Možda je to samo znak mojih poodmaklih godina, andropauze, ranih stadijuma demencije itd. ali veoma sam se solidno zabavio gledajući Sonic the Hedgehog 3, treći deo filmskog serijala koji je sada toliko sigurno ustoličen kao najuspešnija ekranizacija videoigračkog predloška da u Nintendu, uprkos veoma velikom uspehu filma Super Mario Bros. verovatno malo škrguću zubima i proveravaju da se nisu jutros probudili u pogrešnom tajmlajnu. „Sega does what Nintendon’t“ u ovom slučaju znači da su Sega i Paramount na narativno jedva artikulisanim predlošcima napravili, evo, već treći film za pet godina koji nekako organski, bez vidnog natezanja uspeva da nedosledne, ponekad protivrečne elemente karaktera i zapleta, razbacane kroz mnogo igara pravljenih na mnogo različitih konzola od strane mnogo različitih ljudi, ušnira u filmove koji imaju sav patos, humor i akciju superherojskih filmova, ali isporučene bez pomalo zamornog „ozbiljnog“ tona koji preovladava u dva velika filmska superherojska univerzuma, bez opterećivanja priče nekakvim kompleksnim „loreom“ i stalnih podsećanja gledaoca da treba da gleda i druge radove u metaserijalu da bi imao uvid u celu priču.
Kada su Marvelovi režiseri krajem prve i početkom druge decenije ovog veka spretno i domišljato kondenzovali složeno i preobimno nasleđe decenija stripovske naracije u jasne, konzistentne filmove, to je bio dah svežine i, pokazalo se, idealan mamac za publiku MNOGO širu od one koja i dalje čita superherojske stripove. Sonic the Hedgehog je nešto slično postigao u domenu videoigračkih ekranizacija, obezbeđujući jasne narative, dobro definisane heroje, antiheroje i antagoniste, jednostavnu i efektnu dramaturgiju. Treći film, uprkos tome da nas iskustvo uči kako mora uslediti posrtanje, nekako do gledaoca dolazi sa minimumom frikcije i isporučuje sve što treba još efikasnije i energičnije nego prva dva.
Sa premijerom početkom Decembra, Sonic the Hedgehog 3 je svakako profitirao od prazničnih privilegija i svoj budžet od 122 miliona zaradom u bioskopima prebacio skoro četvorostruko, a sa objavljivanjem na striming servisima krajem Januara, Paramount i Sega mudro igraju na inerciju marketinga i od svog filma prave prvorazredni događaj za decu, omladinu i nostalgične milenijalce, potvrđujući Sonicovu vladavinu na filmu. To da Sega već duže od dvadeset godina kao da ne može da napravi Sonic igru koja bi po kvalitetu ili makar popularnosti dosegla filmove je, naravno, užasna ironija, ali verovatno i podsećanje da je „plava mrlja“ tokom devedesetih postala tako važan i velik kulturni artefakt prevashodno na ime karaktera, etitjuda i manifestnog odbijanja da bude „za decu“, a nešto manje na ime kvaliteta igara koje su vrlo brzo počele da se ne snalaze sa evolucijom medijuma.
Štaviše, kada čovek vidi da se u trećem filmu kao prominentan karakter pojavljuje Shadow the Hedgehog, neka vrsta mračne, „gritty“ verzije titularnog Sonica, skoro po automatizmu se mora pomisliti da ćemo prisustvovati raspadu franšize. Malo toga signalizira kreativno očajanje na strani autora serijala od ulaska u fazu gde se smatra da je najbolji, možda i jedini način da se on nastavi to da se vrline prepunom heroju suprotstavi njegova „negativna“ verzija, gotovo po pravilu iskarikirana do nepodnošljivosti i svedena na mali broj degenerisanih, prenaglašenih emocija. Reminiscencije na trećeg Raimijevog Spajdermena na stranu, Shadow the Hedgehog je problematičan lik već na ime toga da je u igrački serijal nekada karakterisan plavim nebom i zelenim brežuljcima, glavnim junakom koji sve prepreke savladava brzim nogama i uz mangupski osmeh, uveo mračni urbani mizanscen, flešbekove na tragičnu prošlost, i pištolj u rukama glavnog junaka*. Igra Shadow the Hedgehog iz 2005. godine je na neki način simbolički označila momenat u kome je Sega priznala da više nema blagog pojma o tome šta ovaj serijal predstavlja i koje su njegove sržne vrednosti i estetike. Ali film Sonic the Hedgehog 3, uprkos tome što citira dobar deo Shadowljeve životne priče i vizuelno rekonstruiše neke od scena iz uvoda te igre, zapravo MNOGO bolje rukuje materijalom i donosi pred gledaoca iznenađujuće funkcionalan spoj komedije, akcije, drame i tragedije.
*a koji figuriše i u filmu, srećom samo u jednoj sceni, valjda da se ispoštuje nasleđe serijala i zatim ga, milosrdno, do kraja nema
Štaviše, to da je već drugi film u serijalu (o kome sam pisao ovde) ide na sučeljavanje lakomislenog ali plemenitog, požrtvovanog glavnog junaka sa nekom vrstom svog antiherojskog odraza u ogledalu u liku Knucklesa, a da onda treći film ponavlja istu osnovnu postavku je već samo po sebi razlog za zabrinutost no, trojica scenarista (Pat Casey, Josh Miller i John Whittington) i režiser Jeff Fowler (kome je ovaj serijal i dalje jedini bioskopski rad u životu) rukuju i premisom ali i sada već ozbiljno naraslim ansambom serijala sa iznenađujuće mnogo sigurnosti.
Štaviše, to da animirani likovi sada brojčano prevazilaze ljude od krvi i mesa u ansamblu filma (i najava da će u narednom nastavku akcenat na „pravim“ ljudima biti i značajno manji) je možda i prepoznavanje toga da je Super Mario Bros. postigao ogroman uspeh kao „čist“ animirani film, ali i znak samouvernosti na strani produkcije. Sonic, Knuckles i Tails su sada u punoj meri „tim“ (uprkos sasvim očekivanom koškanju i razlici u temperamentima) oko koga se okreće centralna radnja filma i suplementalni ljudski likovi su tu tek da se ne zaborave te poruke o važnosti „porodice“, podržavajućeg odnosa neposrednog okruženja itd, i više su alatke nego likovi. James Marsden i Tika Sumpter ni u prethodnim filmovima nisu uspeli da nas ubede kako je u pitanju zaista funkcionalan par pa je onda i redukovanje njihove minutaže u filmu verovatno dobra odluka.
Sa druge strane, Ben Schwartz, Idris Elba i Colleen O’Shaughnessey kao trio animiranih, vanzemaljskih likova što su na sebe preuzeli dužnost zaštite Zemlje u ovom filmu apsolutno dominiraju, kanališući tu nestašnu energiju trojice tinejdžera koji su braća i najbolji drugovi ali se uprkos tome stalno međusobno koškaju, podbadaju i imaju eksplozivne rasprave. Ekspresivne animacije i generalno povišeni ton filma koji ga pomera stepen ili dva u smeru „pravog“ crtanog filma se dobro uklapaju sa mladalačkim, lapidarnim dijalozima u kojima svako ima svoju ulogu: Tails kao glas razuma i empatije, Knuckles kao glas toksične muškosti koja radi na tome da se unapredi, Sonic kao nesnosno spadalo čija narcisoidnost nikada ne prelazi granicu šarmantnosti ali koji će svoj herojski status potvrditi onda kada se to najviše broji, donoseći i loše odluke ali nikada na štetu drugih.
Naravno, bez Jima Carreyja na drugoj strani ovi filmovi ne bi imali potrebnu težinu a Carrey se iz penzije ovde još jednom vraća za ne jednu već za dve uloge. Tema „porodice“ kao osnovne gradivne ćelije ne društva već zdrave ličnosti se u Sonic the Hedgehog 3 spretno ispituje sa nekoliko aspekata pa Carreyjev „glavni“ lik, Ivo Robotnik, zli naučnik sa sumanutim snovima o pokoravanju čitave planete dobija interesantnu varijaciju u liku Geralda Robotnika, sopstvenog – davno izgubljenog – dede koji će ušetati u njegov život sa puno slatkorečivih izjava i još sumanutijim planom za planetu. Film insistira na odnosima starijih i mlađih generacija, pokazujući koliko će prisustvo ili odsustvo podrške u formativnom periodu biti presudno za nečiju socijalnu uklopljenost ili, uopšte, empatiju u odraslim godinama, pa Carrey ima priliku da se odšrafi do kraja i prikazuje komičnu zloću na nivou koji mu je ranije bio nedostupan – Gerald Robotnik na kraju krajeva nije oportunista već nihilista i doslovno samo želi da gleda svet kako izgara u pepeo – ali i da Ivu Robotniku da svojevrsni luk iskupljenja, formatirajući ga sasvim spretno kao ipak višeslojnu figuru koja nam na početku demonstrira i ranjivost a onda na kraju i kapacitet da bude nesebično (mada i dalje narcisoidno) požrtvovana.
Ovo je zgodno postavljeno naspram samog Sonica koji i sam demonstrira iste karakteristike, ako već ne istim redosledom, i razlika između dvojice suprostavljenih nosilaca serijala je, kako film tvrdi u tome da je jedan imao podršku i ljubav a drugi je bio okružen isključivo laskavcima i sikofantima. Shadow se tu onda umeće kao najmračnija verzija životnog puta, sa možda i neočekivano tragičnom biografijom ispunjenom samoćom, gubitkom i uništenjem.
Sve je to standardni žanrovski nameštaj ali Jeff Fowler zaista umešno operiše sa tim poznatim veličinama i klasičnim jednačinama, dajući likovima u Sonicovom timu šarmantne „dodatne“ persone u odnosu na ono što su imali u prethodnom filmu (Knuckles, recimo, pored sve svoje mačo poze ratnika-askete, pati od ugodno komički prikazanog sujeverja) i kreirajući među njima finu dinamiku podrške, sukoba, razrešenja, nove podrške, sa sve dobro odrađenim komičkim predasima. Shadow je sa svoje strane ubedljivi „drugi“, antiheroj nesaznatljive nutrine, obeležen traumom kakvu niko od ostalih „animiranih“ likova u filmu nije preživeo i gotovo degenerisan – u suštini opravdanom – žudnjom za osvetom. To da film ubedljivo i bez ispuštanja lopte prikazuje kako Shadow od strašne pretnje postaje neko sa kim likovi saosećaju i bez sumnjičavosti prepoznaju njegovu imanentnu plemenitost se mora računati u pobede Jeffa Fowlera. Da ne pominjem da Keanu Reeves, na svojim najdžonvikovskijim podešavanjima ovde dosta uspešno glasovnom glumom sugeriše dubinu i tragičnost like Shadowa.
Ne funkcioniše sve u filmu dramaturški perfektno. U prvom redu, iako se neki delovi dijaloga spretno nabacuju na početku filma da bi se njima poentiralo na kraju – notabilno ono o svetosti zvezda kojih više nema a čime Shadow demonstrira kapacitet za „lični rast“ i ubedljivo postaje nešto više od ogorčene olupine opsednute osvetom – film preterano šara sa ostalim „ključnim rečima“ pa se možda nabacuje i previše opštih izjava o „porodici“ o „biti onom što jesi“ o ukazivanju da je srce ključni organ identiteta itd. Malo oštriji rad u montaži je trebalo da prepozna da filmu nije potrebno ovoliko didaktičke artiljerije i da ona zapravo slabi njegovu glavnu poruku.
Dalje, sa uvećanim ansamblom dolazi i do momenata kada glavni junak nije u fokusu, ili do onih u kojima se taj osetljivi balans tima gubi, scenario mora da smišlja razloge da i dalje drži Marsdena i Sumpterovu u rotaciji iako je jasno da i publika više želi da gleda animirane, značajno zabavnije likove, a onda se pravi dodatni salto mortale ne bi li se skoro na silu ubacio i dinamični duo Natasha Rothwell/ Shemar Moore. Ovo su viškovi koji za malecnu komičku isplatu filmu usporavaju tempo i razvodnjavaju kvalitetan rad sa centralnim likovima, a taj se simptom još izraženije primeti kod lika Direktorke Rockwell koja u organizaciji GUN – militarizovanoj agenciji Ujedinjenih nacija što Sonica i njegov tim zove u pomoć kada su na redu misije gde su potrebni superheroji – igra onu ulogu koju je u Marvelovom SHIELD-u igrala Maria Hill. Film kao da Rockwellovu priprema za nekakav značajan preokret na kraju, ali je onda u trećem činu sasvim zaboravlja i mada je uvek prijatno videti Krysten Ritter, fer je reći da ni ona sama nije imala pojma šta ovde treba da radi.
Tamo gde film nema savršenu dramaturšku konstrukciju, dosta se toga izvlači na vizuelnom planu. Izbor da art-direkcija bude naglašenije „animirana“ se pokazao kao dobar jer su podvizi modelera, animatora, i ostalih „vizuelaca“ iz ekipe filma definitivno impresivniji od glume glavnih „ljudskih“ likova čiji interpretatori, da se razumemo, verovatno već malo mrze sebe što su se vezali za franšizu u kojoj se 90% posla odrađuje pred zelenom, bezličnom pozadinom i glumi se tako što se obraćate nepokretnoj konstrukciji žica i loptica. Film ne samo da ima i dalje odlične vizuelne efekte koji Sonicovu trejdmark brzinu prikazuju ubedljivo, sada sa još više mašte kada su u postavi i Knuckles i Shadow (koji može i da se teleportuje), nego je i dizajn svakog set pisa upečatljiv i memorabilan. Scena u tokijskom kafeu sa kostimima maskota je jedan od ranih hajlajta, igranje sa gravitacijom u GUN-ovom sedištu je vrlo dobro odrađeno, ali i dizajn Robotnikovog orbitalnog oružja na kome se odvija finalni obračun je veoma pristojno rešen i kada se dva Robotnika poduhvate, sa svom silom nanotehnologija kojima pojačavaju svoje fizičke kapacitete ovo je lepo odmeren komički protivteg epskom sukobu Sonica i Shadowa koji je kao da gledate dva Supermena kako se bore a zatim zajedno plaču.
Sonic the Hedgehog 3 nije, naravno, nekakva revolucionarna kinematografija, ali za ono što JESTE – popkorn film za hipnotisanu omladinu i nostalgične sredovečne ljude – on je ugodno propulzivan, energičan i u egzekuciji iako ne savršen, lišen velikog dela fatalnih promašaja i loše odmerenih eksperimenata koji često umeju da donesu probleme superherojskim serijalima. Nismo to očekivali i prijatno iznenađenje koje su nam Sega i Paramount priredili treba da se zabeleži.
