This Closeness generalno nije tip filma kakav bih ja gledao sa nekim velikim interesovanjem. Ovo je prototipska indi drama smeštena u izrazito kamerni ambijent, sa skromnim ansamblom likova koji nemaju ni jedan pravi problem u životu a ipak im je TEŠKO. Kada korišćenjem termina „mumblecore“ ne bih zazvučao kao da imam dovoljno godina da sam učestvovao u Drugom svetskom ratu (i u njemu POBEDIO, prokleti bili), rekao bih da ovaj podžanr ne samo živi nego nas i drsko šamara penisom po licu u ovom drugom po redu dugometražnom radu američke režiserke Kit Zauhar snimljenom 2023. godine, a koga sam pogledao putem MUBIja*.
*mada se u trenutku dok ovo kucam ceo film može pogledati i na DailyMotionu: https://www.dailymotion.com/video/x98gddu
No, This Closeness je i iznenađujuće – ili, pak, sasvim neiznenađujuće jer je pokupio i neke nagrade na festivalima u Americi i Evropi – propulzivna kamerna indi drama o likovima koji nemaju ni jedan pravi problem u životu, a ipak im je TEŠKO a da gledalac, tako išamaran penisom po licu na kraju ostane ne samo prilično dobro nasmejan, ali i zamišljen, već i da oseti sasvim autentičnu empatsku reakciju prema ljudima koji se, eto, probijaju kroz život iako ne znaju baš kako. Ovo ne samo da traje vrlo dobro odmerenih 88 minuta, već je i snimljeno sa jednom ipak pristojnom vizuelnom ambicijom, uredno i disciplinovano, bez držanja kamere u ruci i iživljavanja sa prirodnim osvetljenjem, montaža je ekonomična i efektna a glumci su odlični. Povrh svega, scenario Kit Zauhar je razigran, na momente nestašan, uspevajući ne samo da da od ničega napravi nešto, već i da likove vivisecira tako da gledalac uđe u njih možda i dublje nego što se na početku nadao, do momenta kada će da i sam oseti delić praznine u koju svi oni na momente osećaju da upadaju. Ovo je film sa svega pet ljudi u glumačkom ansamblu, sa produkcijom koja je jednako partizanski sklopljena (od, dodaću sa zadovoljstom, uglavnom žena), ali koji izgleda ne samo kompetentno već i nadrasta taj „prikazaćemo vam realnost i ništa više od toga“ manifest mnogih drugih indi drama i uspeva da se ovaploti kao kinematografsko iskustvo u kome magija svetla, kamere, scenografije, kostima, dijaloga i živih glumaca u kadru radi tačno ono što treba da radi: prikazuje nam nešto nestvarno da bismo videli nešto stvarno. I sve to u jednom stanu! Sve to me je prilično odobrovoljilo, čak i impresioniralo, a da u celoj postavci nema ni PRISENKA priče o klasnim podelama. Pa to je šokantno!
Kit Zauhar je ćerka kineske imigrantkinje koja je došla u SAD da studira medicinu i kavkazoidnog Amerikanca ali da se u filmu, i to negde 15 minuta pred kraj, ne pomene eksplicitno da ona ima i azijsko poreklo, ja toga ne bih ni bio svestan. Diplomirala na Univerzitezu Njujork, Zauharova je prvo napravila dva zapažena kratka filma, a svoj prvi celovečernji, Actual People, uradila usred pandemije, prekidajući zbog toga svoje master studije na Univerzitetu Kolumbija. Actual People je bio nekakav spoj memoarskog i fiktivnog, film inspirisan njenom poslednjom nedeljom na Univerzitetu Njujork, a This Closeness takođe, kao i mnogi slični indi filmovi, dolazi kao neka vrsta fikcionalizacije sopstvenih životnih iskustava i možda i svestan napor da se od stvari koje nisu imale smisla u životu napravi nešto što će imati malo više smisla na filmu.
Kit Zauhar igra i jednu od dve glavne uloge u This Closeness, naspram Zanea Paisa, a gde njih dvoje glume par koji je došao u Filadelfiju preko vikenda jer Zaneov lik, Ben, treba da ide na godišnjicu mature. Iako je Ben odrastao u Filadelfiji, njegovi su roditelji prodali porodičnu kuću pa on i devojka mu, Tess – lik koji igra autorka – iznajmljuju stan preko Airbnba ili neke slične neoliberalne institucije koja vas ubeđuje da ćete platiti manje ali ne pominje da ćete RADITI više, da u njemu budu preko vikenda i da imaju gde da se vrate posle bančenja i pijančenja koje se podrazumeva za mlađe milenijalce u ovakvim situacijama. Tess, inače, živi od dizajna zvuka za video produkciju, mada je njen, reklo bi se, „pravi“ posao njen ASMR kanal na Jutjubu gde ima dosta pratilaca, mada nije, kako to i sam Ben kaže, stvarno „poznata“.
Dramski zamajac u filmu čini to da je gazda stana u kome će Ben i Jess biti preko vikenda i sam tu sve vreme. Adama (!!!) igra Ian Edlund i on u ovaj lik unosi svu arhetipsku white indie kid energiju koju možete da zamislite. Duže, bezoblične kose, sa nerdovskim naočarima na licu, visok, mršav i stalno u šljampavoj odeći, Adam je kao da ste uzeli vremeplov i otišli četrdeset godina u prošlost, odande kidnapovali Thustona Moorea i rekli mu da samo stoji u kadru i da ne mora ništa da priča.
I to je onda „drama“. Ben od prvog momenta krene da insistira kako je Adam „weirdo“, kako je čudan, socijalno „awkward“ i što film odmiče dalje, sve više ga stigmatizuje kao „pervertita“ i „fetišistu“. Tess se generalno s njim slaže, ali ispostavlja se da i Adam tezgari u video-produkciji, montira promo materijale za lokalnog proizvođača sportske opreme ’n’ shit i Zauharova vrlo spretno, bez nepotrebnih prenaglašavanja, ukazuje da između njega i Tess postoji izvesna „prirodna“ spona.
This Closeness ide na neki način utabanom stazom u kojoj devojka koja ima lepog, socijalno veoma propulzivnog, ekstrovertnog i omiljenog momka, na kraju, možda i na sopstveno iznenađenje, sebe zatiče neobjašnjivo privučenu introvertnom, terminalno zbunjenom, pa možda i zaista blago creepy liku koji se u njihovoj okolini nalazi pukim slučajem i sam ne pravi nikakav napor da se insertuje u odnos između Bena i Tess. Starinski žanrovski filmovi bi od Adama svakako napravili negativca, i This Closeness svesno pravi napor da ukaže da su zidovi tanki, da se mnogo toga kroz njih čuje, da Adam kada je u svojoj sobi obraća pažnju na to šta mu stanari rade i pričaju, ali Zauharova dobro pazi da ne sklizne u žanorvske stereotipe i dovoljno je da nam pokaže da ih je svesna.
To važi i za indie stereotipe i ovde se ta vivisekcija ljudske intimnosti i potrebe za bliskošću koju, reklo bi se, niko ovde nema u potrebnoj količini, odvija ne samo kroz naturalističke dijaloge već i kroz vrlo dobro snimljene i montirane scene u kojima nema priče i glumci posao odrađuju pokretima, pogledima, zatvaranjima očiju. Nije ovo Almodovar i nema ovde nekakve uzvišene vizuelne naracije, ali Zauharova vrlo pažljivo i efektno gledaoca vodi od situacije do situacije, pokazujući mu sa svakim narednim skretanjem koliko su likovi kompleksniji nego što na početku izgledaju, koliko su manje zreli nego što se predstavljaju, koliko su puni predrasuda ali i kajanja zbog tih predrasuda. Niko ovde nije STVARNO negativac, ali niko nije ni bezgrešni anđeo, već svako na kraju krajeva igra sa kartama koje su mu podeljene i snalazi se kako zna i ume.
Zauharova se pritom u podtekstu filma bavi nekim fenomenima vrlo prisutnim za poznu generaciju milenijalaca i generaciju Z (makar za one delove tih generacija na zapadu koji imaju srednjeklasnu bezbednosnu mrežu ispod sebe) i dotiče se anksioznosti koju niko zaista ne leči, čak i kad je tretira – a što dovodi do proliferacije ASMR sadržaja na internetu između ostalog – i epidemije usamljenosti koja, iako se u nauci generalno vezuje za starije osobe, zapravo sve više dijagnostikuje i među mlađim generacijama. Ništa od ovoga nije u dijaloge ubačeno nekakvim grubim didaktičkim tonom i svaka scena koja gledaocu prikazuje dublje i ranjivije delove likova je osmišljena pažljivo, a ceo film sekvenciran promišljeno, tako da nema viškova i nedorečenosti. Kada sam film neke stvari ostavi namerno nedorečenim, to jesu jasni pozivi na kontemplaciju, radije nego prizanje autorke da ne zna šta da kaže u nekim momentima pa je tako i poslednja scena odrađena, slobodno se može reći, savršeno.
Zane Pais od svih glumaca u filmu ima najviše iskustva i možda je i fer da njegov lik onda i dobija najviše prostora da „glumi“. U zgodnom preokretanju „klasične“ podele uloga, Tess je u filmu onaj lik koji je nesiguran u sebe, koji je dugo vremena imao problem sa percepcijom svog izgleda i skloniji je introvertnosti i zatvaranju u sebe, dok je Ben šarmantni, omiljeni lik u koga su, kako kaže i njegova drugarica Lizzie, bile zaljubljene sve devojke u školi. Pais Bena igra sa apetitom, nabacujući šmekerske osmehe i koristeći kvalitetne prijave, i scenario njemu i daje neke od najduhovitijih momenata u filmu, na primer ono kada pita Lizzie „A ti si sada u fazonu da si baš drolja?“ samo da bi onda bez gubljenja koraka dodao „Ali, mislim, ono, u osnažujućem, feminističkom smislu“.
Dijalozi su generalno takvi, sočniji nego što biste očekivali i to da likovi, u dobroj mumblecore tradiciji imaju česte dijaloge u kojima naglas analiziraju svoj odnos sa sve čestim pauzama u pričanju i „um“, „ah“ i „uh“ paraleksemama je ovde znalački iskorišćeno baš da se likovi razotkriju kao bespomoćni, naučeni da koriste dekartovski, racionalistički način govora kada pokušavaju da reše problem, iako im problem i dalje nije jasan i ne uspevaju da ga zaista spakuju u govor.
This Closeness nema muziku, sem na samom kraju kako bi se podvukla emotivna završnica, ali zapravo autorka i ovo radi domišljato, puštajući gledaoca da samo čuje dijegetičke „muzičke zvuke“ iz slušalica koje neki od likova imaju na ili pored sebe u nekim scenama, a što je zanimljiv način da se sugeriše da je muzika samo još jedna komponenta odbrambenog zida koji likovi podižu između sebe i sveta. Tess će u jednom od razgovora sa svojim terapeutom (preko Facetimea, WhatsAppa ili Zooma, naravno) uz dosta postiđen i bolan jecaj reći da se oseća usamljena kada je sa Benom, a gledaocu ovo neće delovati kao puka regurgitacija fikcionalnog (ili stvarnoživotnog, svejedno) klišea jer je pola sata ranije video scenu u kojoj Tess i Ben plešu uz muziku, u donjem vešu, dinamično i naizgled radosno, ali tako da svako od njh ima par bežičnih slušalica u ušima i muziku čuju sa telefona dok gledalac čuje samo udaranje njihovih stopala o pod. Što reče Jon Chang u jednoj svojoj pesmi: Come Apart Together, Come Together Alone.
This Closeness je, na kraju krajeva, film koji ne bez razloga „blizinu“ stavlja u svoj naslov. On je možda i kvintesencijalna kontemplacija za generaciju naviklu da živi sa cimerima sa kojima deli životni prostor ali ne i intimu, koja je koncept „ličnog prostora“, silom prilika a dalje silom navike, naučila da svodi na slušalice u ušima i ekran u koji se gleda, KROZ koji se gleda neko drugo mesto od onog na kome se fizički nalazite. ASMR kao Tessina profesija nije ni malo slučajno u tekstu filma, sa svim tim temama pružanja nežnosti, pažnje, afirmacije, koje su deo ASMR-video iskustva, a koje je po prirodi stvari parasocijalno i zamena za STVARAN ljudski dodir, pažnju, bliskost, pa i intimu.
Kit Zauhar je, dakle, neko ko stvari i poznaje i razume, ali i na kraju ume da ih pokaže tako da ih i mi prepoznamo i razumemo. This Closeness nije film TEŠKE drame od koje se umire, niti patologije koju u društvu treba prepoznati da bi se društvo lečilo. On je film intimne, male drame, i tupe, tekuće tragedije koju ljudi nose u sebi i nikada ne znaju gde da je stave kada krenu da spavaju. Elegantno.
