U Septembru je Abrams ComicsArts izdao engleski prevod ranije prošle godine za francuski Dargaud izašlog grafičkog romana, a koji se – taj engleski prevod – verovatno u ne prevelikom broju primeraka, pojavio i u našim knjižarama. Kako se radi o adaptaciji jednog od ključnih romanesknih tekstova 21. veka, sa zanimanjem sam pročitao The Road: A Graphic Novel Adaptation koji u ulozi crtača i scenariste (odnosno adaptatora romanesknog teksta u strip-scenario) potpisuje francuski crtač i scenarista Emmanuel Manu Larcenet. Iako poznat pre svega kao crtač, Larcenet ima iza sebe poveliki trag stripova koje je takođe i napisao, pogotovo u periodu druge polovine devedesetih i u ranim godinama ovog stoleća kada je objavljivao radove u magazinu Gluide Glacial, uglednoj publikaciji osnovanoj sredinom sedamdesetih i sa istorijom objavljivanja takvih velikana kao što su bili Giraud ili Franquin.
Manu Larcenet je, paralelno dosta sarađivao sa magazinom Spirou, stožernom institucijom franko-belgijskog stripa a poslednje dve decenije radi albume za prevashodno Dargaud (ali je izdavao i za Delcourt). Inače, tokom studija, devedesetih godina prošlog veka, Larcenet je bio pevač u pank bendu a najveće uspehe u strip-industriji postigao je radeći sa Lewisom Trondheimom (Le Cosmonautes du Futur) i Jean-Yvesom Ferrijem (Le Retour à la terre i Le combat ordinaire). Još 1997. bio je suosnivač malog ali izdržljivog izdavača Les Rêveurs, čiji rad i danas traje sa objavljivanjem originalnih strip-albuma obično u veoma malim tiražima (od po par stotina primeraka), pa su tako neki od radova uglednih autora kao što su Ferri, Larcenet ili argentinskih Carlosa i Lucasa Ninea (Saubón je, recimo, kolekcija neobjavljenih radova Carlosa Ninea sklopljena posle njegove smrti) viđeni da budu skupi kolekcionarski primerci u ne predalekoj budućnosti.
Larcenet je, naravno, i osvajač raznih nagrada, na primer na međunarodnom festivalu u Angoulêmeu, i nosilac još više nominacija, ali je i čovek koji sa, evo, krepkih 55 godina neko ko crtanje voli, čini se, više nego ikada u životu. Njegovo objašnjenje zašto je roman The Road bio tako važan projekat za njega između ostalog kaže i da mu atmosfera prija jer voli da crta sneg, ledene vetrove, tamne oblake, kišu koja sipi, isprepletane grane, zarđalne metalne konstrukcije, vlagu. Utoliko, njegova adaptacija The Road je u velikoj meri još „tiša“, još svedenija slika sveta-koji-je-umro nego što je bio čak i literarni original, na ime toga da se veliki deo već umirenog i svedenog teksta ove knjige u strip-verziji može zameniti brojnim slikama na kojima niko ništa ne govori, često niko ništa ni ne radi, a na mnogima ni nema nikoga. Samo jedan očajni pogled neimenovanog glavnog junaka pravo u „kameru“ govori čitaocu gotovo neizdrživo mnogo, štaviše, tera ga da vidi ljudsko biće sa druge strane „ekrana“, svestan da mu ne može pomoći i da je, koliko god da je njegova empatija velika, osetio i olakšanje što se on nalazi OVDE, u toplom i bezbednom dok čita strip, a što je oruđe koje samom književnom tekstu naprosto nije dostupno na isti način.
Kao, uostalom ni filmskoj adaptaciji Johna Hillcoata iz 2007. godine u kojoj su Viggo Mortensen i Kodi Smit-McPhee dali sve od sebe (i bili dobri) ali film, uz svu svoju vernost romanu u domenu zapleta i radnje, naprosto po prirodi stvari (i svog kasta u kome su i Charlize Theron i Robert Duvall i Guy Pearce) nije imao tu snagu apsolutnog, opominjućeg beznađa i praznine koje smo osetili čitajući roman.
The Road Cormaca McCarthyja je jedan od temeljnih tekstova 21. veka i citirao sam već pre dosta godina u nekom od svojih napisa Georgea Monbiota kao kaže da je ovo „najvažnija knjiga o zaštiti životne sredine ikada napisana“, a na ime svog „prikaza sveta bez biosfere“. Inspirisan posetom El Pasu u Teksasu 2003. godine sa svojim tada malim sinom, gde je stojeći na hotelskom prozoru zamislio kako će ovaj prostor izgledati pedeset ili sto godina u budućnosti („vatre na brdu i sve uništeno“) pisac je zabeležio svoje osećanje na dve strane teksta koje će nekoliko godina kasnije proširiti u roman post-apokalipse. I kako to ume da se desi kada se „pravi“ pisac dohvati žanrovske literature, The Road je jedna od najprodornijih, najogoljenijih knjiga o planeti nakon velikog kraha, očišćena od žanrovskog balasta, svedena na najvitalnije elemente. Koje zatim zgroženi čitalac posmatra kako umiru jedan za drugim. Koliko je The Road bitan i SNAŽAN tekst ne govore samo nagrade koje je odmah dobio, memorijalnu nagradu James Tait Black 2006. godine pa Pulicera 2007, već i to koliko je iz njega izraslo imaginarijuma, ikonografije i idejnih „resursa“ zatim ugrađenih u ljudsku kulturu (prevashodno popularnu), do mere da se neki definitivni postapokaliptični radovi iz poslednje dve decenije, poput The Walking Dead (sa stripom koji, da se ne zabunimo, prethodi McCarthyjevom romanu čitave tri godine, ali sa serijom koja je svakako bila pod McCarthyjevim uticajem) ili The Last of Us a koja je (u svom igračkom predlošku eksplicitno) citirala The Road kao uzor. Ključno, ni jedan od derivativnih radova ne može se porediti sa svedenošću, čistotom, jednostavnošću ali i esktremnom BEZNADNOŠĆU McCarthyjevog romana. U njemu ne samo da nema imena i prethodnih istorija protagonista, nego nema ni objašnjenja šta se dogodilo planeti (čak ni tako poetski kompaktnog kakav je imao, recimo Mad Max), ko je za to „kriv“ i da li je moglo da se spreči. Planeta je, naprosto, gotova, sa vegetacijom koja je skoro potpuno odumrla, bez životinja, ljudskim društvom koje se urušilo na nivo prvobitne zajednice, samo bez mogućnosti pronalaženja resursa i planiranja ikakve budućnosti.
McCarthyjev The Road je, naravno, roman duboko uznemirujućih prizora gotovo nepojmljivog nasilja koje je zamislivo onda kada se ljudsko postojanje svede na golu egzistenciju – pa još u svetu u kome, kako izgleda, ništa više ne rađa – ali McCarthyjev spisateljski genij drži tekst na tankoj, idealnoj sredini između mrvećeg nihilizma i sentimentalnosti, dok će većina derivativnih radova skrenuti u jednom od ova dva smera. Larcenetov strip, na ime toga da Francuz nije imao ni najmanju nameru da se ikako meša u McCarthyjev tekst, zato uspeva tamo gde su mnogi drugi posrnuli.
Larcenet je, štaviše, McCarthyju – u pismu koje mu je napisao, moleći za odobrenje da nacrta ovu adaptaciju – eksplicitno rekao „Ako smem da se drznem i da vas zamolim da mi odobrite crtanje The Roada, ovo nije jer želim da napišem bilo šta novo ili promenim osećaj koji priča ostavlja. Nemam drugu ambiciju do toga da nacrtam vaše reči. Magični deo posla jednog ilustratora je da pronađe nemu liniju koju će nacrtati za svaku reč. (…) Posle nekoliko godina u kojima sam mnogo pisao i od toga se zamorio, sada ništa drugo ne želim nego da crtam! Tokom skoro šest meseci čitam vašu knjigu iznova i iznova, skoro da u njoj živim. I nazirem kako ću izaći na kraj sa izazovom praćenja vašeg predloška a da ne budem u njega uhvaćen kao u zamku. Povrh toga, lomim sopstveni mozak da izbegnem ikakvu referencu na filmsku adaptaciju.“
Larcenetov strip je neka vrsta masterklasa iz adaptacije romanesknog teksta koji je žanr-ali-nije-žanr, koji je triler ali tako da izbegava da čitaocu da onaj željeni „thrill“ pored strašne mučnine i užasa koji oseća sve vreme, koji je dramatičan ali izbegava dramsku strukturu u kojoj bi čitalac mogao da, na osnovu poznavanja literarnih pravila, sebe pripremi za amplitude za koje nagađa da će doći. Onako kako ništa čitaoca ne može da pripremi na čitanje McCarthyjevog romana, tako čak ni onaj koji je roman čitao teško da će moći da se pripremi na evokativnost Larcenetovog stripa, na osećaj da i sam čitalac stupa u svet sa druge strane papira (ili ekrana), nominalno bezbedan, na turističkoj, didaktičkoj poseti svetu naše moguće budućnosti, ali suštinski dezorijentisan, psihološki ugrožen, na kraju obeznađen isto koliko i sami protagonisti. Kada zaklopite The Road: A Graphic Novel Adaptation biće vam potrebno neko vreme da se restujete i povratite u svoje vreme, u sadašnjost koja prethodi onom što ste u stripu pročitali, sada već, reklo bi se neizbežno. Uostalom, u nedelji u kojoj nastaje ovaj tekst čuli smo od Ujedinjenih nacija da se predviđene mere za usporavanje globalnog zagrevanja (odnosno antropogenih klimatskih promena) ne primenjuju ni dovoljno ni dovoljno konzistentno u odnosu na Pariski sporazum i da je verovatnoća da se zacrtani ciljevi dosegnu sve niža. Samo nedelju dana pre toga slušali smo o rastućoj verovatnoći da Severnoatlantska struja, ključni prirodni mehanizam održavanja klimatske ravnoteže u nekom „našem“ delu sveta, kolabira u narednih nekoliko decenija i pre isteka stoleća Evropu baci u novo ledeno doba. The Road: A Graphic Novel Adaptation, u 2024. godini prikazuje svet koji deluje neizbežno, a ne samo kao jedna od mogućih budućnosti.
Larcenet se, kao ni McCarthy ne bavi ni uzrocima ni didaktikom. Najveći etički iskaz koji roman daje, a Larcenet ga sa razumevanjem prepisuje, jeste očevo insistiranje da on i njegov sin nikada neće raditi neke stvari koje su videli da drugi ljudi rade – posmatrajući ih iz bezbedne daljine – jer su njih dvojica jednostavno „the good guys“. Tekst se ne bavi ni religijom ni filozofijom morala, on samo stavlja evokativne slike jedne naspram drugih, prikazuje ljude koji prolaze martirske muke a koje nisu iskušenja što se valjaju izdržati pre nego što usledi duhovna ili kakva druga nagrada, i u TOM kontekstu „mi smo dobri momci“ ostaje samorazumljivi spomenik civilizaciji kao vrednosti u koju možda niko pojedinačno nije verovao – ili makar skoro niko od ovih koji su preživeli smrt sveta – ali je ona bar jedno vreme verovala sama u sebe.
Larcenet razume evokativnu moć slike – čovek je, na kraju krajeva crtač – pa otud i njegov The Road: A Graphic Novel Adaptation tekst koristi samo koliko je neophodno, ostajući veran romanu u kome je i McCarthy dijaloge pisao isključivo kada i koliko su neophodni, stavljajući ih u same pasuse, bez posebne interpunkcije, sugerišući i vizuelno da su ovo poslednji, prigušeni glasovi na površini planete na kojoj više nema zvukova civilizacije, pa gotovo ni života. Larcenet, naravno, vizuelnim vlada sa zastrašujućim autoritetom, nudeći tablu za tablom minuciozno nacrtanih panela dima, oblaka, gole zemlje, mrtvih zgarišta, zarđalih metalnih konstrukcija, povijenih bandera i porušenih zidova. Kada su ljudi u kadru oni su ili u krpe umotane, nezgrapne, nesimetrične figure – to da otac i sin drumom guraju olupana kolica iz samoposluge na kojima su njihove potrepštine je već i u romanu imalo snažnu asocijaciju na savremeni imaginarijum beskućništva, socijalnog isključenja i pada u ekstremno siromaštvo, kao sudbine koja će zadesiti celo čovečanstvo za „pedeset ili sto godina“ a Larcenetov grafički prikaz ovo iznosi na razinu ikoničnosti – ili, kada se iz krpa odmotaju radi higijenskih potreba, skeletalne, mučeničke figure na pola puta između raspetog Hrista i zombija, mrtvaca-koji-hodaju.
Larcenet majstorski određuje tempo pripovedanja, oslanjajući se na slike – ponekada sa logotipima i natpisima iz „starog“ sveta, koji donose slikama meru verbalizovane, a ironične nostalgije – na kojima često nema radnje, ili ako je ima ona je samo prelazak putanje, titularnog „puta“, a kada radnje ima i ona dostiže akcente, u susretima sa drugim ljudima ili sa svedočanstvima nezamislive postapokaliptične svireposti ljudi prema ljudima, ovo su i dalje majstorski kreirana krešenda u kojima se ne napušta distancirani, hladni, skoro klinički pogled kamere na ljudsku bedu što je poslednja ostala iza nekada ambiciozne, gorde civilizacije. Drugo i još važnije, onako kako sam McCarthy ni jednog trenutka nije dopustio da ljudskost glavnih likova u priči bude dovedena u pitanje – na fonu opšteg napuštanja ljudskosti u svetu – tako ni Larcenet u svom prikazu ne ulazi u eksploatacijske trope i čak i u najstrašnijim prizorima koji sugerišu kanibalizam ne ide preko mere ljudskog dostojanstva.
The Road: A Graphic Novel Adaptation je snažna, uspela adaptacija jednog moćnog, neizmerno važnog teksta. To da je McCarthy umro a da nije dočekao da vidi kako će gotov strip izgledati jeste još jedna kosmička nepravda, ali makar je njegova poruka očuvana i bez gubljenja njene esencijalnosti, prenesena u novi medijum i predata novoj generaciji čitalaca da je izučava. Ako ovog stripa u domaćim knjižarama više ne bude kada budete čitali ovaj prikaz, Amazon će vam ga prodati ovde.
