Problem sa pravljenjem izložbe čoveka čiji je primarni način izražavanja crtanje po zidovima i drugim gradskim objektima, onda kada niko ne vidi, uz insistiranje da ostane anoniman čak i kada ga medji pompezno predstavljaju kao „najtraženijeg umetnika na svetu“ je prevashodno u autentičnosti. Izložba Banksy u Begradu, otvorena u galeriji „Pop up“ u Dečanskoj – a što nije uobičajeno galerijski prostor mada je sasvim adekvatan za ovakve namene – da traje od prvog Januara do šestog Aprila, ima ovaj problem možda i više nego neke druge izložbe Banksyjevih radova organizovane u drugim gradovima po svetu a koje su imale veće budžete da ulože u rekonstrukcije Banksyjevih radova na urbanoj arhitekturi, pa je ona najpre zasnovana na onim njegovim radovima koji se mogu kupiti ili jeftino reprodukovati: posterima, omotima ploča, knjiga, grafikama u koloru.
Što naravno samo po sebi nije beznačajno – na kraju krajeva Banksy i jeste ušao u druge grane umetnosti, one koje se mogu sa većom lakoćom reprodukovati, iz razliičitih razloga, ali uglavnom radeći sa umetnicima, kolektivima ili organizacijama čiji etos smatra sebi bliskim i ovi primerci njegovog rada nisu u manjoj meri autentični od njegovih crteža po gradskim objektima.
No, ostaje činjenica da većina izložbi u svetu koje prikazuju Banksyjev rad, uključujući ovu u Beogradu, nije autorizovana i predstavlja sekondhend portretisanje umetnika koji sopstvene izložbe radi povremeno, retko, najčešće tematski i vezuje ih za konkretne povode ili jasno postavljene ciljeve.
Naravno, problem predstavljanja umetnika koji se po definiciji nalaze izvan establišmenta – i neretko manifestno nasuprot njemu – kao što su crtači grafita, u formalizovanim, na establišment ipak u priličnoj meri naslonjenim kontekstima kao što su umetničke galerije i muzeji nije nastao sa Banksyjem i još je Jean-Michel Basquiat kasnih sedamdesetih morao da napravi neugodni krosover sa mejnstrim kulturom kada su njegovi grafiti po Louer ist sajdu Menhetna, a koje je radio sa Alom Diazom, privukli pažnju „pravih“ umetničkih kuratora. Svakako, pomoglo je što je Andy Warhol simpatisao mladog umetnika ali i što je Basquiat pored grafita, kolaža i ostalih andergraund varijanti likovne umetnosti, bio zainteresovan za proizvodnju „pravih“ slikarskih radova, ali i na kraju krajeva sasvim rad da iz relativne opskurnosti njujorške grafiti scene uđe u srdačan dijalog sa mejnstrim medijima i profiliše se kao nova vrsta umetnika među ljudima koji su u ono vreme većinski smatrali da su grafiti po zidovima, vagonima i podzemnim prolazima grada bili rad isključivo na etničkom principu organizovanih bandi.
Naravno, Banksy je onda sasvim drugačija koska da se oglođe: u pitanju je, koliko znamo, belac, čiji je umetnički rad i danas najvećim svojim delom vezan za crtanje po zidovima uz korišćenje šablona, neko ko ljubomorno čuva svoju privatnost, ne otkriva ime, veoma retko daje intervjue i generalno ne komunicira sa javnošću drugačije osim preko svog stvaralaštva, sem u pojedinačnim momentima za koje sam proceni da su važni, ponovo po pravilu vezano za neki konkretan cilj ili temu koju želi da promoviše.
Poenta ovde nije da je Banksy više hardcore od Basquiata, već da je efemernost Banksyjevog rada „feature, not a bug“, i da su pokušaji art-establišmenta da ga uhvati na neke konvencionalne načine i stavi u prostore koji su tradicionalno namenjeni čuvanju i proučavanju umetnosti, kao što su galerije i muzeji po pravilu problematični na ime, rekosmo već, autentičnosti. Na kraju krajeva, ako Banksy nije odabrao da radi sa vama, možda se naprosto ne koritrate dovoljno visoko na Banksyjevoj etičkoj top-listi, onako kako se kotiraju organizacije koje pomažu izbeglicama iz Severne Afrike ili Palestinci koji trpe decenije aparthejda (a od nedavno i sistemski masakr što ga mnogi nazivaju genocidom).
S druge strane, moramo prihvatiti i da je ponekada umetnost potrebno ukrasti, iskopirati, klonirati, uhvatiti u metaforičkom jantaru kako bi postala dostupna i onima koji nisu u neksusu sveta na onaj način na koji je to najpopularniji grafiti-artist na svetu, te da je kršenje propisa – po definiciji deo rada umetnika koji crtaju grafite – neka vrsta prećutnog odobrenja da se krše vaša autorska prava. Dvostruko više ako odbijate da otkrijete identitet, n’est-ce pas?
Utoliko, čak i Banksy Museum u Njujorku, koji sa 160 različitih murala, grafita i drugih komada ima stalnu postavku sa najvećim brojem umetnikovih radova na jednom mestu, niti je autorizovan od strane samog Banksyja niti može da se smatra „autentičnijim“ od izložbe koju je u Beogradu organizovala slovenačka galerija Deva Puri.
Može delovati kao da fetišizujemo autentičnost u ovom osvrtu na izložbu, ali u umetnosti, a pogotovo u andergraund umetnosti kao što su grafiti, ona je još malo pa sve. Ne znamo je li Banksy nekakav trust-fund kid kome je samo bilo dosadno jednog dana pa se dohvatio auto-laka, ali to da već duže od trideset godina odbija da otkrije identitet govori mnogo, sugerišući da je i njegova priča o tome da mu je ideja da pređe sa crtanja slobodnom rukom na korišćenje šablona došla dok se krio od policije pod kolima i video brojeve iscrtane šablonima – istinita ili DOVOLJNO istinita.
Utoliko, repliciranje Bankysjevih grafita već samo po sebi deluje kao bizaran čin opscenog kapitalizma, jer ih ono vadi iz njihovog NAMERAVANOG konteksta i često ih svodi samo na „lepe objekte“ koje će sita, napita i dobro raspoložena publika gledati u muzeju.
Ali… s druge strane, Banksy je postao najcenjeniji i najprepoznatljiviji grafiti-umetnik na svetu velikim delom i na ime toga da za razliku od BAŠ hardcore kolega, njegovi radovi nisu nužno vezani za mesto, vreme, kontekst i odnose unutar zajednice koja čini određenu subkulturu i da oni mnogo lakše komuniciraju sa „običnim svetom“ nego što rade „normalni“ grafiti. Banksy je deo iste bristolske scene koja je porodila i trip-hop, uzimajući tehnike, svetonazore i teksturu hip-hop kulture ali ih zatim pakujući u komunikativniju formu. Jedno se vreme, na kraju krajeva, mislilo da je Banksy zapravo 3D iz Massive Attack, da bi on u nekom od intervjua potvrdio da mu je isti taj Robert Del Naja, i sam crtač grafita tokom osamdesetih, bio jedan od uzora.
I vide se tu, kako vreme prolazi sve izraženije, sličnosti u izrazu i svetonazoru, sa Banksyjevim crtežima koji su već od devedesetih počeli da komuniciraju mnogo „opštije“ teme i poruke od onog što biste uobičajeno očekivali od grafiti-umetnika. Nezainteresovan za betlovanje protiv drugih bristolskih grafiti-crtača, ali ni za razvoj crtačke tehnike koja bi ga i bez borbe stavila u vrh lokalne scene, Banksy je sa svojim preciznim radom preko šablona svetu postao poznat kao neko ko šalje vrlo uopštene antiratne, antikapitalističke, antiestablišment, ekološke itd. poruke.
Da ne bude zabune, ovde se ne dovodi u pitanje autentičnost tih poruka, pogotovo u njihovom, rekosmo, NAMERAVANOM kontekstu, na zidovima u Bristolu i drugim gradovima i Banksyjevo venčavanje kvalitetne tehnike, normalnom svetu prepoznatljive estetike i lake subverzije je apsolutno bitno za umetnost i, generalno, ljudsko izražavanje na početku dvadesetprvog veka, jedan važan iskaz na globalnom nivou.
To da je taj iskaz intuitivno blizak i prepoznatljiv srednjoj klasi i da se njoj OBRAĆA više nego braći i sestrama iz bristolskog andergraunda je velikim delom ključ Banksyjevog uspeha ali i, naravno, problematičan element u njegovoj umetnosti, pogotovo kada je kidnapuju i stave u galerije. Kao i drugi slični andergraund umetnici Banksy, recimo, voli da omažira i parodira poznate slike drugih umetnika i tako se na izložbi u Beogradu može videti njegova verzija ikoničke slike Demi Moore u sedmom mesecu trudnoće a koja je krasila naslovnu stranu Vanity Faira Avgusta 1991. godine. Ovo, da bude jasno NIJE grafit već slika koju je Banksy napravio da promoviše svoju izložbu u Los Anđelesu 2006. godine, Barely Legal a od koje su kasnije napravljene neautorizovane litografike i posteri. Banksyjeva izložba je bila besplatna, imala izraženu subverzivnu dimenziju (uključujući živog slona usred prostora za izlaganje, kao otelovljenje fraze „elephant in the room“) gde je Banksy ceo događaj iskoristio da ode u Diznilend i tamo postavi figuru obučenu kao zatvorenici Gvantanamo beja a koju su prestravljeni službenici sklonili posle sat i po. Da li ćete ovoga biti svesni dok gledate Barely Legal Danger Monkey na zidu beogradskog Pop upa? Verovatno ne.
Dalje, ovde imamo kopije lažnog CD-a (jednog od 500 primeraka) prvog albuma Paris Hilton a koji su Banksy i Danger Mouse uradili iste, 2006. godine i tajno ubacili među prave primerke u prodavnicama po Ujedinjenom kraljevstvu. Danger Mouse je uradio svoje verzije Hiltoninih pesama, Banksy je uradio omot a ceo projekat je bio, ponovo, subverzija usmerena upravo na srednju klasu, na one koji će kupiti CD Paris Hilton i biti iznenađeni pesmama sa naslovima „Why Am I Famous?“, „What Have I Done?“ and „What Am I For?“ i omotom gde je glava omiljenog malog psa Paris Hilton na mestu glave same umetnice, ili slikom gde Paris izlazi iz limuzine a u pozadini se vide beskućnici.
Ova vrsta gerilske umetnosti je dopadljiva, naravno, ali je u pitanju toliko „mekan“, bezbedan bunt, uperen na besmisleno laku metu (na tinejdžerke koje smatraju da je Paris Hilton muzički izvođač vredan pažnje, da pojasnimo) da je dalje „zamrzavanje“ ove akcije i stavljanje kopije CD-a iza stakla u galeriji, da je posetioci gledaju na neki način poraz svake subverzivnosti koju je ovaj čin mogao imati pre skoro dve decenije.
Veliki broj ostalih radova koji se vide na ovoj izložbi pati od sličnog problema: Banksyjeva satira je toliko opšta, pitoma i „mekana“ da je na neki način ona grafički analog onog što Amerikanci zovu „dad jokes“. I, eto, recimo, crtež koji prikazuje „Americans Working Overhead“, a na kome je prepoznatljiva silueta borbenog helikoptera Apache i petoro civila u ritama koji beže od njega je, ponovo, nešto što bi imalo mnogo više smisla susresti u nekom podzemnom prolazu ili na zidu zgrade nego u galeriji gde je teško, možda i nemoguće da ne pomislite kako je bizarno da baš Britanci od svih ljudi na svetu uzimaju da kritikuju Amerikance za agresivni, militarizovani imperijalizam. Visceralne reakcije koje dobijate kada u divljini susrećete ilegalno napravljenu uličnu umetnost ne mogu se ponoviti kada replike te umetnosti posmatrate okruženi srednjeklasnim klonovima samog sebe u najburžoaskijem od svih okruženja, pa makar to bila i „pop up“ galerija.
U nekom tehničkom smislu, ova izložba demonstrira možda i previše truda u tome da Banksyja 1. kontekstualizuje i 2. Učini opipljivim. Fotografisanje je ohrabrivano, na primer sa avionskom bombom koju možete zagrliti dok vas neko slika, a veliki deo prostora otpada na replike likova iz serije The Simpsons sa kojima se takođe možete fotografisati iako su Bankysjeve veze sa serijom ipak veoma labave.
U istom smislu, skoro da je bizarno kolika je kvadratura posvećena replikama Picassovih a pogotovo Warholovih radova, sa slikama Marilyn Monroe i konzerve supe toliko puta ponovljenim da bi neupućeni radoznalac morao pomisliti kako između Warhola i Banksyja sigurno postoji direktna spona i da je mlađi umetnik verovatno bio proteže velikog pop-artiste. Sa svoje strane, francuski grafiti-umetnik Blek le Rat, „otac grafita crtanih šablonom“ dobija jednu skromnu, malenu sliku i kratak tekst o tome koliko ga Banksy ceni na samom ulazu u izložbeni prostor. Pa kome to ima smisla, nek navali.
Naravno, ne treba biri preoštar, Banksy u Beogradu je ako ništa drugo a ono način da se ljudi koji NIŠTA ne znaju o Banksyju ipak upoznaju sa različitim facetima njegove umetnosti (izložba, koliko može, predstavlja i njegove video projekte, šivenje poruka dobrodošlice za izbeglice iz Severne Afrike, te izložbe koje je sam organizovao za druge umetnike) i da prepoznaju ikoničnost njegovog rada, koju možda najbolje sublimira „Keep left“, crtež čoveka što baca molotovljev koktel ali umesto flaše sa benzinom u rukama drži buket cveća. Revolucija ali ispunjena samo ljubavlju i dobrotom, molićemo lepo.
I, ako je Banksy ikada i bio revolucionaran, on je ODAVNO prestao da bude subverzivan, toliko bi trebalo da je jasno. Njegova umetnost se bavi stvarnim problemima, ali ne govori o njima ništa duboko ili novo ili subverzivno i poruku često svodi na puku sentimentalnost. Ovo ga čini idealnim za kooptiranje od strane grupacija koje su „virtue signaling“ dovele do stadijuma visoke umetnosti i mada samog umetnika ne treba da mrzimo zbog toga – on na kraju krajeva u najvećem broju slučajeva ne kontroliše šta se dalje dešava sa njegovom umentošću – ne treba ni da prihvatamo izložbe poput Banksy u Beogradu kao STVARNO ishodište njegovog rada. Ovo je „uzmi novac i bježi“ situacija u kojoj nemamo za koga da navijamo jer autor same umetnosti sa izložbom nema veze a kuratori izložbe ne idu dalje od toga da njegovu umetnost predstave na najjeftiniji, ideološki najrazblaženiji način kao feelgood sadržaj za ljude koji generalno ne podržavaju genocid, ekocid ili neku drugu pošast modernog čovečanstva ali nemaju preterano jasnu ideju šta bi oni tu mogli – ili morali – da urade. Banksy u Beogradu im tu ideju, da budemo veoma jasni, neće dati i ako makar jedno ili dvoje klinaca iz ove galerije išetaju sa idejom da bi oni mogli da rade slične stvari po zidovima Beograda ili drugih gradova ove ili neke druge zemlje, onda ova izložba neće biti baš potpuni promašaj. Ali ne možemo to da garantujemo.
