Imajući u vidu da sam celoživotni Marvel zombi, jeste malo za osudu što o domaćem izdavačkom poduhvatu, „Ultimativna kolekcija grafičkoh novela“ pišem godinu dana nakon što je započeta, a pošto ovaj tekst neće izaći još nekoliko dana (ili nedelja?), vi ćete ga čitati sa još većim zakašnjenjem. No, kako je u pitanju EKSTREMNO ambiciozno preduzeće, sa dvonedeljnim tempom izdavanja po jedne tvrdo koričene kolekcije, kako bi se za neke četiri godine izbacilo stotinu važnih Marvelovih stripova u zaista kvalitetnim izdanjima, onda je jasno da ja, sa mojim tempom pisanja, praktično ni o čemu drugom ne bi trebalo da pišem… U to nekom smislu, danas pričamo o kolekciji Vulverin koja se na kioscima (i drugim preodajnim mestima) pojavila 25. Januara tekuće godine (ja sam je kupio 26. Januara a veoma prijatna prodavačica me je informisala da joj je to poslednja kopija*, dakle OVO SE PRODAJE) kao već dvadesetpeto izdanje ove edicije. Da mi je neko pre samo deset godina rekao da će ovako nešto postojati u Srbiji, bio bih ekstremno skeptičan ali ovaj izdavač kao da ima dovoljno benzina u rezervoaru da ceo projekat zapravo i izgura.
* i posle smo pričali o zecu koga je nekada imala kao kućnog ljubimca i o mačkama koje danas imamo
Hachette je, naravno međunarodna izdavačka kuća osnovana pre 199 godina u Parizu. Danas su prisutni u 38 zemalja, a njihov Book Group je najveći izdavač u Francuskoj i treći najveći izdavač obrazovne literature u svetu. Pričamo o firmi sa OGROMNIM kapitalom pa izdavanje sto tvrdo koričenih kolekcija Marvelovih stripova čak nije ni najesktravagantniji projekat koji je Hachette započeo u Srbiji. A što bi bilo reprodukovanje automobila Zastava 101, popularnog Stojadina aka Keca, u razmeri 1:18 i izdavanje sto brojeva magazina koji se bavi ovim automobilom i daje uputstva za sklapanje modela. Što kažu, čak i ako samo peru pare kod nas, DOBRO JE DA SU TU, a za ove Marvelove stripove pripremu i štampu obavlja im Čarobna knjiga, izdavač sa sasvim časnom istorijom publikovanja ključnih Marvelovih stripova.
Ova Ultimativna kolekcija nema neki specijalan red i logiku tako da se skače između decenija, autora, likova. Distinkcija u odnosu na Essential kolekcije koje je Čarobna knjiga publikovala je u tome da je ovo orijentisano na stripove koji se kredibilnije mogu percipirati kao „grafički romani“ iako su često u pitanju zapravo kolekcije miniserijala, ili kolekcije sržnih serijala velikih događaja kao što su Siege (koja je, u trenutku dok ovo kucam, sledeća na redu za izlazak), World War Hulk, Avengers vs. X-men itd.
Ovo je dobrim delom i razlog što o ovim stripovima uglavnom do sada nisam pisao povodom njihovih srpskih edicija, jer sam o MNOGIMA od njih pisao u vreme kada su originalno izlazili i neretko ih detaljno secirao. Razmišljam o tome da neke od tih prikaza, koji su nestali kada je UPPS ugašen, publikujem ponovo kako bi bili na raspolaganju čitaocima koji sada kupuju srpska izdanja, ali i ako se to ne desi, moram da pohvalim ovu inicijativu i da kažem da se nadam da ona nailazi na zaista dobar odziv čitalaca. Nije da superherojskih kolekcija u srpskim i hrvatskim prevodima (pa onda i u originalima) ionako nemamo baš dosta u domaćim knjižarama, ali čini mi se da ima mesta i za ovakvu inicijativu koja ne ide daleko u prošlost i uglavnom se bavi stripovima iz ovog stoleća, dajući srpskom čitaocu mogućnost da svedoči trendovima koji su oblikovali Marvelove stripove u periodu koji je prethodio dominaciji Marvela u bioskopu. I, da, neki od tih stripova JESU vrhunci Marvelovog autputa u trećem milenijumu, ne nužno uvek po kvalitetu, ali da po istorijskoj važnosti i uticaju. Pročitati Civil War ili Extremis, Planet Hulk ili Marvel Zombies jeste ipak u neku ruku stvar opšte kulture.
Vulverin (tj. samo Wolverine u originalu), strip o kome danas pričamo ne spada u ovu grupu, ali samo u smislu da ovo nije strip iz dvadesetprvog veka. Objavljen 1982. ovaj miniserijal od četiri broja je bio neka vrsta dream team (ili ako hoćete supergroup) projekta za ondašnji Marvel, usmerenog da liku nastalom osam godina ranije i brzo izraslom u miljenika publike na ime svojih pojavljivanja u serijalu Ucanny X-men, obezbedi svetlost reflektora, punu pažnju čitalaca ali i neku vrstu reinvencije njegovog karaktera.
Okoreli Marvel zombiji znaju, ali ovo će možda čitati i neko mlađi pa da ipak objasnimo, da bi narod razumeo: scenarista Chirs Claremont je jedna od istorijski najvećih Marvelovih zvezda i razlog što ga i danas zovu da povremeno piše X-men ili Wolverinea je to da je on ovaj serijal tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka od relativno opskurnog, više kultnog favorita, pretvorio u apsolutni blokbaster, sa epskim, vagnerijanskim pričama, ogromnim ansamblom memorabilnih likova i decenijskim kontinuitetom. Da ne pominjem strahovitu prodaju. Kada je 1991. godine lansiran novi magazin, nazvan samo X-men, sa Claremontom na scenariju i Jimom Leejem na crtežu, prvi broj ovog stripa je postavio rekorde prodaje koji do danas, tri i po decenije kasnije nisu oboreni. Claremont, je, dakle, BIG DEAL i iako nije kreator lika Wolverinea, jeste u svakom praktičnom smislu neko ko mu je dao distinktan karakter, tragičku a cool personu u koju smo se zaljubili i koju Marvel doslovno pokušava da uništi, evo, već bar dvadesetpet godina.
Dobro, POVREMENO pokušava da je uništi, don’t @ me.
Wolverineova popularnost kao člana ansambla X-Men, naravno, nije bila neprimećena od strane Marvela pa je Claremont dobio zeleno svetlo da isproba kakav bi odziv bio na njegov sopstveni serijal, mada tako što će umesto tekućeg magazina, prvo biti kreiran miniserijal od četiri broja. Deluje možda kao i previše opreza za epohu u kojoj su likovi kao što je, eh, The Human Fly imali tekuće serijale, a serijali danas smatrani neuspešnim, poput Defendersa, su išli bez prekida deceniju i po i zabadali po stopedeset brojeva, no, verovatno je više stvar bila u tome da je Claremont između pisanja Uncanny X-Men, New Mutants i još sijaseta drugih stripova (uključujući tezge na pomenutim Defendersima) imao ipak ograničen kapacitet da pokreće NOVE serijale i nekako nađe vremena da spava. Tekući serijal o Wolverineu je onda pokrenut tek 1988. godine (takođe ga je pisao Claremont) a ovaj mini iz 1982. je ostao kao neka vrsta etalona za to kako se strip-karakteru daje upečatljiva, moćna priča koju će ljudi pamtiti decenijama kasnije i koja, uprkos čestim retkonovanjima i preokretanjima činjenica, ostaje kao jedan od hajlajta u Wolverineovoj istoriji.
Naravno, LAVOVSKI deo ovoga odlazi na činjenicu da je ovaj strip nacrtao Frank Miller. Danas problematični nacionalističko-paranoidno-toksično-muški čiča koji ima sopstvenu izdavačku kuću (i o čijem ću ributu Ronina, verovatno, morati uskoro da pišem) jer REALNO sa njim niko više ne može da radi i ostane normalan, Miller je u ono doba bio jedan od najvrelijih talenata u američkom superherojskom stripu. Isprva percipiran kao obećavajući mladi crtač koji se iskazao na Spajdermenu i Daredevilu, Miller je u jednom momentu preuzeo kompletnu kreativnu kontrolu na Daredevilom crtajući i pišući ono što će do danas ostati kao definitivna priča o ovom junaku koju sve ostale pokušavaju da na neki način repliciraju. Mračnije teme, „realističniji“ ton (uprkos nindžama koje ispadaju iz svakog mračnog sokaka) i Millerov osobeni crtački stil porodili su jedan od najvažnijih stripova ranih osamdesetih, iz koga će kasnije izrasti ne samo revolucionarne priče o Betmenu već i (i ne šalim se), Teenage Mutant Ninja Turtles kao fenomen.
Miller je paralelno sa ovim Wolverineovim miniserijalom crtao neke od najbitnijih epizoda Daredevila (notabilno onu u kojoj Bullseye ubija Elektru, kreirajući mladom, još nevinom Mehmetu celoživotnu traumu), ali je, kada čitate Wolverinea, utisak da je imao više vremena da ga posveti ovom serijalu. Ovo ne samo da je jedan od najimpresivnije nacrtanih Millerovih stripova u celom njegovom Marvelovom opusu*, već je u pitanju i neobično promišljen rad. Claremont je, uostalom navikao da sa crtačima ravnopravno deli scenaristički rad –John Byrne je godinama ravnopravno sa njim radio zaplete u Uncanny X-men – i onda je i Miller ovde imao puno slobode da se raspojasa sa svojom ljubavlju ka japanskoj popularnoj kulturi, katanama, samirajima, roninima, ali i fatalnim ženama koje moraju da pate da bi muškarac u centru narativa bio pravilno motivisan.
*mada cena toga JESTE bila da je na Daredevilu Miller počeo da ošljari i tušeru Klausu Jansonu slao sve nezavršenije olovke da se ovaj, jelte, s njima snađe
Štaviše, ovde postoje ne jedna već DVE takve žene, čime je začeta dugačka tradicija Wolverineovih fatalnih ljubavnih veza. Kao lik koji je bio jedva više od siledžije sa metalnim kandžama u svojim ranim pojavljivanjima, Claremontovim i Millerovim naporom je James „Logan“ Howlett transformisan u zrelijeg, odraslijeg antiheroja sa postojećim emotivnim životom i traumatičnim ožiljcima na duši. Naravno, o Wolverineu se 1982. godine još uvek malo znalo, najveći deo njegove prošlosti nije još bio napisan, pa ni koncipiran* i Miller i Claremont su se igrali motivima i estetikama koje su im u tom trenutku bile bliske.
* doduše, kada je dve decenije kasnije to učinjeno, mnogi među nama su zavapili NOT LIKE THIS, iako je Wolverine: Origin bio jedan od najprodavanijih Marelovih stripova početkom ovog stoleća.
Tako je onda tvrdi, okoreli muškarac sa malo prijatelja i puno – u službi – ubijenih neprijatelja na spisku ovde dobio karakterizaciju negde između bezimenih likova Clinta Eastwooda iz italijanskih vestern-fillmova i ikoničkih japanskih ronina koji su im, uostalom, u dobroj meri bili uzor šezdesetih godina prošlog veka. I nakon uvoda koji se dešava u Severnoj Americi, Wolverine odlazi u Japan gde će provesti čitav ostatak narativa.
Odvajanje Wolverinea od matičnog tima – X-men se u ovom stripu ne pojavljuju do poslednje strane i to na samo jednom panelu – je mogao biti i riskantan potez, ali verovatno je da su Stan Lee, Jim Shooter, i ostatak glavešina u Marvelu razumeli da se ovde radi o liku sa jako velikim potencijalom pa je, iako su pod Claremontom već i Uncanny X-Men bili „ozbiljniji“ i „zreliji“ strip, za Wolverineovo prvo solo-pojavljivanje odobrili sasvim nezavistan narativ i još „odrasliji“ ton. Ovo je strip pun mračnih likova – čak i kad su pozitivci to su pripadnici tajnih službi koji sve rade u konspiraciji i ispod žita – gangstera, ubica i PROFESIONALNIH ubica a jedan od ključnih elemenata zaleta je porodično nasilje i prisilan brak.
Već se tu, rekosmo, pomaljao Miller koji prosto mora da ima ženu koja trpi nasilje kako bi muški protagonist bio motivisan i za ovu je priliku izmaštan ceo zaplet oko ćerke velikog japanskog, jelte, kontroverznog biznismena, a zapravo šefa kriminalnog klana, koja se zaljubila u Logana i on u nju, a koja odjednom prekida svu komunikaciju sa njim. Kada Logan, lud od ljubavi – mada naravno, pre svega lud od MUŠKOSTI jer ne može da podnese da ga neko goustuje – ode u Japan da vidi šta je sad to bilo i zašto mu Mariko Jašida ne odgovara na, jelte, poruke, shvati da se zatekao usred gangsterkog hladnog rata gde Marikin otac pokušava da eskalaciju preupredi udajom ćerke tamo gde treba.
Miller je priču manje bazirao na jakuza filmovima, a više na samurajskim džidaigeki produkcijama pa je ovaj strip neobična – ali dosta funkcionalna – kombinacija modernog japanskog urbanog glamura, sa neonskim svetlima i visokim soliterima Tokija, i tokugawa ikonografije, sa sve mačevima iskovanim pre nekoliko vekova, tradicionalnim nošnjama, enterijerima uređenim po folklornim predlošcima itd. Millerova opsednutost nindžama ovde dobija puno prostora da se ispolji i njegov crtež ovde – ali i izvanredno precizni tuš Josefa Rubinsteina – je spektakularan na sasvim novoj razini. Kompozicije u kojima se Wolverine bori protiv grupa nindža, leteći iznad tokijskih krovova, padajući ka tokijskim pločnicima itd. su toliko ikoničke da se – kroz omaže i imitacije – ponavljaju u Marvelovim stripovima sve do danas.
Ovo je i srazmerno „gritty“ strip u skladu sa tim zrelijim tonom i Millerovim bekgraundom vezanim za obožavanje noir filmova, pa glavni junak ovde biva ne samo poražen već i simbolički kastriran – ili makar emaskuliniran – u prvom činu, kako bi mogao muževno da se osveti u poslednjem, puno likova biva ubijeno, a Wolverine, iako ga Mariko neće jer su joj čast porodice i tradicija klana bitniji od sopstvenih osećanja, što bi se modernim jezikom reklo – jebe. Nema ovde eksplicitnih scena seksa, naravno, ali ima jakih sugestija šta su likovi radili pre nego što se kamera, jelte, upalila, a i Wolverineova ljubavnica se, za svaki slučaj, naglas hvališe svojim seksualnim veštiama. Možda je i ovaj, iz današnje perspektive blagi erotski sadržaj bio zaslužan za to što su u Marvelu posle uspeha miniserijala malo pričekali da se Wolverineov solo strip vrati u rotaciju, nesigurni je li svet spreman za superheroje sa aktivnim seksualnim životom. Naravno, do 1988. godine je stigla nova generacija kreatora u Marvel i seksualizovanje likova, plus jasno sugerisanje da oni imaju redovne seksualne odnose su postali više pravilo nego izuzetak.
Milleru je ovaj strip otvorio mnogaja vrata i dosta mu presudno odredio karijeru. Nakon Wolverinea je on mogao da sebi priušti da nastavi da samo piše Daredevila, spremajući se za lansiranje svog creator-owned stripa za konkurentski DC, Ronin, a koji mu je onda utro put za revolucionisanje Betmena (i superherojskog stripa generalno) sa Dark Knight Returns. Wolverine je ipak sa svoj strane i strip sa previše zapleta za broj strana koji ima i Miller i Claremont ipak nisu mogli baš skroz ekonomično da ga povežu – a velikim delom, mislim, na ime toga da je Miller, nakon što je Mariko učinjena nedostupna Loganu, uveo NOVI ženski lik da bude Loganova spasiteljka, konkubina pa onda guja u njedrima i time zakomplikovao ionako komplikovan zaplet. Fakat je da Miller NE MOŽE bez tih čulnih, fatalnih žena koje su istovemeno snažne borkinje ali i jebene kurveštije kojima muškarac ne može da veruje i ovaj je strip možda i pokazna vežba za to šta će Miller uraditi usred mejnstrim superherojštine kada ga urednik ne priteže dovoljno (ovakvih stvari ipak ima MNOGO manje u Dark Knight Returns i Batman: Year One) a onda i najaviti ekscese koje ćemo gledati u Sin City.
No, Wolverine je solidan strip čija je istorijska važnost za nijansu veća od samog kvaliteta, ali mu kvalitet nije za odbaciti. Ovo nije savršeno vođen narativ i sa svoje je strane i Chris Claremont potpisao bolje ispričane priče, ali jeste strip koji je čitavom medijumu ukazao na smer „sazrevanja“ ili makar „odraslizacije“ u kome su onda neki autori (računajući i Millera i Claremonta) napravili još bolje radove. Možemo mu zameriti mnogo toga, od tog proto-problematičnog tretmana žena, preko, rekosmo, previše zapleta za premalo strana (a nema malo strana!) pa do orijentalističkih klišea ubačenih sa simpatijama i dobronamerno ali svakako klišea koje treba prepoznati, no mnogo toga mu moramo i priznati u uspehe. Wolverineovu antiherojsku karakterizaciju i dobro definisan etos, poglavito provučen kroz Claremontov tekst (znate već: I’m the best at what I do. But what I do best is not very nice.), Millerove vrhunske kompozicije, izvanrednu akciju, ali i ipak upečatljiv, karakteran prikaz Japana. Odlične kolore Glynis Wein. Ovo je strip koji možda ne bih preporučio potpunom, jelte, laiku, da mu bude prvo iskustvo sa superherojštinom, ali za nekoga koga interesuju Marvelovi stripovi, Wolverine JESTE obavezna lektira.
Prevod Ota Oltvanjija je isti onaj korišćen za ovaj strip kada ga je Čarobna knjiga prvi put na srpskom izdala 2014. godine i on je uglavnom sasvim korektan, sa sve očuvanim Claremontovim i Millerovim upitnim traksnripcijama nekih japanskih fraza („hei“ umesto danas uobičajenog „hai“ itd.). U nekom mom privatnom viđenju stvari voleo bih da su neka od Oltvanjijevih rešenja maštovitija – uzrečica „gotcha“ koju Yukio koristi je prevedena kao ne netačno ali neinventivno „moji ste“ – ali mu moram skinuti kapu za to kako je Loganovo „bub“ dosta spretno preveo kao „prika“. Svakako me prevod podseća na to koliko je i originalni tekst zapravo nategnuta kombinacija više žargona na tački srastanja Claremontove melodramske proze i Millerovog opsedanja noir filmovima.
Vulverin, dakle, treba da kupite i pročitate. Štampa je odlična, kolori izgledaju izvrsno, povez je besprekoran a suplementalni materijali su sasvim dobri. Pošto ovog stripa na kioscima više neće biti kada budete čitali ovaj tekst, možete i njega i ostatak izašlih kolekcija naručiti od distributera koristeći imejl adresu: pretplata@globalpress.rs. Ili, naravno, skoknuti do Alana Forda. Alternativno, ako biste da ovo ipak čitate na Engleskom (mada TREBA podržavati domaće inicijative), sugerišem kupovinu deluks izdanja iz 2022. godine jer ono ima i dve epizode Uncanny X-men dodate na kraj koje pokazuju šta je bilo dalje. Amazon tu kolekciju ima ovde. UŽIVAJTE.
