Solidno sam se zabavio gledajući City Hunter, japansku akcionu komediju lansiranu na Netfliksu prošlog proleća. Kao najnovija reimaginacija vrlo popularne medijske franšize, ovaj film, čini mi se, promišljeno kombinuje harizmu svojih glavnih glumaca, atraktivan mizanscen i zreo, moderan vizuelni jezik za nešto što bi moglo, čini mi se neizbežno moralo, da bude začetak novog serijala. Režiser Yūichi Satō nije neko preterano poznato ime na zapadu, ali čovek potpisuje televizijske serije i filmove, kao i bioskopske naslove već duže od trideset godina sa nekim sasvim solidno uspešnim žanrovskim radovima poput Time Keepers, Attention Please, Strawberry Night, kao i Kasane. Sklonost ka vedroj komediji, često izmešanoj sa naučnofantastičnim elementima i motivima, i jedan naoko beznaporni glamur koji krasi njegov rukopis učinio ga je, mislim, prirodnim kapetanom ovog najnovijeg broda kojim City Hunter treba da doplovi u srca nove generacije publike.
City Hunter je, naravno, veoma cenjena, veoma uspešna japanska medijska franšiza. Začeta je još 1985. godine sa shonen mangom u najpopularnijem japanskom strip-magazinu Shonen Jump i šest godina je uspešno osvajala srca i umove tinejdžera prikazujući avanture privatnog detektiva po imenu Ryo Saeba u urbanoj košnici Tokija. Kolekcije ovog stripa – 35 tankōbon izdanja – prodale su više od pedeset miliona kopija i od autora po imenu Tsukasa Hojo napravile zvezdu. Hojo je pored ovog stripa imao i druge uspešne serijale, poput Space Angel ili Cat’s Eye, a u ovom veku i Angel Heart, ali City Hunter onaj glavni, majstorski rad koji obeležava njegovu karijeru i po kome poznaju i njega i njegovog asistenta po imenu Takehiko Inoue (a koji će posle napraviti sopstveni hit serijal, košarkaški blokbaster Slam Dunk). Hojo je, naravno, sasvim svestan da je City Hunter presudno odredio tok njegove karijere i života pa je Angel Heart, njegov za sada najnoviji serijal, pogađate, spinof City Huntera, koji se dešava u paralelnom univerzumu i menja neke od ključnih događaja originalne mange kako bi dobio svežu, alternativnu budućnost.
Iako veoma popularna u Japanu, ova manga je imala ozbiljnih problema da se probije u SAD. Hojo je u prvo vreme insistirao da strip na Engleskom mora da izađe u originalnoj formi, dakle, da se čita sa desna u levo, pa su pregovori trajali duže od decenije i kada je na kraju City Hunter krenuo da izlazi u SAD, to je bilo u antologiji Raijin koja je otkazana nakon što je ovaj strip stigao tek do 46. epizode. Tek 2022. godine je – verovatno ohrabren najavom Netfliksovog filma – ovaj serijal počeo ponovo da izlazio u Americi, doduše samo digitalno distribuiran od strane firme Coamix.
No, naravno, u Japanu se uspešnost mange najvećim delom meri po tome je li adaptirana u animiranu seriju, a City Hunter je počev od 1987. godine imao četiri anime serije – kasnije sakupljene u boks-set sa 32 DVD-a – a koje su onda dobile i uspešan život na neazijskim teritorijama, uključujući SAD ali i Francusku gde je Ryo Saeba preimenovan u šarmantnog Nickyja Larsona.
Sledila su i tri bioskopska animirana filma još krajem osamdesetih, pa onda i nekoliko kasnijih naslova, ali i igrani filmovi. U Hong Kongu su urađena najmanje tri, a u najpoznatijem od njih je igrao Jackie Chan. Francuzi su 2019. godine uradili Nicky Larson et le parfum de Cupidon (Philippe Lacheau je režirao i igrao glavnu ulogu), a i Kinezi i Korejci su napravili sopstvene licencirane televizijske serije, da bi i Japan 2015. godine uradio igranu seriju Angel Heart.
Drugim rečima, City Hunter je u možda i drsko dobrom zdravlju gotovo četiri decenije od svog nastanka a najnoviji film, bez obzira što nije u pitanju nekakav kinematografski kamen-međaš, je idealan momenat da se i publika koja je rođena posle 2010. godine lako uključi u priču i upeca se na zarazni, malo i toksični šarm glavnog junaka i njegovog šarenog ansambla.
Tajna uspeha City Hunter nije preterano, jelte, tajna. Ovo je naprosto dobro podešena žanrovska kombinacija nošena harizmatičnim ali relatabilnim protagonistom u kojoj se klišei hard boiled krimića i sirove, muške akcije (uključujući „pravu“ ali i seksi akciju) dobronamerno parodiraju i kreira se jedan ugodan, pa i inkluzivan „safe space“ za čitaoce i gledaoce različitih profila. Hojo je bio vrlo svestan žanrovskih standarda kada je uzeo da piše i crta svoju mangu i njegov Ryo Saeba je kao da ste uzeli sve toksično-muške klišee Spilenaovog Mikea Hammera a zatim dali ženama da ih razobliče u jednoj žestkoj, vreloj sesiji ogovaranja i smejanja muškarcima čija percepcija sopstvenog identiteta tako fatalno zavisi od držanja fasade muževnosti i virilnosti. Satôv film – scenaro je radio relativno neiskusni Tatsuro Mishima adaptirajući Hojove predloške sa dosta uspeha na moderni mizanscen – ovo ne samo da dobro razume već u potpunosti temelji svoj predmet upravo na toj dualnoj prirodi glavnog junaka. Ryo Saeba je muževan, snažan muškarac strahovito prodornog pogleda i abdominalnih mišića od kojih bi se i opaticama što su se udale za Isusa pre trideset godina malo zamaglile naočari, on je neverovatno opasan i snalažljiv u borbi na bliskom odstojanju a kada potegne vatreno oružje, pogađa muvu u letu u levo oko sa dvadeset metara razdaljine. Policija ga ne voli jer njihov posao radi bolje nego što ga rade oni a jakuze ga poštuju jer NJIHOV posao radi bolje nego oni. Saeba je, mada mu to niko neće, naprosto ključni igrač na ulicama Tokija od kojeg zavisi stabilnost grada i bezbednost običnog sveta kome i policija i jakuza-klanovi obećavaju stabilnost i sigurnost svakodnevnice a stalno se pojavljuju nekakvi nepredviđeni, često i neobjašnjivi fenomeni koji je ugrožavaju i sa kojima samo Saeba može da izađe na kraj.
Ryo Saeba je, takođe, serijski ženskaroš, virilan, seksualno natprosečno potentan muškarac koga stalno viđate kako se po noćnom Šinđuku šeta zagrljen sa po najmanje dve devojke koje se cerekaju njegovim opscenim šalama i aluzijama, a da njemu neće biti problem da i tako sve vreme zvera u DRUGE žene u prolazu, pa i da im dobacuje.
Naravno, kada promenite perspektivu za samo nekoliko stepeni, vidite da je Ryo Saeba zapravo nikada odrasli tinejdžer, čovek kome se karijera sastoji od stalnog izlaganja pogibelji o kojoj najveći deo onih zbog kojih to radi nikada ništa neće znati, neko ko dobija tapšanja po plećima od ljudi koji zvanično ili nezvanično drmaju gradom i kome se lokalne sojke javljaju na ulici ali koji nema ni jednog stvarnog prijatelja izvan partnera sa kojim radi. Koji živi u svojoj kancelariji i čiji se ceo seksualni život sastoji od dobacivanja ženama i trošenja nezdravih količina pornografije.
Ovakav predložak je u Japanu dobro prepoznat kao idealno podešen da se dopadne publici shonen stripova jer se uklapa u sliku koju tvinejdž i tinejdž dečaci imaju o sebi – kao o inteligentnim ljudima obdarenim mnogim „tehničkim“ veštinama, a koji su ipak neshvaćeni i izopšteni od strane zajednice, nrepreoznati od strane žena, večito nezadovoljene emotivne i seksualne žudnje. Na zapadu je u novije vreme Marvelov Deadpool napravio ogroman uspeh upravo ovom kombinacijom identifikujućih elemenata karaktera*, ali ne treba da zaboravimo da je Akira Toriyama još početkom osamdesetih kreirao prototip ovakvog lika u svom strahovito uspešnom (a rađenom pre Dragon Ball Z kojim će Toriyama osvojiti svet) manga serijalu Dr. Slump.
*sa doduše manjim naglaskom na incel energiji
Satōv film kreće na istom mestu na kome je krenula originalna manga, pokazujući Saebu i njegovog partnera Makimuru kako prihvataju slučaj nestale devojke a onda ulaze u sukob sa čitavim vodom jakuza da bi je oslobodili i vratili uplakanoj sestri (sa velikim sisama). Ne uspešni do kraja u ovom poslu, Saebino i Makimurino partnerstvo se, nažalost, okončava iste noći kada ovaj potonji gine u incidentu koji izaziva čovek, reklo bi se, pod uticajem neke do tada nepoznate droge što ljudima daje natprirodnu snagu ali im oduzima razum. Saeba ne pokazuje koliko ga je Makimurina smrt potresla, ali Makimurina mlađa sestra, Kaori (Misato Morita koja poslednjih godina PAKLENO radi na televiziji pa je igrala i u prošlogodišnjoj seriji Like A Dragon o kojoj bih MORAO uskoro da nešto napišem), insistira da će ona, sa njim ili bez njega pronaći odgovorne i osvetiti se. Dvoje neugodno uklopljenih partnera – on mračni, cinični mačo-detektiv koji ne može bez ženske pažnje, ona tek iz škole izašla klinka puna ideala i skrhana bolom – kreću u pustolovinu noćnim Tokijom koja će ih dovesti u klinč sa pretećom međunarodnom terorističkom organizacijom punom fanatika, finansiranom od strane moćnika sa drugih kontinenata.
Mishimin scenario ne samo da uspešno apdejtuje neke od osnovnih elemenata zapleta – mada, naravno, eksperimentisanje na „običnim“ ljudima u cilju kreiranja bioloških oružja nije ni slučajno nekakva inovativna ideja – već i, možda bitnije, postavlja priču u sada-i-ovde na jednom fundamentalnijem nivou. Sam zaplet je, da se ne lažemo, generički i videli smo ga u milion mangi, animea, filmova, videoigara itd, ali to da se dobar deo priče vrti oko velikog kozmetičkog brenda, a da je devojka oko koje se svi otimaju i koju Saeba i Kaori pronalaze i štite zapravo prospektivni „kontent krijejtor“ je skoro pa potez genija. Kurumi (igra je vrlo mlada Asuka Hanamura) je devojčica koja se slika za instagram i pravi klipove za tiktok, proto-influenserka i kosplejerka i njeni snovi o uspehu i slavi su temperirani tipično japanskom (štaviše PROTOTIPSKI japanskom) posvećenom odgovornošću vezanom za ideju da ona može postati idol drugih devojaka. Kurumi se možda samo oblači u šumsku vilu i uvežbava osmehe pred kamerom, ali ona to radi iz najdubljih, najplemenitijih ponuda i time ovaj film ne samo da deluje „stvarno“ u kontekstu 2024. godine već i kreira potreban protivotrov za Saebino, da se razumemo, više nego svinjsko ponašanje kada se zatekne u blizini žena.
I to je sasvim programski: kadrovi izraženog „muškog pogleda“ koji se fokusiraju na istaknute ženske grudi, stražnjice, visoke štikle i druge fetišizovane atribute žena nisu ovde samo kao „fan service“ za uspaljene tinejdžere već i kao podsećanje da je Ryo Saeba, pa, suštinski jedan od njih, neko ko zaista samo gleda, ali praktično nikada ne dodiruje, kome je sva priča o ženama i seksu zapravo način da druge i sebe ubedi da je onakav muškarac kakav jedan okoreli privatni detektiv naprosto MORA da bude.
Bilo bi sad previše reći da film potencira nekakav tragički rascep u karakteru glavnog junaka – ovo je ipak u velikoj meri komedija – ali činjenica je da je Saeba vrlo pažljivo prikazan kao visokokvalitetni incel, čovek obdaren skoro natprirodnim borilačkim sposobnostima i fino izoštrenim deduktivnim čulom, ali ko u socijalnom smislu nije u stanju da izgradi normalan odnos sa ljudima oko sebe i najbliže „prijateljima“ što ima su policijska inspektorka koja se iznervirano breca na njega što joj kvari posao i jakuza-patrijarh koji gleda da ga iskoristi kad god može da odradi NJEGOV prljavi posao.
Za ovakvu ulogu vam treba pravi glumac i apsolutni adut ove produkcije je upravo Ryohei Suzuki, jedan od najvrelijih japanskih glumaca poslednjih nekoliko godina. Sada već četrdesetogodišnjak, Suzuki je spretno ekstenzivan televizijski rad iz prošle decenije uspelo pretočio u seriju glavnih filmskih uloga tokom ranih dvadesetih, zabadajući i hitove poput Miikeovog The Mole Song: Final, filmskog serijala Tokyo MER: Mobile Emergency Room i jakuza-akcijaša Last of the Wolves. Suzuki je u Japanu ali i izvan Japana, u Aziji, pokupio i gomilu nagrada poslednjih godina i njegova se karijera sada nalazi u zenitu, garantujući filmu ogroman uspeh diljem Azije.
I Suzuki onda Saebu igra sa takvim bezobraznim šarmom, ali i kvalitetnom samozatajnošću, da je to prosto milina gledati. Ovaj muškarac je obdaren veoma upečatljivom fizionomijom koja asocira na holivudske old school mačo-šmekere poput Branda ili Josepha Cottena i kostimografi u filmu mu daju rolke i mantile koji se savršeno uklapaju u tu neizdrživo cool kombinaciju luzerstva i osvajačkog šarma. Kada u jednoj mommy-porn sceni Saeba izvodi striptiz-ples pred klubom punim dobro raspoloženih žena, ovo nije samo prilika da se nadivimo njegovoj kao od mermera isklesanoj figuri – onakve trbušne ali i pektoralne mišiće obično vidimo samo u video igrama poput Tekkena – već i da ponovo shvatimo da je ovaj film napravljen za žene isto koliko i za muškarce i da, zapravo, to kakva se hemija stvori između Kaori i Kurumi, a iz koje je Saeba isključen jer je „matori muškarac koji uostalom i nije čuo za najpoznatiji kozmetički brend na svetu“ služi da se podvuče ta socijalna izolovanost koja ide uz njegov lik, ali onda i da se (muškom) gledaocu pokaže kako se ta izolovanost ne okončava time što ćete još jače akcentovati „muške“ elemente svoje ličnosti, već, naprotiv, tako što ćete one manje muške pustiti da slobodno dišu.
Kada se Kaori, bez Saebinog poziva, praktično useli u njegovu kancelariju, jedna od njenih prvih akcija je da pobaca OPSCENO ogromnu količinu pornografskih blurejeva koje ovaj drži po policama, stolovima i kutijama i neuverljivo joj objašnjava da su oni tu jer su deo detektivske istrage. Ovaj čin nije samo puka komična scena u kojoj se „mačo“ muškarac nađe postiđenim zbog svojih sramotnih fetiša već i manifestna poruka otakuima u publici da sedenje kod kuće i drkanje na pornografiju nije mesto na kome treba da završe sa razvojem svoje ličnosti i da napolju postoji čitav svet koji treba istražiti sa samo MALO smelosti. (A to da mačo šmeker poput Saebe po gradu vozi smešni crveni Mini Moris je dalji putokaz ka toj smelosti.)
A kako taj svet izgleda! Satō priču vodi sasvim korektno, bez dramaturških posrtanja, ali i bez nekakvih velikih nadahnuća, ali vizuelno, on je najpraviji čovek na najpravijem mestu koga je ovaj film mogao da ima. Velikim delom smešten u Šinđuku četvrt Kabukičo namenjenu noćnom provodu i zabavi*, City Hunter je jedna razuzdana, gizdava proslava Japana koji više nije tek „cool“ već i nesputano „weird“ pa i „queer“. Satō ovde kreira jedan fantastičan kaleidoskop boja, arhitekture, dizajna i fizionomija, vodeći gledaoca kroz tokijske ulice i pokazujući mu mlade osobe koje žive na internetu ali onda taj internet dovode na ulice, osobe koje su prevazišle tradicionalne formate izgleda i identiteta, koje su hodajući tiktok filteri i kosplejeri likova koji postoje samo u njihovim glavama i, možda, u doujinshi radovima što ih prave za sebe i svoje pratioce na internetu.
*a ako ste igrali bar dve-tri igre iz serijala Yakuza/ Like A Dragon, prepoznaćete gomilu ulica i drugih lokaliteta na kojima se radnja dešava
Ova šarena, inkluzivna slika koju nam Satō prikazuje – a onda nastavlja, smeštajući jedan važan set pis filma na događaj koji organizuje pomenuti kozmetički brend – je, dakle, protivteža old school mačo fasadi koju glavi junak nosi ispred sebe kao smokvin list a u jednoj urnebesoj sceni je simbolizuje figura pastuva što je on nosi na preponama i, štiteći Kurumi, prima strelice za uspavljivanje direktno u nakurnjak, ali i svedočanstvo o izvanredno izgrađenom vizuelnom jeziku kojim Satō barata. Ne znam koliki je budžet ovog filma Netfliks odobrio ali svakako deluje da je ovo bilo bar red veličine iznad onog što dobija tipična akciona komedija u Japanu ovih godina i ekipa (uključujući direktora fotografije Motonobua Kiyokua) se potrudila da se na ekranu vidi svaki dolar.
Isto važi i za akcione scene. City Hunter nije samo lepa reprezentacija grada i njegovih stanovnika, već i propulzivan, brz film u kome nema trivijalnih kadrova, niti ikakvog šlajfovanja u vizuelnom smislu. Iako smo u savremenom japanskom akcionom filmu videli i smelije koreografije, u akcione scene u City Hunter je uloženo MNOGO promišljanja i svaka je poseban set pis u kome se ističu Saebine jedinstvene veštine. Suzuki karate radi izvanredno a kadrovi neverovatnih hitaca iz pištolja su urađeni perfektno.
Blaga kritika možda može da ide na to da je poslednja velika akciona scena zapravo najmanje atraktivna jer se dešava u najmanje zanimljivom okruženju a glavni junak uglavnom puca u protivnike i obara ih efikasno sa po jednim metkom (mada i ovde, naravno, dobijamo izvrsnu dinamiku između njega i Kaori koja mu dobacuje nove pištolje kada on isprazni one koje drži u rukama i, da vam kažem, Robert Rodriguez bi bio presrećan da pod stare dane potpiše nešto ovako), ali to je samo jer su prethodne akcione scene, ona koja film otvara i u kojoj je koreografija najkompleksnija, ali onda i ona na pomenutom kozmetičkom događaju tako maštovite i originalne. Suzuki u bizarnom kaubojskom kostimu i manekenka Moemi Katayama obučena u fetišistički crni kostim sa sve bičem će vam dati taj beznaporni blend akcije, komedije i erotike koji ovaj film obećava i onda ga, uz sve drugo što smo već pomenuli, isporučuje.
Dakle, City Hunter je veoma zabavan i, mada u smislu zapleta i radnje ide jednom vrlo utabanom stazom, vizuelno je toliko upečatljiv i siguran da se mora videti ČAK i ako sebe generalno ne smatrate publikom za akcione filmove. Dramaturški disciplinovan, on jedino može da vas nažulja jer izvanredni – i veoma iskusni – Masanobu Andô u njemu dobija prekratku ulogu, ali ovo je svakako film dobrog raspoloženja i jedan siguran prvi kamen u nečemu što bi moralo da izraste u novi deo multimedijalne građevine City Huntera. Gledajte.
