Pošto sam, kako već rekosmo, ove godina malko varao, pišući o evropskom stripu tako što sam pisao o italijanskom i skandinavskom stripu sa američkim protagonistima (Diznijevim, naravno), onda da nastavimo sa… er… francuskim stripom… koji ima američkog protagonistu… koji živi u Londonu… a nastao je u Nemačkoj, pa ga je na kraju proslavio jedan Belgijanac prvo prevodeći njegove palp avanture objavljene u Nizozemskoj na Francuski, za distribuciju u Francuskoj i Belgiji, a onda nastavljajući da piše originalne radove na Francuskom, ali i dalje koristeći naslovne strane nizozemskih originala kao osnove zapleta novih priča. Naravno da pričamo o Harryju Dicksonu, konkretno o novom strip-serijalu o ovom junaku a koji je krajem prošle godine začet prvim albumom za Dupuis a onda je taj album početkom ove izašao i na Engleskom, za Cinebook, pod naslovom Harry Dickson – Vol. 1 – Mysterion (U originalu Harry Dickson – Mysteras). Da bude komplikovanije, crtač je ovde bio Italijan, kolorist Japanac, a scenaristi su jedan Francuz i jedna Italijanka. Ko tu UOPŠTE može da se snađe? No, bez brige, strip je odličan, makar ako volite klasičnu prozu misterije sa jakom palp aromom, u vrhunskom crtežu i sa odličnim kolorom. Prevod na Engleski je takođe izvrstan i u ovome se uživa bez ostatka.
Da prvo kažemo reč-dve o secnaristima, pošto o njima nisam ranije pisao. Doug Headline nije baš neko francusko ime, reći ćete sad vi kao da ste juče gledali Lepa sela lepo gore, ali to je zato što je u pitanju, očigledno pseudonim. Tristan Jean Manchette je sin Jeana-Patricka Manchettea a za koga ste verovatno čuli jer je u pitanju jedan od najcenjenijih francuskih autora krimi-proze, a koju je revolucionisao tokom sedamdesetih godina prošlog veka ubrizgavajući joj skoro letalnu dozu situacionističkog razmišljanja. Tristan, rođen 1962. godine je, dakle, bio zadajan najboljim kreativnim i ideološkim mlekom od rane mladosti pa je ocu već krajem sedamdesetih asistirao u pisanju kolumni za Charlie Hebdo a onda 1980. godine počeo da piše za ključnu francusku strip-reviju Metal Hurlant, kada je i uzeo pseudonim Doug Headline, kombijujući nadimak američkog glumca Douglasa Fairbanksa i lažno prezime kojim je njegov otac potpisivao kolumne u strip-magazinu Charlie Mensuel (naime potpisivao se kao Shuto Headline).
Doug Headline je napisao masu stripova u životu, počev od ranih radova za Metal Hurlant preko radova za Dupuis i Delcourt u osamdesetima, devedesetima i u ovom veku, do recentih izdanja za Glenat, napisao je i razne knjige (na primer monografiju o životu glumca Jamesa Stewarta 1986. godine), i režirao solidan broj dokumentarnih i igranih radova za televiziju, ali i za bioskop. Ne manje važna je njegova izdavačka delatnost: 1987. je bio suosnivač izdavačke kuće Zenda koja je tokom pet godina rada izdala više od stotrideset albuma, sa partikularnim naglaskom na prevodima nekih ključnih stripova savremenog američkog i britanskog mejnstrima (V for Vendetta, Watchmen, Dark Knight Returns), ali i sa prvim radovima francuskih autora kao što su bili Mezzo ili Olivier Ledroit.
Njegova partnerka na pisanju, Luana Vergari je Italijanka, rođena u Belgiji (ako je verovati sajtu Europe Comics) a nastanjena u Lilu u Francuskoj. Njena karijera je vezana za dečiju literaturu i stripove, sa više naslova namenjenih najmlađoj publici u oba medijuma i saradnjama sa Robertom Pierpaoli (sa kojom je radila strip Manon), i Paolom Campinotijem (ne TIM Paolom Campinotijem, ovaj je crtač a ne fudbaler i radio je između ostalog na italijanskim strip-prikvelima za Diznijev Duck Tales).
Crtač ovog stripa je, dalje, profesionalac takođe velikog kalibra, ime sa reputacijom i puno iskustva. Onofrio Catacchio je rođen 1964. godine i radi stripove od osamdesetih, a crtao je za praktično svakog italijanskog izdavača kome možete da se setite imena: Granata Press, Kapa Eddizioni, Mondadori, naravno Bonelli (gde je crtao Nathan Never). Sarađivao je i sa Marvelom a uradio je, eto, i biografski roman Pollock Confidential, posvećen Jacksonu Pollocku.
Ansambl upopunjava kolorist Hiroyuki Ooshima, rođen u Fukugavi, a stalno nastanjen u Francuskoj od 2008. godine. Ooshima je u Japanu crtao od detinjstva, sa sedamnaest godina dobio nagradu od Shonen Jumpa za svoje radove, crtao mangu sa Daisukeom Iharom, a onda je od 2005. godine krenuo da radi za Belgijance i Francuze, kao crtač ili kolorist. Najviše sarađuje sa Jeanom Davidom Morvanom, notabilno na novim avanturama Spirua i Fantazija, pa onda na Sillage (na Balkanu prevođeno kao Brazda), pa na Borisu Vianu…
Ovako jaka postava morala je da bude skupljena na gomilu jer Harry Dickson nije tek bilo kakav staromodni properti na koji danas možete da kupite autorska prava za šaku kukuruza kokičara, mada, da se razumemo, iznenadilo bi me da ona koštaju mnogo više. Harry Dickson nije nepoznat ni nepopularan lik ali ovde govorimo praktično samo o Francuskoj gde je od osamdesetih godina prošlog veka do danas za izdavače kao što su Dargaud, Soleil, pa onda sada i Dupuis izašlo više od dvadeset albuma sa novim (ali uglavnom prepričanim starim) avanturama ovog junaka. Ostatak sveta je, mislim, posle istorijskog maksimuma popularnosti Harryja Dicksona u tridesetim godinama prošlog veka uglavnom rešio da ga pohrani u zaborav i tek je negde pre petaestak godina bračni par Jean-Marc i Randy Lofficier krenuo sa publikovanjem kolekcija priča o Harryju Dicksonu, a koje su prevođene na Engleski. U Nizozemskoj, Belgiji i Francuskoj Harry Dickson je uglavnom uredno re-publikovan u raznim reprintima i kolekcijama, ali ovo je uglavnom nivo prezervacije rađene od strane entuzijasta istorije palpa i bezbedno je reći da nam trenutno ne preti ni film, ni videoigra ni Netfliks serija o ovom detektivu (mada Alain Resnais od 2007. godine – bezuspešno – pokušava da nađe podršku za snimanje filma po motivima pustolovina Harryja Dicksona).
Harry Dickson, naravno, nije jedina imitacija Sherlocka Holmesa koja se pojavila u evropskoj novinskoj i palp-publicistici nakon velikog uspeha Doyleovog genijalnog detektiva (sa verovatnom dijagnozom autizma, koji u njegovo vreme još nije bio ni definisan kao fenomen), ali je verovatno imitacija sa najzabavnijim origin storyjem i posledičnom jasnom diferencijom specifikom u odnosu na Holmesa. Na kraju krajeva, ne može baš svaki Sexton Blake da se zakiti titulom „američki Sherlock Holmes“ a što je bilo kako su reklamirali Harryja Dicksona od kraja 1927. godine pa nadalje kada su krenuli nizozemski prevodi nemačkih originala, ne hajući baš preterano za tuđa autorska prava.
No, valja imati kontekst i reči da je kršenje autorskih prava Harryju Dicksonu bilo takoreći u krvi, naime, prve priče o Harryju Dicksonu objavljivane u Nemačkoj počev od Januara 1907. godine uopšte nisu bile priče o Harryju Dicksonu a što se da primetiti već i iz naslova publikacije: Detectiv Sherlock Holmes und seine weltberühmten abenteuer, to jest, za nas koji ne govorimo jezik okupatora: Detektiv Šerlok Holms i njegove svetski poznate avanture. To je tako išlo deset brojeva, dok, valjda, neko iz Britanije nije pripretio tužbom, pa su dovitljivi Nemci preimenovali magazin u Aus dem geheimakten des welt-detektivs (Iz tajnih dosijea Kralja detektiva), ali se glavni junak i dalje zvao Sherlock Holmes. No, već tada je umesto doktora Watsona njemu pomagao mlađi muškarac po imenu Harry Taxson.
Kada su ovi radovi počeli sa objavljivanjem na Flamanskom/ Nizozemskom 1927. godine, serijal je naslovljen Harry Dickson de Amerikaansche Sherlock Holmes, čime su dovitljivi Belgijanci shvatili da mogu da imaju i jare i pare (mada je i ime Harry Dickson verovatno sklopljeno kombinovanjem Harryja Traxsona i literarnog junaka Allana Dicksona koga je njegov autor Arnould Galopin reklamirao kao, heh, „Kralja australijskih detektiva“. Dickson se u par Galopinovih priča i susreo sa Holmsom pošto tada stvarno niko autorska prava nij eshvatao baš PREOZBILJNO).
E, sad, 1928, godine je belgijski izdavač Hip Janssens zaposlio novinara, spisatelja, scenaristu itd. sa pseudonimom Jean Ray (pravo ime Raymundus Joannes de Kremer a objavljivao je i pod imenom John Flanders) da prevodi Dicksonove avanture sa Nizozemsko-Belgijskog na Francuski, zarad publikovanja u drugom delu Belgije i u Francuskoj. To Francusko izdanje je izlazilo između 1929. i 1938. godine, sa 178 brojeva pod nazivom, svi zajedno, Harry Dickson, le Sherlock Holmes Americain.
No, ovde dolazimo do poslednjeg genijalnog preokreta jer je Jean Ray posle nekoliko brojeva odlučio da su nemački originali, koje je prevodio sa Flamansko-Nizozemskog bili smeće i da mu je cela ova tezga zamorna. Danas bi samo sebi natočio još dva prsta nekog bojenog pića i eksirao ga šaljući tekst na mašinsko prevođenje koje posle neće ni pregledati pre nego što ga prosledi izdavaču, ali tridesetih godina prošlog veka još nije bio izmišljen Google Translate i Ray je krenuo da ulepšava tekst, izbacujući gluposti a dopisujući sopstvene pasaže, trudeći se da ono što izađe iz njegove pisaće mašine bude literarnije i pitkije. Ovo je išlo neko vreme ali se Ray na kraju i od toga zamorio i zamolio izdavača da posao daju nekom drugom. No, pošto su izdavači već tada znali da prepoznaju budalu koja će iz entuzijazma uložiti mnogo više rada nego što su oni spremni da ga plate, predloženo mu je da sedne i da piše svoje priče koje će oni nastaviti da dalje objavljuju kao da je u pitanju samo dalje prevođenje originala. Ray se ovoga oberučke prihvatio i na kraju je od 178 izašlih brojeva, po sopstvenoj tvrdnji on napisao oko stotinu.
Kao osnove za zaplete je, rekosmo, Ray i dalje koristio naslovne strane originalnih nemačkih priča, a koje su publikovane i u ovim francuskim prevodima, a što je zapravo bio zahtev izdsvača i značajan element celog projekta. Naime, ove naslovne strane radio je cenjeni nemački slikar i ilustrator Alfred Roloff. Rollof je bio član Berlinske akademije i Komore lepih umetnosti, kao slikar zainteresovan pre svega za slikanje konja, a kažu da je jedna njegova slika godinama stajala na zidu jedne od Hitlerovih kancelarija. No najpoznatiji je svakako po svojim ilustracijama palp magazina koje je krenuo da radi kao mladić posle diplomiranja na umetničkoj akademiji i koji su, velikim delom na ime njegovih naslovnica, prodavali milione kopija. Štaviše, kada je Rollof prestao da radi naslovne strane za Harryja Dicksona serijal na Francuskom je prestao sa izlaženjem (Ray je za poslednja dva broja angažovao prijatelja da uradi naslovne za poslednje dve epizode).
Važno je ovde napomenuti: iako je izdavač insistirao da Ray bazira priče na Rollofovim naslovnicama, on je posle izvesnog vremena u kome su se glavni elementi zapleta zaista vodili onim što je prikazano na naslovnoj strani, odlučio da sebi da mnogo više slobode pa će u kasnijim pričama o Harryju Dicksonu prizori sa naslovnice biti ispoštovali možda jednom rečenicom ubačenom u prolazu.
Ovo je išlo paralelno sa Rayjevim postepeim odmicanjem od šerlokholmsovskog predloška i sve većim uplivom fantastičnih tema i imaginarijuma u Harryja Dicksona. Ray je bio prolifičan pisac u raznim formatima, uključujući poeziju, moderne bajke, priče za decu a pod pseudonimom John Flanders je objavio pregršt romana i priča za omladinu sa fantastičkim elementima. Kao Jean Ray je na Francuskom objavio dva horor romana i šest kolekcija horor priča pa je posle rata tadašnja naučnofantastična scena njega smatrala za svog čoveka i tražila još te su u Belgiji objavljeni i njegovi raniji fantastički tekstovi koji do tada nisu bili dostupni. Nakon što je umro 1964. godine, njegovi radovi pod imenima Jean Ray i John Flanders su uglavnom uredno republikovani na francuskom i flamansko-nizozemskom govornom području.
Kakva istorija! A valja li uopšte ovaj strip ičemu? Ako ste već zaboravili šta piše u prvom pasusu ovog, priznajemo predugačkog teksta, da ponovimo: VALJA!
Harry Dickson – Vol. 1 – Mysterion je zasnovan na originalnom Rayjevom zapletu (iz broja 104. originalnog magazina) i predstavlja velikog američkog detektiva koji živi u Londonu (štaviše, u ulici Baker, baš kao i izvesni detektiv sa inicijalima ŠH) kako rešava ekstremno kompleksan slučaj koji, naizgled, obuhvata i neke paranormalne pojave. Sve što je potrebno za jednu palp misteriju premijum kvaliteta nam je ovom pričom servirano u velikim količinama: imamo ekscentričnu a izvanredno popularnu spisateljicu kriminalističke proze koja jedne noći nestaje iz svje ekstravagantno sagrađene vile u engleskoj provinciji, imamo zatvor u istoj toj provinciji koji vrši neetičke, zastrašujuće eksperimente nad osuđenicima na smrt, imamo zamene identiteta i pola, imamo maskiranja, graničnu nauku i sposobne hirurge koji su u stanju da za sat-dva vremena samo komadom zagrejanog gvožđa promene lice osobi tako da ona može da prođe kao neko drugi. Ključno, naravno, imamo harizmatičnog glavnog junaka Dicksona i njegovog pomoćnika, Toma Willisa i njihovu zabavnu dinamiku koja u dobroj meri ilustruje razlike između Dicksona i Holmesa, uprkos brojnom sličnostima.
U sličnosti svakako spadaju taj život dvojice muškaraca na adresi u ulici Bejker, sa nastojnicom koja je istovremeno i vrlo kritički nastrojena prema životnom stilu svojih kirajdžija, ali i sama voli da se pravi da je amaterska detektivka, pa onda blizak odnos sa londonskom policijom i njenim predstavnikom (Lestradeovu ulogu ovde igra Superintendant Goodfield), no razlike postoje svuda. Dickson je, naprosto, Amerikanac i ovo se očitava u jednoj pragmatičnijoj prirodi, gde će on mnogo češće ići na teren i rešavati slučajeve svojim rukama od Holmesa koji preferira cerebralni pristup problemu, opservaciju i rešavanje slučajeva u udobnosti svoje radne sobe. Dickson je i vedrija osoba, ne tako intenzivno asocijalna kao ekscentrični Holmes, prirodnije sklapa prijateljstva i prema mladom Tomu Willisu ima jedan pokroviteljski, očinski nastup, dok Willis, srčan i odvažan, i dalje jeste dovoljno mlad da, kada je to potrebno, može da se maskira u devojku i na taj način doprinese rešavanju slučajeva.
Willisova i Dicksonova dinamika u ovom stripu su fino uhvaćene, sa slučajem koji deluje potpuno neprobojno sa svih strana, sem ako se poveruje u postojanje duhova i paranormalnih pojava. U ovom delu priče – drugi je album ove godine na Francuskom izašao pod imenom La cour d’épouvante, zasnovan na zapletu iz stopetog broja magazina na Francuskom) – zapravo do kraja nema elemenata za koje je natprirodno objašnjenje NEOPHODNO ali scenario nas izuzetno spretno izvoza terajući nas da lomimo mozak i pitamo se kako su ovakve stvari moguće i nudi nam razna paranormalna objašnjenja.
Sam tekst je pisan sigurnim, kićenim palp stilom koji i dalje ne preteruje sa tekstom i ne opterećuje tempo čitanja, ali ovde sad moramo da kažemo koliko su Catacchio i Ooshima dragocen deo ovog ansambla. Catacchiova rekonstrukcija Engleske pre Prvog svetskog rata je veličanstvena baš zato što je očigledno romantizovana i „palpizovana“, sa izvanrednim odnosom retrofuturističkog dizajna i istorijski prepoznatljivih elemenata odeće, nameštaja, arhitekture itd. Ima nečeg VRLO italijanskog u ekonomičnosti sa kojom Catacchio crta, sa jasnom prioritizacijom detalja i besprekornim lejautom koji pripovedanju daje jedan izvanredan tempo i čitaoca vodi kroz komplikovanu priču sa mnogo likova i neočekivanih preokreta bez gubljenja niti. Naravno, atmosfera misterije, pretnje i futuristike je ovde jednako bitna a Catacchijevom dovitljivom dizajnu strahovito mnogo pomaže Ooshimin živi, dinamični kolor sa mnogo smena vrlo različitih tonova na istoj tabli, kojima se izvrsno gradi raspoloženje ali i daje nemali doprinos jasnoći naracije.
Ukratko, Harry Dickson – Vol. 1 – Mysterion je uživanje od prve do poslednje strane i veoma sam zainteresovan da čitam dalje avanture Harryja i Toma u izvođenju istog ovog ansambla. A vama toplo preporučujem kupovinu i čitanje ovog albuma, putem Amazona, ako biste Engleski prevod ili direktno od Dupuisa ako želite original.
