Dok se u Srbiji dešava srpska verzija arapskog proleća i inspiriše mnoge i u regionu da dignu glavu i potraže dostojanstvo koje smo svi nekako zajedno zaboravili, ostaje nam da se nadamo da ćemo mi na Balkanu imati više spretnosti od većine Arapa koji su svojim prolećem ostali na kraju nažalost razočarani. Ajde da čujemo metal:
Deo 1: BLACK METAL
Grčki blek metalci Θλίψις (tj. Thlipsis) se u svojoj melanholičnoj muzici i inače bave društvenim, jelte, protivrečnostima, a sa novim EP-jem, Servants of Apathy napisali su tri pesme posvećene martirstvu palestinskog naroda koji već, jelte, decenijama trpi represiju i zločine. Melodični, emotivni, ekspresivni format u kome bend radi vrlo paše ovoj temi i u pitanju je izvrstan paket a cena koju plaćate je ona koju sami odredite:
Madridski Pariah na svom drugom EP-ju, Hijos Del Mal, imaju jako simpatičan zvuk negde između old school punk rocka i black metala. Zaista, retko se čuju ovako melodične gitare na blek metal snimcima a tih snimaka ovde ima četiri, sa finom kombinacijom sirove, asgresivne svirke i malo atmosfere. Energično i prostački, ali OTMENO prostački. Sa tim u skladu je i cena od koliko ko da:
Meksikanci U N C I O N 6 6 6 su toliko old school da su im tekstovi na Latinskom. Debi album, Vade Retro Sepmer Dio je jedna simpatična, solidno snimljena i izvrsno odsvirana ploča agresivnog black/ death zvuka sa izraženim bestijalnim i antihrišćanskim sentimentom. Relativno nedinamični vokali čak nisu problem jer je sama muzika dinamična (bubnjar superheroj) a pesme su pune solidnih rifova. U N C I O N 6 6 6 mi daju ono što mi treba: nezauzdanua agresiju uteranu u disciplinovanu svirku i pristojnu produkciju pa moram da im se poklonim:
Američki Uthullun ima novi EP, The Barbed Thread of Madness, sa samo dve pesme ali i preko petnaest minuta trajanja. Disonantni, hermetični blek metal ove engimatične postave (u kojoj je, verovatno, samo jedan čovek) je sasvim solidno, jeftino ali efektno produciran, a ako volite muziku koja vas namerno vodi dužim putem do poente a poentu već znate, ali vam se sviđaju ti tritonusi i mučna a opet melanholična atmosfera, OVO JE ZA VAS. A plaćate po želji:
Norvežani Nachash imaju drugi album, Eschaton Magicks i sve što očekujete od Norvežana je tu, dakle, hladno, hermetično, mučno, ali pritom malo i naglašenije okultno, plus sa dosta old school black-thrash metala u kombinaciji. Produkcija je zanimljivo prozračna, sa bas-gitarom koja radi lepe piruete u pozadini, i Nachash definitivno imaju svoj zvuk i stil koji vredi proveriti:
Kanađani A Tyrants Lament imaju debi album i to je sasvim pristojan black-death metal iz Ontarija. Puno se tu svira, dakle, rifovi su osmišljeni uz dosta truda, bubnjar se izrazito trudi oko deathmetalskog gruva, a blek metal komponenta se čuje u vokalima i povremeno melodičnim linijama na gitarama. Sasvim pristono je to i producirano i Offerings Of The Inhumane je ugodna ploča propisnog, znojavog metala koji su ljudi prvo dugo vežbali pa onda snimili. Prija:
Ti su i Finci Uhrilahja sa trećim albumom za manje od deceniju rada. Pošteno i ljudski, a i muzika na The Black Circle je takva, staroškolska, poštena, sirova ali melodična, sa okusom zabranjenih rituala i potisnutih verskih obreda. Nije nešto mnogo originalno ali je duševno:
Ukrajinski kralj depresivnog blek metala, svrm ima novi EP sa dve pesme, Скорбота. I skoro da nemam šta novo da kažem, Сергій Ткаченко i dalje radi po identičnom šnitu ali je taj šnit i dalje sasvim podoban. Ovo je tužno, melanholično, produkcijski i dalje vrlo svedeno ali tako i treba da bi zvučalo autentično. Ko voli, neće pogrešiti a cena i dalje koliko date:
Jesam li očekivao da u 2025. godini vidim drugi album jednolčanog nemačkog projekta Naked Whipper? Imajući u vidu da je debi album izašao 1994. godine i da je Alex Schulze i tada delovao kao neko ko se samo dobro zajebava, fer je reći da ga NISAM očekivao. Zajebancija je tada bila to da je Alex svirao u ozbiljnim bendovima poput Nyctophobic i Blood koji su radili kvalitetan deathgrind (ovi prvi) ili su makar grindcoreu davali malo death metal patine (ovi drugi) a Naked Whipper je bio kao neka vrsta parodije (ali rađene mrtvoozbiljno) na blek metal. Štaviše, znam da sam se dopisivao sa nekim iz Nyctophobic (sa basistom Markusom, ako me pamćenje služi) i da mi je on preneo da Alex ni ne smatra Naked Whipper blek metal bendom već da muziku zove „sado grind metal“. A što je dobar opis za nešto opsednuto blasfemijom, seksualnim nasiljem prema opaticama, prostačkim rifovima i non-stop blastbitovima. I to u vreme kada takve stvari niste pravili na kompjuteru. Enivej, novi album, Chapel Defilement skoro da se nije mrdnuo sa ovih estetskih pozicija, and I think that’s beautiful. Ovo je i dalje prostačka, blasfemična muzika, samo sa MALO boljom produkcijom i Alex demonstrira pravu lojalnost andergraundu praveći još jedanaest pesama (i dva introa) apsolutne pank-metal koljačine. Da živi Naked Whipper i da dobijemo novi album najkasnije 2056:
Kome je i Naked Whipper premalo hardcore, tu mu je kanadski Revenge sa sedmim albumom, Violation.Strife.Abominate. Iako je ovaj projekat malo aktivniji, sa sedam albuma u 22 godine, i Revenge je solo vožnja a Jamesa Reada apsolutno ne zanima da bude rok zvezda, da se obogati, pa čak ni da li će ga iko slušati. Violation.Strife.Abominate je war metal bez kompromisa, sa prostim rifovima, glupim (ali ČASNIM) pesmama i produkcijom jedva za mrvu boljom od sobne. Ali sve to zvuči autentično i kada vam se pričini da besno pseto u stvari svira sve instrumente i peva na ovom albumu, Revenge je najjači:
U sličnom izražajnom opsegu jje i japanski Hanzaisha. Ovaj jednočlani projekat najavljuje album demo snimkom Promo Demo MMXXV i krlja mučenički, loše raspoloženi war metal za sve pare. Mislim, ovo se ne može kupiti, ali je sentiment jasan. Intro i tri kasapske pesme će vas dobro pripremiti za ono što dolazi:
Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK
Nemački Atramentum sa svojim drugim albumom, The Wrath Within nastavljaju sa tom kombinacijom black i death-doom metala koja karakteriše njihov izraz. Album je DUGAČAK sa trinaest DUGAČKIH pesama i kako ja to obično kažem, svako će ovde naći nešto za sebe, ali možda niko neće smatrti da je sve za njega. Atramentum možda ubacuju i previše ideja u miks, pa ponegde zvuče svaštarski i kada se na to doda povremeno prilično neubedljivo klin pevanje, pričamo o apsolutno nesavršenoj ploči. Ali je rađena sa puno duše i autentične strasti pa smatram da je vredi istaći:
Za propisnu dumčinu tu su berlinski Black Sadhu sa svojim drugim albumom, Ashes of Aether. Ovde se odmah (zapravo posle intra) kreće sa pesmom od trinaest minuta da niko ne bude u nedoumici šta će se slušati i to je onda spora, mučna, ali i gruverska muzika sa old school doom i stoner rock elementima, ali definitivno pomerena u ekstremnom smeru. Gitare su velike, gruv pijan i psihodeličan a vokali su dopremljeni sa one strane, jelte, svesti. I Black Sadhu vole da uvaljuju spoken-word recitacije između propisnog pevanja i to je, eh, valjda obavezni program kod modernog doom metala, no, ovo je moćna, spora, i simpatično cheesy ploča teškog metala i ja vam je preporučujem bez rezervi:
Imamo i novi Dog Chasing Sun i ako i dalje žudite za melanholičnim, psihodeličnim, instrumentalnim stoner-doom zvukom iz Moskve, u izvođenju samo jednog čoveka, Sergej će da isporuči. Outlaw till the End je ploča na kojoj se sazrevanje ovog projekta lepo čuje, pesme su atmosferične i gruverske, ne zakomplikovane ali produbljene aranžmanski i fakat je da bi Sergeju sada dobro došao pravi studio i više ruku u miksovanju jer mislim da je muzika prevazišla produkcijski setap koji on ima:
Teksašani Land Mammal su prošle godine imali solidan album, Emergence, a sada sa EP-jem Survive the Hive donose četiri pesme back to basics teškog roka. Ovde nema ekscesivnog instrumentarija sa albuma i muzika je napravljena u standardnom kvartet-formatu sa prijatnim distorziranim zvukom, toplim, ugodnim hard rok gruvom i refrenima napravljenim da ih peva cela publika u oznojenom klubu. A mislim, LJUDI SMO:
A Death Cult 69 su, obrnuto, prošlog leta imali EP Hell on Earth kojim su najavili januarski album, a koji sada slušamo, The Way Of All Flesh. Skoro da ne razumem samog sebe što se već godinama sa simpatijama vraćam ovom berlinskom rodno mješovtitom kvartetu imajući u vidu da ne marim preterano za gotski rok koji čini solidan deo njihovog izraza, ali… Slušajući The Way Of All Flesh shvatam da bend naprosto ima zdravu death-rock osnovu sa dobrim, teškim hardrokerskim gruvom i veoma simpatičnim, kinematskim korišćenjem klavijatura te da je distorziranost zvuka koja preovladava na ovom albumu prosto lekovita:
Psihodelični rok koji svira finski sastav Zangoma ima svoje korene u „zamrocku“, plesnom, psihodeličnom roku koji je nastao u Zambiji sedamdesteih godia prošlog veka. U ovoj postavi na vokalima i imamo Zambijca (Waina Kolomwe), da se razumemo, pa Zangoma zvuče PRAVO i ispravno. Tu je divan Afrobeat gruv, tu su obredni, zapaljivi refreni i poziv-odziv sekvence, ali i soul melodije, tu su psihodelični efekti i masne wah-wah gitare i mada ovo nije metal, svakako ima snagu, drajv i pravovernu rokenrol energiju da vas digne u nebesa. Album Faka Mulio je pritom i dobro miksovan pa je zaista apsolutan užitak za slušanje. Predobro:
Electric Talon Records su dosta dugo pauzirali izdavačke delatnosti ali se sada vraćaju debi minialbumom sinsinatijskog sastava Moth Priest, a koji se isto zove Moth Priest i ovo je vrlo lepo izdanje. Pričamo o kratkom, kompaktnom paketu melodičnog, ekspresivnog doom metala sa klasičnim rif-radom ali i jednom post-metal atmosferom, pa je spoj starog i novog lep i funkcionalan. Produkcija nije idealna ali jeste u funkciji muzike u dobroj meri a ove epske, a istovremeno tužne, žalobne pesme čoveku odmah uđu pod kožu pa kada skromnih dvadesetdva i po minuta albuma istekne, lako je krenuti od početka:
Electric Valley Records ne umeju da zajebu pa je onda i novi Weed Demon jedno slavlje stoner rokerskog rifa i drogiranog gruva. Bendu je The Doom Scroll treći album i ovo je vitka ploča sa samo pet pesama i pola sata muzike. Ali i ne treba više, ovo je TEŠKO, sporo, ima odličan gruv i lepe doom rifove a kada zavrne u smeru psihodelične atmosfere ili demonskog, promuklog pevanja znate da ćete album vrteti iz početka čim se završi. Mastering MNOGO glasan, ali pesme su OPAKE:
A imamo i novi, deseti album Pentagrama. I zvuči zdravo! A što nije mala stvar kada pričamo o bendu koji je nastao još 1971. godine, mučio se više od deceniju i po da snimi debi album, posle se mučio sa narkoticima i zatvorskim kaznama i generalno propustio šansu da bude američki Black Sabbath, a što je onako kako bi ih svako opisao da ste ga pitali tih sedamdesetih godina prošlog veka. Novi album ima sasvim novu postavu u kojoj je pevač Bobby Liebling jedina spona sa prošlošću Pentagrama. Sva ostala tri člana su dovedena za ovaj album pa ako ste cinik ovo možete da zovete i tribjut bendom. Enivej, bubnjeve svira Henry Vasquez iz Saint Vitus, The Skull, Legions of Doom itd, dakle nije ovo ekipa baš sa koca i konopca, a muzika je, rekoh, zdrava. Ne nužno inovativna na bilo koji način i na jedanaest pesama (i tri bonus komada) koje ovde dobijamo dolazi fina količina rifova, energičnog ritma i Bobbyjevog prepoznatljivog pevanja, ali ne preterano mnogo mašte. Liebling bendu daje karakter, naravno, njegov promukli bluz vokal je zaštitni znak ove muzike, a ostatak svirke je pošten ali svakako ne puca od ambicije da se napravi nekakav novi iskaz. No, prijatna, zdrava hard rok ploča, sastavljena od mase kratkih, energičnih pesama je svakako dovoljno dobra ponuda da se ja oblaporno zadovoljim:
Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL, HARDCORE, GRINDCORE, DEATH METAL
Clear Sky Nailstorm imaju dosta zdrav, energičan thrash metal zvuk na svom četvrtom albumu, Problem Solved. Kao staru cepidlaku, malo me žulja jako nedinamičan zvuk bubnjeva ali to je danas skoro pa standard, pa da ne smaram mnogo: ovaj iskusni nemački bend piše dobre pesme sa dosvoljno melodije da privuče i nešto širi krug publike a zrelost i u tematskom i u aranžerskom smislu treba prepoznati i pozdraviti. Vrlo solidno:
Thrash & Mosh XXXL je vrlo, jelte, jasno naslovljen EP čileanskih Se Armo la gorda. Pesama je tri (ali je jedna kaver znamenitog američkog benda sa tekstom prepevanim na Španski), energija i atmosfera su lekoviti dok je produkcija prihvatljivo loša. Bend definitivno voli da se vozi u uličnijoj, krosover traci, pa se materijal i završava obradom SOD-jeve Pussywhipped i meni je to vrlo simpatično:
Simpatičan je i drugi album portugalskih Speedemon, naslovljen Fall of Man. Ovo je vrlo školski, produkcijski čist thrash/ speed a što je možda i osvežavajuća promena imajući u vidu koliko moderni speed metal preferira da zvuči kao da je snimljen 1981. godine i to na kasetu pa ta kaseta posle stajala u fioci a fioka u stanu koji je prvo izgoreo pa posle bio poplavljen. Enivej,Speedemon nemaju neke velike nove ideje ali imaju srce i dobro sviraju i teško je ne biti bar malo naklonjen ovoj iskrenoj, energičnoij muzici:
Nijemci Bloodfang sviraju rokerski thrash metal i debi EP, isto Bloodfang im je vrlo ugodan. Ovo su četiri ložačke pesme sa jasnim korenima u Motorheadu, Venomu i Sodomu, odsvirane časno pa i producirane pristojno. Nije ovo neki inovativni niti uglancani produkt novog milenijuma već dobra, pravoverna svirka za pokret i pokolj. Lepo:
A sada pank rok. I to kakav! Gus Baldwin and The Sketch na albumu The Sketch prave najbolji pank koji ćete čuti ove nedelje pa možda i ove godine, ako umrete, na primer sutra. Al nemojte. Enivej, Gus Baldwin je muzičar iz Teksasa koji sebe opisuje sa „bivši hipik/ povremeni panker“, a The Sketch su njegov bend sa kojim radi kada ne radi solo. Na ovom albumu su proizveli jedanaest pesama OZBILJNOG rokanja. Mislim, nešto od toga je možda bliže noise rocku i eksperimentalnoj muzici nego Ramonesima, ali, mislim, ovo je sumanuto energičan pank rok na kraju dana i učinite sebi uslugu pa ga poslušajte ODMAH:
Za još pank roka imamo novi The Hellacopters. Šveđani, naravno, odavno nisu „sumanuti“ u onome što rade i mada se album zove Overdriver, muzika je ugodno melodični glam rok sviran sa pank rok entuzijazmom. Mislim, meni je to odlično, da ne bude zabune, i rekao bih da su Nicke Andersson i drugovi posle više od tri decenije rada na vrlo dobrom mestu da pišu kvalitetne rok pesme, sa puno nostalgične dimenzije, a da opet ne deluju retro ili zaostalo. Sve je ovo dobar, znojav a topao i prijatan rokenrol i da je album samo malo mekše masterovan bio bi SAVRŠEN. A i ovako je dobar, himnične, energične pesme, dobar miks i puno energije su dobitna kombinacija:
Sprint iz Ženeve svoju muziku opisuju bolje nego što bih ja umeo: „SPRINT is a metallic hardcore band from Geneva. Grooves to make you dance, lyrics to make you sing along, riffs to make you break your necks.“ EP No Style ima sve to u pet pesama, naplaćuje se koliko vi hoćete i dobar je:
Warbitch su iz Glazgova a Summoned im je demo-album snimljen sopstvenim, jelte, sredstvima i čuje se. Mislim, to je prljav, domaćinski crust-punk sa pesmama koje imaju naslove poput Radiation Zombie, Wargare, Hellfire, Fight Back (a nije obrada Discharge) i SpeedMetal DBeat Assault. Ne mnogo maštovito ali časno odrađeno i naplaćuje se koliko date:
Knelt iz Bostona donose tri vrlo poštene crustcore pesme nasvom semo snimku Demo 2025. Ovo je dovoljno klasičan D-beat punk sa dovoljno maštovitim gitarskim radom i dovoljno dobrom produkcijom da ja sa mnogo odobravanja klimnem glavom i uletim u šutku. Eh, barem jedno od ta dva… Enivej, Knelt su odlični i želim im ful album što pre:
Invocate iz Ontarija imaju četiri manične, razbijačke pesme na EP-ju Drowning. Smeštaući se između „čistog“ mathcore eksperimentisanja i „normalnijeg“ hardkora ovi ljudi nude puno energije, tenzije, dobru svirku, solidan zvuk. Opasni su a naplaćuju koliko VI želite da date, dakle i ljubazni su:
House Of Maggot / The Extent of the Putrescent Crawling Swarm’s Digestion je split dva metalizirana grindcore benda koji će publici od ukusa doneti mnogo slasti. Sa jedne strane su Poljaci Meat Spreader, iskusna ekipa sa dva albuma iza sebe i njihove tri pesme su vrlo ukusan, kvalitetan goregrind sa distinktno poljskom aromom. Dakle, d-beat/ blastbeat kombinacija sa neljudskim vokalima i jednostavnim, efektnim rirfovima, dobrom produkcijom i krajnjim rezultatom koji zvuči kao opšta tuča u klanici (u kojoj životinje pobeđuju). Sa druge su strane Putrefaction Sets In koji zvuče slično, sem što vokali nisu pod pičšifterom i produkcija je nijansu skuplja. No, deathgrind cunami je istog kvaliteta. Ovaj projekat, sklopljen od brazilskih, američkih i švedskih muzičara sa MNOGO aktivnih bendova, opravdava status supergrupe na najbolji način sa pet razaračkih komada:
Florida sreće Filadelfiju na izdanju Kitchen Vomit Records: Boiling Vomit // Lorelai Split. Ovo je grindcore jednostavne, svedene forme, sa kratkim, brzim pesamama i mnogo zlovolje, s tim što je Boiling Vomit jedan čovek koji se dosta dobro snalazi sam a Lorelai je više ljudi ali i oni se dobro snalaze. Kvalitetna je to svirka, produkcija takođe i sve je VRLO solidno a daunloud plaćate po želji. Ja preporučujem iz sve snage:
Opet Florida. Man, The Robot/Sick Fawn Split možemo da čujemo samo do pola jer je u ovom trenutku samo prvi bend stavio svoje tri pesme na Bandcamp ali to su tri sasvim okej pesme. Man, The Robot su negde između hardcore i grindcore ekstrema, ne BAŠ powerviolence ali dovoljno blizu, i imaju i agresiju i gruv i disonancu i sve što treba. Produkcija jeftina, ali radi posao, pesme brutalne, cena po želji. Prelepo:
Nešto nas radi na splitove ove nedelje. 2-Way Split Tape je između teksaških (a sada ohajskih) Nyctophagia i japanskih Seeping Protoplasm. Iako Japanci tvrde da sviraju death metal, to da pakuju tri pesme u pet i po minuta sugeriše malo pankerskiji svetonazor. Jeste njihova strana puna death metal rifova, gruva i vokala ali sve je to sirovo i vuče na grindcore. Nyctophagia su onda „čist“ goregrind, mada bez zaista izražene „gore“ komponente. Muzika im svakakao donosi pravoverni Regurgitate/ Hatefilled ugođaj a tekstovi deluju socijalno angažovano tako da je to za mene idealna kombinacija. Ne oklevajte:
Animals On LSD su „jedini powerviolence bend u De Mojnu“ pa su onda valjda i najbolji. Već smo ih ranije slušali na splitu sa Hockey Smile a sada imaju EP Petty Crime, sa šest pesama koje kolektivno ne dobacuju ni do pet minuta. Ovo je sirov, klasičan, spastičan i na mikroskopske aranžmane narihtan powerviolence hardcore i pošto je produkcija dovoljno funkcionalna a izdanje se naplaćuje koliko VI kažete, nema razloga da ih ne ispoštujete:
Discordant Meditation iz Kolorada i Mičigena su dva čoveka sa eksperimentalnim ambicijama vezanim za death metal. Koliko eksperimentalnim, pitate vi. Ne PRETERANO i njihov debi album, Tragic Creature je pun death metal rifaže, zvjerskog pevanja i blastbitova, no probijanje formata se onda traži u posezanju za harmonijama i disonancama izvan striktno death metal obora i iako je to, za moj račun, dosta diskretno, svakako osvežava program. Tragic Creature je, da ne bude nejasno, album ozbiljno teške i tvrde svirke pa ako volite bilo kakav death metal, svakako treba da ga čujete:
Eksperimentalniji su kolumbijski Saturno Devorador. Ali i mnogo maje slušljivi. Njihov debi minialbum, Inmisericordiam je jako hermetičan, snimljen jeftino, ali je dostojanstveno jeftin i zanimljivo hermetičan. Ovo nije muzika ni za zabavu pa ni, striktno govoreći, hedbeng ili neku sličnu razbibrigu, disonantna je, tupa, mučna, ali je i pošteno agresivna i svirana sa puno duše. A to se jedino broji:
Nizozemci Necrotesque sami kažu da su ih inspirisali Grave, Six Feet Under, Asphyx i Entombed ali njihov old school death metal ipak ima dovoljno osobenu crtu da bude zanimljiv. EP Love And Pieces svakako donosi nisko naštimovane gitare, zagrobni vokal, težak, mučan gruv (Demented Dismemberment, Legions of Rot) ali i bržu svirku (The Vegan Meat Grinder) tako da će svako biti lepo uslužen:
Dredge su slamming death metal ekipa iz mesta u Oklahomi koje se zove Locust Grove. Mislim, kako zamišljate da zvuče? Provincijski? Pogodak iz prve! Bend sebe i opisuje rečima „GREEN COUNTRY CORN FED SLAM“ a prošlogodišnji split EP sa Consuming Misery bio im je naslovljen Hillbilly Steel. Dakle, novi EP, Caught Trespassin’ je primereno „seljački“ ali ne u negatvinom smislu. Ovo je pristojno produciran gruverski slem, bez mnogo velikh ideja i promišljanja formata, ali sa dobrim rifovima i lepim plesnim gruvom. Tematski pesme se bave nasiljem ali opet sa tom nekom provincijskom dimenzijom (pominju se i vile) i sve je to sasvim dovoljno da čovek bude srećan:
Dysmorphic Demiurge iz Tenesija tvrde da sviraju „jedinstven spoj brutalnog death metala, slema i old school death metala“ ali da vam kažem, nema bogznačega jedinstvenog na njihovom četvrtom albumu, Of Chaos And Eternal Night. No, on je sasvim dobar. Ako volite slamming death metal, album donosi lep plesni gruv, dovoljno dobrih rifova i pljeskav, prikladan zvuk da se uz ovo lepo provedete. Deset pesama sa više ideja nego što je prosek za ovakve bendove pa su mi noksvilski momci sasvim pristojno ulepšali dan:
Za uličniji, prljaviji slem tu su Iron Front iz Kalifornije. Njihov EP Show of Force ima groznu sliku žrtve curbstompinga na omotu (mada solidno nacrtanu) pa je i muzika u skladu sa tim slam izmešan sa beatdown hardkorom. Pevač u jednoj proklamaciji ispali i „nigga“ što, jelte, nisam siguran koliko odobravam, ali i pored upitnog ukusa, Iron Front prave dobru muziku.
Ne mogu protiv sebe, simpatičan mi je demo snimak Malevolent Depravity, argentinskog kućnog projekta Demonic Hatred. Ovaj prvi znak života projekta gde jedan čovek radi skoro sve a drugi čovek svira bas je, prosto, neumereno šarmantan, sa četiri kratke pesme surovog polivanja rafalnim blastbitovima i lepim mošerskim deonicama između. Ovde nema poziranja, nema gangsteraja, nema pornografski uvećanog nihilizma da se šokiraju mame i tate i impresioniraju klinci na internetu, već su tu samo jednostavni, klasični rifovi, žestoka svirka i puno entuzijaza. I zanatski su stvari više nego dobre, sa kvalitetnim izvedbama i jako pristojnom produkcijom. Cena, podrazumeva se, koliko date:
Intimidation Display iz Baltimora tvrde da sviraju blackened deathgrind, ali njihov novi EP, Systematic Indoctrination je bliži mošerskom death metalu/ slamu. A što nije ništa loše. Ovo su tri pesme, napisane više da se naređaju kul hedbengerski ritmovi i rifovi nego što su sad neka remek-dela komponovanja, zvuk je topao i živ a bend dobro raspoložen. Dovoljno!
Consumption je još jedan od projekata prolifičnog Šveđanina Håkana Stuvemarka iz Wombbath i još mase drugih bendova. U ovom triju sviraju takođe iskusni i zaposleni muzičari švedske scene pa je sve to jedna uredna i predvidiva situacija u kojoj dobijamo death metal bez nekakvih eksperimentalnih ambicija ali sa podrazumevanim nivoom kvaliteta. Treći album Consumption zove se Catharsis i to je taj neki očekivani švedski death metal zvuk izmešan sa malo poznijeg Carcassa. Ništa od toga meni nije nešto previše originalno ali je DOBRO:
Netón je kvintet iskusnih muzičara iz Barselone sa prvim EP-jem, Teutoburgo (El Bosque de la Muerte). Dve su to pesme jako solidnog death metal udaranja sa dosta hardcorea u gruvu i vokalima. Kad se na to dodaju i blek metal momenti na gitarama, kombinacija je eksplozivna a i funkcionalna. Ovo je energična, mošerska muzika koja istovremeno ima death metal disciplinu, epski blek metal zahvat i hardcore neposrednost. Plaćate koliko hoćete a dobro je:
Rusi Pyre imaju treći album, Where Obscurity Sways i njihov old school death metal zvuči toliko dobro i patinirano da je milina pustiti ga. Ovo je kao da smo opet u kasnim osamdesetima i ranim devedesetima i otkrivamo skandinavski death metal u svim njegovim lepim formama, sa deset pesama finog, čistog zvuka, niskog štima i lepe dinamike u masteringu, a koje su istovremeno dobro napisane tako da ne zvuče sve kao varijacija na istu temu. Ovde sve puca od dobrih rifova, energičnih solaža, ali i pametnog aranžiranja da muzika koja suštinski ima spontanu osnovu, sa logičnim prelazima iz dela u deo, bude dinamizovana na interesantne i inteligentne načine. Jako je dobro i MORA se slušati:
Finski melodeath kvintet Admire The Grim ima debi album, Resist i, oh kakvo je osveženje slušati melodični death metal koji zvuči kao METAL a ne malo distorzirani pop. Ovo je znojava, energična muzika u kojoj su gruv i agresija podjednako važni kao to malo melodije što se čuje, aranžmani su nervozni, produkcija hrskava, a žena koja peva, Katri Snellman, zla i naopaka. Plus, druga žena svira gitaru. I kad dobijete pop pesmu, to je više pop-pank (na primer Revolutions). Tako se to radi!
Norveški Confess ima možda mrvicu više groove metala u svom death metalu nego što bih ja idealno voleo, ali… Četvrti album, Destination Addiction im je jako dobar. Ovo su inače dva iranska imigranta koja su bila pritvorena u Teheranu pre deset godina zbog antireligioznih i antirežimskih stavova pa su, kad su izašli iz pritvora pobegli u Tursku a dalje u Norveškoj dobili azil. Bend sada ima mešan iransko-norveški personal a muzika je negde između death metala sa Floride po šnitu Solstice, Misery Index i Monstrosity, i „komercijalnijeg“ zvuka tipa Fear Factory i, mislim, ovo je DOBRO. Energija i emocija na ovom albumu su stvarne i opipljive, svirka je odlična, produkcija solidna a skreč i semplovi svemu daju neki sladak retro miris. Sviđa mi se:
Shrieking Demons iz Bolonje cepaju dosta prljav, ne produkcijski koliko mentalitetski, death metal sa okusom stare škole i štrokavog rokenrola. Debi album za Transcending Obscurity im se zove The Festering Dwellers i dopašće se svakom ko u death metalu voli da čuje malo kafanske raspojasanosti izmešane sa reminiscencijama na horor filmove. A, mislim, simpatično je to:
Rumination su iz mesta Hartlepool u Ujedinjenom kraljevstvu za koje nikada nisam čuo. Možda je u pitanju kakva mala provincijska zabit, pošto muzika na istoimenom EP-ju ima taj šmek bekvuds death metala. Da se razumemo, ovo je jako disciplinovano napisano i odsvirano, čak i dobro producirano i u pitanju je brutalni death metal sa onom perverznom notom u samom zvuku, sa mnogo ponavljanja jednostavnih hromatskih nizova tonova i ritmovima koji zvuče kao da mrtvim ribama zakucavate eksere, ali bend, sudeći po naslovima pesama ima i malo filozofskije teme u njima. Podržavam!
Nekada najbolji death metal dođe iz Danske. Maceration imaju treći album za preko trideset godina rada i, mada je i ovo masterovano tako da uši otpadaju i svaki instrument zvuči kao da pneumatskim čekićem razbijate komad betona, Serpent Devourment je divna old school death metal ploča. Nimalo originalna, ali ovo su PRAVEDNIČKI rifovi, PAKLENE solaže, DIVLJAČKI vokali, jedan generalni intenzitet koji dolazi uz decenije opstajanja u andergraundu. Dan Swanö je radio miks i mastering i mislim da je zaista preterao sa glasnoćom, ali muzika je MOĆNA:
Belorusi Relics Of Humanity imaju dosta podzemnu, krš produkciju na svom trećem albumu Absolute Dismal Domain ali DOBRU podzemnu, krš produkciju. Ovo je brutalni death metal koga ne zanima komunikativnost, davanje nekih iskaza sa kojima iko treba da se složi ili čak da sa njima polemiše. Ovo je spektakl nihilizma i agresije i, mada je mučan za slušanje, naravno da je i oplemenjujući:
Deo 4: HEAVY METAL, POWER METAL, KROSŽANROVSKI RADOVI
Cherishing iz Los Anđelesa prave „muziku da je ljudi slušaju“, ali neće to ići tako lako. Ovo je kombinacija noise rocka i industrial metala koja zvuči kao da ste u mašinu za mlevenje mesa ubacili Godflesh, Jesus Lizard, Bolt Thrower i Today is the Day i onda vam na kuću pao meteorit. Album This Is A Song se daje po ceni koju sami odredite, valjda jer autor (ili autori?) nije mogao da zamisli da bi ovo neko platio više od jednog centa, ali… ali ovo je zapravo vrlo dopadljiv andergraund rad sa produkcijom koja sasvim podržava tu rastrzanu, maničnu viziju u muzici i dovoljno zanatskih kvaliteta demonstriranih u izvedbi. Ni pesme nisu loše i ako vam se sviđa da vam bude neprijatno, ovo je vrlo dobar način da se oneprijatite:
Lunar iz Sakramenta su progresivni metal kvintet sa članovima koji sviraju , kako deluje, u SVIM drugim bendovima u Sakramentu. Čak i tako, snimili su, evo četiri albuma za osam godina i Tempora Mutantur je impresivan napor. Ovo je ploča komplikovanih pesama, komplikovanih ritmova, komponovanih solaža, na pola puta između death metala i jazz rocka ali je i dopadljiva. Ovde nema dosadne „prog rok“ dimenzije u kojoj se više razmišlja o traženju harmonije koja će se samo na jednom mestu na ploči čuti, nego o samim pesmama i pesme su, pa, jake, kinetičke, energične. Dakle, progresiva koja je u jednom trenutku death metal, u drugom jazz-funk, u trećem no-wave, ali sve zajedno IMA SMISLA.
Za nešto drugačiji stil prog-metala tu su Mad Parish iz Montreala koji su, evo, posle jedanaest godina snimili drugi album. Ali on traje sedamdeset minuta i ima više od dvadeset pesama. The Dust of Forever je, dakle OPUS, a muzika je, pa, kao ubrzaniji i zametaljeni progresivni rok iz sedamdesetih. Što je, jelte, jako slatko, i zvučno i izvođački. Kombinacija energične heavy metal svirke sa pesmama koje zvuče kao da su ispale iz beležnice Keitha Emmersona jeste dovoljno potentna da nas drži poprilično vremena i, eto, isprobajte:
Ako sam dobro razumeo, AskySoBlack iz Filadelfije sebe opisuju i kao „anti-shoegaze“, a što je zanimljivo jer je njihov album, Touch Heaven jedna od najzabavnijih shoegaze ploča koje sam čuo u poslednje vreme. Trik je u tome da je ovo BRZI shoegaze, negde između panka i metalkora, a sa svim emo vokalima i melanholičnim gitarama koje podžanr potrebuje. Iznenađujuće mnogo energije koju ni ravan, prenapucan mastering ne uspeva da zatomi.
Grci umeju da naprave jako dopadljiv power metal, pa tako i trio Ringlorn na svom prvom albumu, Tales of War and Magic. Ovo je fantazijski, melodični, raspevani metal kao ispao sa neke patuljačke žutke u Tolkinovom svetu, gde posle neoliko tura medovine krenu da se pevaju pesme o slavnim bitkama i pustolovinama iz prošlosti. Produkcija je OKEJ, a gitare umiljate, dok su vokali prijatno teatralni. Power metal često umire u pompi ali Ringlorn imaju pravu meru i cheesy su na sve najbolje načine:
Uvek treba podržati bendove u kojima žene sviraju bubnjeve a Psionic Haze iz Sietla su i inače dopadljivi. Ovaj kvintet svira „epski hevi metal“ i na eponimnom debi EP-ju ima tri pesme ne sad savršene produkcije niti aranžmana, ali sa puno duše i zanimljivih ideja. Sve je to negde između folka i metala sa dosta „demo“ zvukom ali bend zvuči zdravo a melodije su zarazne!!!!!!
Još žena ( i to MNOGO) stiže nam i sa bendom Queen of Dreams iz Viskonsina. Ovaj sekstet ima drugi album, Subnivium i to je dopadljivi, melodični power metal sa malo progresivnih elemenata, pitak i ugodan. Mislim, jako cheesy, naravno, ali produkcija je okej, a odlični vokali Lindsey J. Prazak mnogo čine na prijemčivosti muzike. No, i sama muzika je solidna, sa dobrim gitarama i disciplinovanom svirkom celog benda. Lepo:
Breakker imaju novi EP i mada Stick to Your Guns ima samo dve pesme one su dovoljne da vas napumpaju energijom za ceo vikend. Filadelfijski heavy metal bend je prošle godine imao lep debi EP a Stick to Your Guns je nastavak iste priče sa dve energične, glasne metal pesme od kojih je jedna snimljena uživo, a druga, naslovna, je obrada sa prvog albuma portlandskih Wild Dogsa (od pre 41. godine) i u ovoj verziji zvuči napaljeno i seksi. Breakker nemaju neku skupu prodkciju i koncept ali sviraju svim srcem i to se poštuje:
Za malo klasičnog herojskog cheesy heavy metala imamo novi album njemačkih Blackslash. Iako zvuče kao da su započeli sa radom još osamdesetih, Blackslash su zapravo dosta mladi momci osnovani 2007. godine a Heroes, Saints & Fools im je peti album. I solidan je. Ne sad nešto originalan ali u rekonstrukciji ’80s zvuka ne tražimo nužno neku veliku originalnost i meni se rifovi, gitarske melodije i solaže, napadački ritmovi i navijački refreni dovoljno dopadaju da konstatujem da je ovo jedan ukusno spravljen album propisnog hedbengerskog materijala sa puno cheesy elemenata ali to ga i čini šarmantnim:
ALBUM NEDELJE
Švedski projekat Hladomrak je za ovu priliku trio. Četvrti album, naslovljen Fragments of the Great Dehumanization pored stalnog (i uglavnom jedinog) člana, rođenog Latvijca po imenu Евгений Игоревич Шкенёв, na skoro svim instrumentima ima i dodatnog pevača koji radi klin vokale ali i živog bubnjara. Što je posebno simpatično jer je taj bubnjar niko drugi do Nils Fjellström, poznat i kao Dominator, jedan od najcenjenijih bubnjara u ekstremnom metalu i smenama odrađenim u projektima poput Dark Funeral ili Nordjevel. Hladomrak ima manje agresivan , ekspanzivniji i melodičniji zvuk od pomenuta dva benda ali je u pitanju jako lepo odmerena kombinacija klasičnog švedskog blek metala, malo death metala, i malo folk motiva. Zanimljivo pisane i aranžirane pesme producirane su vrlo lepo, sa punim, iznenađujuće toplim zvukom a što se uklapa uz Škenjovljeve himnične teme i strastvenu izvedbu. Ovo je blek metal koji standardnu ledenu distanciranost uspeva da ovaploti u energičnoj, ekspresivnoj svirci i album se zahvaljujući maštovitosti u temama i aranžiranju sluša sa mnogo pažnje i zadovoljstva:
