Pročitao sam u Maju izašavšu kolekciju petodelnog Imageovog serijala Hexagon Bridge, a koji je sam izlazio pretprošle godine, kao debitantski autorski rad Njujorčanina po imenu Richard Blake. Blake je formalno obrazovan u domenima slikarstva i dizajna ali je posle jedne sopstvene i nekoliko grupnih izložbi u njujorškim galerijama počeo da malo sumnja u svoj odabrani životni put pa i da se podseća da je nekada voleo strip (biografija kaže „grafičke romane“, da bi se svemu dalo MALČICE akademskog dostojanstva gaddemit), te krenuo i da „istražuje“ ovaj medijum, a što je kulminiralo u Hexagon Bridge, fantazmagoričnoj naučnofantastičnoj pripovesti o paralelnim (i fiktivnim) realnostima, istanjenoj granici između ljudi, veštačkih inteligencija, božanstava, vizuelno impresivnoj multidimenzionoj Odiseji čiji ćete zaplet, sasvim verovatno, zaboraviti posle par meseci ali čije ćete prizore pamtiti značajno duže.
Hexagon Bridge je i jedan zabavan primer za onaj mem u kome osoba koja je u životu gledala jedino Star Wars vidi Odiseju u svemiru 2001 i uz klimanje primeti „ovaj film emituje ozbiljan Star Wars vajb“, samo primenjeno na moderni strip. Imageov marketing tako Hexagon Bridge direktno a onda i indirektno poredi sa radovima Jonathana Hickmana (sa stripom Decorum, koji je Hickman radio sa Mikeom Huddlestonom, a onda i sa stripom Little Bird na kome Hickman nije radio ali su ga kada je izlazio poredili sa njegovim East of West), upinjući se iz sve snage da nađe sponu sa nečim što bi publika ovog izdavača mogla da prepozna kao svoje, iako je Blakeov rad značajno bliži radovima francuskog titana Moebiusa, uključujući stvari poput Anđeoske kandže, Hermetične garaže ali monumentalne saradnje sa Jodorowskim unutar Incal metaserijala. Ne, hitam da dodam, nužno u pogledu ideja i koncepata, koliko u pogledu vizuelnog pripovedanja, korišćenja geometrijskih pravilnosti i simetrija da se kreira simbolički prostor, intenzivnog rastakanja realnosti pred očima čitaoca kako bi mu se sugerisala dublja realnost itd. Blake u intervjuima i eksplicitno navodi Moebiusove (i Bilalove RADUJ SE SRBIJO I JUGOSLAVIJO) radove objavljene u Heavy Metalu početkom osamdesetih godina kao prvi notabilan strip-uticaj koji je imao u životu, pa je sasvim fer da povučemo direktnu liniju od Hexagon Bridge do klasičnog Moebiusa. Naravno, u istom dahu Blake pominje i Blade Runner (i naglašava da je i on bio inspirisan Moebiusom) pa mi na pamet pada da smo mogli i gluplje da prođemo – naime neko iz Imagea je verovatno pomislio da je i Nolanov Inception zgodna referenca koja bi mogla da se napravi u marketingu ovog stripa ali je i verovatno bio nadglasan na ime toga da je taj film star više od deset godina i da današnji klinci ne znaju šta je to.
Cinizam! Ovako rano ujutro! Ne priliči!
Enivej, Blake je, kaže, u svojim ranim slikarskim godinama bio inspirisan Francisom Bakonom, Lucienom Freudom i Frankom Auerbachom, i u njegovom stripu se da videti jedna vrlo formalna, ako hoćete „profesionalna“ disciplina. Ovde je svaki kadar promišljen, svaka kompozicija pažljivo isprobana, ne samo u izolaciji već i okružena drugim kadrovima, ali zgodno je primetiti da on nema onu slikarsku krutost što se neretko vidi kod slikara koji rade strip. Za ovo je dobrim delom zaslužan The Killer, vrlo uspešni francuski serijal o profesionalnom ubici Luca Jacamona i Matza o kome sam i ja pisao još u vreme svog UPPS angažmana, a koji je imao i odličan odjek u SAD, i koji je Blakea podsetio na njegovu ljubav prema evropskom stripu ali mu i otvorio oči kako mogu da se spoje formalna slikarska disciplina i za medijum osobeno stripovsko pripovedanje.
I, da se razumemo, Hexagon Bridge jeste izvrsna demonstracija tog spoja. U pitanju je vrlo visokokonceptualan naučnofantastični narativ koji se događa u dalekoj budućnosti i propituje suštinu ljudskosti kroz toliko naprednu tehnološku konceptualizaciju da se ona pretače u čistu simboliku. U tom smislu, ovo je decidno old school pristup naučnoj fantastici, zaista manje hickmanovski sintetizovan (znate već, Hickman voli da razradi svet i univerzum do u najsitnije detalje pa onda u okviru njega uvezuje simbole jedne s drugima) a više moebiusovski „fraktalizovan“ (sa više intuitivnim, psihodeličnim radom sa simbolima koji će već sami od sebe naći svoja mesta u svetu koji ne mora biti eksplicitno osmišljen do detalja).
No, Hickman JESTE bitno ime za nastanak ovog stripa ili makar za njegov izlazak za Image. Naime, Blake je nakon kraćih eksperimenata sa strip-formom koji nisu bili objavljivani, krenuo da radi Hexagon Bridge i prijavio se za Creators for Creators natječaj za grantove gde je sa ovim projektom stigao do finala ali nije i dobio potreban novac. No, Jonathan Hickman, jer je čovek carina, je sedeo u komisiji i pomislio da je Hexagon Bridge svejedno vrlo dobar strip pa ga je uz Blakeov blagoslov, preporučio Ericu Stephensonu iz Imagea. To je bilo 2019. godine i, eto, trebalo je da prođu četiri godine da Hexagon Bridge ugleda svetlost dana. Blake se i dalje beskrajno zahvaljuje Hickmanu i navodi njega, Ricka Remendera i Ashelyja Wooda kao moderne (američke i, eto, australijske) autore koji na njega utiču i zaista, da se ne lažemo, iako se Moebiusov uticaj ovde svakako najviše primeti, sasvim je fer i uvrstiti Blakea među ovu bratiju na ime modernih naučnofantastičnih koncepata kojima oni vole da se bave(Hickman i Remender) ali i jednog naglašenog artizma u grafičkom tretmanu visoke tehnologije, koji prepoznajemo kod Wooda.
Nekakav direktniji uticaj na sam narativ o bračnom paru kartografa koji pokušavaju da naprave mapu paralelnog univerzuma, pa nestanu, pa ih kasnije njihova odrasla ćerka traži uz pomoć robota obdarenog snažnom veštačkom inteligencijom, izvršila je knjiga The Mapmakers Johna Noblea Wilforda, a koja govori o porodici kartogfrafa iz osamnaestog veka koja je mapirala najveći deo Francuske. Taj dah gotovo božanske moći, čina doslovnog crtanja sveta na hartiji koji time postaje „stvarniji“, opipljiviji, istovremeno i apstraktniji i „materijalniji“ je svakako u srži ovog serijala. Veliki broj panela koje Blake radi upravo prikazuju solidifikovanje stvarnosti oko likova koji pokušavaju da je shvate, doslovno sklapanje sveta oko njih, dok se kreću i pokušavaju da konceptualizuju izgled tuđinskog univerzuma, a koji će zavisiti od onoga ko taj univerzum posmatra i pokušava da shvati. Blake u stripu nigde eksplicitno ne pominje kvantnu mehaniku i Hajzenbergov princip neodređenosti koji, ako nam se dopusti mala filozofska tangenta, ukazuje da, na fundamentalnom nivou stvarnosti, čin posmatranja sveta zapravo čini da taj svet upadne u jedno od svojih mogućih stanja – dok je pre toga bio u svim mogućim stanjima POTENCIJALNO – i u njemu ostane, čineći „moguće“ „realnim“, ali jasno je da je ova misao tkanje koje stoji u srcu Hexagon Bridgea. No, pošto Blake NIJE Hickman, uprkos tolikim pominjanjima u ovom tekstu, od kojih Hickman verovatno sad štuca i pita se šta mu se to dešava, onda ovde ne moramo da dobijemo detaljno razjašnjenje koja je to i kakva tehnologija kojom ljudi četrdesetog veka nove ere otkrivaju „prolaz do neobične paralelne dimenzije“ jer naprosto poenta stripa nije u mehanici već u simbolici i emociji, u povezivanju budućih događaja sa notabilnim dešavanjima iz naše istorije i pronalaženju večitih lekcija u stvarima koje su bile, jesu i biće, odnosno ponavljaju se s razlogom.
Nisam gore Odiseju u svemiru 2001 pomenuo samo šale radi. Zaravo početak prve epizode Hexagon Bridge me je odmah asocirao na sam kraj ovog filma i njegovu tranziciju iz jedne realistične, old school naučnofantastične pripovesti u simboličku alegoriju posredstvom duge grafičke sekvence gotovo čiste apstrakcije. Prolazak kroz simbolički pasaž sklopljen od psihodeličnih boja i geometrijskih oblika, da bi protagonist na kraju susreo samog sebe na kraju života a zatim se ponovo rodio ali na višem nivou postojanja je, možda i nesvesno, na jednom po intenzitetu nižem nivou dobio omaž u uvodnoj sekvenci Hexagon Bridge, gde protagonistkinja prelazi iz prirodnog okruženja – šume prekrivene snegom kroz koju posrće – kroz konstrukt koji asocira na futuristički most i zatim apstraktnu geometrijsku dekonstrukciju u nešto što je decidno „drugo“ mesto, enterijer u kome joj se obraća uljudan – takođe decidno „drugi“ – čovek dok joj postavlja sto da se okrepi posle, pretpostavka je, zastrašujućeg iskustva. Da se ovaj „čovek“ – a videće se posle u stripu koliko mu ova odrednica odgovara ili ne – predstavlja kao Gerardus pokazaće se kao značajno kada shvatimo koliko se ovaj strip bavi kartama, kartografijom, mapiranjem nepoznatog sveta kao nekom vrstom svete, pa i božanske dužnosti i moći.
Naravno da je Gerardus referenca na Gerardusa Mercatora, jednog od najpoznatijih kartografa u flamanskoj, evropskoj i svetskoj istoriji, čoveka koji je u šesnaestom veku kreirao za to vreme revolucionarnu mapu sveta koristeći novi pristup projekciji trodimenzionalnog prostora u dvodimenzionalnu ravan a koji se i danas koristi na nautičkim kartama. Ovaj Gerardus iz stripa ima praktično demijurške ambicije a što se uklapa u samu temu koju smo već, jelte, više puta pomenuli gore, o tome da je mapiranje sveta jednako njegovoj kreaciji.
Nema neke svrhe da prepričavam Hexagon Bridge – zaplet i radnja stripa su zapravo jednostavni jer oni predstavljaju pre svega nosač na kome Blake može da se igra sa simbolikama, a od kojih mnoge nisu verbalizovane već ih čitalac dobija vizuelno – a vredi i da se naglasi da u današnjem istorijskom trenutku u kome se američki strip nalazi i gde su scenaristi u principu doživljavani kao „glavni“ autori stripa dok su crtači izvođači radova, Blakeovo pripovedanje koje često ne zahteva tekst i često će stranice i stranice proći bez ijednog ispisanog slova, ima jednu osvežavajuću energiju.
Naravno, morate biti naklonjeni ovoj vrsti naučne fantastike i, uopšte, fikcije. Ovde nema puno klasične akcije a često je veliki broj konsekutivnih panela, pa i tabli, samo metodična, postepena konstrukcija ili dekonstrukcija složenog geometrijskog sistema, ili njegova transformacija iz jedne u drugu figurativnu predstavu. Ponovo, ovo je glavna TEMA Hexagon Bridge i to da se ona izražava u većoj meri vizuelno nego tekstualno je vrlo lepo osveženje u modernom američkom strip-mejnstrimu.
Naglašavam da Hexagon Bridge NIJE nekakav neprozirni UMETNIČKI rad koji bi odbio bilo kakav dijalog sa čitaocem i insistirao da ovaj sam mora da pronađe značenja u nečemu što NIJE predstava i postoji kao umetnički objekat samo za sebe. Tako nešto bismo zaista dobili od Moebiusa ili Bilala ali je veliko pitanje koliko bi savremena američka strip-publika, čak i ova „zrelija“, koja čita Image Comics, bila spremna na tako nešto. Blake je prilično dobro procenio da se publici valja dati jasan tekstualni okvir u kome se priča dešava, jasna emotivna udica koja će ih vući kroz narativ, te jasne istorijske reference koje se lako daju izguglati kako bi čitalac počeo da sklapa stvarni narativ ovog stripa i sledstveno tome je kreirao miniserijal koji će biti taman toliko „pametan“ ili ambiciozan da se jasno izdvoji od uobičajene Imageove ponude, ali ne toliko avangardan da ljude ostavi u konfuziji šta su to čitali i bude optužen za pretencioznost.
Na ovom mestu onda, vredi i da ukažem koliko smo imali sreće da je Blake ovako svestrano talentovan. Mislim, za ime sveta, ovo mu je prvi strip!!!!!!!!!! A gledajte: njegove geometrijski veoma formalno postavljene kompozicije imaju izuzetnog parnjaka u dizajnu likova, njihove odeće i opreme, pogotovo što su neki od likova roboti udaljeni dvadeset vekova budućnosti od mesta na kome se mi danas nalazimo. Njegova ljubav ka apstraktnim geometrijskim konstruktima (i dekonstrukcijama) balansirana je veštim pripovedanjem u kome je čitaocu i bez ekstenzivnog (najčešće bez ikakvog) tekstualnog pojašnjenja moguće da prati prelaske radnje sa mesta na mesto i iz univerzuma u univerzum. Pritom, oštar, precizan rad perom kakav je neophodan za ovako disciplinovane kompozicije i detaljne likove, dobija dostojnu dopunu u hladnom koloritu koji uvek nepogrešivo sugeriše fluktuirajuću prirodu realnosti u kojoj se priča dešava a pri svemu tome, Blake je i vrlo kompetentan leterer.
Dakle, Hexagon Bridge je rad modernog renesansnog umetnika, filozofska meditacija o značaju kartografije u percepciji realnosti umotana u žanrovski naučnofantastični narativ koji u prvi plan stavlja porodicu i najintimniju emociju kao motivator. Taj old school vajb naučne fantastike od pre pola veka i jače se svakako može povezati i sa Tarkovskim i njegovom adaptacijom Lemovog Solarisa za veliko platno, pa ako vam nije muka od svih tih referenci o kojeste se saplitali čitajući ovaj prikaz, Hexagon Bridge je apsolutno strip koji bi mogao da vam se dopadne. Image će vam ga rado prodati putem ove stranice.
