, praveći idealan presek između dva prethodna filma ove autorke, nudeći sa jedne strane diskusiju o konceptu veštica i veštičarenja u zapadnoj kulturi, sa sve važnim podsećanjem na lov na veštice, desetominutna suđenja i brutalna pogubljenja koja su se i u Evropi i u Americi dešavala u doba koje se, inače, nazivalo prosvetiteljskim, a sa druge detaljnu, odvažnu vivisekciju zdravstvenog problema o kome se i dalje veoma malo priča i komplikovane stigme vezane za majčinstvo i mentalna iskušenja koja psihološki i fiziliološki preokreti u životu žene uvode u porodičnu dinamiku.
Sankeyjeva, rođena 1991. godine, je svog sina rodila 2020, nesrećno se sinhronizujući sa urgentnim prekomponovanjem sistema javnog zdravlja u Ujedinjenom kraljevstvu da se odgovori na izazove razbuktale pandemije COVID-19. No, u filmu se o dodatnom pandemijskom otežavanju zapravo ne govori mnogo – pominje se da je njen odlazak u psihijatrijsku ustanovu podrazumevao određena ograničenja vezana za posećivanje i to je otprilike sve – i zapravo prikaz britanskog NHS-a, kao jednog od najcenjenijih (i naravno interno najkritikovanijih) sistema javnog zdravlja u Evropi je ovde srazmerno pozitivan, sa nekoliko zdravstvenih radnica koje se pojavljuju da govore u kameru o sopstvenim iskustvima. Sama Sankeyjeva nema ni jednu lošu reč za zdravstvene radnike koji su se bavili njenim slučajem, niti za njihov pristup i protokole koji su joj na kraju obezbedili stabilizaciju, olakšanje pa i izlečenje – uz, ipak, napomenu, da bi do kraja života trebalo da koristi terapiju kako bi izbegla recidiv – i Witches se, kada se priča o mentalnom zdravlju žena, konkretno trudnica i porodilja, zapravo bavi jednom mnogo više sociološkom nego medicinskom činjenicom. A to je, najgrublje rečeno, da perinatalni problemi sa mentalnim zdravljem ne samo da nisu progresivno sve bolje i više rešavani na zadovoljstvo pacijentkinja nego da, naprotiv, statistika pokazuje porast broja suicida među porodiljama tokom poslednjih decenija i godina.
Svakako, može se dosta toga pričati i o generalnim depresorima koji utiču na svačije živote, od sveprisutne pošasti društvenih mreža koje razaraju ljudski kapacitet za obraćanje pažnje i algoritamski amplifikuju najgore vesti zahtevajući stalnu REAKCIJU vašeg organizma, preko britanske nesrećne avanture sa Bregzitom pa do pandemijskih tenzija, no poenta koja se ovde pravi je, rekosmo, više sociološka nego medicinska: žene koje NA VREME stignu do lekara, i koje lekari ZAISTA saslušaju, dobiće adekvatan tretman i biti izlečene, ne samo u onom užem smislu odstranjivanja simptoma bolesti, već i u onom širem, dakle u smislu uspostavljanja opšte dobrobiti. Ako se majčinstvo kroz modernu mitologiju stalno reklamira kao najlepši koncept u životu žene, zaista je sumnjivo da je za mnoge žene neophodno da se savlada gomila naoko neprelaznih prepreka pre nego što se dosegne ta lepota.
Jedan od inserata koji je Sankeyjeva upotrebila u svom filmu kaže da nekih osamdeset procenata žena nakon porođaja prolaze kroz simptome poremećaja mentalnog zdravlja, velikim delom na ime hormonske promene koja im se događa u organizmu. No, ono što je valjda očigledno je da, ako je ovo praktično normalan proces za porodilju, onda odgovor društva na taj proces nije adekvatan sve dok je perinatalni suicid tako učestao. Jedna od sagovornica u filmu, doktorka specijalizovana za perinatalnu psihijatriju kaže da je, uz svu njenu profesionalnu ekspertizu i svest da lično prolazi kroz period opasne post-partum depresije, bilo potrebno nesrazmerno mnogo napora da je kolege saslušaju i prihvate da joj je potrebna psihijatrijska pomoć. Druga, koja se profesionalno bavi podrškom HIV-pozitivnim osobama i uklanjanjem stigme vezane za ovu infekciju naglašava da je nemali deo njenog problema bila, pa, STIGMA, njen stid da uopšte prizna i otvoreno govori o svojim emocijama, osećaju bezizlaznosti, odsustvu one „majčinske ljubavi“ romantizovane kroz tolike folklorne i popkulturne konstrukte.
Sankeyjeva je i sama iskusila oluju suprotstavljenih senzacija i emocija, sa strahom od svog sina, sa strahom ZA svog sina, sa ljubavlju prema svom sinu ali i panikom da će ga povrediti ako ostane sama sa njim u prostoriji, sa nemogućnošću da zaspi danima, sa osećajem bezizlaznosti, mraka, propasti u periodu koji joj je celog života najavljivan kao najlepši što će ga ikada iskusiti, sa nemogućnošću da jede, danima, sa strahom da ikome PRIZNA šta oseća i šta joj se događa.
Sankeyjeva o ovome priča tri godine kasnije, živo govoreći i uz osmeh gestkikulirajući u kameru i uspevajući da ne samo plastično dočara ponor depresije u koji je zapala, neprekidni osećaj užasa i bola u kome se nalazila, već i da se povremeno našali, da prikaže sebe kao osobu koja je, uprkos strahovitoj ranjivosti koju nam je upravo dočarala, ostala ne samo živa, već i snažna, na kraju dostojanstvena i u mogućnosti ne samo da se smeje i da uživa u životu nego i da pomogne drugim ženama da prebrode slične periode.
Jedna od njenih sagovornica govori o tome da je njena dijagnoza bila post-partum psihoza, dakle, korak DALJE od depresije, i o halucinacijama, o glasovima a onda i licima đavola koja je viđala svuda oko sebe. A što Sankeyjeva spretno koristi da se vrati na priču o vešticama kao službenicama samog Nečastivog.
Uvodni deo filma se zapravo ne bavi mentalnim zdravljem porodilja i služi kao jedan zanimljiv pregled koncepta veštica i veštičarenja, polazeći od ličnog – autorka govori o sopstvenoj percepciji veštica u adolescenciji i fantazija o moći koje veštičarenje donosi ženama – a prelamajući se onda kroz mitologiju, istoriju i popularnu kulturu. Neprebrojni inserti iz filmova o vešticama, uglavnom ali ne isključivo američkih su onda kroz čitav film besprekorno uvezani sa narativom, bilo sa njegovim esejističkim delom u kome Sankeyjeva govori o problemu i izlaže svoje viđenje rešenja, bilo sa dokumentarističkim gde su mnogi delovi intervjua sa samom Sankeyjevom i drugim ženama koje su prolazile kroz perinatalne depresije i psihoze izvrsno ilustrovani ne samo sjajno odabranim insertima iz starih filmova već i izvanredno dobro sinhronizovanim dešavanjem na ekranu sa rečima koje gledalac sluša.
Teza koju Sankeyjeva gradi do kraja filma može da deluje smelo ali je veoma dobro argumentovana. Jedan njen deo je možda i očigledan: činjenica da su mnoge žene u šesnaestom ili sedamnaestom veku svojevoljno priznavale da su veštice – istoričarka koja se bavi ovom temom naglašava da je u kasnijem periodu mučenje bilo zabranjeno zakonom i da one, makar tehnički, nisu mogle biti primorane da „priznaju“ kako se bave veštičarenjem – se, nakon pola filma u kome slušamo o užasu vezanom za perinatalnu depresiju i psihozu i osećaju bezizlaznosti, krivice i suicidnoj ideaciji na strani prosvećenih, modernih žena, lako može povezati sa problemima vezanim za mentalno zdravlje.
No, sa druge strane, Sankeyjeva kredibilno prikazuje jednu drugu dimenziju „veštičarenja“, ukazujući, sama ili preko stručnih sagovornica kako su u vremenu kada je lov na veštice doživeo svoj uzlet, žene bile primarni nosioci medicinskih veština u zajednicama, pogotovo ruralnijim. I da su babice, isceliteljke, travarke, kostolomke itd, bile prevashodno žene koje su od drugih žena, po sili nužde naučile a dalje po diktatu solidarnosti i empatije prenosile na druge žene. Da studenti medicine onog doba, muškarci dakako, tokom svojih studija uglavnom nisu imali kontakte sa pacijentima i da njihovo akademsko znanje naprosto nije bilo na istom nivou sa praksom koju su imale žene koje pomažu drugim ženama (i, naravno, muškarcima). Te da su progoni veštica označili i period u kome su muškarci praktično na silu preoteli medicinsku praksu od žena, odneli je iz zajednica i ogradili je akademskom ogradom, keirajući jedan od najvećih činova sociološkog nasilja u novijoj istoriji.
Na ovom mestu postaje jasno zašto autorka, kojoj su na kraju „obične“ žene, bez medicinske ekspertize ali sa iskustvom post-partum depresije presudno pomogle da dobije adekvatnu zdravstvenu zaštitu i terapiju, govori o njima kao o vešticama, a o ženama sa kojima je delila dobro i zlo u psihijatrijskoj instituciji kao o svom „veštičijem krugu“* gde je prolazak kroz istu torturu i iskušenja bio prirodan vektor izgradnje solidarnosti i uzajamne pomoći i podrške.
*ako imate bolji predloženi prevod za englesku reč „coven“, rad sam da editujem ovaj tekst naknadno
Ima, naravno, nečeg istovremeno strašno dirljivog i samo strašnog u tome da su neformalne veze, krugovi i odnosi, ono što na kraju presudno stoji između žene koja je u agoniji i suicida. Sankeyjeva naravno uviđa ovu dihotomiju i ukazuje koliko je bitno da se, prvo, ženama veruje kada govore o svojim problemima (naravno, film podseća i da su žene iz manjinskih populacija dodatno izložene riziku da im se ne veruje ili da ne dobijaju dovoljno pažnje od zdravstvenih profesionalaca) i drugo, da se neformalna podrška prepozna kao apsolutno esencijalna i da joj društvo na neki način da podsticaj. Film se završava više poetski nego suvo sociološki, sanjarijama o modernim vešticama koje svoje moći koriste da pomažu drugim ženama kako bi ove pomagale trećim ženama itd, zaključujući „luk iskupljenja“ za veštice kao neshvaćene, nepravično progonjene članice zajednice čiji patrijarhalni diktat ne može da podnese žensku autonomiju.
A što je, dalje, podsećanje na to koliko je aktuelni rat protiv „woke“ kulture naprosto produžetak iste patrijarhalne matrice u kojoj se direktna linija od naprednjačke romantizacije figure majke i domaćice, preko gunđanja da više nema akcionih filmova u kojima igraju muškarci pa do spaljivanja živih žena na lomači u sedamnaestom veku povlači sama od sebe. Ravnopravnost žena na papiru ne znači baš MNOGO ako su u praksi one i dalje tretirane kao manje vlasna manjina i ako nas ogroman deo ne samo popularne već i visoke kulture i dalje podseća da je primarni pogled na „stvarnost“ onaj muški i da se određena doza sumnjičavosti prema ženi koja uopšte razmišlja o autonomiji mora sačuvati. Witches je veoma spretno napravljena rasprava o ovim temama zasnovana na ličnom, proživljenom iskustvu i onda besprekorno ekstrapolirana u diskusiju o umetnosti, mitologiji, kulturi i zdravlju, sa savršenom kamerom, osvetljenjem i scenografijom u svom malom „artificijelnom“ (i artističkom) postavljanju prostora za intervjue, sa harizmatičnom glavnom junakinjom koja nas drži za ruku dok nas vodi kroz najmračniji period svog života (reklamiran i kao njen najsrećniji period) i sa energijom nade u snagu solidarnosti koju je teško ignorisati čak i ako ste muškarac. Pogledajte Witches da već jednom prestanete da se plašite veštica i shvatite da su vas svo ovo vreme lagali.
