Ako ste završili sa povraćanjem od jučerašnjih bljuvotina izrečenih u Jagodini, da se detoksikujete malo terapijom metala.
Deo 1: BLACK METAL
Goatlord Corp. postoje od kraja prošlog veka ali su posle nekoiko kraćih izdanja tek sada došli do svog prvog albuma. Temple of Serpent Whores je, u skladu sa imenom, veoma agresivna, negativna ploča blek metala koji ide brzo i lomi stvari, kao i Mark Zuckerberg. Za razliku od Marka Zuckerberga za Goatlord Corp. je lako naći simpatije jer je ovo disciplinovan, brutalan blek metal koji svoj nihilizam i antihrišćanstvo pakuje u simpatično juvenilnu, ali razrađenu fantaziju punu ratovanja protiv nepravednika i divljeg seksa. Ovo je francuski bend ali zvuči kao da je iz SAD (jedna pesma eksplicitno pominje američku poluautomatsku pušku AR-15 u naslovu) ali tako da su ovo Amerikanci koji se trude da sviraju kao Šveđani. U svakom slučaju, NEMILOSRDNO je ali pesme nisu glupe i iako je produkcija napucana do bola, pitko je i lepo se sluša:
РСЛНДНГТВЗМ (a što bi originalno bio Russland Negativism) je osnovan 2020. Fodine, promenio ime 2023. i do sada snimio, evo, već tri albuma. Najnoviji, Внатуре блек je prvi sa ruskim imenom a ova dva Rusa sviraju interesantan, osoben blek metal. Produkcijski ovo je svedeno ali sasvim prostojno a muzički baštini kombinaciju agresije i monotonije koja karakteriše blek metal već decenijama, na jedan ponovo osoben način. РСЛНДНГТВЗМ ne redefinišu žanr ali unutar njega imaju sopstveni zvuk i ovaj album je svež i vredi da se čuje:
Falls upon the Earth je prvi album za brazilski jednočlani projekat Avolia, ali njegov jelte, jedini član, Vultus Spiritus ima još par sličnih projekata pa nije sasvim neiskusan. I zapravo, iako po njegovoj istoriji vidimo da je sas snimanjem počeo tek u poslednjih par godina, Falls upon the Earth je dosta prstojan album blek metala koji ima prijatnu, melodičnu dispoziciju i dosta zdrav zvuk. Ovo skoro da je heavy metal sviran sa blek metal oštrinom, sa svojim lepim rifovima i komunikativnim miksom i to meni, da se razumemo, prija. Produkcijski skromno, idejno zdravo, ovo je pitko i ugodno:
Skaldr su Amerikanci gde trojica od četiri člana benda sviraju u Asagraum, a što govori i o kvalitetu samih Skaldr. Drugi album ovog projekta, Saṃsṛ je DOSTA DOBAR. Ne sad u nekoj mojoj prvoj interesnoj sferi, ovo je uglavnom melodični blek metal sa dugačkim pesamama i više atmosfere nego, jelte, prolivene krvi, ali Skaldr pišu dobre, pamtljive teme i trude se da pesme budu veličanstvene a da se ne strmeknu u parodiju. Sasvim okej:
Šveđani Scitalis su možda i premelodični za mene ali sviraju toliko agresivno da na momente ne mogu a da im se ne predam svim srcem. Drugi album, Maledictum ima miks koji je verovatno radio bubnjar, pa sve zvuči malo naopako, ali PRŽI. Zna se već da volim švedski blek metal kada ne zna gde je kočnica a Scitalis su uprkos blagoj melodičnosti dosta blizu ove definicije. Plus, čuje se da sviraju LJUDI a ne mašine a i to se broji:
Turska braća Sabhankra sviraju od početka milenijuma i izgradili su vrlo solidan opus u ovih četvrt veka. Najnoviji album, Nocturnal Elegies, šesti po redu dosta uspešno spaja eneregičan, agresivan blek metal sa melodičnijim tendencijama, uticajima azijske tradicionalne muzike itd. Produkcijski nisam najsrećniji, ovo je vrlo ravno kad se svira iz sve snage, ali pesme su solidno napisane i imaju evokativne, pamtljive melodije. Naravno da je teško ostati ravnodušan na muziku koja je istovremeno ovako agresivna a melanholična pa svakako preporučujem najmanje jedno kvalitetno slušanje:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Meksikanci Cactus Rojo su svoj prvi pravi album – posle mase EP-jeva, živih albuma itd. – osmislili kao konceptualnu ploču baziranu na Dini Franka Herberta, ili, verovatnije, na recentnim filmskim adaptacijama ovog cenjenog naučnofantastičnog opusa iz šezdesetih godina prošlog vekka. I lepo je videti da Herbert inspiriše ljude i više od pola veka docnije, a i četrdeset godina nakon što su Maideni napisali jednu pesmu sa ovom tematikom. Cactus Rojo su napisali ceo album, nazvali ga Dune i ispunili od početka do kraja žestokim stoner rok, jelte, „prašenjem“. Mislim, pesak, prašina, da? Ne? Oh… Enivej, ovo je žestoko, masno i mada ne preteruje sa nekom inventivnošću, zvuči ZDRAVO. Ritam je energičan, gitare su lepe, pevanje pristojno i Cactus Rojo isporučuju odličnu zabavu pa pošto se ovo naplaćuje koliko date, APSOLUTNO treba da date:
Pretpostavljam da su Fish Basket Poljaci a da im je „II“ drugi album (mislim, na omotu piše „Fish Basket and his second album“). Ovo je svakako simpatičan hevy psych/ psihodelični rok, instrumentalan i bez pevanja, ali sa pesmama koje su prigodno „svemirizovane“ i samo blago progresivizovane. Da se razumemo, ima ovde odličnih spejs-džemova – Cartboard Racer, recimo, ne preteruje sa dužinom a KIDA – a zvuk je sirov i nekako domaći, pa preporučujem slušanje za svakog ko voli da odvoji uho za garažu:
Njemački DeGreaver su svoj aktuelni EP nazvali white noise ali njihov zvuk je sasvim suprotno abrazivnom belom šumu, topao, faziran, ugodno basiran stoner rok sa poletnim tempom, dobrim gruvom, melodičnim pevušenjem. Ima ovde dovoljno distorzije i teksture da niko ne ode kući nezadovoljan, ali je generalno raspoloženje dobro i ovo je ploča brze, energične rokenrol muzike uz koju su se, ako je verovati autorima, dvoje već uzeli:
Švedski stoner/ doom ima razne forme ali je uglavnom dosta dobar. Čak i kad je, kao ovde, skoro na demo stadijumu razvoja. Misty Mountain su dva tipa iz Lindesberga sa prvim minialbumom, Caught in the demons eye i ovo je čvrst hardrokerski materijal, produciran sa više, rekao bih, ideja nego para. Pesme su dobre, rifovi pristojni, a zvuk bi mogoa da bude bolji, no, ako niste cepidlaka, mislim da se sve to posluša sa odobravajućim osmehom:
Možda znate Acid Bath iz Luizijane, mada je ovaj sludge/ doom bend poslednji album izdao pre 29. godina. Njihov pevač, Dax Riggs je upravo izdao minialbum 7 Songs For Spiders sa, nagađate, sedam pesama. I ovo nije BAŠ doom metal niti je BAŠ metal, ali jeste kombinacija folka, težeg roka, gotike i veoma je solidno. Riggs ima onaj tragični, južnjački gotik patos koji lepo ide kad se uglazbi, produkcija je muljava i topla i meni je ovo uživanje:
Ima i neki finski speed metal bend sa imenom Astral Wizard ali ovaj o kome danas pričamo je iz Čikaga i svira ugodan hardrokerski, pustinjski stoner rock. Album Reanimated je prepun dobrog distorziranog zvuka gitare, znojave svirke, jakog gruva i prostih rifova, karakternog pevanja. Ovo je onaj prljavi, znojavi rokenrol koji se nadate da zateknete u klubu u koji nikada niste ušli u gradu u kome nikada niste bili i Astral Wizard od sada držim VISOKO na radaru:
I Am You iz Kentakija su nadrogiraniji, psihodeličniji, melodičniji, tripozniji ali i dalje HEAVY. A i vidite vi taj OMOT. Album Blasphemia Satura je kao da ste zgutali pečurku a onda imate utisak da ona guta VAS, ako se razumemo. Prljavo, lenjo, sporo, a neodoljivo, slušanje ovog albuma izaziva i dilataciju vremena i oštećenje mozga ali ima nas koji to volimo:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Stoner Conspiracy iz Montreala su uprkos imenu bliži pank roku nego stoner roku. No, EP Frau Troffea ih prikazuje u jendom srećno odabranom balansu panka, hardkora metala, stoner roka, možda malo ’90s alternative, sa energičnim gruvom, tvrdim rifovima i apsolutno razornim vokalima pevačice Ariane. Dobar jeftin zvuk i bend sa dosta karaktera:
Little Baby Tendencies su iz Memfisa a album Burn Down the State je manični pank/ hardkor sa malo metala ali puno disonance i vrištanja. Ali u osnovi je ipak pank, dakle, ovo je, koliko god bilo sumanuto i rastrzano, ipak komunikativno, razgovetno, i slušaoca upeca prodornim ženskim vokalom i rifovima. Pesme su, jelte, tipa Abortion for Christmas ili Flight of the Fascist, a sve izašlo na dan Trampove inauguracije, pa znate da ovo vredi da se posluša:
Indonežani Amarka sviraju težak, mesnat crossover thrash, oslanjajući se na ulični, proto-gangsterski zvuk koji su osamdesetih baštinili Cro-Mags i njihove kolege. EP Trial By Fire ima pet kvalitetno produciranih, odlično odsviranih pesama, nudeći pun, kaloričan obrok za ljude koji vole dobar rif, masnu solažu, geng-vokale u refrenima… Odlično:
Blood & Earl iz Nju Orleansa kažu da u svojoj muzici spajaju crossover thrash sa southern grooveom ali EP Canines ima i dosta death metal elemenata. Sve u svemu ovo je masna, teška, gruverska muzika na tački susreta hardkora i metala. I prijaće vam. Dobro producirano, solidno napisano, i generalno prijatno a plaća se po želji:
Enfants De Dieu je split EP dva teksaška metalizirana hardkor benda i, mislim, zvuči BAŠ tako, brutalno, teško, gangsterski napaljeno kako ste pomislili. I Dragged Across Concrete i Seventh Realm su iz Hjustona i ovi drugi su malo gangsterskiji, ovi prvi malo metalskiji ali sve je to uglavnom TO. Nećete pogrešiti:
Dose su iz Ajove i sviraju metalizirani hardcore sa puno pank lepršavosti. Otud mi se i EP Trouble dosta dopao, jer i pored tvrdog zvuka ima pesme koje su više za pogo nego za nekakav namršteni pit karate. Valjano producirano, solidno sve zajedno:
Kada bend podjednako tvrdi da baštini hardcore i death metal nasleđa, treba ozbiljno sumnjati u njihov gangsterski staž: No Mourning su, uostalom samo dva lika iz Kalifornije sa demom (EP-ejm?) Endless Conflict/ Unseen Consequences a na kome nema ni jedne pesme koja se zove Endless Conflict ili Unseen Consequences. Dovitljivo! Enivej, pesme se zovu IHATEYOU, Pipebomb (You’ve Got Mail) i , naravno, Impaled by a Railroad Spike. Klasika. I muzika je dobra, zaista, mešajući mošerski/ beatdown hardkor i slamming death metal bez mnogo KONCEPTUALIZACIJE ali sa puno uličarskih manira. Produkcija taman kako treba, zlovolja na maksimumu. Cena koliko date. PA ŠTA JOŠ TREBA DA URADIM DA KLIKNETE NA OVAJ LINK?
Veoma ugodan grindcore ravno iz Francuske stiže na demou Promo 2025 benda Born With Worms Inside. Ovo je najava novih izdanja, ali same ove tri pesme su odlične i vrlo vredne slušanja, sa old school grinderskim šmekom, zaraznim rifovima i dobrim tempom. Ovo sve pravi jedan čovek ali je i produkcijski i kompozitorski na značajno višem nivou od andergraund proseka.
Izraelski Rites grindcore sviraju sa mnogo modernih elemenata, pa su im gitare disonantne, a pesme rastrzane i mučne. Sve je to sasvim solidno na EP-ju ili čak minialbumu Einor pa čak ni dosta glasan mastering ne smeta da se uživa u muzici punoj urlanja, disonanci, blastbita i gruva. A plaćanje po želji:
Nooses iz Feniksa u Arizoni vam naslovom svog novog EP-ja poručuju You’re Not Special ali oni to misle u motivišućem tonu, da vas podstaknu da sebe zamislite kao nešto više od onog što ste sada. Grindcore ima tu moć da koristeći ekstremno negativna sredstva kaže nešto pozitivno. Nooses ovde nude šest odličnih grind/ crust komada kvalitetne produkcije i precizne svirke i čoveka jako napumpaju da USPE. Uspejte i vi:
Australijanci Dripped su sastavljeni od iskusnih, zaposlenih muzičara i već imaju jedan album iza sebe pa onda i EP Utopia of Euphoric Envisionment zvuči profi i ubitačno. Ovo je brutalni detah metal visokih tehničkih kvaliteta ali sa dosta forsiranja gruva pored, naravno, polivanja gravity blastovima i sličnim nemilostima. Dripped ne donose nešto supstancijalno novo žanru ali ga sviraju vrlo časno. Sešn bubnjar, Rus Александр Боровых koji svira u sopstvenom brutal death projektu Cerebral Paralysis ovde demonstrira izvrsnu tehniku ali i ukus i sve je generalno ne INOVATIVNO ali dobro:
Subterranean Lava Dragon je verovatno kako se bar pola Dark Souls bossova zvalo tokom razvoja igara a istovremeno to je progresivni death metal trio poreklom iz Redinga u, jelte, Pensilvaniji. Pretpostaviću da je The Great Architect debi ovog benda no, produkcija je vrlo solidna – čak i uz programirani bubanj – a svirka ubedljiva. Pesme umeju da POTRAJU ali šta drugo da očekujete od benda koji je kao Cynic ali odrastao na Mastodonu i metalkoru (i verovatno masturbaciji)? Ovo kažem sa simpatijama jer je The Great Architect i prilično raznovrstan i dinamički zreo i uspeva da čuva dobar gruv dobar deo vremena. Impresivno:
Obscure Dimension je naslov prvog albuma za indonežanski Burial Maggot. Indonežani taj brutalni death metal/ slam rade doktorski pa su i Burial Maggot prilično odlični sa puno bolesnih, lepih rifova, dobrim gruvom, solidnom produkcijom. Vokal je za nijansu previše „ljudski“, ako ćemo da cepidlačimo ali to muzici makar daje jednu dozu neposrednosti koja ume da nedostaje slemu. Lepo:
Blazing Tomb iz Virdžinije svoju muziku opisuju i kao crossover death metal, a što, jelte generalno ne postoji. Ali dobro, EP Singles From The Tomb ima tri pesme old school death metal gruva koji je jednostavan i neposredan pa je valjda to to. Lepo producirano, ne mnogo maštovito napisano ali POŠTENO odsvirano, to se sve sasvim pristojno sluša:
Wretched Rite iz Njujorka na svom istoimenom EP-ju sviraju dopadljiv ulični death metal. Ovo su pesme napravljene da budu teške i agresivne ali zapravo zvuče prijatno i toplo, kao da slušate pleme pećinskih ljudi koji otkrivaju šta sve može duradi sa gitarama i pojačalima. Ima tu odličnih rifova, zvuk je čist i prijatan i sve se lepo posluša:
Excessive Escalation of Cruelty je debi album za finski trio Tormentor Tyrant osnovan 2020. godine, ali ovo su iskusni muzičari koji sviraju i u Cataleptic i u Corpseseed, pa je zanatski nivo JAKO visok. Pričamo o bestijalnom, agresivnom death metalu koji nema milosti u svom, jelte, preterivanju sa svirepošću ali je u principu spakovan u lepe rifove, okej gruv. Zvuk je hrskav, glasan, pesme nisu nešto NUKLEARNO originalne, ali je sve to lepo, pitko i sluša se sa uživanjem:
Deadspawn iz Arizone na svom drugom albumu sviraju možda ne mnogo maštovit ali solidno sklopljen black-death metal koji je meni bio pitak, ukusan, u svakom pogledu OKEJ. Mislim, nema ovde revolucije ali je muzika napravljena da se uz nju provede pristojnih mošerskih pola sata a neke blackened teme na gitari su pamtljive. Produkcija okej, i Bile of the Gods je lepo provedeno vreme:
Grand Devourer iz Hanovera sviraju baš nekako UKUSAN death metal na svom, pretpostavljam prvom, albumu, Traversing The Void. Ovo je jednostavno ali efektno napisano, odsvirano vrlo precizno i producirano da bude glasno i tvrdo. Nema suptilnosti u konceptu ali u izvedbi je itekako kvalitetno pa i pametno, i uostalom merak je povremeno slušati death metal koji je prosto ZABAVAN:
Solidan death metal na nekoj razmeđi brutal/ tech deatha i melodičnog death metala stiže iz Indijanapolisa na drugom albumu benda Fleshbore. Ova ekipa radi nekih osam godina a Painted Paradise je vrlo sazrela ploča što se tiče zvuka i stila, odsvirana profi, producirana tako da sve puca, ali ipak sa ostacima melodija, tema i nekakvog šmeka u svom tom prebijanju:
Decline of Order iz CD-ja u svojoj muzici spajaju slamming death metal sa uličarskim hardkor gagnsterajem i to je jedna prirodna kombinacijam dosta popularna među, jelte, mladima. Novi EP, Interpretations of Psychopathic Ideation ne umire od mnogo originalnosti u pesmama, ali sve je to sooidno producirano i žustro, sa ubeđenjem odsvirano pa ako ste gangster i gangsterskog rida a volite mošerski death metal, navalite:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Vile Form iz Filadelfije su svoj drugi EP nazvali Death, sigurno sa ambicijom da nas ubede kako sviraju death metal, a gde se i vode na Metal Archivesu. No, ova muzika je pre progresivni metal/ mathcore sa malo death metal elemenata pa je stavljam u ovu sekciju. A i preporučujem ovaj materijal svakome kome su Mastodon isuviše komercijalni ali voli njihovu sklonost komplikovanom gruvu. Dobro producirano, i primetan trud oko pisanja pesama:
Na Haven iz Berlina verovatno ne bih obratio mnogo pažnje da ih nije izdao Argonauta Records. No, za razliku od uobičajenog programa ovog izdavača, ovo nije stoner, doom ili neka slična muzika već alternativni/ post metal sa naklonima blek metalu u nekim trenucima. Album Causes je zapravo dosta raznovnrstan i nudi fin raspon emocije, mada je zvuk, naravno, vrlo glasan i neće vam štedeti bubne opne:
Jester Ghost su dva simpatična Italijana koja sviraju power metal kao ispao iz neke ilustrovane knjige za decu i omladinu. Drugi EP ovog projekta, Tales of the Ancient Gold je vrlo fentezi orijentisan u svojim tekstovima, sa zmajevima, vešticama, zlatom itd. u centru „radnje“ a muzički je ovo vrlo korektna, melodičan, harmoničan power metal sa potrebnim merama energičnosti, tehničnosti i cheesy atmosfere. Vrlo lepo:
Evo nam ga Ronnie Romero i ove nedelje ovog puta sa internacionalnim projektom The Ferrymen. Album Iron Will, četvrti za osam godina nudi možda preslađen, previše „komercijalan“ power metal za moj ukus ali jeste to dobro spravljeno – Magnus Karlsson je ipak STARA kuka – sa puno truda oko aranžmana (sa sve horovima, timpanima itd.) i, mislim, Romero je ipak jedan divan pevač tako da, evo:
Finix iz Njujorka imaju novi EP, sa dve pesme simpatičnog lo-fi, old school heavy metala negde na prelazu iz NWOBHM formula u speed metal. Produkcija je jeftina, zvuk muljav, sve je ovo vrlo jeftino, ali ima mnogo duše, kako u rifovima i žustroj svirci benda tako i u melodičnom, nežnom pevanju nove pevačice po imenu Anastasia Luna. Naravno da je meni ovo neodoljivo jer su pesme solidno napisane, gitare su prelepe, ritam častan i sva ta jeftina produkcija samo doprinosi šarmu benda:
Dying Victims Productions ove nedelje imaju drugi album portlandskih Time Rift i to je prelepo. In Flight je ploča vrlo old school metala/ hard roka sa ’70s energijom, ali i zvukom koji iako nije baš kao u sedamdesetima, pravi dosta napora da uhvati tu dinamičnost i lepotu. Pevačica Domino Monet je najočigledniji adut ekipe ali i pesme su zaista dobro napisane sa nenametljivom himničnošću i tim lepim pozicioniranjem između bluza, glam roka, proto metala… Dying Victims vrlo retko izdaje nešto što ja ne obaspem superlativima pa ni ovde ne menjamo tradiciju. Navalite:
ALBUM NEDELJE
Dying Victims su i posredno umešani u ediciju albuma ove nedelje, kao odgovorni za manufakturu i distribuciju njegovih CD kopija. A i to je prelepo. Šveđani Century sa svojim drugim albumom, Sign of the Storm, ne mrdaju predaleko od mesta na kome smo ih ostavili sa debijem od pre dve godine. Ovo je i dalje, da citiam sebe od onda: „heavy metal old school provinijencije, melodičan i žestok a bez poze, glume i nameštene ekspresivnosti. Century samo sviraju dobre rifove, prže opake solaže i voze ga brzo, sa sve jeftinom ali prijatnom produkcijom koja ima i lepu količinu dinamike.“ Album ima deset pesama ali traje manje od četrdeset minuta a što ukazuje da duo i dalje svoj izraz nalazi u skoro savršeno napisanim himničnim metal komadima koji ne pate od pompe i konceptualizacije već se oslanjaju na dobar rif, melodičnu vokalnu temu, kvalitetan ritam i dobru solažu. Rekao bih da u ovom trenutku bend u svakom pogledu nadrasta polugaražni kvalitet produkcije koji se ovde čuje ali to i dalje ne znači da je Sign of the Storm u bilo kom značajnom smislu hendikepirana ploča. Naprotiv, izvrsna je i treba da je slušate:
