Nimalo prerano, u prvom danima 2025. godine smo dobili priliku da pogledamo Baby Assassins: Nice Days, treći deo serijala Baby Assassins a koji je svoju premijeru u Japanu imao krajem Septembra prošle godine. Čekanje je bilo podugačko, pogotovo što su utisci publike sa raznih zapadnih festivala gde je film prikazan (u Njujorku, Montrealu itd.) bili veoma povoljni, sa više reakcija koje su film kvalifikovale kao najbolji u serijalu. Dodatno, hajp oko filma se perfektno slepio sa hajpom oko televizijske serije Baby Walkure Everyday! koja je svoju prvu sezonu sa dvanaest epizoda uspešno započela istog tog Septembra, nudeći japanskoj publici još avantura dve omiljene Gen-Z asasinke. Seriju verovatno nećemo videti tako skoro, ali ona je potvrda da je Yugo Sakamoto, autor scenarija i režiser sva tri filma, kao i glavni scenarista serije sa ovim konceptm našao svoju zlatnu koku i kreirao neku vrstu malog fenomena na preseku akcionog filma, komedije i socijalne satire.
O prva dva filma smo pisali letos, na ovom i ovom mestu, ali ko nema strpljenja da prolazi kroz kilometarske tekstove o filmovima čiji autor verovatno ni sam nije očekivao BAŠ TOLIKO analize, evo sažetka: Baby Assassins je serijal filmova o dve najbolje drugarice koje su plaćene ubice što rade za veliku tokijsku organizaciju čija je specijalnost vršenje ubistava po narudžbini i čišćenje scene zločina tako da ne bude nikakvih dokaza koji bi ikoga inkriminisali, ali su istovremeno i (sasvim namerno) stereotipizovane japanske pripadnice generacije Z. Prva dva filma su u velikoj meri počivala baš na kontrastiranju scena profesionalnog rada, dakle, akcionom, visceralnom programu, i scena slobodnog vremena u kojima se Mahiro i Chisato razvlače po neurednom stanu natrpanom mangama, brzom hranom, dekorativnim jastucima i igračkama, igraju onlajn igre ili samo bleje po internetu i sve im je dosadno a pogotovo kad neko sugeriše DA BI NEŠTO TREBALO DA RADE. Oba filma su bila naglašeno usmerena ka analizi i satirizaciji osetljivog mesta na kome se nalaze pozni tinejdžeri u Japanu u ovom trenutku, sa tradicijom koja nalaže ulazak na tržište rada i praktično obećanjem da će prva iskustva sa zaposlenjem biti traumatična, mučna i resetovati očekivanja mladih osoba na „realističniji“ nivo, sa podrazumevanjem da će sledeće decenije doneti eksploataciju, ponižavanje, prekarne radne odnose i možda samo blago, postepeno popuštanje ove muke onako kako se penzija bude bližila. Prikazane kao briljantne slackerke koje učestvovanje u TOM kapitalističkom žrvnju ni malo ne privlači, Mahiro i Chisato kroz svoje karijere profesionalnih ubica zapravo ukazuju na nedostatak izbora ponuđen mladima u Japanu a gde je ubijanje po narudžbini ljudi koji siluju, kradu, varaju itd. praktično aspirativna karijera što donosi ne samo društveno korisne rezultate već i protagonistkinjama obezbeđuje udoban život sa dovoljno slobodnog vremena i dostatnim prihodima da ne mora da se razmišlja o tome kako će se platiti računi, može li se danas jesti malo bolja hrana, sme li se otići na letovanje.
Činjenica da jedan od najuspešnijih novih filmskih serijala u Japanu veliki deo svoje koncepcije bazira na opservaciji da mlade (i ne samo mlade) osobe u jednoj načelno stabilnoj i uspešnoj ekonomiji ne mogu da više računaju na socijalnu sigurnost koju bi donelo „normalno“ zaposlenje i pošten rad, kao i da su prikazana iskustva dve glavne junakinje sa poslodavcima satirički preterana ali uverljivo traumatična daje ovom serijalu jednu osnovu za identifikaciju koja ide dalje od populacije poznih japanskih tinejdžerki i obezbedila mu je priličnu količinu goriva. Yugo Sakamoto je sa ovim filmom mnoge motive koje je već koristio u svojim prethodnim radovima spretno uvezao u taj širi satirički i komički okvir i, radeći sa najboljim akcionim koordinatorima u industriji proizveo nešto što na papiru možda ne bi trebalo da funkcioniše ali u realnosti daje dobre rezultate.
No, istina je i da je drugi film u dobroj meri ponavljao poente prvog, odnosno da je veliki deo njegovog vremena otpadao na statične kadrove dve glavne junakinje kako se razvlače po kauču u dnevnoj sobi i kukaju što moraju na posao, kao i na Zoom sastanke sa upravom organizacije za koju ubijaju, dugačke dijaloge vezane za čišćenje scena asasinacije, te da je onaj glavni sadržaj tog filma, sukob Mahiro i Chisato sa dvojicom frilensera koji pokušavaju da zauzmu njihova mesta u organizaciji, bio srazmerno nerazrađen.
Utoliko, Baby Assassins: Nice Days nije samo treći nastavak serijala već i smislen apgrejd, prilika da se neke greške poprave a da se onaj stvarni potencijal ove produkcije stavi u prvi plan.
Naime, deluje kao da je u stvarnosti Baby Assassins: Nice Days trebalo da bude nastavak prvog Baby Assassins jer umesto recikliranih ideja i koncepcija iz prvog filma ovde imamo na programu jasnu evoluciju. Baby Assassins: Nice Days se ne dešava u Tokiju već u prefekturi Mijazaki gde se Chisato i Mahiro nalaze, kako na početku deluje, na odmoru, uživajući na plaži i blesaveći se po suncu, pesku i morskoj vodi, dogovarajući se kuda će uveče na večeru i generalno uživajući. Film predstavlja vrlo snažno podsećanje – pre svega same produkcije – na to da ova franšiza prilično presudno počiva na hemiji dve glavne glumice (Saori Izawa kao Mahiro i Akari Takaishi kao Chisato) pa je onda i Baby Assassins: Nice Days zapravo pre svega film o ljubavi ovde dve devojke jedne prema drugoj, o lojalnost, podršci i brizi koje su uvek tu samo se možda ne vide ispod naslaga Gen-Z blaziranosti i generalnog slacker poziranja.
Zapravo, Baby Assassins: Nice Days u prvi plan stavlja činjenicu da Mahiro puni dvadeset godina (Chisato ima urnebesno smešan nemi nervni slom dok, sedeći sa njom za stolom shvata da joj ništa nije kupila za rođendan) i da je ovo svojevrsna simbolička prekretnica u životu mlade osobe. Na kraj krajeva, u Japanu tek sa punih dvadeset možete da kupujete alkohol i da ga javno konzumirate i mada su dve scene u kojima naše devojke piju pivo generalno smešne jer, jelte, pivo ipak ima dosta gorak ukus, pogotovo ako ga nikada ranije niste probale (Akari Takaishi pravi čitavu predstavu od milovanja svog grla od spolja kako bi umirila reakciju koju ima na ovo piće), neizgovoreni deo priče je taj da se dve drugarice više ne mogu smatrati decom ni po jednom kriterijumu i da zvanično stupaju u svet „stvarno“ odraslih.
Da bi se ova poenta snažnije utvrdila, u ovom su nastavku dve tokijske asasinke uparene sa dvoje pripadnika iste organizacije koji su bazirani u Mijazakiju i ovde dobijamo svu silu dramskih tenzija i komičkih raspleta vezanih za generacijski jaz, ali i mentalitetske razlike između ljudi iz prestonice i ljudi „iz provincije“. Yugo Sakamoto, koji je i ovde napisao scenario, imao je priliku da za ulogu „starije“ asasinke Iruke Minami, koja nema strpljenja za detinjarije dve tokijske klinke dobije Maedu Atsuko, bivšu vrlo uspešnu J-pop zvezdu (prvo sa bendom AKB48 a posle solo) koja je poslednjih godina napravila i veliku karijeru na filmu i televiziji. Mondo Otani koji igra njenog partnera je značajno manje poznat glumac ali je njegov lik, Riku Nanase, pitoreskan i zabavan sa svojom fiksacijom na fitness/ body building i generalnom pažnjom koju obraća na svoj izgled. Povratak ekipe za čišćenje iz prethodnih filmova je ovde takođe urađen sa merom i ansambl Baby Assassins: Nice Days funkcioniše kao dobro podmazana mašina.
Pogotovo jer sa druge strane stoji lik zanimljive psihološke oštećenosti, Kaede Fuyumura (ekstremno impresivni Sôsuke Ikematsu), lokalni freelance ubica-za-novac koji svoj posao shvata STRAŠNO ozbiljno i kada se ispostavi da Chisato i Mahiro zapravo nisu na odmoru već da treba i da ubiju lokalnog ćatu koji je proneverom zavio svoju firmu u crno, a da taj lokalac pokušava da ubije istu metu, dobijamo zapravo značajno zanimljiviji i po posledicama DRAMATIČNIJI rivalitet među ubicama nego što smo imali u drugom nastavku.
Sakamoto ovde pokušava, i uglavnom uspeva da napravi jasnu razliku između simpatično sociopatskih protagonistkinja sa jedne strane i Fuyumure sa druge strane koji je komično ali naglašeno psihopatski portretisan. Ovo je ubica koji nema drugih interesovanja u životu sem unapređenja svog zanata, čovek sa očigledno traumatičnom prošlošću koji u sopstvenom stanu ima razapet šator u kom spava, koji vodi dnevnik gde analizira svako ubistvo koje je počinio i po pravilu insistira da će sledeći put biti bolji, čovek koji rangira sve ljude sa kojima se borio u životu na jedinstvenoj listi.
Sakamotov rukopis je retko sad nešto literarno elegantan, ali ovde on pravi vrlo pravilnu odluku da kontrast između dve protagonistkinje i primarnog antagoniste bazira na tekstu isto koliko na akciji. Baby Assassins: Nice Days je ugodno prepun akcionih scena a sukobi između Fuyumure i naše dve junakinje su mesto na kojima se razlika između njihovih svetonazora vidi još jasnije nego u citiranim delovima njegovog dnevnika ili u dijalozima.
Rezultati su onda izvrsni na svim planovima. U prvom redu dobija se jasan satirički kontrast između ljudi koji posao rade kompetentno i efikasno ali se nisu pretvorili u njega i ljudi koji osim posla nemaju ništa drugo na svetu i nezdravo su, patološki usredsređeni na njega. Dalje, Fuyumura kredibilno postaje zaista opasan, preteći „endboss“ za koga nismo sigurni da čak i Mahiro može da ga porazi pa je time scena finalnog sukoba sa svom svojom velikom tenzijom i urnebesnom akcijom efektnija. Konačno, gledalac vidi te nijanse razlike između likova a koje imaju velike reperkusije za to kako ih percipira i sa kim se identifikuje, gde je Fuyumura, sasvim očigledno neko ko je pretrpeo velike traume u životu ali je na kraju (zbog toga? Možda ne?) lišen empatije i monomanijački usredsređen na ubijanje, dok Chisato i Mahiro svoj posao tretiraju pre svega kao, dakle, posao i mada ga rade sa strašću, profesionalnim ponosom i apetitom, nikada ne dopuštaju da ubijanje zaseni njihovu imanentnu humanost a koja se vidi pre svega u empatiji.
I to ne samo u empatji koji imaju jedna za drugu. To da njih dve Iruku Minami vide kao iritantnu karijeristički usmerenu smaračicu koja sebe shvata preozbiljno i smara ih formalnostima ne sprečava ih u tome da je prime u „sestrinstvo“ onda kada se ova nalazi na najnižim granama, povređenog ponosa (i tela) i poljuljane vere u sebe.
I to film čini vedrim i optimističnim bez obzira na svakako najkrvaviji program koji smo do sada u serijalu dobili.
Kensuke Sonomura je, naravno, i u ovom filmu radio akcionu koreografiju i mada je kliše reći da je prevazišao sebe, verujem da nije izlišno još jednom naglasiti koliko je akcija u filmovima na kojima on radi bolja od praktično svega što možete videti u zapadnim akcionim blokbasterima. Tokom nedavnih praznika sam, recimo, pogledao Hobbs & Shaw i Around the World in 80 Days i, da ne bude zabune, ovaj prvi film je režirao kaskader a u njemu igraju dve velike akcione zvezde sa solidnom borilačkom ekspertizom (Dwayne Johnson i Jason Statham) a u ovom drugom igra veličanstveni Jackie Chan, ali ni jedan od ova dva filma nema energiju, propulzivnost, maštovitost koju ima Baby Assassins: Nice Days.
Sonomura kao da je sebi u zadatak stavio da sa svakim narednim filmom u ovom serijalu pomeri letvicu još par pedalja više i publici koja John Wick smatra etalonom modernog akcionog filma pokaže kako, naizgled lako, može da se uradi bolje, brže, zabavnije, LUĐE. Ovde ne samo da ponovo dobijamo izvanredno dinamične jedan-na-jedan scene u kojima njegova dugogodišnja saradnica Saori Izawa apsolutno briljira, pogotovo jer su neke od njih sada izvučene iz standardne dvoje-ljudi-u-jednoj-sobi postavke i događaju se u pokretu, trku, tokom potere, sa izvanredno imaginativnom jurnjavom dvoje protivnika oko pištolja tokom koje ne samo pokušavaju da ubiju jedno drugo već i da stignu metu koja beži, već su i koreografije u kojima Izawa i Akai Takaishi nastupaju zajedno vidno apgrejdovane u odnosu na prošli film, sa naprosto fantastičnim radom kamere, kaskadera, montažera. Kada pri kraju filma naše junakinje treba da se sukobe sa celim lokalnim kontingentom plaćenih ubica (a koji su doslovno kodirani kao zemljoradnici, čime se to kontrastiranje „urbanih“ tokijskih likuša i „provincijalaca“ iz Mijazakija dovodi do praktično apsurda) ovo je takva demonstracija moći, sa dve klinke koje rade kao jedna, noževima i pištoljima krče put kroz masu ljudi i koriste tela protivnika kao štitove da naprosto ništa slično nećete videti ni u jednom filmu snimljenom 2024. godine. Ili, da se ne lažemo, ikada.
Tako da, dok nam Sonomurin treći režiserski projekat, Ghost Killer iz prošle godine ne postane dostupan, Baby Assassins: Nice Daysje vrh akcionog žanra a koji MORATE videti čak i da vas ne interesuju problemi japanske omladine na tržištu rada i nemate u sebi toliko duše da se srodite sa dve devojčice koje se NEIZMERNO vole. Obaveza je obaveza.
