Za prvi ovogodišnji pregled nedeljnog metala imamo iznenađujuće mnogo izdanja. Nihilistični blek metalci koji izdajunove albume u vreme kad NIKO neće da ihsluša su pravilo, ali pojavilo se ovde i dosta drugih muzičara kojima je okej da se izda novi album (ili EP, ili demo) u poslednjoj nedelji stare i prvoj nove godine. Pa da ispoštujemo te superheroje andergraunda.
Deo 1: BLACK METAL
Nemam pojma koliko italijanski Acacia’s Temple ima članova – njihov izdavač, vendeta records ne otkriva koliko ljudi je pravilo debi album Elegiac Pilgrimage. No, to se i uklapa uz muziku koja je hermetični blek metal uvijen u pokrove tmine i iskonske, jelte, jeke i koji se bavi egzistencijalističkim upitanostima… A kako se pominje i da je u sve umešan Gabriele Gramaglia (pretpostavljam kao snimatelj/ producent) koga najbolje znamo po kosmičkom death metal projektu Cosmic Putrefaction, zvuk Acacia’s Temple se uklapa u taj neki talas novih italijanskih bendova u ekstremnom metalu koji traže odgovore u nepreglednim prostranstvima. Mislim, OK, vendetta records ne izdaje makar kakvo smeće pa je jasno da je ovo pristojna ploča a pogotovo ako volite blek metal koji kao da vam se obraća sa samog kraja vremena:
Iako njemački Wampyric Wrath zvuče kao da su jednočlani, kućni projekat, na demo snimku naslovljenom samo Demo svira četvoro ljudi. Sirovost i jednostavnost u koncepciji se podrazumevaju, ali Wampyric Wrath sasvim korektno rukuju atmosferom koja treba da sugeriše malo gotske zavodljivosti i kombinuju je sa besomučnim jurišanjem. Tri pesme, vrlo kul:
Recimo da u muzici bostonskih Voidmaker dominira blek metal iako je istina da debi album, A Cold, Unyielding Universe ima i izražene thrash metal i death metal dimenzije. Plus, dosta je proggy. Zanimljiva je to smeša u kojoj nisam siguran da sve radi sa istim uspehom ali čista količina ideja i intenzitet sa kojim ljudi sviraju dosta pomažu da se album sluša sa osmehom na licu. Ovde je tempo jak, gitare su nervozne, stalno mešajuću blek metal teme i thrash rifove (pa onda i shred solaže), vokali su nestandardni, a tematika albuma naučnofantastično-futuristička. Interesantno je!
Naravno da ima gomila bendova koji se zovu Mors, a najnoviji je solo projekat bivšeg gitariste italijanskih HomSelvareg po imenu Bazzy Mogan. I debi album, Vltra Mortem Et Infera je vrlo, vrlo solidan. Ovo je kvalitetno napisan, filozofski ustrojen blek metal, gde brza, energična svirka dolazi u paru sa skoro operskim pasažima, sve spremljeno sa dosta melodije ali i dalje prštavo, dinamično, ZABAVNO. Mors je blek metal koji bi, da su se zvezde samo malo drugačije namestile, bio zapravo power metal, jer epika, i vidno uživanje u pisanju ambicioznih aranžmana – da ne pominjem komponovane solaže – sugerišu klasičnu metal naobrazbu, stavljenu u službu blek metal izraza. Odlično je ovo spravljeno, da bude epski i da bude dramatično i da bude teatralno a da se nikada ne izgubi u širini vizije, plus, produkcija je TAMAN kako treba, sa lepom separacijom instrumenata, čistim bojama i dinamikom, bez muljavine koja je danas sveprisutna na tim melodičnijim, atmosferičnijim blek metal izdanjima. Odličan je Mors a još se daunloud prodaje i po ceni koju sami odredite!
Inter Mortuos Liber je split album francuskog jednočlanog projekta Sotherion i kvebečkog, takođe jednočlanog Sanctvs. Ovo su dva projekta sa srazmerno malim brojem izdanja a što je zapravo PREDNOST jer se dakle ne radi o serijskim prestupnicima koji novi album imaju svakih nedelju dana i ovaj split je izašao za Sepulchral Productions a što takođe govorio kvalitetu muzike, a koja je atmosferični, moderni blek metal rađen u svedenim produkcijskim uslovima. Ali dobar je. E, sad, da li je ovo STVARO izašlo, pa nije STVARNO jer ga nema ni na Bandcampu ni na sajtu izdavača ali sigurno će uskoro. Pa poslušajte, slatko je:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Belgijski Bulldozer and the Machine guns počinju svoj album, Psilo, autrom a završavaju introm. Naopak svet, jelte. No, muzika je slušljiva, nekakav sludge-stoner, onako, blago ritualan, blago psihodeličan, spor, težak a opet ne NASILAN. Nije ni SKROZ nenasilan, ali ova trojka voli gruv i rokenrol šmek tako da su u tu neku stranu i usmereni.
Riječani Longhare imaju peti album, Harerama i to je simpatičnih sat vremena psihodeličnog roka po uzoru na sedamdesete. Dakle, fazirane gitare, melodični refreni, daire… Neke pesme umeju da potraju, naslovna je pogotovo napravljena da bude psihodelični obredni komad, ali album ima štofa i prijatnu, prijateljsku atmosferu. Plus, plaća se koliko date:
Forbidden Place Records su nam čestitali novu godinu kompilacijom Escape to Weird Mountain Volume 10 na kojoj je gomila zaista kul bendova. Stavljam ovo u ovu sekciju nedeljnog pregleda iako pored stonerske psihodelije na albumu ima barem ista količina vrlo friki noise rocka. Mislim, Forbidden Place Records imaju određenu reputaciju pa ovde ima i nekoliko bendova koje smo poslednjih godinu-dve rado trošili, od Some Pills for Ayala preko Paniktrax, Geishas of Doom, Stone Disciple i TORSO do Moms New Hobby. Kidanje, a plaćanje koliko hoćete:
Još jedna kompilacija, odnosno label sampler stiže ljubaznošću italijanskog izdavača Argonauta Records i Devouring the Mountains Vol. 9 ima po jednu pesmu sa svakog izdanja koje je ova cenjena kuća izbacila tokom poslednjih godinu i po dana. Ja, čini mi se, ovu firmu hvalim što redovnije mogu pa i ovo preporučujem iz sve snage jer ćete tu čuti 63 pesme ODLIČNIH bendova kao što su Sons of Ghidorah, Hell Valley High, Vast Pyre, Spiral Grave itd, utvrđujući gradivo vezano za stoner rock, fuzz rock, doom metal i srodne žanrove a po ceni koju sami odredite.
Cruces iz Pitsburga su se raspali još 2012. godine ali su se tajno sastali 2019. i snimili album Spite. I on KIDA. Ovo je hard rok/ stoner rok prvoklasne energije, izvrsnog zvuka i sa pevačicom koja tako dominira nad uzvitlanim matricama da je to milina da se čuje. Album je pritom snimljen tokom jednog vikenda, neke pesme iz jednog cuga (svi vokali iz jednog cuga) i pošto su pesme OVAKO dobre moramo malo zaplakati što ovakav bend više ne radi, ali, eto, treba i da se radujemo što čujemo ovakav album:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Manic Outburst su iz Detroita i sviraju prijatan thrash metal sa malo crossover mirisa. Novi album, Dead and Dying Fast, treći za ovu postavu, ima dosta lepih rifova, manične vokale, vrlo pristojnu produkciju. Sve što volim u thrash metalu ovde se lepo čuje: brzina, žestina, promišljeni rifovi, vokal na ivici samouništenja i to da album ima samo sedam pesama je dodatni bonus. Dakle, ovo ide brzo, traje kratko i ostavlja prijatne ožiljke:
Irski heavy/ thrasheri 12 Gauge Outrage su izdali živi album, Live Ammunition i sasvim je to zabavno. Bend kreće nanovijom pesmom, singlom Control iz 2023. godine a onda se vraća unatrag kroz karijeru i tih nekoliko izdanja za desetak godina rada, nudeći sirov, entuzijastičan metal koji nije ni prebrz ni preagresivan, ali nije ni „mekan“ ili, jelte „komercijalan“. Ovde se mislilo o rifovima i temama, o refrenima i aranžmanima i uživo to zvuči raspojasano i znojavo. Simpatično je:
Catalepsia su iz Meksika (tj. jedan od bendova sa ovim imenom je iz Meksika) i upravo su izdali album sa obradama drugih bendova naslovljen Mark of the Devil. E, sad, bendovi koje su obrađivali su mahom takođe meksički pa za njih VEROVATNO niste čuli, ali ovo je dopadljiv, sirov, neprskan thrash metal izmešan sa malo blek i death metal aroma i, mislim, Latinska Amerika ima svoj šmek kada je u pitanju ekstremni metal i Catalepsia ga vrlo uspešno prenosi na slušaoca:
Finci Beatrix se mažu belim po licu i opasuju u redenike ali sviraju zapravo blackened speed metal radije nego black metal. Svakako im je novi EP (i zapravo prvo samostalno duže izdanje), Deathsent Ceremony, old school po sirovosti zvuka i jednostavnosti kompozicija. No, Beatrix zvuče autentično, napaljeno i autentično napaljeno, što nije loš kvalitet da ga bend ima. Muzika ima vremena da se rafinira ali ova mladalačka naloženost se teško ponovi kad ste matori:
Još blackened thrash prljavštine dolazi nam iz Otave. Kanađani Acid Cross imaju drugi album, Under Dark, solidnih deset godina nakon prvog, i ovo je sirov, domaćinski black-thrash-punk koji je simpatičniji nego veliki deo „modernog“ metala i osvaja na šarm mnogo više nego na produkciju, ili nekakve sviračke bravure. Autentično, karakterno itd. ali da ima MNOGO novih ideja, nema. No, i cena je koliko date pa se sve to izniveliše:
I Rusi Tanator su generalno black thrash bend, ali novi EP, Tragedy, ima i dosta death metal elemenata i red bi bio da ga klasifikujem kao deaththrash. Mislim, tu je obrada Obituary (sjajna On the Floor), tu je obrada Repulsion (Radiation Sickness) ali i benda Belgrado za koji ne znam ko su i šta su, no tu su i dve autorske pesme i odlične su (jedna je nova verzija pesme Prison koja je zatvarala debi album Possessed by Madness, Possessed by War iz 2014. godine). Produkcija prilično suva i jeftina, ali prikladna za potrebe izdanja koje se oslanja na preciznu svirku, dobre rifove, brzinu, čvrsinu. Vrlo, dakle, dobro izdanje za Tanator:
Nijemci Kill Reflex nisu nužno po mom ukusu, u njihovoj muzici ima možda previše groove metal i metalcore komponenti da bih se ja potpuno opustio ali takav je period u godini, ne može da se izvoljeva pa ću reći da je EP Product of Disgust sasvim slušljiva kombinacija death metala i hardcorea sa jakim, debelim zvukom i pesmama koje su mi pitke. Eto! Četiri komada po ceni koju sami odredite, to je sasvim fer:
Da za svaki slučak isperem uši tu su Nature Unveiled iz Sirakuze u Njujorku i njihov snimak pod nazivom Promo. A koji košta dolar, dakle, nije daj-šta-daš kako bi promo materijal imao smisla da bude. No, Nature Unveiled valjda sebe cene jer,mislim, ovo je produkcijski vrlo dobro, kombinujući powerviolence i metalizirani hardcore zvuk za nešto što je na pola puta između death metala i panka na svoj način. Kvalitetna svirka, napucana produkcija, kratke, efektne pesme, sve kako treba:
Massakro su iz Kalifornije i većina pesama na EP-ju not another college band je na Španskom. To je već sjajno. Muzički, JOŠ JE SJAJNIJE, ovo je dobro producirani a ulično autentični crustcore, pun propisno odsviranih D-beat komada, gde se dva minuta prebace samo ako baš mora a samo jedna pesma traje preko tri, a ta je i najkompleksnije i najambicioznije napisana. Bend zaista zvuči tr00, sa kombinovanim žensko-muškim vokalima, sa finom pank energijom ali i ukusno ubačenim metal rifovima i meni je ovo JAKO prijalo:
Bruised Skull iz Majamija sa EP-jem Death Street daju nam pet pesama sirovog uličnog hardkor panka. Produkcija je jeftina i sirova, svirka žustra a raspoloženje na istorijskom minimumu. Ima ovde, da se razumemo, dosta štofa i iako po formatu svedena, ova muzika ima dosta karaktera. Preporučuje se:
Zero Chill sa Floride imaju u svom metaliziranom hardkoru dosta zvuka osamdesetih. EP Rat Trap me je najpre asocirao na Cro Mags i Agnostic Front, i to je neki takav, blago siledžijski krosover treš, solidno produciran, sa pet kratkih pesama koje, kad idu brzo, RAZBIJAJU. A kad idu sporo GAZE. Pevač je isto dobar, plus cena je koliko date, pa DAJTE:
Zorn sam pre nekoliko meseci izuzetno nahvalio za maštovitost i moć na EP-ju Endless Funeral a sada je izašao CD tog izdanja i mada obično ne radim ponovne osvrte, ovde ima jedna bonus pesma pa je to dovoljno dobar razlog. Ako u Oktobru niste slušali Endless Funeral, sada je prilika da se ta greška ispravi WITH A VENGEANCE a i ta nova pesma je sjajna sa savršenim sabatovskim početkom i pankerskom razradom. Zorn DOMINIRAJU:
Guilt Tradition iz Portlanda u Oregonu imaju EP Our Season koji nudi gruverski, srednjetempaški metalizirani hardcore i mada to možda i ne bi trebalo da je po mom ukusu, ispostavlja se da jeste. Valjda su mi rifovi dobri, trešerski, pa onda sve ostalo lepo uz njih leži. Mislim, sve je to „običan“ moshcore, ali gitare su nekako DOBRE. I ovo plaćate koliko hoćete:
Peptide su iz Džeksonvila na Floridi a njihov kratki Winter Promo demo snimak ima dve pesme koje nude vrlo zakivački, mošerski, metalizirani hardkor. Ništa novo, ništa originalno ali odsvirano JUNAČKI i sa vro solidnom produkcijom. Metal:
Take the Shot iz Tenesija, pak, svoj hardkor oblikuju kombinujući disonantne gitare, blastbitove, mošerski gruv i vrlo sirov, vrlo agresivna ženski vokal. EP No Moral Code ima pet pesama koje na koncertima verovatno prave apsolutni haos i mada je produkcija jeftinjikava, sve to zvuči KAKO TREBA:
Default Aggression su iz Kalifornije (San Hozea) i sviraju vrlo dobar hardcore tačno negde na prelazu između klasičnog krosovera i modernijih metaliziranih formula. EP Backed Into A Corner ima šest kratkih pesama vrlo čvrstog i teškog zvuka a svirka je lepršava, sa refrenima stvorenim da se publika penje na binu i otima mikrofon, brzim delovima za pogibiju i mošerskim brejkovima da se cela sala uključi. Veoma lepo:
Massgrave iz Baltimora nisu baš toliko dobri ali im je debi EP, Dragged Below sasvim solidan. Ovo je duo-projekat sa kombinacjom hardkora i blek metala pa su i pesme tako, metalnije, mračnije, mrvicu duže, ali uz očuvanje mošerskog programa. A ima i Metallica-momenata:
Heh, onda dođu Damager iz Liona i Francuzi na demo snimku Peace... But at what Cost? zvuče kao teleportovani iz 1986. godine. Ako volite Electro Hippies ili Stupids, ovo je na istoj transverzali, sirovo, iskreno i zabavno. Plus, obrada GBH, to se uvek ceni. A kad smo već kod cene, nju sami određujete:
Austrijski Crackwhöre su svoj EP nazvali Heroin Supremacy, na omot stavili eksplicitnu lezbijsku scenu i sve obeležili sloganom „never stop the madness“. Da imate ćerku, ne biste joj dali da izlazi sa njima. Ali muzika nije loša. Proizvedena pod kredom „ROCK’N’ROLL OR DIE!“ ona se ovaploćuje kao sirovi thrash ’n’ roll pankerski snimljen ali odsviran pošteno i znojavo. Ako vam ne smeta imaginarijum, ovo je vrlo dobra, energizujuća muzika.
Guilt Dispenser su fastcore/ powerviolence ekipa iz Los Anđelesa sa osamnaest pesama na albumu Detonation. Ali samo jedna pesma prelazi svojim trajanjem minut a veliki broj je ispod pola minuta. Pa i ispod dvadeset sekundi. Pritom, DOBRE SU, a i produkcija je propisna, studijska i ovo nije garažna zajebancija dokone omladine nego ozbiljna jebačina na živo. Meni odlično a vi izvolte, plaća se koliko sami odredite:
Bend se zove Shanked i dolazi iz Takome u Vašingtonu, ali ako očekujete siledžijski, zatvorski moškor, treba da znate da se album (demo?) zove Tacoma Powerviolence. Mislim, ima ovde thugcore elemenata ali je sve tako sirovo, tako nervozno, tako GARAŽNO da nema sumnje u to da slušate troje mršavih klinaca koji se prave da su opasni. Vrlo je slatko:
Choof iz Melburna sviraju solidan živi grindcore na minialbumu Volume Dealer Live Sessions. Ovo je šest pesama vrlo kvalitetnog, disciplinovanog rada u jednom zrelom, naprednom formatu. Slušalac dobija maničnu brzinu i energiju, vrištanje i mikrofoniju, ali i avangardniji program na gitarama. Vrlo je to dobro, prljavo a opet plemenito plus za svaku pesmu imate i video, pa navalite:
Recimo da su Gouch iz Nju Meksika negde između deathcorea, death metala, grindcorea i, uh, ne znam, panka? Mislim, svirka na EP-ju Pain Awaits je BRUTALNA ali je produkcija jeftinija a i atmosfera je nekako garažna. No, pesme mi se dopadaju, brzina i agresija su mi po volji pa su mi i pig-squeel ekscesi koji dolaze pored normalnih vokala (mislim, normalnih za ekstremni metal) nekako bili simpatični. Dobro je ovo, čak su i tekstovi okej i vrlo vredi da se čuje a i da se uzme, pogotovo po ceni od koliko sami odredite:
Cacodemon iz Njujorka sviraju deathgrind kao da je 1991. godina a mi mladi i napaljeni. Demo naslovljen Deposition ima četiri pesme jeftino snimljenog, vrlo andergraund krljanja koje je stalno u jednoj tečnoj transformaciji između črvste metal svirke i amorfne buke. To je, naravno, vrlo simpatično i još ako imate apetita za tematiku pesama (na primer, jedna se zove Massgrave Sodomy), uživaćete. Bend svira BOLJE nego što očekujete i ima pametnije pesme. Takođe ima GORI zvuk nego što očekujete ali to je i dalje jako simpatično:
Iako su španski Silent Grinders i album nazvali Silent Grinders, nema ničeg „silent“ u njihovom grindcore jurišanju. Ovo je energičan, bučan dethgrind sa pesmama od minut-minut i po, produkcijom koja je pristojna i tehničkim kvalitetima koji su na solidnom nivou ali se ne isprečuju na putu isporučivanje pre svega agresivne, brze muzike. Nema kod Silent Grinders neke velike konceptualne filozofije ali su pesme napaljive i dinamične a izvedba je poštena i znojava:
Ne znamo ko je i šta je Vomit Pus Alien Regurgitation, čak ni odakle je, ali ovo je, eto, nekakav kućni, ali solidni brtual tech-death za ljude koji vole da je sve brzo, precizno, ali da ima i dobre rifove. Ako je sve ovo radio jedan čovek, u kući, vrlo je impresivno, pogotovo jer je i produkcija solidna. Ako ne volite ovakvu muziku, EP Liturgies Of Lust And Perversion vas VEROVATNO neće privući k njoj.
Debi album londonskih Mutagenic Host zvuči vrlo lepo. Nazvan The Diseased Machine, on old school death metalu po uzoru na, recimo, Grave, daje samo malo modernog glancanja, nudeći dobre rifove, kvalitetne ritmove, dobre vokale, a u pesmama koje su prilično originalne i nisu puka imitacija onoga što smo slušali pre trideset godina. Fina produkcija pomaže da se ovo još lepše posluša:
Prelepo je videti da Piss on Christ započinju novu godinu bez gubljenja koraka. Novi album, Seventh Blasphemous Slab, sedmi u pet godina, nastavlja istim putem jednostavnog, prijemčivog death metala koji želi samo jedno, a to je da se popiša na Hrista. Metaforički, a ako može i bukvalno. Antihrišćanska muzika neretko ume da se zagubi u nihilizmu i bude neprozirna, crna gomila buke, ali Dan Castro zna da je dobar rif bitan, da bend treba da zvuči kao BEND a ne kao algoritam pa onda i Seventh Blasphemous Slab nudi kvalitetnu muziku i solidnu produkciju. Takođe, ovo je bend koji se ne bavi isključivo nekakvim apstraktnim, istorijsko-mitološkim dekonstruisanjem hrišćanstva (mada ima i toga: Contradictions of Christ ili God is a Fake Human Construct) već je velikim delom emanacija Castrovog življenja i serija njegovih refleksija na to življenje pa recimo, jedna pesma, Barbaric Poland, govori o tome da je bend bio priveden u policiju čim je izašao iz aviona u Varšavi jer, jelte, blasfemija ne biva dočekana sa dobrodošlicom u zemlji snažne katoličke provinijencije. Ostatak benda radi odlično (Ron Parmer iz Malevolent Creation i dalje na bubnjevima) i mada ni jedna pesma ne doseže FURIOZNI antihrišćanski fervor hitčine Fuck Your Jesus od pre par godina, ovo je odličan album kvalitetnog metala za svakoga ko voli rif, energiju, gruv, čak i da ga ne interesuje lirički sadržaj pesama:
Naravno da World Eaters iz Ontarija sviraju death metal inspirisan ratom i Warhammerom 40K, ali njihov debi album, Hounds of Blood, ne zvuči kao imitacija Bolt Throwera, ili barem ne onoliko koliko biste očekivali. Ovo je haotičniji, pa i melodičniji death metal koga dosta kolje krš produkcija, ali koji se junački bori da se i pored nje čuje. Bend je navežban, svirka je žustra pa onda i pesme – komada svega pet – uspevaju da zablistaju. A plaćate po želji:
Austrijski kvintet Athiria svira možda i premelodičan death metal za moj ukus, ali da se ne iživivljavam dok su još nekakvi praznici, evo njihov novi EP Bash of the Beast. Sa četiri pesme koje se dosta oslanjaju na The Black Dahhlia Murder legat, ponekim dobrim rifom, vrlo solidnom produkcijom i odličnim vokalima pevačice Andree Schaf, sasvim mi je prihvatljivo da muzika povremeno malo zabaci u melodeath smeru. Ima ovde štofa:
Severed Faith iz Atlante su pravi bend iako bi čovek rekao da je ovo nekakav kućni, jednočlani projekat. Mislim, sviraju od 2007. godine a nemaju ni jedan album već samo pregršt singlova i EP-jeva? SUMNJIVO JE TO. No, novi EP, Malice Divine ih zapravo prikazuje u dopadljivom izdanju sa tri pesme kulturnog black-death metala, snimljenog vrlo pristojno, napisanog znalački i odsviranog profi. Severed Faith ne jure trendove i zvuče SVOJE što je dobar kvalitet, takođe:
Heh, postoje dva benda sa imenom Life Demise i oba su iz Nemačke. Ko se tu snađe, svaka mu čast, a mi da pomognemo da kažemo da je ovaj „novi“ Life Demise o kome se danas priča, više u black-death stilu (dok je onaj drugi bliskiji melodeath filozofiji). Enivej, OVAJ Life Demise ima debi EP, Crosses to the Fire i to je energičan, ekspresivan blackened death metal, melodičan i emotivan a opet dovoljno oštar za moje potrebe. Pesme nisu prekomplikovane i ovde je juriš uvek u prvom planu,sa osnovnim temama koje se korektno variraju kroz kompozicije. Produkcija je takođe sasvim solidna i pričamo o pitkom i zabavnom izdanju:
Veliki deo današnjeg brutalnog death metala je sniman digitalno, pa onda glancan u postprodukciji dok ne ostane samo cigla od ispresovane buke. Kolumbijci Decadent Impurity nemaju interesovanja (ili tehničkih uslova) da tako zvuče pa im je debi album Abyssal Extermination kao da vadite pesme iz utrobe nečeg što je živelo i umrlo na dnu mora a onda ga cunami izbacio pravo u vaše dvorište. Brutalno je, prljavo je, hermetično je, ali zabavno je:
Imamo još kolumbijskog death metala. Mortiferian su svoj prvi album snimili još 2013. godine a 2023. godine su imali dva singla. Novi EP, Litaniae Funeris Abyssi sadrži oba ta singla i još tri pesme i to je simpatičan, suptilan death metal koji se udobno oseća u deathgrind formatu ali nema problem da izmišlja melodične, dosta kompleksne teme i rifove. Sve je odsvirano tečno, i producirano pristojno pa je u pitanju pitak i nenaporan materijal užurbanog, dramatičnog death metala sa ambicijom da vas inspiriše i angažuje i emotivno i intelektualno. Dobro, i fizički:
Cavernario iz Buenos Airesa sa EP-jem Catedral de sangre daju idealnu kombinaciju death metala i mošerskog hardkora. Ovo su dve pesme neodoljivog gruva, pristojnih rifova, kratke i efektne. Produkcija je jedva tu, ali RADI POSAO i bend će vas pokrenuti sem ako niste baš baš mrtvi. A i da jeste, ovo plaćate koliko hoćete:
Šveđani Altar of Obedience su već u Martu imali album – treći po redu u dve godine – a onda su tridesetog decembra izdali četvrti, Searing Flesh Invocations. Malo preteruju sa produkcijom, jelte, ali muzika i dalje nije rđava. Prethodna izdanja sam uglavnom hvalio za jednostavni, old school pristup death metalu, a Searing Flesh Invocations ima možda MALO moderniji ili samo malo SATANISTIČKIJI nadev u svojim pesmama, no svakako je agresivan, bolestan, zabavan ako volite death metal koji se ne interesuje za nekakvu „slavu“ nego voli da PRŽI. Ima ovde odličnih pesama – npr. Ripped Bowels Massacre – pa vredi da se posluša SA VELIKOM PAŽNJOM:
Južnokorejski slemerski duo Visceral Explosion ima drugi album, Sanguineous Hymns for Disembowelment i ovo je vrlo pošten slamming death metal za klijentelu koja ceni čistu produkciju, solidnu tehniku, pažnju koja se obraća na kvalitet rifa. Nema ničeg originalnog u muzici Visceral Explosion ali ovaj bend isporučuje slemčinu bez laži, prevare i nekakvih eksperimentalnih ambicija, macolom u jaja pa ko preživi znaće koliko mu se to dopalo. Pesme poput Blood Vomiting Gangrenous Esophagus ili Excruciating Forced Prostatectomy nude dovoljno mošerskog sadržaja za ceo Januar pa sugerišem da uletite:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Geetroit Wolves je peti album australijskog heavy metal sastava Vendetta a koji će još malo pa navršiti trideset godina prilježnog rada. Specifična kombinacija thrash zvuka i klasičnijeg heavy metala ovde je u dobroj formi i mada mislim da Vendetta nikada neće postati stadionska atrakcija, nemaju čega ni da se stide. Ovo je karakterno, čvrsto, pošteno:
Paradox Shift iz Indijanapolisa nisu stilski neki moj prvi izbor, ali em je takva nedelja, da imam vremena da poslušam i ono što mi nije u užem opisu posla, em su se baš potrudili oko drugog albuma, naslovljenog The Archivist. Ovo ima sedmnaest pesama i mada je samo devet „pravih“ (ostalo su montaže), to je i dalje sat vremena ambiciozne progresivne svirke. Paradox Shift spajaju nekakav klasičniji pristup prog roku i prog metalu (dakle, onaj u kome je bilo dosta džez-rok elemenata) sa, evo, recimo, modernijim pop-metal zvukom koji bih mogao da uporedim sa recimo… Muse? Bizarna kombinacija ali ovaj bend je izvodi šarmantno plus, produkcija, imajući u vidu da je niskobudžetna, sasvim prihvatljivo obavlja posao. Poslušajte:
ALBUM NEDELJE
Novi album hrvatskog projekta Prognan, naslovljen Sve će to narod pozlatiti je… monumentalan. Goran Dragaš (inače kompozitor koji piše filmsku muziku za mnoge holivudske studije) je ovde spravio kompleksnu, konceptualnu priču o Drugom, svetskom ratu i podkozarskim strahotama i mada je ovo SVAKAKO metal ploča – prepuna inscenacija – nisam siguran da je „blek metal“ kategorija u koju treba da je stavimo. Mislim, slušajte kako Krvavi Božuri u metal masakriranje spretno ubacuje trube i „narodnjačke“ motive, pa onda horove i zvuke ratnog haosa. Je li ovo pomalo kao da se Goran Bregović dohvatio ekstremnog metala? Ne, ovo je kao DESET Gorana Bregovića srolanih u jedno, pa ubačenih u metal mašinu, i da bude jasno, ovaj album se ne sluša da se relaksirate ili samo zabavite – ovo je MONUMENT, sa pesmama koje u proseku traju više od deset minuta i treba odvojiti ne samo vreme već i mentalni prostor da se ovome posvetite. Dakle, veličanstvena muzika, ali i muzika koja mnogo zahteva od slušaoca. Sve čestitke autoru i saradniku na bubnjevima:
