Nisam se žurio da pišem o prošlogodišnjem Marvelovom događaju Blood Hunt, najvećoj priči sezone, ne zato što me je ovaj strip – to jest koloplet stripova centriranih na zajednički zaplet – naročito iznervirao, jer nije, već najpre jer sam i posle prvog i posle drugog čitanja imao isti utisak: ovo je jedna mehanička, savršeno kompetentna stilska vežba iz kreiranja company-crossover događaja, ljetni blokbaster u kome leti perje i daju se neke jake izjave, ali je i, na kraju dana, u pitanju gotovo potpuno nekonsekventna gomila dešavanja koja nekakav generalni status kvo Marvelovog univerzuma mrda za možda milimetar ili dva napred, i to najviše vezano za likove koji su najmanje poznati i time najmanje verovatni da budu u centru pažnje čitaoca.
Što samo po sebi nije uopšte loše, naprotiv, mislim da je sasvim plemenito praviti „velike“ stripove o malim likovima, i ako bih morao da se prisetim svežijeg primera, rekao bih da je način na koji je Jason Aaron recentno u svojim Avengersima od „malog Ghost Ridera“, Robbieja Reyesa napravio centralnog igrača svoje raskošne sage sasvim dobar uzor drugim scenaristima kako da se to radi. No, da bude jasno, Blood Hunt ni slučajno nema epske razmere Aaronovog Avengersa koji je čitav bio jedna velika priča, i ovo je mnogo više, kako rekosmo, mehanički, sa razumevanjem ali bez neke velike INSPIRACIJE napravljen narativ o tome kako, još jednom, čitava planeta Zemlja biva ugrožena od strane nezamislivo ogromne onostrane pretnje a koju Avendžersi, iz početka indisponirani a i zatečeni izdajom u sopstvenim redovima, do kraja uspešno poraze i čovečanstvu vrate slobodu. I, da ne bude nejasno, kažem „mehanički“, ali ne mislim da je Blood Hunt bio loš. Ovo je klasičan „popcorn entertainment“ strip jednostavne, ekonomične narativne strukture u kojoj je odmah jasno šta je problem, kako je nastao, zašto su naši junaci u početku u nezavidnom položaju i kako će ih ono što čine dovesti u poziciju da trijumfuju. To je neka vrsta destilata superherojske formule a Jed MacKay, arhitekta ovog događaja i aktuelni scenarista tekućih Avengersa je čovek koji zanat poznaje i primenjuje izvrsno.
O MacKayjevim stripovima za Marvel sam pisao dosta i on spada u ešelon meni omiljenih „novih“ Marvelovih scenarista, sa trajektorijom više low-key stripova koji su ga svi svojim kvalitetom i uspehom kod publike prirodno doveli do mesta „šefa za Avengerse“. Ako MacKay trenutno i nema titulu „chief architect“ Marvelvog univerzuma koju su u prošlosti nosili Brian Bendis, Jonathan Hickman ili Jason Aaron, on u nekakvom praktičnom smislu trenutno ispunjava tu ulogu, osim što je u njegovoj prirodi da se mnogo više zanima za likove nego za apstraktne koncepte. Štaviše, MacKayjeva dosadašnja ekspertiza vezana za stripove centrirane na glavne likove je obezbedila da neki drugo- i trećepozivci dobiju ozbiljan tretman i nikada se neću umoriti od hvaljenja njegovog rada na Taskmasteru, Black Cat, Doctoru Strangeu i Moon Knightu. Utoliko, kada MacKay piše strip usredsređen na tim kao što su Avengers, sa programskim zadatkom da se ovde bavi „velikim“ temama, pretnjama koje se protežu preko mnogo prostora i vremena, on nije nužno u svojo zoni komfora. I mada je njegov Avengers savršeno pitak i ugodan za čitanje, i drago mi je da je on dobio ovu šansu ali i da je publika dobila šansu da čita Avengers koji ne komplikuje preko svake razumne mere, nadam se da je u pitanju pre svega njegov strateški pristup da stekne reputaciju koja će ga dovesti u poziciju da bira šta će naredno da radi pa da jednom ko ljudi dobijemo ono čemu se ceo svet (ili barem pola reddita koji se bavi Marvelovim stripovima) nada: Spajdermena koga piše Jed MacKay.
Ovaj vlažni san je tim vlažniji imajući u vidu koliko je trenutni Spajdermen iz pera Zeba Wellsa mizerno, depresivno iskustvo, a mada je MacKay već tokom nekih prethodnih događaja imao prilike da piše Spajdermena u tie-in epizodama (i to mu je išlo odlično), Blood Hunt je, između ostalog distinktan i po tome da se u njemu Spajdermen ne pojavljuje ni u jednoj od pet epizoda centralnog miniserijala. Mislim, Peter Parkerov Spajdermen, naravno, o njemu pričamo. Naravno da Milesa Moralesa ima ali on nam NIJE problem i Cody Ziglar za sada piše sasvim korektan serijal o mladom Spajdermenu.
I kad smo već kod Ziglara, Blood Hunt ne sadrži ni jedno jedino pojavljivanje Deadpoola, a što je, imajući u vidu da je ovaj događaj koincidirao sa premijerom trećeg filma o Deadpoolu u bioskopima, skoro pa iznenađujuća činjenica. MacKay se ovde vrlo tvrdoglavo držao sržne postave Avengersa, dodajući druge likove isključivo koliko je minimalno potrebno za priču i uzdržavajući se od danas inače tako popularnog stila pisanja u kome aktuelni događaj troši 30-40% vremena da posadi zametke zapleta za buduće događaje. Utoliko, MORAM da pohvalim autora što je Blood Hunt priča sa jasnim početkom, jasnim krajem, pa i jasnim narativnim lukom za tih par likova kojima se nešto značajno dešava u ovoj priči, i da ovde nema sala, nema metanarativnih indulgencija i tamo gde se pravi artiljerijska priprema za buduće stripove, to je više u maniru klasičnog mesečnog stripa gde poslednji čin priče istovremeno priprema prvi čin naredne. Časno. Blood Hunt je, dakle, jednostavno priča o velikom zlu koja napada planetu Zemlju i superherojima koji to zlo oteraju tako što se udruže sa parom svojih velikih neprijatelja, ali i tako što jednu devojčicu koja nikada ranije nije bila član superherojskog tima, pa i koja sebe, striktno govoreći ne smatra superheroinom, nateraju da sazri preko (bukvalno) noći, ne toliko nekakvim proaktivnim ubeđivanjem koliko ličnim primerom.
Devojčica je, dabome, Brielle, ćerka Marvelovog najprominentnijeg lovca na vampire, Bladea, a koja je, da bude jasno, relativno minoran lik sa samo jednim miniserijalom iza sebe (ovde smo o njemu ispisali koju) i ne naročito velikom popularnošću među, jelte, rajom. Iako sam siguran da tamo napolju ima džukaca koji seire što ženski lik nekavkazoidnog porekla nije postao popularan i besni su što je Marvel na silu stavlja u centar svog letnjeg krosovera – „blood hunt“ iz naslova se odnosi upravo na lov pokrenut da se Brielle privede aktuelnom vođi najjače vampirske ekipe na svetu – mislim da ovde treba imati na umu malo širu sliku. Blood Hunt je strip centriran na vampire i Bladea, nastao kao koncept verovatno u momentu kada se još mislilo da će film Blade sa Mahershalom Alijem u bioskope ući na jesen 2025. godine i ideja da se Blade i njegova porodica u stripovima prorade, testiraju i nametnu kao zanimljiv mali podskup šireg marvelovog ansambla je morabiti delovala razumno. Možda je i neka aktuelna verzija scenarija za film sadržala Brielle i možda je neka simpatična mlada crna glumica već bila nišanjena da igra ovu ulogu. A što bi sve bilo zanimljivo i, bez obzira na kvalitet filma, bilo bi više nego kul videti film sa ne jednim već najmanje dvoje asertivnih crnih protagnista. Da se pokrpimo do trećeg Black Panthera.
No, film će sada, koliko se zna, izaći najranije u 2026. godini, a i strip-serijal o Bladeu koga je pisao Bryan Hill nije ostvario bogznakako veliki uspeh – ni kreativno ni komercijalno – i u tom smislu, niko vam ne bi mogao zameriti ako primetite da je Blood Hunt skoro pa bestidno prepisivanje od konkurencije u DC-ju. Oni su, na kraju krajeva imali uspešni DC vs. Vampires (a koji je u međuvremenu dobio i nastavak o kom ćemo pisati u dogledno vreme) i ciničnijim očima Blood Hunt zaista može delovati kao puki kopipejst iako, da se razumemo, lično ne mislim da se o tome radi. Delom jer, kako rekoh sve vidim kao deo šireg napora da se Blade i Brielle dovedu u prvi plan i nametnu kao bitni likovi u Marvelu, ali delom i jer Blood Hunt strukturalno ni malo ne podseća na DC vs. Vampires.
Naime, Tynionov i Rosenbergov događaj je bio smešten u alternativni kontinuitet, i time imao slobodu da radikalnije menja status kvo, da pobije neka velika imena već na početku i planetu osudi na strašne žrtve, zaključno sa otkrićem da je zli predvodnik vampira koji povlači konce iz pozadine jedan inače (a pogotovo trenutno) omiljeni superherojski lik.
U kontrastu sa tim, Blood Hunt ne ubija nikoga ko je bitan (Doktor Strejndž pretrpi povredu koja bi svakog drugog ubila, ali pošto je on recentno umro i brzo mu je bilo bolje, baš od MacKayjeve ruke, onda se MacKay tačno jednu jedinu tablu pretvara da je omiljeni Vrhovni čarobnjak ove ravni postojanja sad kao nešto fatalno nastradao), Avengersi su više poniženi nego povređeni, a populacija Zemlje, iako izložena divljačnim napadima vampira tokom noći-koja-se-nikad-ne-završava, gine gotovo isključivo u podrazumevanim, prećutnim kontekstima, izvan oka kamere i bez mnogo diskutovanja od strane superheroja na temu civilnih žrtava. Blood Hunt distinktno NE ŽELI da se formatira kao narativ o kraju sveta već se od samog početka postavlja kao, eto, još jedno iskušenje za pre svega Avengerse a koji će ga rešiti onako kako su rešili i prethodna.
I sama struktura pripovedanja je onda takva. MacKay i njegov pripovedački partner, izvanredni španski crtač Pepe Larraz, čitaoca odmah na početku smeštaju in medias res i ovde nema nekakvih epskih introdukcija i infodampova koji bi trebalo da nam dajdžestuju poslednjih šezdeset godina Marvelovih stripova kako bismo mogli pravilno da tumačimo dešavanja na ekranu. Odmah nam se pokazuje da su svi superheroji/ superzločinci na planeti koji su na neki način povezani sa „darkforce“ dimenzijom u istom trenutku praktično eksplodirali i da je mrak koji je pokuljao iz njih permanentno zaklonio Sunce (pedantni hroničari ove katklizme nazivaju ovaj događaj „sundeath“). Odjednom, odnekud pokuljaju HILJADE vampira koji koriste priliku i rešavaju da preuzmu mesto na vrhu lanca ishrane na planeti. Tigra i Hunter’s Moon, oboje aktuelni saradnici Avengersa, odmah saberu dva i dva i kažu „Ovo nije nesreća. Ovo je napad.“
I naravno da je napad, a to da čovečanstvo napada lik/ koncept uspostavljen još u šezdesetima i da su mu vampiri samo zgodan proksi NIJE MNOGO BITNO. Blood Hunt se manifestno ne trudi da bude „strip o stripovima“, da komentariše ili dekonstruiše stare stripove i bude esej-sa-slikama i mada će svakako biti od koristi da imate malo prethodnog znanja o likovima i njihovom trenutnom status kvou, priča je svakako samorazumljiva i JEDNOSTAVNA sama za sebe i može se lako pratiti.
Naime, prvo vampiri – ali ne obični nego POSEBNI vampiri, ciljano hranjeni krvlju superheroja – napadnu Avengerse i, pošto imaju pripremljene tatkike za sve, uključujući najopasnije likove poput Thora, Captain Marvel, Scarlet Witch i Black Panthera, uspevaju da ih onesposobe i u velikoj meri zarobe, uključujući konvertovanje Black Panthera u vampira. Onda „slabiji“ pripadnici Avengersa i drugi superherojski saveznici vode kratak gerilski rat na ulicama zemaljskih gradova (ali uglavnom u Americi, naravno) dok se malo ne presaberu i ne pregrupišu, i onda izmisle pobedničku taktiku, dođu i razbucaju vampire i njihovog predvodnika koji se pravi da je nešto što nije.
Malo sam banalizovao ovaj siže, ali to je GENERALNO to. Nijanse koje su bitne Marvelovoj publici od staža su svakako tu: jedan od bitnih delova narativa, pogotovo u smislu tog pripremanja budućih priča je to da Doctor Doom igra centralnu ulogu u poražavanju neprijatelja, ali po cenu toga da mu Doctor Strange – PRIVREMENO* – preda titulu Vrhovnog čarobnjaka ove ravni postojanja. Takođe, jedna od prvih ideja kako da se porazi neprijatelj tiče se korišćenja magijske recitacije koja bi instantno ubila čitavu populaciju vampira na planeti. Ima tu par momenata debate da li je ovo prihvatljivo rešenje, imajući u vidu da nisu-svi-vampiri krenuli u rat protiv čovečanstva, a MacKay primetno naglašava (više nego jednom) da Scarlet Witch, od koje se očekuje da izvede ovu čaroliju naprosto nikada ne bi pristala da jednim potezom izvrši genocid koji bi jednako izbrisao i krive i nevine sa lica Zemlje. Genocidna stigma koja je skoro dve decenije visila nad Wandom Maximoff se ovim valjda potpuno uklanja iz jednačine.
*or is it?
No, najinteresantniji i, striktno govoreći jedini deo narativa koji nešto novo radi sa likovima tiče se Brielle i – samog Dracule. Ako ste pratili Marvelove stripove, uglavnom Avengerse, poslednjih nekoliko godina, znate da je Dracula konačno uspeo da izbori ne samo da vampiri dobiju suverenu teritoriju (u okolini napuštene černobiljske nuklearne elektrane) na kojoj mogu da žive bez konflikata sa ostatkom sveta već i da je Blade bio imenovan kao „šerif“ ove populacije, osoba zadužena da nadzire ne-baš-državnost nečega što Dracula u Blood Hunt vrlo eksplicitno zove nacijom.
I, sad, „Dracula kao državotvorni političar“ je interesantna nova dimenzija lika koji je do sada bio „čudovište“ ili, u najboljem slučaju, „zavodljivo, inteligentno čudovište“, a to da ga MacKay uparuje sa Bladeovom ćerkom i stavlja u ulogu neke vrste njenog tutora, na misiji ne samo da je spase od „blood hunta“ koji je za njom raspisan, već i ubedi da ubije Bladea jer od toga zavisi tok čitavog rata protiv „novih“ vampira, pa, to je interesantan element priče i daje i jednom i drugom liku dosta prostora za rast i razvoj. Velika je onda, moram da kažem, šteta, što se taj rast i razvoj odvijaju u potpuno odvojenom stripu, jednom od satelitskih miniserijala, od kojih ćemo neke obraditi malo niže.
Ali poenta je tu: Blood Hunt nema mnogo prostora da se bavi likovima – a što je nešto gde je MacKay tradicionalnio najjači – i on je jedna toboganska vožnja kroz ratne taktike, suludo smele planove i akcione set pisove. MacKay sve to piše vrlo solidno i dosta koristi likove sa kojima se tokom godina dobro srodio (Moon Knight, Hunter’s Moon, Tigra, Doctor Strange i Clea…), ali cena toga je da se „glavni“ Avengersi, oni koje narod najviše zna, ovde pojavljuju u samo utilitarnim rolama i da naprosto niko nema prostora za nekakav karakterni rad. Sasvim je, dakle, moguće da nekakav čitalac koji ove superheroje više zna na ime filmova nego što je čitao stripove, bude i malo izgubljen u celoj toj paradi likova koji imaju kodifikaciju Meseca i svi izgledaju isto (pogotovo kada egipatski bog Meseca, Khonshu, uz objašnjenje da je Mesec upravo ono što je ljude spasavalo po najcrnjim noćima, oživi svoje preminule i izginule zatočnike – „pesnice Knoshua“ – i baci ih na vampire) i oseti se malo frustrirano što likovi koje zna, Iron Man, Thor, Captain Marvel ili Black Panther služe isključivo za teranje radnje napred i nemaju stvarni protagonizam.
No, naglasiću ponovo da je kompenzacija za to činjenica da je Blood Hunt napisan jednostavno, jasno i samorazumljivo u smislu postavke konflikta, visine uloga koji imaju obe strane u njemu, te njegovog razrešenja i čak i ako ne razumete svaku referencu i niste sasvim sigurni koji je sad ovo „vitez“ sa Mesečevom kodifikacijom pred kamerom, lako ćete ispratiti dešavanja.
Naravno, VELIKI adut stripa je i to da ga je crtao Larraz, čovek praktično rođen za BAŠ ovakve stripove koji su pre svega spektakli gde karakterizacije dolaze na ime herojskih poza i dobro urađenih kostima. Nije mi ovo najomiljeniji Larrazov rad za Marvel, najpre na ime tih tamnih, često namerno muljavih kolora koje je radio meksički majstor Marte Gracia, ali Larraz je bez diskusije neko ko svaku tablu ume da napravi da bude nabijena neverovatnom energijom, da iskrivi i kameru i oblik panela kako bi nam pomerio mozak a da pritom nikada ne žrtvuje jasnoću pripovedanja (pomaže, svakako i Cory Petit sa svojim pažljivo dizajniranim leteringom). I mada ovo, rekosmo, nije strip sa komplikovanom pričom, on JESTE strip u kome ima dosta scena sa borbama većih grupa superheroja i vampira a ovde MacKay kao scenarista i Larraz kao crtač demonstriraju volju da se ode daleko preko linije puke dužnosti i kreiraju dobro „režirane“ tuče koje teku logično i imaju opipljivu dinamiku. A što opet, kad budemo dole pričali o nekim od tie-inova, treba imati na umu kao važan element kvaliteta Blood Hunt. Naravno, u mojim godinama čovek voli da u superherojskom stripu traži metanarativne vragolije i esejističke uvide, ali ikonički likovi stavljeni u dinamične akcione scene su naprosto imanentni kvalitet ovog žanra i neprocenjivo je dragoceno da NEKI autori i dalje pažnju posvećuju baš ovakvim stvarima.
Dakle, sam Blood Hunt je neka vrsta „comfort fooda“, ne čak ni vrhunskog comfort fooda, ali je u pitanju company crossover koji ne smara, ide brzo tokom svojih pet epizoda, ne zahteva semestar prethodnih priprema da biste uopšte mogli da ispratite narativ i mada ne ulazi previše u likove, ima britke replike, izvrstan crtež i spektakularnu akciju. Ne bih ga sad nosio na akademiju da ga predstavim kao primer za to da su superherojski stripovi najosobenija umetnička forma našeg doba, ali sam ga, rekoh, pročitao dvaput bez hroptanja a što je, primetićemo, veoma redak događaj za mene.
Razlog što sam ga čitao dvaput nije što mi se TOLIKO dopao, već najpre da vidim razliku između regularnog izdanja i tzv. „red band“ izdanja, nove Marvelove inicijative da neke od svojih stripova napravi u dve varijante od kojih će ova druga imati „eksplicitan sadržaj“ i biti namenjena samo „odgovarajućoj“ publici. Blood Hunt je štaviše, barjaktar ove inicijative (pored ovog stripa za sada su još samo Werewolf by Night i Wolverine imali red band verziju a i novi Blade je najavljen u ovoj inicijativi) i, hm, ne mogu da kažem da se radi o nekakvom ZNAČAJNOM umetničkom prodoru. Konkretno, u Blood Hunt Larraz je neke table za red band verziju nacrtao tako da budu eksplicitnije, pa tako recimo poslednja spleš stranica u prvom broju na kojoj Doktor Strejndž najebe kad se najmanje nada u „normalnom“ stripu podrazumeva probijanje grudnog koša sečivom a u red band verziji doslovno kidanje njegovog tela na pola. Ironija je da je Larraz BOLJE nacrtao tu, kao, „mirniju“ verziju, ali ako ste gore-hound cenićete krvopljus i visceru, ali i to da neke od epizoda imaju ubačenu po tablu-dve koje sadrže još „gory“ sadržaja, te minimalne narativne dodatke priči. Mislim, ovo je puki Marvelov način da uz samo malo dodatnog rada nesrazmerno mnogo nadraži žlezdu za adikciju kolekcionarima, ali hajde, jeste donekle interesantno imati dve makar ovako minimalno različite verzije istog narativa. Kolekcija ovog miniserijala se na Amazonu može kupiti ovde a mi ćemo sada da projurimo kroz notabilne tie-in stripove.
Najvažniji je svakako Blood Hunt: Dracula jer se u njemu prikazuju prelomni momenti u životu Bladeove ćerke Brielle koja postepeno ne samo shvata zašto treba da ubije svog oca već i zašto bi to njen otac želeo. Ovde joj delimično pomaže sam Dracula, a koji zauzima stav drevnog suverena što nema vremena za tinejdžerske mušice kad DUŽNOST zove, no nekako do kraja počinje da razume ljudske emocije i postaje, uh, simpatičan, ali Daredevil je zapravo lik koji je u ovaj narativ spušten padobranom da Brielle održi govor i pokaže primerom šta tačno znači biti superheroj. Danny Lore koji je ovo pisao se spretno naslanja na istoriju superherojskog stripa u kojoj se skoro svaki bitniji lik borio sa nekim sebi bliskim a crtež je radio Vincenzo Carratù i mada je ovo možda malo neuredniji strip od onog što sam do sada od njega video, Carratù je svakako i dalje veoma jak u kompozicijama, likovima, pripovedanju. Ako ste se zarekli da pročitate samo i isključivo JEDAN tie-in za Blood Hunt, ovo je taj, pogotovo jer će uraditi MNOGO da kontekstualizuje ponašanje Brielle u glavnom serijalu i bez njega bi moglo da vam deluje da je Brielle bez ikakvog razloga promenila svoje mišljenje i ponašanje.
Blood Hunt: Black Panther je, pak, za moj ukus PREVIŠE priče za premalo efekta. Naime, kada se u glavnom serijalu Black Panther, iako je pretvoren u vampira, okrene protiv svog novog gospodara, ovaj se zapanji i glasno zapita kako je to moguće, a T’Challa mu kaže da je to jer „heart shaped herb“, jedan od izvora njegovih moći, radi na tome da postepeno neutrališe vampirsku, jelte, kletvu. I to je SASVIM dovoljno objašnjenje. No, ovaj miniserijal od tri broja onda ide u neverovatan nivo detalja da objasni kako su vampirizam i „darkforce“ dimenzija povezani sa čovečanstvom od njegovog nastanka, te kakve sve to veze ima sa crnim panterima i afričkim panteonom uopšte. S jedne strane, VEOMA pozdravljam to da je sav taj „lore“ izdvojen u poseban miniserijal i da njime nije optereće glavni serijal (a i budući kreatori wikija i raznih enciklopedijskih napisa imaju sve skupljeno na jednom mestu), ali sa druge, ovo je dosta suv narativ u kome se MNOGO događaja iz daleke istorije prepričava uvođenjem gomile likova u koje niko nema investiciju, a i deo koji se dešava u sadašnjosti je natrpan božanstvima i raznim drugim likovima i iako T’Challa prolazi kroz neku vrstu inicijantskog putovanja, osećaj je više da čitamo wiki koji je neki AI dramatizovao. Cheryl Lynn Eaton nije ovo LOŠE napisala, ali ovde ima apsolutno previše građe i koncepata za strip od tri epizode i kada se valja pozabaviti karakterima, nema prostora za mnogo više od readymade rešenja. No, turski crtač Farid Karami je onda više nego demonstrirao zašto je jedan od najboljih „novijih“ crtača u Marvelu, nudeći ikoničke, epske prizore i urnebesnu akciju.
Blood Hunt: Incredible Hulk je one-shot koji je napisao Phillip Kennedy Johnson, dakle, scenarista tekućeg Incredible Hulka, a nacrtao Danny Earls (da, bivši irski fudbaler koji se danas profesionalno bavi stripom) i ovo je praktično kao tek još jedna epizoda njihovog Incredible Hulka. Bruce Banner opet luta nekom provincijskom pustoši, opet u malom, napuštenom gradu nalazi neke jadne ljude, onda se pojave čudovišta, on se transformiše u Hulka i najebe im se keve a finale stripa pokazuje da pravde za male ljude, bilo da su „obični“ ljudi ili vampiri, nažalost često uopšte nema. Johnson je već perfektuirao ovaj spoj horora, visceralne akcije i melanholije, a Earls se dosta dobro pokazao na crtežu pa ako volite aktuelnog Hulka, ovo vredi da se pogleda.
Blood Hunt: Werewolf by Night je isto one-shot i ako ste ljubitelj trenutne verzije Werewolfa, eh, možete da ga pročitate ali ovo je suviše kratka priča a lik je suviše nov da bi se sa njim išta zanimljivo događalo. Jake Gomez je još uvek neko ko se snalazi sa idejom da je vukodlak i pokušava da iskontroliše svoje animalne nagone kad se transformacija desi, a otkriva da mu u tome pomaže muzika (uglavnom moderni hip-hop, mallcore metal itd.). Istovremeno, Jake je i pripadnik starosedelačkog naroda i scenarista Jason Loo jedva da ima vremena da sve to uglavi u postavku pre nego što krene rokanje sa vampirima. I nije ovo ni nezanimljiv zaplet ali Loo hoće da uradi previše pa su tu klinci koje Jake zna a koji nesmotreno prizivaju demona iz pakla, i taj demon onda bude „glavni“ negativac PORED svih vampira, od kojh su neki policija na dužnosti koja koristi priliku da se napije krvi djeci što misle da će ih čike u uniformi spasti. Mislim, ovde je bilo ideja i koncepata za znatno više od te 24 table koliko je ovaj narativ dobio, ali makar Adam Gorham sve to crta solidno i kada krene pokolj, to je JAK pokolj.
Jedva da uspevam da se setim šta se dešava u Blood Hunt: Midnight Sons. Bryan Hill ovde piše spinof svog Bladea i uzima gomilu trećepozivaca i likova koji nisu ničiji omiljeni superheroji da obave važnu sporednu misiju u opštem ratu. Strip u stvari nije rđav u svojoj genreičkoj ali sigurnoj kombinaciji magije, horora i guys-on-a-mission akcije i prevashodno ga jebe to da se bavi likovima koje statistički skoro niko ne zna a ko ih zna nije ga mnogo briga za njih. No, to nije objektivna zamerka i solidan „realistični“ crtež koji isporučuje Argentinac Germán Peralta je dovoljan razlog za svakog ko sebe smatra Marvel Zombijem da na ovo baci pogled. Ostali ne moraju.
Blood Hunt: Strange Academy je, pak, problematičnija propozicija. Sa jedne strane, ovo je strip koji se bavi jednim od najboljih novijih ansambala u Marvelovoj ponudi (bonus poeni za činjenicu da su u pitanju tinejdžeri) o čijem sam serijalu pisao u superlativima. Dodatno, ovde vidimo u većem nivou detalja kako se desilo da se klinci kojima su pravda i pravičnost strahovito važne (i zbog toga su već više puta dolazili u konflikt sa svojim nastavnicima i drugim odraslima koji pravdu i pravičnost često razblažuju neophodnim kompromisima) na kraju Blood Hunta zateknu na strani Doktora Dooma, jedne, jelte ničeovske figure koja pravdu poistovećuje sa moći. Sa druge strane, naravno da Marvel nije imao ambiciju da plati Skottieja Younga i Humberta Ramosa da se vrate svojoj kreaciji pa su ovaj poslić na izvršenje dobili Daniel José Older – najpoznatiji kao autor fantazijskih romana iz serijala Shadowshaper i više Star Wars romana – i Italijan Luigi Zagaria na crtačkim dužnostima. I, sad, ovo je klasičan primer ubacivanja najamnje radne snage na mesto koje je ipak do sada karakterisala autorska vizija. Older se, neću da grešim dušu, trudi da u ansamblu kreira zanimljivu hemiju i tenzije, posebno kada se otkrije da naratorka krije jednu nezgodnu tajnu od svojih drugova iz škole ali ovo je strip sa previše likova koje, čak i ako ste čitali ranije Strange Academy stripove, vidite pre svega kao dispanzere fraza i doskočica i ovde prosto nema mesta za finu dinamiku u odnosima, pogotovo sa nastavnim osobljem koja je karakterisala Youngov i Ramosov strip. Sa svoje strane je Zagaria, iako generalno solidan crtač koga već znamo sa nekih ranijih Marvelovih stripova, generalno neadekvatan za scenario koji zahteva brojne scene sa mnogo likova koji se bore. Older se trudi da scene borbe ne budu samo „ilustracije“ preko kojih ide tekst koji će sam ispričati priču, ali Zagarijino grafičko pripovedanje naprosto nije dovoljno jasno i čitalac je neretko zbunjen glede toga šta se pred njim dešava i kuda to likovi sada idu…
Blood Hunt: The Amazing Spider-man, pak, nema tih problema i ovo je crtao Marcelo Ferreira, jedan već iskusan crtač za Marvel kome Spajdermen sasvim lepo leži sa svojom kinetikom, elastičnom anatomijom i galerijom bizarnih protivnika. Ferreira je crtao Morbius: The Living Vampire pre nekih pola decenije, pa je, zgodno, dodeljen i ovom miniserijalu u kome se Morbius pojavljuje, ali pored njega crta i ODLIČNOG Lizarda. Ovaj dosta komplikovani miniserijal napisala je SF spisateljica Justina Ireland i uspela da kreira sasvim interesantnu pa i značajnu vinjetu na margini globalnog rata. Ideja da tokom pomračenja koje je izazvalo zaklanjanje Sunca neće samo „glavni“ vampiri da probaju da nađu svoje mesto pod ne-Suncem ovde je dosta spretno upletena sa nekim recentnim zapletima iz Spajdermena pa se onda Spajdi, koji bi samo da zaštiti civile, zatiče usred vrlo neobičnog tima gde on i Misty Knight štite Morbiusa i Lizarda (dakle, Spajdermenove istorijske neprijatelje) i sarađuju sa korporacijom Beyond ne bi li se pronašao „lek“ za vampirizam. Irelandova onda vešto kreira korporativnu satiru pokazujući kako napaljene neoliberalne džukele čak i globalnu nesreću pokušavaju da iskoriste za, jelte, PROFIT, uvodi neke likove koje znamo iz Amazing Spider-man Beyond, i sve dovodi do sasvim razumne završnice. Ferreira je odličan i ovo je pitak, lep strip o Spajdermenu tamo gde mu se nisam nadao.
Blood Hunt: Union Jack – The Ripper je verovatno NAJMANJE bitan tie-in za Blood Hunt, važan samo ljudima kojima je britanski superheroj BAŠ slaba tačka, ali nikako nije najmanje zabavan. Ovo je srazmerno mala, vrlo lokalna priča koja se dešava u Londonu i jedan od retkih stripova unutar čitavog Blood Hunt konstrukta koji nam pruža priliku da vidimo kako sve to izgleda iz perspektive civila kojima se zaista čini da je došao kraj sveta. Cavan Scott to piše veoma solidno tako da čak i ljudi koji nemaju pojma ko je Unio Jack osete autentičnu emociju na ime gubitka što im se prikazuje, ali apsolutni adut ove produkcije je Kev Walker koji je, moram da kažem, izrastao u VRSNOG superherojskog crtača i ovde, sa odličnim tušerima i koloristom (sjajni Javier „Java“ Tartaglia) pružio vrhunski gritty akcioni program.
Blood Hunt: X-Men, pak, nije miniserijal od četiri broja nego kolekcija četiri one-shot stripa. Ni jedan od njih nije LOŠ ali ovo su toliko kratke priče da ni u jednoj nema mesta za neki specijalno nadahnuti rad sa likovima. U prvoj Jubilee sarađuje sa „etičkim“ vampirima iz grupe Forgiven da ne samo spase civile nego i da novokonvertovanim vampirima pokaže da postoji i drugi put, koji ne uključuje napadanje ljudi i ispijanje njihove krvi, a sve oslonjeno na svoje iskustvo dok je sama bila vampirica. Preeti Chhibber to piše sasvim upotrebljivo a Meksikanac Enid Balám ga crta pristojno kinetički i brzo. Laura Kinney: The Wolverine je napisala Stephanie Phillips i ovo je sasvim pristojna mala epizoda o moralnim dilemama koje hodajuća oružja imaju kada ih neko podseti da su i ona napravljena samo za ubijanje a da im je neko ipak dao i drugu šansu u životu. Phillipsova to odrađuje okej, ali heroj ove epizode je Robert Gill koji IZUZETNO krvavu akciju crta sa puno energije i gušta. Magik je napisala Ashley Allen i ovo je skoro kao vestern u kome tajanstveni stranac dolazi u mesto gde caruje nepravda i onda rešava stvar. Nema mnogo karakternog rada sa samom Iljanom Raspućin, ali je crtež što ga isporučuje Jesús Hervás izuzetno dinamilčan a kolori iz pera Yena Nitroa izgledaju odlično. Konačno, Psylocke je pisao Steve Foxe i ovo je akcioni horor komad u Japanu gde se protagonistkinja i njen sajdkik bore ne samo protiv vampira nego i protiv demona iz japanske mitologije koji, eto, ne samo da postoje nego i koriste priliku što je Zemlja u mraku da izgamižu napolje i navalje na nejač. Sam narativ nije nešto memorabilan ali Lynne Yoshii ima priliku da nacrta puno sumanute akcije a njoj to DOBRO ide.
Ako većinu X-Men tie-inova sasvim lagodno možete da preskočite, isto ne mogu da kažem za Blood Hunt: Wolverine. Ovo je najduži od svih povezanih miniserijala, sa svoje četiri epizode, a istovremeno i najsupstancijalniji što se tiče karakternog luka glavnog junaka (uz, naravno, izuzetak Blood Hunt: Dracula). Wolverine je još pre nekoliko godina u svom tekućem serijalu imao dugačak zaplet koji se ticao vampira, pa se scenarista Tom Waltz dosta naslonio na neke bitnije elemente Percyjevog stripa koristeći u njemu etablirane likove i napravio jedan smislen, logičan narativ koji predstavlja nekakav prirodan nastavak ili spinof onog što je pisao Percy. Wolverine ovde protiv sebe nema tek „vampire“, već vampire opremljene specijalnim oružjima i oruđima odabranim baš jer mogu da budu efikasna protiv njega lično. U pozadini zavere koje on postaje svestan tek posle dosta stranica proletelih u tuči, ubijanju i trčanju stoje i neki njegovi, hm, „stari prijatelji“ ali je zgodno to da Logan na SVOJOJ strani ima relativno novu prijateljicu, Nightguard, odnosno Louise (Logan kaže da je za prezime nikada nije pitao) a koja pripada tajnom redu lovaca na vampire, iako je u međuvremenu i sama imala, jelte, nesreću da postane vampirica. I sad, njih dvoje ne samo da udaraju na čitavu armiju dobro opremljenih vampira koji su PROGRAMSKI pripremljeni za Wolverinea nego je to da niko nije očekivao Louise kao sajdkika, na kraju fatalni klip u točkovima neprijateljske zavere. Scena u kojoj Wolverine sebi u creva nabija katanu kako bi njegov „faktor izlečenja“ morao da se bavi njom, dok ga Louise onda privremeno konvertuje u vampira je odrađena sjajno i vidi se da se Waltz izuzetno zabavljao. Sa svoje strane, Španac Juan José Ryp se posle duže vremena vraća u Marvel i njegov crtež je posle rada za AWA izgubio veliki deo svoje opsesije detaljima. To da mu slike više ne izgledaju kao kompulzivne studije tekstura malo skreće i pažnju na činjenicu da Rypu ni anatomija ni kompozicije ni ekspresivnost likova nisu baš jača strana, ali ovo je, srećom, strip koji naglašava KRVAVU akciju a tu je on uvek jak. Još samo da savladate dosta mrtvački kolor koji je uradio Guru i dobri ste. Ali, mislim, vredi, ovo je sasvim solidan strip o Wolverineu a njih, kao za pakost, nikad nemamo dovoljno.
