Vruća zima, uglavnom na političkom planu, ipak ište grejanje koje dolazi iznutra. Evo malo metala da se ispomognemo. Ova nedelja je jako bogata sa novim albumima nekih recentnih favorita (Cyanide Grenade!!) i nekim albumima veterana (Necrodeath!! Tokyo Blade!!!), jednim ekstremno ubedljivim srpskim albumom na svetskom nivou (The Big Deal!!) i nekoliko izvrsnih debi abuma (Hierarchies!!!! Axestasy!!!). Plus, naravno, Godzillionaire je kandidat za album godine a nije još ni kraj Januara!!!!!!!!
Deo 1: BLACK METAL
Bugari Bolg (a što na starobugarskom znači „vuk“) postoje duže od dvadeset godina. No, debi album snimili su 2018. godine, a njegov nastavak, evo tek ove. I, da bude jasno, Where Death Dwells je UBITAČNA ploča agresivnog, moćnog blek metala i vredelo ju je čekati. Bolg su negde na liniji skandinavskog, možda najpre švedskog blek metala sa početka veka, bendova poput Marduk, Setherial, Naglfar, Urgehal, Tsjuder i tako dalje, samo sa zaista kvalitetnim pesmama i vrhunskom izvedbom. Hoću reći, Where Death Dwells stilski nije nimalo avanturistički album, ali su pesme napisane izvrsno, sa puno odličnih tema, ideja, rifova itd, a izvedba je razaračka, moćna, jako disciplinovana. Ovako nečeg ne bi se postideo ni jedan od gore nabrojanih bendova pa ako volite njihovu muziku, i novije stvari tipa Nordjevel, bugarsku braću Bolg apsolutno morate čuti:
Ne znam šta su i ko su Myncæfr iz Njemačke – nemaju podatke na Bandcampu, nemaju stranicu na Metal Archives (Edit: sad imaju ali nemaju nikakve bitne podatke na njoj sem da su iz Drezdena) – ali imaju vrlo pristojan EP, Ignorance Veil. Ovo je kvalitetan, atmosferičan, ali u starom smislu atmosferičan, blek metal koji malo vuče na skandinavske bendove tipa Borknagar pa čak i Emperor, sa raskošnim, bučnim zvukom, dosta epske melodije, tehnički ubedljivom svirkom. Tri pesme, vrlo jak materijal:
Ruski Nox Doloris i sada stavljam u blek metal sekciju iako su se oni još više odmakli od nekakvog jasnog žanrovskog usmerenja. Novi album, Konstantinopolis, treći za momčad iz Sankt Petersburga čuva spone i sa black metalom i sa death metalom, ali ovde ima i „normalnog“ metala, sve umotano u simfonijske aranžmane i mada možda ovi ljudi odlaze predaleko u, jelte „komunikativnosti“ za moj osetljivi ukus, fakat je da je album prepun MEGA svirke i dobrih ideja:
Necronoir su isto Rusi (ili barem izdaju za ruski Svanrenne Music) a njhov debi EP, Death Above All je spora, pompezna, dosta dobra procesija epskih blek metal pesama. Ovo se svira tako sporim i odmerenim tempom da malo vuče i na sludge metal, naravno, ali generalni zvuk i svetonazor su 100% necro. Kako i treba da bude. Ako ja, koji brzinu cenim iznad svega, ovo smatram PRILIČNO DOBRIM, onda mislim da vredi da se čuje:
Nemački Dark Fortress su se raspali 2023. godine posle poslednje turneje ali Anthems from Beyond the Grave – Live in Europe 2023 je beleška sa te turneje upravo izašla za Century media i mada su Dark Fortress apsolutno previše „komercijalni“ za moj ukus, ovo je ploča vredna slušanja. Kada na stranu stavim melodičnost i komponovane solaže, ovo je svakako kvalitetan, ubedljiv, pošten blek metal koji ima u sebi i progresivnih elemenata. Prijatno:
Tulužani Mourir hvataju zalet za treći album EP-jem Insolence i ovo je onako jeben blek metal kako samo Francuzi umeju da ga spreme. Od kinematskih montaža do razaračkog krljanja koje zvuči kao da ste sludge metal ploču zavarili preko blek metal ploče pa sve pustili na 45 obrtaja a onda ceo gramofon ubacili u mašinu za mlevenje mesa, Insolence je preteći, divljački haos i provalija u koju upadate sve vreme vrišteći od oduševljenja. Mislim, ovo izdaje Pelagic koji nisu sad neka blek metal etiketa i to lomljenje kalupa koje Mourir ovde rade je TAMAN njihov kroj:
Takođe francuski ali preseljen u Kanadu, Catacombes, ima novi EP, Les Âmes Oubliées i to je ODLIČNO. Ovo je blek metal koji pršti na sve strane od žestoke svirke i brzine, ali je istovremeno melodičan, kontemplativan i maštovit. Ovo ima pet podugačkih pesama i emituje jak autoritet ideja, stavova, ali i emocija. Lek Ti Ra:
Iz Švedske dolazi Häxkapell, generalno jednočlani projekat čoveka po imenu Janne Posti (koga možda znate po isto jednočlanom Sons of Crom). No, za drugi album, Om jordens blod och urgravens grepp Posti je malo povećao postavu, odrađujući i dalje većinu instrumentalističkih i vokalnih dužnosti, ali sa pravim bubnjarem i još jednom osobom na violini i vokalima. I, mislim, ovo je raskošan švedski blek metal sa malo folk motiva, ukorenjen u tradiciji ali nikako napravljen da bude muzejska postavka. Ovde se svira JAKO i žestoko, pesme su dugačke jer su epske po svojoj srži a ne jer je neko vežbao aranžiranje i mada je zvuk, naravno, malo i muljav, ENERGIJA ove ekipe je nezadrživa:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Muses & Conjurations je drugi album njemačkog benda The Witches’ Dream i sa petnaest pesama, to je vrlo supstancijalna ponuda veštičijeg heavy rocka. Dobro produciran, odlično napisan materijal pokazuje nam ovaj rodno mešoviti trio u odličnom svetlu sa muzikom koja kombinaciju okultnog roka i propisnog hard roka radi elegantno, maštovito, nudeći okultni teatar ali sa uvek čvrstom rokenrol formom da sve drži na okupu. Izvrsno:
Glow iz Omahe sviraju simpatičan hardrokerski, stonerski rokenrol na albumu The Beauty Outshines the Hurting. Uprkos malo nezgrapnom naslovu, pesme su napisane prilično dobro, sa finim rifovima, zanimljivim vokalnim aranžmanima i jednom generalnom energijom u izvedbi. I zvuk nije rđav, prilično živ, dinamičan i hrskav, venčavajući teške gitare sa tim visokim vokalima i živom ritam sekcijom, pa se album sluša sa puno apetita. A plaća se koliko hoćete za daunloud, dok vinil stiže za koji dan:
Poljaci Ethbaal sviraju u suštini post metal sa svim tim melanholičnim distanciranim akordima i temama koje idu uz ovu muziku, ali uz težinu, abrazivnu teksturu i promukli vokal koji su svi primereniji sludge metalu. Album Absolutely Terrifying Insult je treći za ovu ekipu iz Vroclava i ako imate afiniteta ka ovakvoj kombinaciji zvuka i svirke, mogao bi prilično da vas izvoza:
Za sasvim drugačiji treći album tu su Zoahr iz njemačke i album Mosaic. Ovo je prijatan, melodičan, gruvi dezert rok sa dosata bluza u osnovi, poletnim tempom i raspoloženom svirkom. Hrskav, prijatan miks, dosta efekata na gitarama, vokal koji ne bi osvojio ni jedni nagradu na San Remu, ali koji radi posao, sve to čini ovaj album procesijom zabavnih, priatnih pesama koje svima preporučujem:
bunsenburner imaju novi album, Reverie, i njemačka se momčad ovde nalazi na vrlo darežljivo definisanoj ničijoj zemlji između sludge metala, noise rocka, post rocka, psihodelije… Svako njihovo prethodno izdanje je imalo u sebi mnogo razloga da se čuje a Reverie donosi čak trinaest pesama u kojima ima dosta eksperimentisanja ali čak i da niste skloni eksperimentu, bubnjevi jako zakivaju, gitare su moćne, gruv je POŠTEN. Trinaest pesama koje uvezuje pre svega emocija, a sa različitim pristupima njenom izražavanju, album vredan više slušanja:
Kad bend u postavi ima četiri gitare znate da sebe shvataju vrlo ozbiljno. Španski Onirophagus su osnovani 2011. godine da voskrnsu zvuk dear-doom metala ranih devedesetih i odlično im ide. Novi album, Revelations from the Void, treći za ovu katalonsku postavu ima ne samo fantastičan omot već i odličnu produkciju za svojih pet podugačkih pesama sporog tempa i uplakanih rifova. Ako ste voleli rani My Dying Bride i Rani Paradise Lost, Winter itd, Onirophagus su fantastično sigurno oslonjeni na ovu osnovu a onda stvaraju vrlo autentičan, sopstveni opus. Odlično je:
Nemački Snake Mountain (ali ne TAJ Snake Mountain) su značajno jednostavniji i njihov doom metal je kao da ste usporili thrash metal. I to sasvim lepo funkcioniše. Novi EP, Man at Arms ima četiri pesme sporih thrash ritmova i gruvova i to sasvim lepo imitira doom metal. Meni sve simpatično a produkcija i izvedba su sasvim OK, pogotovo za cenu od koliko date:
Nemački Love’s Magic Cult nisu baš ni doom ni occult rock grupa nego više fuzz rock bend sa psihodeličnom i okultnom dimenzijom. Album Starless ima malo čudnu produkciju ali držim da to na kraju doprinosi kvalitetu psihodeličnog iskustva. Bend svakako voli faz i orgulje a čemu je realno nemoguće odoleti, a pesme umeju da odu u iznenađujuće kinematskom smeru. Zanimljiva ploča:
Doof su neka dva stonera iz Džordžije sa albumom Resin Days, Produkcija je upitnog kvaliteta i bend ne može da se tačno dogovori gde je žanrovski smešten ali to je i neka vrsta prednosti za Doof jer pesme zvuče unikatnno i karakterno, izražavajući lične, jelte, estetske zamisli radije nego da budu samo rekonstrukcija tuđeg stoner roka. Nije, dakle, ovo nekakav FENOMENALAN album ali ima štofa:
Rust Bucket su fazirani stoner rok iz Minesote koji prerdvodi Minesotta Pete Campbell, aktuelni bubnjar Pentagrama. I onda naravno da album isto nazvan Rust Bucket zvuli pravoverno i autentično. Ovo je bluzirani, hrskavi rokenrol spakovan u deset pesama promuklih vokala i gitarskih metanisanja, produciran kvalitetno i sa razumevanjem. Kad krenu slajd solaže, malo se čovek upiški od miline. Užitak:
Ripple Music je ove nedelje navalio svim snagama da nas ubedi da ćemo imati još jednu sjajnu godinu heavy muzike. Jedno od tih izdanja je i album nedelje. Prvo na redu je kompilacija Planet Desert Rock Weekend – Ripple Family Compilation, a koja sakuplja muziku sa uglavnom njihovih izdanja a koju izvoder bendovi što nastupaju na Planet Desert Rock Weekend festivalu. Ovo je devet odličnih stoner i desert rock bendova koje po OVOJ ceni ne smete propustiti:
Dalje su tu britanski Dunes i Land of the Blind, njihov treći album a koji je tipično rippleovska ploča. Dakle, velike rifčine, pustinjska atmosfera, melodični, himnični teški rok i čvrst, napucan zvuk. Ko voli rifove i TEŽINU ovde ima čemu da se poraduje jer su gitare tako jake da njihove teksture imaju teksture ali Dunes se trude da napišu i pesme i da se ne svedemo na kolekciju rifova pa je muzika ovde ugodno dinamična i raznovrsna, držeći se i dalje teškorokerske osnove zbog koje smo i kupili kartu. Sjajno je:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Trešeri iz Tampe, Syndicate imaju prvi EP, Dreams And Nightmares i to je dopadljivih pet pesama staromodnog treš metala. Rifovi i pesme su, dakle, vrlo old school, vokali su jedan, onako, kasnopubertetski lavež, ali produkcija je solidna a bend svira veoma strastveno dajući muzici potrebnu dimenziju autentičnosti. I dobri su, meni ovo prija pa, ako nemate problem sa ovim vokalom, preporučujem konzumaciju:
O poljskom momku koji pravi „primitive alcoholic necro“ thrash metal pod imenom Drunk Thrasher pisali smo pre nešto više od dve godine. I to sa velikim entuzijazmom. Sada je čovek izbacio novi EP, Posercorpses i to je nastavak blackened speed-thrash krljačine koja dolazi iz srca a šutira pravo u jaja. ČAK I AKO STE ŽENA. Posercorpses nije samo tr00, onako kako je svaki jednočlani blek metal na Bandcampou tr00, ovo je i solidno snimljeno, sa pravim bubnjevima i rifčinama koje se ČUJU i čoveka zovu da uleti u pit i kreira još tih, jelte, leševa pozera. Ne podržavam ni jednu vrstu nasilja na koncertima, ali ovako kao fantazija – slatko je. Da nam živi Drunk Thrasher a ovo na kraju meseca izlazi i na vinilu u vrlo ograničenom tiražu pa pohitajte:
Britanci Grave Altar sviraju ne običan nego MORBIDAN black thrash. U praksi, to znači da je njihov drugi album, Shrines of Hatred dosta tanko produciran, ali muzika nije uopšte loša. Ovo je sirovi, old school black thrash sa dovoljno discipline i tehničkih kvaliteta u izvedbi da ne deluje amaterski, a dovoljno u dosluhu sa primalnom haotičnom energijom ove muzike da miriše na autentično. Zabava:
Brazilski trio Forget Everything ima prvi EP, Intrusive Thoughts i to su četiri simpatične pesme thrash metala koji ne ide u neke prevelike ambicije da evoluira žanrovski, jelte, izraz, ali je korektan. Rifovi su okej, aranžmani su pristojni, produkcija sasvim dobra i ovo je, iako ne sad nešto ORIGINALNO i novo, sasvim prijatno:
I N.W.77 su iz Brazila ali njihov novi EP, Touching The Terror zvuči poletnije, lepršavije, zabavnije. Naravno, N.W.77 su bliži crossover thrash izrazu pa su ove četiri pesme obogaćene pankerskom himničnošću i energijom i, uz sasvim solidan zvuk i momački jaku svirku, sve se to vrlo lepo posluša:
Brazilci Tentáculo imaju debi album, Revolution is Inside of Us i ovo je iznenađujuće maštovit thrash metal. Nisam siguran odakle su ovi ljudi iskočili, mada Metal Archives navodi da su svirali u dosta drugih bendova pa se iskustvo i znanje ovde svakako dobro čuju. Revolution is Inside of Us ima sedam pesama energičnog, tehnički briljantnog thrash metala koji uspešno izbegava sviranje po readymade formulama i u svom rokanju ima jednu progresivnu notu. No, ovo nije „prog metal“, i osnovne thrash vrednosti brzine, agresije, tribalne energije su sve prisutne. Plus, odlična produkcija a što sve zajedno ovo čini ekstremno zrelom pločom koju MORATE čuti:
Kanađani Hazzerd ne filozofiraju na svom trećem albumu, The 3rd Dimension, iako su ga pravili pet godina. Ovo je pošten, radnički i seljački thrash metal sa mošerskim rifovima, vrištećim vokalom i masnim, rokerskim solažama i tu nema neke dileme. Bend je ovo pravio da kreira ršum na koncertima, sa čestim prelazima iz ritma u ritam i tempa u tempo i ima tu i odličnih rifova i finih poigravanja sa dve aktivne, jelte, gitare u postavi koje će pesmama dati harmonski program generalno izvan granica „čistog“ thrasha. Deset pesama u kojima se ČUJE zašto su nastajale pola decenije, produkcija okej, puno KARAKTERA i garantovan užitak:
Danci Destabilizer su malko opsednuti nasiljem jer im se prvi album zvao Violence is the Answer! a evo drugi je Monopoly on Violence. Možda se šale, naravno, jer njihov thrash metal je ZABAVAN. Mislim, brz, oštar, neko bi rekao „nasilan“ ali ovo je pre svega energična, inspirativna muzika koja čoveka pokreće ne toliko na nasilje koliko na ŽIVOT. Dosta karakteristični vokali takođe bend spasavaju od toga da zvuči kao generička thrash poastava kojoj je nasilje samo deo marketinga i ovaj album je, da podvučem, naglašeno zabavan. Udri ga, kolega:
Italijanski Necrodeath ove godine slave četrdeset godina aktivnosti pod ovim imenom i, mislim, da bend posle više od četiri decenije rada zvuči ovako ubedljivo, napaljeno, a disciplinovano, pa to je blagoslov. Arimortis je četrnaesti album ekipe i jedna lepa, sirova ploča black-thrasha na kojoj ima mesta i za okultne atmosfere i za jurišanja svom brzinom i sa isučenim oružjem. Bend ni ne pokiušava da „modernizuje“ svoj izraz, ali s druge strane, black-thrash koji su ovi ljudi svirali još osamdesetih godina prošlog veka danas proživljava svoju renesansu pa Necrodeath zvuče aktuelno i autoritativno. Sjajno je a i omot je dobar i šteta je što bend sa ovim albumom najavljuje zatvaranje firme. Ali treba se radovati kad god možemo:
Jer, evo, black thrash je na programu i švedskih Sarcator. Treći album ekipe iz Trollhättana je prilično sumanuta ploča, sa vrlo slobodnim shvatanjem thrash metal formata i letalnim injektiranjem blekmetalske „nekro“ energije u nešto što bi mogao biti prog-thrash kad ga bend ne bi svirao kao da svako u studiju pokušava da ubije svoj instrument. Sjajna, maštovita ploča prepuna iznenađenja i inventivnosti, ali i KRLJAČINE:
Ruse Cyanide Grenade već znamo i njihov thrash metal nikada nije imao ambiciju da bude preterano progresivan ili maštovit ali treći album, Cannibal Era im je svejedno odličan. Ovo je znojava, energična muzika koju sviraju ljudi što žanr razumeju, poznaju i umeju da ga reprodukuju pa onda i pesme koje ne rade, jelte, ništa specijalno inovativno, zvuče pametno, smisleno i ložački. Produkcija je vrlo dobra, puna, snažna a opet sa sačuvanom nekakvom dinamikom a bend majstorski meša brze, lomatave deonice sa kvalitetnim moš-brejkovima. Deset pesama za dvadeset dolara zvuči kao poskupa ponuda ali Cyanide Grenade svoju reputaciju potvrđuju godinama iznova i iznova i ovo se sluša uz širok osmeh:
Recimo da Overgrowth iz Bafala svirau sludgecore jer su njihove pank/ hardkor/ krast pesme duže nego što očekujete, oplemenjene teškim, lepljivim sludge metal rifovima i gruvom. EP Rat Shovel ima ih pet komada, sa dobrim zvukom i pankerski energičnom svirkom. Dobra kombinacija a plaćate po želji:
Mošerski hardcore koji koketira sa death metalom stiže nam iz Olbenija u državi Njujork. Evil Mind su snimii demo (ili EP? Ne znam kako ovo vode.) naslovljen samo MMXXV i to su četiri pesme mošerskog klecanja, odličnog zvuka, siledžijske dispozicije ali bez PRETERIVANJA u gangsterisanju. Korektno je:
Glazgovski No Known Weakness su u istom metaforičkom čamcu, osim što njihov gangsterski, nisko naštimovani moshcore ima mrvicu „uličniji“ i mrvicu više old school pristup. Ali, sve je to tr00. Demo 2025 počinje pesmom Glasgow Hardcore koja je, naravno, serija samohvala i pretnji slušaocu i ostale dve pesme su vrlo slične. Ako ovo poslušate 4-5 puta, ujutro ćete se probuditi tetovirani. Kul je to, pogotovo po ceni od koliko date:
Prođe trideset godina i sve se poremeti pa tako evo Equal Vision Records izdaju bendove koji skoro da zvuče pankerski. Skoro kao… Minor Threat… I.. Propagandhi? OK, Shutdown iz Njujorka su ekipa starija od trideset godina i njihov hardcore je zapravo u tradiciji njujorškog hardkor izraza, te ako ste ikada voleli Cro-Mags, Agnostic Front i Crumbsuckers, ovo je to, samo pozitivnije, melodičnije, više u straight edge/ posicore smeru. I meni se dosta dopada. EP By Your Side ima šest odličnih pesama i jako dobar zvuk a bend deluje mlado i napaljeno iako su u pitanju veterani:
Italijani Zheros zvuče odlično na svom albumu Teorie & Terapie. Ovo je osam pesama brzog thrashcore zvuka, onako, pošteno pankerskog u osnovi ali sa disciplinom i kvalitetnom produkcijom te uvežbanošću i sigurnošću u izvedbi. Oštro, na prvu, a komunikativno i generalno zabavno, dobro producirano i na svaki način prijemčivo:
Day By Day sa Floride mešaju mošerski hardcore, thrash i malo bržeg, powerviolencu sklonog ekscesa na svom EP-ju Dust And Ashes. Ovo je odlično producirano i napisano vrlo solidno, sa bendom koji nudi i odlične ritmove za mošing ali i puno tenzije, nesigurnosti, jeze. Jako dobro:
Exhume su uz Brajtona (dobro, i Houva) a Nothing Follows je EP/ demo sa tri pesme metaliziranog hardkora ili krosovera. Mislim, bend sebe smatra i naziva krosover bendom, ali muzika je ipak i malo usmerena ka moškor/ metalkor delu spekta, mada na UKUSAN način. Ovo je tvrdo, agresivno i meni se u principu dosta dopada:
Dust Lung iz Kanzas Sitija su negde između mathcorea i noise rocka na svom EP-ju Volume I i ovo je ODLIČNO. Mislim, dve pesme, ali EKSPLOZIVNE, vrlo pametno napisane, odsvirane za sve pare sa solidnim zvukom, baš čoveku razgore glad za JOŠ:
smearing su sijetlski grindcore kvartet sa istoimenim EP-jem i to je pet pesama uraganske paljbe, neljudskih vrisaka i disonanci. Ali odlično je. smearing umeju da napišu pesmu od osamdeset sekundi koja ima i dinamiku u izvedbi i dobre rifove i buku, svirka je vrhunska a produkcija otmeno jeftina. Jako, jako dobro:
Onda imamo portlandski Pursuit Predator koji potvrđuju teoriju da iz ovog grada u Oregonu skoro po pravilu dolaze dobri, zreli, izgrađeni bendovi. Eponimni debi demo ima pet pesama brutalne kombinacije haotičnog hardcorea i sludge metala i to je sasvim prirodan blend teškog zvuka, iznurujuće svirke, mikrofonije i masivnih rifova. I kad su spori i kad su brzi ovi ljudi MUČE a ovo se plaća koliko hoćete pa mu pružite adekvatnu količinu ljubavi:
Čist grindcore dolazi iz Kvinsa na EP-ju Monetized Survival projekta Purge of Relics. Ovo je zapravo jedan čovek ali pravi buke za petoricu sa dve kvalitetno napisane i krvnički izudarane pesme prilično „tehničkog“ grajnda. Produkcija nije sad, kao, DOBRA, ali ovo traje manje od dva i po minuta i plaća se po želji. DAKLE ODLIČNO JE:
Recimo da i Beware uz Birmingema dolazi ovde s tim što je njihov EP, Never end for none of us pomeren nekoliko koraka u smeru čiste buke. Ovo je, RECIMO, posthardcore izmešan sa post metalom, ali sa masteringom koji anihilira dinamiku i sve gura u crveno pa se i suptilnosti u muzici benda lako zature. Ali to je i plan:
Finski Concrete Icon imaju treći album, Voracious Streams i ovo je enciklopedijski primer death metala. U pozitivnom smislu, jelte, dakle, ovo nudi gruv, energiju, tehničku svirku, dobre rifove, vokale, kompleksne aranžmane koji ipak ne poruše taj pomenuti gruv, a sve je producirano vrlo solidno, sa dobom separacijom u miksu i nepreterivanjem u masteringu. U negativnom smislu, ako ga mora biti, ovo je svakako nešto što smo već slušali, bez preteranog truda da se žanr pogura na naredni nivo ali NE MORA TO UVEK:
Ukrajinski Xenotrone nemaju SJAJNU produkciju na svom novom singlu, Tower of Madness/ Elysium, ali je svirka jako dobra. Ovo je tehnički ali i progresivni death metal koji ono što su Death i Cynic radili pre trideset godina shvata ne kao zvuk kome treba težiti nego kao dozvolu da se ide široko, maštovito, bez stida. I ove dve pesme su izvrsne, tehnički izazovne ali u prvom redu pune dobrih ideja i odlično aranžirane. Jeftiniji zvuk zaista ne smeta previše i Xenotrone, a koji su osnovani krajem 2020. godine i još nemaju album, morate poslušati:
Caustic Abyss iz Mineapolisa su dali Danu Swanu da im masteruje album Eternal Winter Crypt a što je u skladu sa njihovom ambicijom da sviraju death metal inspirisan između ostalog švedskim death i melodeath prethodnicima. No, Eternal Winter Crypt je ipak američka ploča pa pored svog pozivanja na Carcass i At the Gates u opisu svetonazora benda, ovaj album donosi dosta mošerski, klasičan death metal ugođaj izmešan sa melodičnijim momentima. Nije to uopšte loše, i mada mi apsolutno nedinamičan, programirani bubanj malo ide na jaja, muzika je generalno dobra, zvuk lep a bend zdrav:
Pitsburški Bloody Run su prošle godine imali debi album, Decapitate the Tyrant a sada su ga ispratili živim albumom, Lobotomize The Tyrant: Live in Morgantown. I slatko je to, njihov napaljeni, neuredni deaththrash nekako prirodno sedi uz muljav zvuk i sirov miks. Najveći broj pesama zvuči kao opšta tuča na bini a to što se baš ne čuju svi „rifovi“ i ne razume se sav tekst, TO TAKO TREBA. Plaćate koliko hoćete:
Pre dve godine sam za debi abum rumunskih Putred napisao: „Putred (…) naprosto vole starinski, prljavi, sluzavi death metal zasnovan na kanalizacionom gruvu i krš produkciji i ovo nije ni toliko agresivno ni toliko heavy koliko je, jelte, uvaljano u izmet i blato. Ali je nekako kul“. E, pa, drugi album, Megalit al putrefacției malo unapređuje produkciju ali je sve ostalo i dalje prilično kul. Putred ostaju verni old school death metalu koji valja taj kanalizacioni gruv i ne misle da apdejtuju izraz u skorije vreme. I nema potrebe, ovo je šarmantna, heavy muzika koja svoju ružnoću sa ponosom nosi na reveru i zna da će se dopasti pravim ljudima:
Danski Foetorem su na svom, pretpostavljam prvom demo snimku, Demo 2025 smešteni u domen old school death metala na vrlo srećan način. Odlične su ovo tri pesme koje imaju zaista kredibilan OSDM pedigre i podsećaju na kavernozne, mračne bendove iz devedesetih poput Immolation i Incantation pa zapravo i ne zvuče retro nego moderno i ubedljivo, sa puno harmonske raznolikosti, dobrim trikovima u aranžiranju (slušajte klavir u Tapestries of Misery) i vrlo solidnom produkcijom. Cena za demo je koliko date a ovo je ODLIČAN death metal kakav bi mnogi bendovi sa ugovorima i reputacijom voleli da umeju da naprave:
Blasphemous Profanation su čileanski death metal bend sa demo snimkom koji se zove isto kao bend i, mislim, sladak je. Ovo je sirov, disonantan death metal koji tačno zna šta hoće, nudeći antihrišćanske misli i bestijalnu muziku, bez sad nekog velikog inoviranja u žanru, ali iskren, neposredan, ubedljiv:
Mutation Terror su, pak iz Meksika i imaju demo – naslovljen Demo – sa dve pesme simpatičnog deaththrasha. Ovo je samo „hello world“ i ne puca od neke inventivnosti, ali dobar rif, dobar tempo, utegnuta svirka i sasvim okej zvuk su sve aduti benda koji veoma vredi da se čuj u ovoj formi i ubeleži za dalje. A i omot im nije loš:
Pa onda imate italijanski Dark Reflection a koji je pokrenut kao jednočlani projekat gitariste po imenu Rcardo Silla a do snimanja debi EP-ja Under the Sign of Vlad Țepeș narastao je na kvartet. Ali, mislim, ovo je i dalje sirovo, divljački, sobno, iako je snimano u studiju, nudeći razarački black-death metal koji slavi, jelte, rumunsku borbu protiv osmanskih osvajača na najmračnije načine. Užasno je i u tom užasu prelepo:
Necrodeific Slaughter je solo projekat jednog čoveka iz Kanade ali SOLIDAN je. Ovo je mračan, kavernozan death metal sa mnogo agresivne svirke i tamne atmosfere, produciran sasvim prihvatljivo i sa rifovima koji ne pucaju od originalnosti ali RADE POSAO. EP Ripping Flesh ima pet pesama narkomanije i nekrofilije, ali bez obzira na tematiku, muzika je zapravo elegantna i zrela. Lepo je a cena je koliko date:
Na album benda koji se zove Putrid Defecation verovatno ne bih ni kliknuo da nije došao uz preporuku sa više instance i, uh, ovo je… DOBRO? Finci krljaju šaljiv slam/ brutal death metal i tu je humor uglavnom u tekstovima i naslovima pesama a muzika je KVALITETNI mošerski death metal sa odličnom produkcijom i nekoliko baš zaraznih slem rifova koje ne mogu da izbacim iz glave. Dakle debi album se zove Tales from the Toilet, ceo se bavi toaletom, izmetom, anatomijom vezanom za defekaciju itd, ali muzika je SOLIDNA:
Divine Excruciation su dva momka iz Kolorada, člana deathcore benda Among the Bodies, ali ovde u brutal death/ slam formatu. EP Collapse of Fractured Reality je prijatno iznenađenje sa svojom vrlo solidnom produkcijom i pristojno napisanim pesmama. Može se, dakle, i u kućnim uslovima praviti muzika koja zvuči zrelo i stvarno, pa ako volite brutal death metal, ovde ćete dobiti mnogo dobrih rifova, smenu polivačkih blastbitova i mošerskih slem deonica i neljudske vokale u više visina. Veoma pristojno:
Rats Of Gomorrah su dva Nemca, bivša člana bendova Injection i Divide a sa debi albumom Infectious Vermin. Ovo je death metal koji u sebi ima dosta poznog Carcassa a što nije neki MOJ omiljeni zvuk. Ali ima mnogih kome jeste. Ljudi se svakako dobro zabavljaju i ovo je trinaest pesama prljavog provoda za propalice:
Lethephagia su osnovani prošle godine u Portlandu od članova već postojećih bendova i njihov demo, nazvan samo Demo, sa svoje dve pesme demonstrira i zrelost i ambiciju i MILINA JE DA SE ČUJE. Disonantni death metal je već, jelte, podžanr i trend za sebe a Lethephagia pokazuju kako se tu može biti i originalan i zanimljiv, sa odlično napisanim pesama, herojskom svirkom, čak veoma solidnom produkcijom. Mislim, čuje se da je ovo „demo“ ali taj nešto prirodniji zvuk zapravo veoma prija muzici čija je preteća atmosfera fino uklopljena sa znojavim, energičnim radom muzičara. Veoma, veoma dobro i ovaj bend vredi držati na radaru:
Normandijski Fatal su osnovani još devedesetih ali njihov treći album, Apocalypsis, dolazi posle solidnih osamnaest godina tišine. To je okej. Novi materijal ima modernizovan zvuk, malo koketiranja sa deathcoreom, ali je sve nekako šarmantno i lepršavo sa rifovima koji ne preziru melodičnost ali je ni ne forsiraju, i pesmama koje su energične i vitalne ako već ne previše maštovite. Pevač Skull takođe šarmantno reži na Francuskom i, generalno, ovo je ljupko:
Coffinfeeder (aka Coffin Feeder) iz Čikaga prže ugodno old school intoniran brutal death metala. Nhjihov prvi EP, Dominion of Torment ima pet pesama tečnog, spontanog aranžiranja old school rifova i srazmerno prirodne, dinamične produkcije a što sve prija mom uhu. Nisu ove pesme sad tu nešto kao STRAŠNO inventivne, ali su kratke – ima ih pet u osamnaest minuta – i ako volite Monstrosity, Sickening Gore i tako te likove, ovo je sasvim okej:
Gored Embrace je sjajno ime za death metal bend a taj isti bend, iz Čikaga, ima debi album, In the Presence of a Malevolent Soul. Prilično je to old school death metal, sa naglaskom na meljućim, mošerskim ritmovima i povremenim ispadima u brzi, rasturajući juriš. Sve mi se to dopada i rifovi tu i tamo nisu uopšte loši. Pesme dosta nalikuju jedna na drugu, a što je i neki genertalni problem death metala, no, uz solidan zvuk ovo je savim pitka i prijatna ploča poštenog, znojavog death metal krljanja:
Hierarchies iz Amerike imaju istoimeni debi album i ovo je zanimljiva varijacija na disonantni death metal. Koji, da se razumemo, najčešće ide na to da bude najhermetičnija, najneprijateljskija muzika na svetu. Hierarchies ne zvuče baš tako. Ovaj projekat članova Dwelling Below i Acausal Intrusion je i jedan od doslovno desetina projekata multiinstrumentaliste Jareda Morana koji je ovde na bubnjevima i vokalima i u pitanju je zaista dah svežine u ovom opskurnom rukavcu ekstremne metalne scene. Hoću reći, Hierarchies zvuči ZAISTA eksperimentalno, sa mnogo poigravanja sa tempom, strukturama pesama, teksturama, samim zvukom, a da opet ima i propisno death metalsko krljanje i žestinu. Pritom je produkcija neobično intimna, dajući instrumentima – pogotovo bubnju – više života nego što je navika za BILO KAKAV death metal pa ne mogu da ne budem impresioniran iz sve snage:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Berlinski kvartet Graien je toliko rodno, nacionalno i rasno izmešan da bi ga Elon Musk, kada bi čuo za njega, odmah proglasio za DEI projekat kriv za požare u Kaliforniji, propast zapadne civilizacije i sve druge stvari kojima se ostatak sveta zapravo pomalo i raduje. Enivej, ova ekipa svira nekakvu kombinaciju sludge metala, post-metala, malo haotičnog hardkora i DOBRO JE TO. EP I Lay You to Rest sa svoje tri pesme prolazi kroz lep spektar raspoloženja, tempa, dinamika, harmonija i nudi muziku koja jednako hrani emociju, intelekt i telo. Cena od koliko date je posebno fer jer je i produkcijski i izvođački u pitanju veoma dobar materijal:
Grčki Blacksun nije bend baš sasvim po mojim preferencama ali drugi album, Karma Somnium im je svejedno vrlo solidna ploča melodičnog heavy/ power metala. Ono što vredi prepoznati kod Blacksun je trud oko kompozicija koje jesu epske i moćne ali imaju dinamiku i raznovrsnost u pristupu što često nedostaje power metal kolegama. Vrlo pristojan materijal:
Kalifornijski Stormspell Records je izbacio par novih albuma švedskog hevi metala, pa evo: Raging Fate su sa svojim trećim albumom, Mutiny, kao ubrzani Running Wild (dakle, running WILDER!!!!!), mešajući melodične, „vikinške“ napeve sa žestokim, energičnim metalom. Ovaj nekada jednočlani projekat je apgrejdovan u pravi bend ali album je, prilično sam siguran, sniman od strane Mattiasa Lövdala na većini instrumenata pa onda dosta pati i od malo beživotne produkcije. No, pesme su lepe i atmosfera je prijemčiva pa ako volite melodični, pomorski, epski hevi metal, vredi da ga poslušate:
Sacred su tu, pak, sa svojim debi albumom, Fire to Ice i izdavač ovu postavu reklamira kao supergrupu iz Geteborga, sa članovima koji sviraju u uglednim bendovima poput Vicious Rumors, Crystal Eyes ili Katana. Odmah se ovde zaista čuje taj pedigre, sa odličnim vokalima Gustava Blidea i pesmama koje su melodični, upečatljivi komadi na pola puta između top-40 prijemčivosti i operske grandioznosti. Po nekim ličnim preferencama, Sacred su premelodični za moj ukus, ali ovo je vrlo kvalitetan heavy/ power metal himničnih refrena i energične svirke spakovane u produkciju koja je čista, nedinamična ali dovoljno dobra za ono što treba da uradi. Vredi čuti!
The Big Deal nisu možda baš sasvim unutar mojih žanrovskih preferenci ali to da ugledni Frontiers Music objavljuje sada već drugi abum jednog smederevskog benda je zaista Big FAKING Dil. Electrified je ploča melodičnog, neonskog hard roka/ AOR-a/ power popa/ sleaze metala koja se oslanja na energične retro rifove, melodične sintisajzere, puno soliranja na kitari Nevene Branković i izvrsno pevanje nje i Ane Nikolić (ali ne TE Ane Nikolić). Naravno, Alessandro Del Vecchio iz Dragon’s Cave, Jorn, Edge Forever itd. je ovde (na bas-gitari) možda presudno bitno ime u ovoj fazi benda i pomogao je da srpska ekipa dobije međunarodni ugled i da veliki izdavač uvrsti njihovu muziku u svoj katalog ali mislim da je važno istaći da su The Big Deal naprosto DOBRI, i produkcijski i muzički i da nude tačno ono što ljudi koji kupuju Frontiers ploče (a tu su im kolege Journey, Toto, Whitesnake, Night Ranger, Stryper itd.) traže u muzici. Masivan respekt:
Drugo Frontiersovo izdanje za ovu nedelju su Brazilci Landfall sa svojim trećim albumom, Wide Open Sky i pošto ovde nema ženskih vokala, meni je odmah manje zanimljivo. Ali da budemo fer, Landfall su odlični. Njihov AOR/ hard rock je jako dinamičan i, s obzirom na to koliko ja ovakvu muziku smatram staromodnom, vrlo svež i sa puno kvalitetnih ideja. I, mislim, i vokali su dobri. Vrlo impresivno:
Iako su iz Finske, Dragonknight snimaju za Scarlet Records i zvuče kao da su i sami Italijani. Naravno, njihov debi album počinje simfonijskim, kinematičnim uvodom od dva i po minuta i onda posle ide melodični power metal. Neke Scarletove bendove volim, a debi album ovog benda, Legions, nije sad MNOGO po mom ukusu, ali Dragonknight svakako zvuče ubedljivo. Znaju šta rade, pesme su im cheesy ali pošteno epske i pošteno dobro odsvirane a da ih produkcija nije sasvim obeživotila i, ako volite zmajeve, vitezove, legije, srednjevekovne motive u power metal muzici, poslušajte ovaj album, za vas je:
Parižani CKRAFT tresu dosta jeben proggy metal sa saksofonom, mešajući komplikovane metrike, fridžezerske solaže i puno hromatske rifaže za jednu ne sad nešto NEVIĐENO originalnu, ali ugodnu smešu cerebralne i znojave muzike. Album Uncommon Grounds je zapravo vrlo tečan, sa pesmama koje ne dozvoljavaju da se slušalac ohladi bez obzira na to što ovde nema strofa, refrena, pa ni pevanja, nudeći kinetičku tjelovežbu, simpatično kombinovanje djentovskih rifova i džez solaža i dobru produkciju:
Eightrope su dva Rusa koju se BAŠ lože na Godflesh. Mislim, minialbum No More Colors je praktično Godflesh iz osamdesetih i ranih devedesetih sa isturpijanim serijskim brojem – isti programirani ritmovi, iste hipnotičke gitare, isti muževni a emotivni vokali i ako volite sirov, duuševan industrial metal, sa tom emotivnom, humanom komponentom, ovo je vrlo pristojna, andergraund rekonstrukcija istog:
Dakle, Grave Digger imaju dvadesetdrugi album, Bone Collector i, mislim, posle četrdesetpet godina nije da ovaj nemački veteranski bend ima neka velika iznenađenja u šteku za svoju publiku. Ali ako Bone Collector nije specijalno INOVATIVAN ili ambiciozan album, on je makar ZDRAV. Chris i ekipa (sa novim gitaristom, Tobiasom Kerstingom) voze kroz jedanaest pesama u 46 minuta sa puno entuzijazma, prosipajući dobre rifove i gazeći poštenim tempom. Mislim, šta još TREBA da urade? Pesme poput The Rich, the Poor, the Dying ili Made of Madness su ozbiljni hedbengeri kod kojih neko preterano promišljanje ili analize naprosto ne donose bogznakakve rezultate. Ovo je prosto muzika za pokret, skok, treskanje i tako je treba i konzumirati:
Livin’ on the Bad Side je debi album italijanskih Crimson Storm a što je kvartet iskusnih članova mnogo drugih heavy metal bendova. I, da se razumemo i sami Crimson Storm rade već desetak godina sa dosta kraćih izdanja u CV-ju pa je onda Livin’ on the Bad Side jedna vrlo zrela i kvalitetna ploča i sa strane svirke i sa strane kompozicija i sa strane produkcije. Da bude jasno: ako volite NWOBHM, ovde nema šta da se mislite. Pomalo sleazy naslovna strana albuma sugeriše možda mekšu muziku nego što će se čuti pa treba da se ovde pripremite za razaračke, energične pesme visokog tempa i pržećih rifova i non-stop hedbeng. Crimson Storm bi se mogli opisati kao da ste uzeli Tokyo Blade u njihovim najbržim momentima i ubacili im Brucea Dickinsona na mikrofon pa ako to zvuči dobro A AKO NE ZVUČI NISMO VIŠE PRIJATELJI JER NISTE NORMALNI, a vi navalite:
Ah, zaboga, nisam bio ni svestan da izlazi novi Tokyo Blade kada sam napisao ovo iznad. Veteranski NWOBHM bend nije se umorio od svirke ni posle 45 godina (doduše sa ponekom pauzom) pa tako imamo njihov dvanaesti album, Time is the Fire. Naziv albuma je, verovatno, referenca na Zvezdane staze, a muzika je klasični britanski hevi metal sa čak četrnaest pesama u preko sedamdeset minuta muzike. Nije ovo, da odmah kažemo, najvažnije izdanje ovog benda, ali u ovoliko materijala svako će moći da nađe sebi šta mu se dopada. Jedan, onako, odmereniji, „odrasliji“ album koji će se dopadati ljudima što možda i misle da su prerasli heavy metal ali i dalje vole dobar rif, čvrst ritam, epski vokal:
Tumenggung su Indonežani ali sviraju vrlo klasičan heavy/ power metal koji će se dopasti svakom poštenom čupavcu bez potrebe da se navikava na ikakvu egzotiku. Mislim, album Back on the Streets, drugi za ekipu sa Jave, zvuči jako dobro, sa epskim uličnim metalom koji spaja poletan tempo, slatku melodiju i idealno ili makar vrlo solidno urađenu produkciju koja nije ni preupeglana ali ni neuredna. Bend piše himnične old school pesme, od jurišničke naslovne pa preko šmekerske Living on the Edge do pristovske 1000 Tons of Metal i ovde bukvalno nema čemu da se ne radujete, Sjajno je:
Dying Victims ove nedelje imaju izvrsni debi album njemačkih Axetasy. Ovo je bend koji se smestio na idealnom mestu između NWOBHM-a i speed metala, kombinujući brzinu i oštrinu, melodičnost i okultizam sa sjajnim rezultatima. Withering Tides je ploča takvog bezobrazluka i uličnog šarma da je nemoguće zamisliti je u bilo kakvoj produkciji sem ove, podzemne, jeftine, krševite ali ADEKVATNE. Pesme su napisane promišljeno i sa puno truda pa bend održava visoku reputaciju etikete na najbolji način:
ALBUM NEDELJE
Treće Ripple Music izdanje za ovu nedelju donose kanzaški Godzillionaire sa dugo hajpovanim trećim albumom Diminishing Returns i ovde su Todd i Ripple zaboli ozbiljan hit. Mislim, uprkos pomalo šaljivom imenu, Godzillionaire je „ozbiljan“ bend čiji pustinjski/ stoner rok ima puno atmosfere, suptilno vođenih aranžmana, muzike koja ne ide samo na mišiće nego mnogo i na pažljivo građenje tenzije. Naravno, vođa ovog benda je Mark Hennesy, bivši pevač Paw, ali i bendova poput King Rat, The Diamond Heart Club i 1950 D.A. i u pitanju je jedan voljen lik i pesnik koji muzici daje osobenu ekspresivnost. Godzillionaire su onda i vrlo srećno sklopljen kvrtet muzičara koji Hennesyjevoj poeziji daju adekvatnu pratnju, bez nameštene teatralnosti ali sa mnogo autentičnosti i ovo je ona vrsta heavy muzike koju možete da pustite i ljudima koji se lože na Nicka Cavea i nikada nisu bili na heavy metal koncertu i da se odmah sa njima ukapirate. Fenomenalno je:
