DJ Meho: RIP John Sykes

U daljem tužnom nabrajanju muzičara koji odlaze, a u ovom slučaju tačno u dobu kada bi zvanično trebalo da se penzionišu, danas slavimo muziku Johna Sykesa. Sykes, preminuo od raka negde početkom 2025. godine možda nije ime koje će prepoznati nasumični prolaznik na ulici niti onakva ikona hevi metala kakve su bili ili još uvek jesu ljudi sa kojima je radio (Phil Lynott koji je bio, David Coverdale koji još uvek jeste) ali je bio jedan od ključnih gitarista novog talasa britanskog hevi metala a čija je karijera praktično pokazna vežba za klinca koji se pojavljuje u prvom navalnom redu i predvodi novi, možda i revolucionarni trend u popularnoj muzici, biva prepoznat na ime svojih talenata, radi sa velikim prethodnicima, onda velikim prethodnicima revitalizuje karijere da bi dalje tokom solo karijere vreme delio između novih albuma koje, verujem, nije mnogo ljudi kupovalo, i podsećanja publike da je nekada svirao u bendovima koje svi znaju.

Sykes je sa Streetfigher a onda notabilno sa Tygers of Pan Tang ispisao neke ključne stranice istorije heavy metala, dajući NWOBHM zvuku njegovu oštrinu, dinamičnost i brzinu. Bio je gitarista visokog napona, jake tehnike, velike brzine, ali i dobrog ukusa, uzimajući prirodno uticaje Ritchieja Blackmorea i Jimmyja Pagea i dovodeći ih u novo doba. Naravno, novo doba nije uvek prepoznavalo šta je za njega dobro, pa je Sykes Tygerse i napustio nezadovoljan time da bend nikada nije umeo da se odluči da li hoće da prži ulične, fajterske komade poput Gangland ili komercijalne wannabe top-40 balade. A onda je napisao baladu sa Philom Lynottom kao ispunjavanje ugovorne obaveze a to će mu biti karta za ulazak u Thin Lizzy. Napisao je prvu pesmu Thin Lizzy koju sam ikada čuo (Cold Sweat) a koja je kao singl najavlila njihov najteži album, Thunder and Lightning. Svirao je sa ovim bendom ne do Lynottove smrti već i posle nje, kidnapujući ime i vozeći se sa njim – uprkos čestim zamerkama da se kiti tuđim perjem – sve do 2009. godine.

Naravno, sa prekidima, jer je posle Lynottove smrti i turneje kojom mu je odata počast, vratio Whitesnake u drugu mladost i gotovo svojeručno kreirao zvuk hair metala osamdesetih spajajući klasični hard ‘n’ heavy saund sedamdesetih i moderne sleaze metal tendencije. Nije stigao ni da uživa u slavi koju je bendu donela eponimna sedma ploča jer je izbačen bez mnogo emocija, ba bi zatim formirao svoj projekat Blue Murder koji sa dva studijska i jednim koncertnim albumom nije otišao nikuda.

A verujem da je to jer je Sykes, kao i mnogi slični muzičari, bio manje tip za frontmena, više promišljen kompozitor i izvođač koji se najbolje oseća u drugom redu. Kombinacija njega i Lynotta, njega i Coverdalea – to je bilo UBISTVENO. Kao predvodnik Blue Murder (nakon što mu je izdavač sugerisao da šutne planiranog pevača za ovaj projekat, pouzdanog tezgaroša Rayja Gillena) Sykes je bio SASVIM SOLIDAN pevač, ali bend je imao taj problem da ima neke dobre pesme ali nula harizme. Probrao sam par komada sa prvog studijskog i živog albuma za ovaj mikstejp i to su sasvim DOBRI radovi, ali ostatak materijala na albumima je demonstrirao šaranje, traganje, gubljenje i retko nalaženje „pravog“ glasa.

Kada je devedesetih počeo da radi pod svojim imenom, to je zapravo bilo BOLJE. I solo albumi su stilski neujednačeni ali u post-hair metal epohi kada je i ličnost formata jednog Sykesa morala da se suoči sa tim da se smatra nekomercijalnim i da neće videti naročito mnogo podrše od izdavača, to traganje i svaštarenje sa ploča Blue Murder transformisalo se u oslobađajuće eksperimentisanje. I, dobro, neki eksperimenti su bili neuspešni – nisam ubacio ni jednu pesmu sa trećeg solo albuma koji je čitav u baladama i sve su užasne – ali slušajte tu oslobađajuću pub-rock/ punk rock energiju I Don’t Wanna Live My Life Like You, ili kvazi nu-metal Nuclear Cowboy: ovo je zvuk čoveka koji autentično uživa u isprobavanju nečeg novog, rasterećen potrebe da se uklopi u neki svoj imidž, slobodan da roka i rola kako mu se dopada.

Mikstejp završavam poslednjom pesmom sa živog albuma snimljenog na japanskoj turneji 2004. godine, Thin Lizzyjevom Thunder and Lighning koju Sykes, za razliku od Cold Sweat NIJE napisao ali je njegovo i Gorhamovo soliranje na studijskoj verziji meni više od 40 godina unazad jedan od najenergičnijih momenata u rokenrolu. U ovoj verziji Sykes peva i sve gitare svira sam i ako je iko ikada sebi sagradio dostojan nadgrobni spomenik to je on u ovoj pesmi.

Kao i uvek, omot je uradio AI i pokazao zavidan nivo demencije, a sve pesme na spisku sam linkovao za Youtube verzije čitavih albuma, mislim, neće da škodi. Mikstejp možete strimovati ili slobodno skinuti sa donjeg linka:

1. Streetfigher – She’s No Angel (New Electric Warriors, 1981)
2. Tygers of Pan Tang – Gangland (Spellbound, 1981)
3. Tygers of Pan Tang – Raised On Rock (Crazy Nights, 1981)
4. Tygers of Pan Tang – Hellbound (Spellbound, 1981)
5. Tygers of Pan Tang – Running Out Of Time (Crazy Nights, 1981)
6. Thin Lizzy – Cold Sweat (Life Live, 1983)
7. Whitesnake – Still of the Night (Whitesnake, 1987)
8. Whitesnake – Give Me All Your Love (Whitesnake, 1987)
9. Blue Murder – Black-Hearted Woman (Blue Murder, 1989)
10. Blue Murder – We All Fall Down (Screaming Blue Murder: Dedicated to Phil Lynott, 1994.)
11. John Sykes – Soul Steeler (Out of My Tree, 1995)
12. John Sykes – I Don’t Wanna Live My Life Like You (Out of My Tree, 1995)
13. John Sykes – Look in His Eyes (20th Century, 1997)
14. John Sykes – 20th Century Heartache (20th Century, 1997)
15. John Sykes – Nuclear Cowboy  (Nuclear Cowboy, 2000)
16. John Sykes – One Way System (Nuclear Cowboy, 2000)
17. John Sykes – Thunder and Lighning (Bad Boy Live!, 2004)