Kako sam najavljivao, odigrao sam River City Girls Zero iz 2022. godine, a koja je neka vrsta remastera/ rimejka igre Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka iz 1994. godine, retkonovana tako da služi kao neka vrsta prikvela za River City Girls iz 2019. godine (a o kome sam pisao ovde). Zvuči jako komplikovano a biće još komplikovanije kad krenemo da raspakujemo ko je tu šta radio, pa mislim da je najbolje da idemo redom.
Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka, kao i River City Girls spada u labavo (ali sada nešto čvršće) povezani „Kunio-kun“ univerzum, a koji je konstruisan unutar igračkog opusa japanske kompanije Technos, najvećim delom tokom kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka. Pisao sam o tome nekoliko puta, najrecentnije prilikom osvrta na Double Dragion Gaiden, ali potpunosti informacije radi, da kažemo da je prva igra u ovom ciklusu bila Nekketsu Kōha Kunio-kun, arkadni naslov iz 1986. godine a koji je bio jedan od ranih predstavnika „beat ’em up“ žanra, utemeljujući neke od njegovih izdržljivih karakteristika, poput „lažnog“ trodimenzionalnog prikaza prostora i likova na ekranu, kao i estetike uličnih siledžija i urbanog nasilja. Originalno bazirana na ideji sukoba japanskih srednjoškolskih bandi/ klika, sa sve školskim uniformama koje su neki od likova nosili –a sve inspirisano mladošću direktora igre, Yoshihise Kishimotoa, u tranziciji na zapadno tržište je igra ne samo promenila ime u Renegade već je i čitava grafika zamenjena „zapadnjačkijom“ estetikom uličnog, jelte, nasilja, oslanjajući se na imaginarijum poznat nam iz filmova Waltera Hilla, poput Warriorsa i Streets of Fire, dakle na jakne sa otkinutim rukavima, nitne i bandane. Nekketsu Kōha Kunio-kun/ Renegade je postigao pristojan uspeh, dobijajući portove na mnogo tadašnjih kućnih mašina pa je vrlo brzo posle njega Technos napravio i Double Dragon, unapređenu, evoluiranu verziju istog koncepta, sa mnogo sličnosti ali i inovacija u mehanici te sa ujedinjenom estetikom koja je zapadnjački street-brawling predložak oplemenila sa samo malo istočnjačkih borilačkih ukrasa.
Double Dragon je onda imao svoj evolutivni put o kome sam prošlog puta malo detaljnije pisao, a Nekketsu Kōha Kunio-kun je imao nastavke koji su podrazumevali stavljanje „ansambla“ likova ove igre u brojne sportske kontekste pa je Technos napravio masu igara u kojima Kunio i njegova ekipa igraju hokej, fudbal, košarku, između četiri vatre… Čujte, ljudi su ih kupovali, Technos ih je pravio.
No, stvarni sledeći evolutivni korak je napravljen 1989. godine sa igrom koju mi na zapadu znamo kao River City Ransom (ili na nekim teritorijama Street Gangs) dok se u Japanu zvala Downtown Nekketsu Monogatari (što bi bila „dauntaun priča o usijanim glavama“), prva igra u serijalu napravljena ekskluzivno za konzole, dakle, bez arkadnog predloška, a što je bilo pravdano njenim dizajnom prilagođenijim dužim igračkim sesijama koje se nisu sastojale isključivo od akcije. River City Ransom je „tabački“ osnov Nekketsu Kōha Kunio-kun i Double Dragon stavio u kontekst skromnog otvorenog sveta i nelinearnog kretanja po kompleksnijoj mapi, dao svemu malo ekonomije i tanki sloj RPG menadžmenta i generalno bio sporija, metodičnija igra ali sa urnebesnom fizikom i dopadljivim superdeformisanim dizajnom likova.
Onda je Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka, igra o čijem rimejku/ remasteru danas pričamo, bio naredni „narativni“ nastavak u ovom serijalu. Naime, izdvajajući se od sportskih igara iz Kunio-kun univerzuma koje su u periodu od 1989. do 1994. godine preovlađivale, Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka je bio „pravi“ nastavak Nekketsu Kōha Kunio-kun i River City Ransom, fokusirajući se ponovo na sukobe među omladinskim bandama u tokijskim srednjim školama. Ovo je bio i prvi sržni nastavak u serijalu koji nije rađen interno u Technosu, već je za programiranje i dizajn igre bio zadužen 1989. godine osnovani Almanic Corporation, firma koju je utemeljio Takashi Yoneda, nakon odaska iz Technosa, a sa nekoliko takođe bivših Technosovih zaposlenih u svojim redovima. Drugim rečima, stvari su i dalje ostale unutar familije.
Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka je bio minorni hit za Nintendov Super Famicom (Nintendo Life mu je dao osmicu, famitsu 24 od 40 itd.) i nikada nije bio lokalizovan za zapadno tržište terajući nas, weebo-paćenike da očajavamo. Istine radi, još je 2002. godine urađen engleski translation patch za ROM igre pa su igrači skloni emulaciji mogli da je igraju sa solidnim prevodom poslednjih dvadeset i kusur godina. No, tek je popriličan uspeh igre River City Girls podstakao Arc System Works, današnje vlasnike svega što je Technos nekada radio, da porazmisle o modernom prevodu i remasteru.
Zašto se Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka u ovoj „novoj“ verziji zove River City Girls Zero? Pa, iako je u pitanju direktan nastavak Nekketsu Kōha Kunio-kun, jedna od distinkcija igre je da je u pitanju neka vrsta „narativnije“ varijacije na svoje prethodnce. Dok su i Nekketsu Kōha Kunio-kun i River City Ransom imale samo najsvedenije obrise zapleta, Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka je značajno raspričanija igra koja u mehaničkom smislu ide korak ili dva nazad u odnosu na River City Ransom, ali je u domenu dijaloga ovo maltene šekspirovska drama gde likovi između tuča razmenjuju gomilu rečenica i postoji čitav zaplet sa omladinskom ekipom koja „osvaja“ srednje škole dok su Kunio i njegov ortak Rikki u zatvoru a gde je u pozadini na kraju ozbiljan jakuza boss sa razmaženim sinom. U ovoj se igri onda po prvi put pojavljuju Kyoko i Misako, prvo kao sporedni likovi, napisane kao devojke dvojice protagonista jakih mišića i čvrstih pesnica, a onda i kao likovi sa kojima je moguće zaigrati do kraja ove avanture.
Kyoko i Misako su četvrt veka kasnije doble sopstvenu fajtersku pustolovinu u River City Girls, a developeri te igre, američki WayForward Technologies su onda i za River City Girls Zero uradili remasterovanje originalnog Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka, ali su i dodali uokvirujuće animirane uvodne i izvodne kinematike u produkciji pouzdanog studija Empty Cel. Kao i u River City Girls Zero, i ovde su oni urađen u maniru animirane mange, sa voiceoverima i muzikom i, mada je ovo zaista možda i PREVIŠE šminke da nam se proda jedna igra sa Super Famicoma stara, u trenutku izlaska, skoro trideset godina, nemoguće je ne biti malo i šarmiran naporom da se ovo ZAISTA formatira kao prikvel za River City Girls i kreira neka vrsta narativog kontinuiteta preko gotovo tri decenije labavo povezanih igara. A kako bi se opravdala tehnološka zastarelost Super Famicom igre, Kyoko i Misako ovde zapravo igraju pronađeni kartridž stare igre a koji – i same su iznenađene – navodno priča o njihovoj prvoj avanturi koje se ni same ne sećaju.
Dobro, kad sednete da igrate River City Girls Zero treba da budete spremni na zaista old school iskustvo. Ovo je igra sa Super Famicoma čije su glavne inovacije u domenu naracije, karakterizacije i prezentacije. U mehaničkom smislu, linija evolucije od Renegadea, preko Double Dragon i River City Ransom je jasna, ali River City Girls Zero pati zbog nekih dizajn-odluka a onda i od pomalo sporih, ne uvek sasvim pouzdanih kontrola. Da bude jasno, ako očekujete glatko, brzo odvijanje igre i ekspanzivan set poteza kao u River City Girls, ovde ćete vas dočekati nešto značajno sporije i svedenije, ali River City Girls Zero nije bez svog šarma. No, on je zaista, mislim, namenjen pre svega nostalgičarima šesnaestobitne epohe.
Veliki deo šarma je, dakle, to da je ovo igra sa značajno razrađenijim narativom. Nije to neki PAMETAN narativ, ali u odnosu na goli skelet koji su imale prethodne igre, sa Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka dobijamo pravu dramu, intrigu, uzbuđenja, preokrete, konačno katarzičnu završnicu. Kunio i njegov najboji ortak Rikki – igra se, naravno, može igrati udvoje i tada je, siguran sam, značajno zabavnija – na početku igre dospevaju u zatvor. Brojne instance maloletničke delinkvencije su dvojicu srednjoškolskih boraca konačno karmički – i pravnoformalno – osudile na zatvorsku kaznu, iako, eto ironje, na osnovu lažnih optužbi, a u zatvoru, naravno, Kunio i Rikki prvo moraju da se pošibaju sa drugim zatvorenicima da bi uspostavili reputaciju i prevenirali bilo kakve ideje o tome da će dvojica guštera biti voljni „prison bitches“. Originalni japanski tekst pun psovki (ili makar uvredljivog jezika) je i ovde prisutan u dosta vernom prevodu mada je difolt opcija prevod koji igru po tonu i rečniku drži bliže River City Girls standardima. Pa birajte sami.
Za 1994. godinu ovo je pomalo i šokantan narativ u kome Rikki i Kunio beže iz zatvora, odvaljuju čuvare od batina, dolaze natrag u grad i shvataju da se neko drugi predstavljao kao Kunio za vreme njihovog robijanja, uključujući izlaženje sa Kuniovom devojkom. Jasno je da to ne može tako i Kunio kreće u odbranu svoje reputacije a što njega i Rikkija – a onda i Kyoko i Misako – dovodi u sukobe sa gomilom maloletnih kriminalaca koji se na ulici ne tuku samo za slavu već su karijerni gangsteri. Na kraju ih čeka i „diplomiranje“ u vidu ćaleta jednog do njih naoružanog pištoljem (a što je bio standard i u Renegade i Double Dragon). Prenebregnimo za trenutak to da od Kuniovog i Rikkijevog dolaska na izdržavanje zatvorske kazne pa do povratka u školu i otkrivanja da je neko Kuniu hteo da skine devojku prošlo jedva 24 sata, ovo je, za godinu i žanr o kojima pričamo, iznenađujuće ekspanzivan narativ, sa mnogo dijaloga, povremenim kinematicima koji nisu bazirani na dostupnim sprajtovima već su pravljeni „posebno“, pažljivom režijom odvijanja priče, pa i interesantnim set pisovima.
Ljubitelji šesnaestobitne estetike ovde takođe imaju mnogo čemu da se poraduju u domenu grafike i efekata. Originalno je Yoshihisa Kishimoto – otac celog serijala i potpisani direktor i ove igre – želeo da dizajn likova radi Kōji Ogata, autor sprajtova i likova iz originalnog Nekketsu Kōha Kunio-kun ali je ovaj u tom trenutku već bio angažovan na drugom projektu, pa su art direkcija i dizajn bili povereni Masao Shirato. No, to što je žena radila, jelte, grafiku, nije i umekšalo stvari i ovo je igra puna tvrdih, namrštenih muškaraca koji jedni druge odvaljuju od batina bolno izgledajućim potezima. Superdeformisani izgled likova iz River City Ransom ovde više nije bio adekvatan jer je Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka bila igra namenjena odraslijoj ili makar starijoj publici (sa sve reklamom sa pravim glumcima urađenom za televiziju) pa i likovi izgledaju „odraslije“ i nešto „realističnije“.
Broj različitih lokaliteta na kojima se akcija odvija je impresivan i mada nisu svi oni jednako zanimljivi za oko (jedan dugačak segment se dešava u stalno istim školskim hodnicima dok napredujete sprat po sprat), neki su sjajni, uključujući zabavni park i svakako finalni obračun u zapaljenoj kući jakuza-bosa, dok oko vas padaju lusteri a mafijaš u odelu vadi na decu pištolj. Ovakve stvari Renegade, Double Dragon i River City Ransom nisu imali. Dodajmo na ovo i prilično solidan saundtrak (Kazunaka Yamane koji je radio na arkadnom Double Dragon) i u prezentacijskom smislu, ovo je vrlo dopadljiva igra iz šesnaestobitne epohe.
U domenu same mehanike igranja, mislim da je fer reći da je do 1994. godine evolucija ideja u beat ’em up žanru već daleko iza sebe ostavila Technosov sržni predložak. Konamijev Teenage Mutant Ninja Turtles: Turtles in Time je izašao u arkadama još 1991. godine a na SNES/ Super Famicomu bio prisutan u vrlo dobrom portu još od 1992. 1994. je izašao i Ninja Warriors na SNES-u, Segini Streets of Rage i Streets of Rage 2 su pokorili Mega Drive publiku 1991. i 1992. godine, a Capcom je u arkadama već 1993. godine imao The Punisher a onda 1994. godine legendarni Aliens vs. Predator. U poređenju sa ovim igrama, Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka je sporije, repetitivnije manje spektakularno iskustvo, pogotovo uz, iz današnje perspektive očigledno nesrećnu, kreativnu odluku da se pun spektar borilačkih tehnika na raspolaganju likovima učini dostupnim tek kasnije unutar kampanje.
Ovo znači da su prvih par sati igranja ispunjeni repetitivnim, rudimentarnim pa i dosadnim ponavljanjem jednih istih poteza i igra zaista oživi tek pred kraj kada igrač na raspolaganju ima nekoliko vrsta napada iz skoka, napade na zemlji, specijalke. Štaviše, na samom kraju, pogotovo ako igrate na višim nivoima težine, Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka zahteva i dosta promišljenog taktiziranja sa kombinacijama blokada i brzih protivnapada, pažljivom kontrolom distance od neprijatelja i mudrim reagovanjem na njihove promašaje. Verujem da su u Technosu smatrali da ih je postepeno proširivanje arsenala tehnika iz konzolnih verzija Double Dragon dobro poslužilo pa su sličan pristup imali i ovde ali je Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka ipak osetno duža igra, sa srazmerno mnogo priče i tu se monotonost ranih borbi baš jako oseti. Naravno, onda kada primetite da ni kontrole nisu baš uvek najpouzdanije, odnosno da je kod igre dosta krut u čitanju inputa, a što zna da napravi razliku između života i smrti kada ste suočeni sa teškim protivnicima na kraju, možete osetiti i malo frustracije.
Dobra vest je, pak, da se do kraja igre igrate sa više likova od kojih svaki ima različite tehnike ali i da je nivoe moguće preskakati unošenjem posebnih lozinki a pomoću kojih se reguliše i težina igranja. Ovime svako može da Shin Nekketsu Kōha: Kunio-tachi no Banka odigra do kraja, vidi spektakularnu završnu scenu i nauživa se na veoma lepoj odjavnoj špici River City Girls Zero. Podrazumeva se i da igra sadrži Save & Quit opciju koja je dobrodošla jer iako je ovo kratka igra po dašanjim standardima, nije toliko kratka da je pređete iz jednog cuga posebno ako niste baš VELIKI ljubitelj staromodnih beat ’em up naslova.
Ali ako jeste, River City Girls Zero je igra sa dosta ljubavi spasena iz opskurnosti piratskih kolekcija SNES ROM-ova. Niti najbolji Kunio-kun naslov svoje ere, niti po ičemu – sem po količini narativa – notabilan beat ’em up za 1994. godinu, ona je svejedno simpatičan, drag komad istorije Technosovog metaserijala koji je gušt odigrati možda ne MNOGO puta više od jednom, ali svakako se niko neće pokajati ako joj da šansu.